Big Lale: Artista koji unosi magiju u naše živote

Kada je bio mali, svi ga zvali Lazar Antić. Sem mame. Za nju je uvek bio Lale. A, nakon što je porastao, postao je Big Lale, mađioničar, čiji trikovi nikoga nisu ostavili ravnodušnim i koji, odenut u svoj beli frak, svoj zaštitni znak, unosi malo magije u naše živote.

U intervjuu za 011info Big Lale govori o tome kako je otkrio svoj životni poziv i bez znanja roditelja postao najmlađi mađioničar u Jugoslaviji, priseća se drugovanja sa velikim glumačkim zvezdama, kao i svog najvećeg trika.

Koje vam je prvo sećanje iz detinjstva?

Sećanje na nemaštinu. Moji roditelji su bili siromašni i obrađivali su zemlju bogatih i imućnih. Zauzvrat nisu primali novac, već bi bili plaćeni u hrani. Na primer, dobili bi džak kukuruza za svinje, koje su nam, kasnije služile da preživimo zimu.

Dok su roditelji radili vi ste išli u školu i baš se u njoj dogodilo nešto što će uticati na čitav vaš život.

Bila je to OŠ “Ljubiša Urošević” u mestu Ribare, pokraj Jagodine. Bio sam odličan đak i zaista me je privlačilo sve što smo učili.

Tako sam, u petom ili šestom razredu, prvi put došao u kontakt sa mađioničarskim trikovima. Naime, u našoj školi je nastupao izvesni Čeh, ali pošto nisam imao dve “banke” za ulaz, gledao sam njegov mađioničarksi nastup tako što sam stajao nekoliko metara iza njegovih leđa.

Bio sam fasciniran i pokušavao da upijem sve što sam video i shvatim kako šta radi.

Već koliko sutradan izveo sam jedan njegov trik u školi pred decom i ostavio sve bez teksta. Bio je to moj prvi mali nastup.

Već naredne godine, tačnije 26. marta, za dan škole, nastupao sam na priredbi u mesnom domu kulture. Pored učenika i nastavnika, među okupljenima se našao i predsednik opštine što je bila velika stvar. Kada ga je ugledao, direktor škole mi je prišao i prozborio: “Nemoj sad da me obrukaš, Antiću!”

I nisam razočarao. Izveo sam tačku i izmamio osmeh publike. Onako u oduševljenju što je sve uspelo i dopalo se publici, i sam sam počeo da se histerično smejem. To je svim bilo posebno simpatično pa sam dobio dvostruki aplauz i prave ovacije. Na kraju me je direktor škole zagrlio i čestitao mi. Imao sam svega 11 godina.

Da li ste tada znali da to je vaš životni poziv?

Jesam, ali put do njegovog ostvarenja je bio dug. Kad sam završio osnovnu školu, otac me je dao na zanat u fabrici Juhor. Tamo sam se bavio mesnim prerađevinama i stekao zvanje kobasičara. Kako sam tu briljirao, posle nepune dve godine bio sam poslat u Gavriloviće. Nakon tri i po godine provedenih tamo zvanično sam postao tehnolog za preradu mesa i vratio se u Juhor kao stručnja i dobio radno mesto na preradi gde smo pripremali šunke za konzerve od pet kilograma, zimska salama i svih vrsta kobasica i drugih prerađevina.

Međutim, nisam se tu dugo zadržao, jer je “žeđ” prema mađioničarskim trikovima bila neutoljena. Stoga sam se obreo u Udruženju artista Jugoslavije, gde sam postao najmlađi mađioničar u tadašnjoj zemlji. Dok mi je predsednik udruženja, pokojni Tomica Todorović, čestitao, ja sam vrištao u sebi od sreće.

No, tu se javio problem. Naime, roditeljima sam prećutao da sam u fabrici dao otkaz i da sam bez posla. Trebalo je uplaćivati socijalno i penziono pa sam počeo da zarađujem novac nastupajući po gotovo svim mestima u jagodinskoj opštini.

Imajte na umu da, u to vreme, nije postojalo mnogo zabavnih sadržaja i dešavanja, tako da je dolazak mađioničara u neko mestašce bila prava atrakcije. Zapravo, bilo je dovoljno da na listu hartije napišem vreme i mesto gde ću nastupati, postavim ga na lokalnoj oglasnoj tabli i u prodavnici, i ta informacija bi se dalje prenosila od usta do usta i već do podneva bi svi znali. Narod je dolazio u velikom broju, a odlazio oduševljen, pa se dobar glas o Big Laletu brzo prenosio dalje. 

To vam je pomoglo da, ubrzo, započnete sa nastupima i u Beogradu. Gde se u prestonici vaš program mogao videti prvi put?

Prvo “radno mesto” u prestonici mi je bio Lotus bar. To je bilo 1971. godine. Taj klub su posećivale mnoge poznate ličnosti, poput Miće Orlovića i Silvane Armenulić. Sav krem beogradske scene se tu okupljao i bio oduševljen mojim nastupima.

Nakon toga sam otperjao u Hrvatsku, Karlovac, a potom u Sloveniju, Velenje, gde sam nastupao u jednom hotelu. Nedugo zatim tamo me je spazio jedan prijatelj Marija Trivizija, koji je vodio Eurospetakuli Milano, najveću evropsku agenciju za artiste i to je bio veoma važan trenutak za moju karijeru.

Tada odlazite za Italiju.

Imao sam sreću i čast da sam Mariju Triviziju veoma brzo prirastao za srce. Bio sam mu poput posinka jer on nije imao svoje dece. Njegovu afekciju su i drugi primetili, pa su me oslovljavali sa Filo di Mario (Marijov sin). Sa druge strane, on je toliko imao poverenja u mene da mi je dopuštao da radim njegov posao u agenciji. Dakle, ja sam bio odgovoran raspodelu zaduženja preko 2.000 artista: od plesačica i balerina do žonglera i balansera. Uglavnom, njemu je to bilo dosadno da radi, dok, sa druge strane, ja sam u tome uživao.

Inače, on je bio ozbiljna “faca” na artističkoj sceni, gde su njegova supruga Elza i on su prvobitno bili poznati kao akrobatsko-plesni par, koji je dugo nastupao sa Frenkom Sinatrom.

Da li se sećate svog prvog nastupa u inostranstvu?

O, da. Bio je nezaboravan zato što ga je obeležio jedan peh koji je, kako se ispostavilo, bio zlata vredan.

Naime, tačka se sastojala iz paljenja cigarete šibicom, koju bih zapalio držeći palidrvce čvrsto prstima jedne ruke, dok bih kutiju sa šibicama držao u drugoj kojom bih zamahnuo i tako upalio palidrvce. Trik je što, nakon paljenja cigarete, povučem dim i zatim ga dunem u suprotnu stranu od šibice koja je i dalje upaljena i tako je ugasim.

Međutim, prilikom paljenja šibice, palidrvce se odlomilo i, kao da je na mlazni pogon, odletelo tri stola dalje gde je upalo pravo u pepeljaru. Nisam se zbunio nego sam rukom pokazao ka piksli kao da je to i bio cilj. Publika je bila fascinirana i u čudu počela da aplaudira, a gazda lokala je očarano uzviknuo: "Bravissimo!". Odmah su mi ugovor produžili na 15 dana, pa zatim na mesec i potom još na tri meseca.

Nakon toga, nije bilo mesta na kome moji nastupi nisu bili dobrodošli. Iako sam često nastupao zajedno sa drugim artistima, uvek sam bio potpisan kao zvezda večeri, a platu su mi povećavali iz meseca u mesec. 

Da li su vam tražili da ponovo izvedete “trik” sa odlomljenom šibicom?

Posle 20 dana vlasnik lokala mi se obradio rečima: "Senjor Lale, što vi ne radi ono? Narod sviđa!" Na sve načine sam mu objašnjavao da se radilo o pukoj slučajnosti, ali on je bio ubeđen da ga zavitlavam. (smeh)

Da li ste kasnije imali gafove?

Jesam. Imao sam performans u velikom teatru u Rimu, gde se okupio krem de la krem. Pre nego što izašao na scenu upoznao sam svog idola Silvana, koji je bio velika svetska mađioničarska zvezda.

Tačka se sastojala iz toga da na štap, koji postavim da uspravno stoji na stolu, spuštam cilindar u koji razbijam dva jaja, te ista izmešam čarobnim štapićem i pokažem kako kajgana curi sa štapića. Cilindar potom stavljam na glavu i plan je da, kada podignem cilindar, izlete dva goluba.

Ali, budući da sam pred nastup upoznao Silvana, bio sam veoma uzbuđen i zaboravio sam da spremim golubove. Sledeću scenu zasigurno možete da zamislite. Kako sam podigao šešir, tako su se jaja izlila po mom licu.

Publika je skandirala od oduševljenja, jer je mislila da je reč o komičarskoj tački. Silvan me je zagrlio i poručio da je to bilo nešto najbolje što je video u svom životu iako sam siguran da je tačno znao šta se zaista dogodilo. Pod istim utiskom je bio i organizator, koji je zahtevao da svako veče izvodim isti štos, obećavši da će mi plaćati hemijsko čišćenje fraka.

Da li su poznati dolazili na vaše nastupe?

I te kako. Ja nisam bio šablonski mađioničar, već vrhunski, sa sjajnim osećajem za publiku. I, kao takvog, svi su me doživljavali kao prijatelja. Tako sam upoznao i veliki italijanski glumački duo, Bada Spensera i Terensa Hila. Postali smo toliko bliski da su želeli da mi dodele rolu u filmu “Mr. Dollars”. Ta uloga je zahtevala da glumim mađioničara koga će ovaj dvojac opaučiti tako da kad se strovalim iz mene izleti sto golubova. Ja sam odbio da se nađem pred kamerom, ali sam im našao zamenu, koju sam obučio, ali i obukao od glave do pete.

Po povratku u Beograd, radio sam na velikom broju stranih filmova, usko sarađujući sa mnogim filmskim zvezdama. Jedan od filmova bio je i “Zatamnjenje”, sa Denijem Hjustonom, Kristofer Vokenom i Dijegom Lunom. Denija, inače, sina slavnog režisera Džona Hjustona i brata Anđelike Hjuston, pripremao sam mesec dana. U tom filmu on je glumio Orsona Velsa, koji je, uzgred, zaista slovio za vrsnog mađioničara. Tu postoji i jedna scena u kojoj se vide moje ruke dok se izvodi jedan trik jer je glumac, koji je trebalo da izvede sve, imao suviše debele prste i nje mogao da savlada tehniku.

Očigledno je da ste, pored mađioničarskih, posedovali i odlične marketinške veštine, a to dokazuje i jedno vaše pismo.

Ah, da. Dok sam bio golobradi mađioničar sa angažmanom u Sloveniji odlučio sam da napišem pismo Titu. Tu sam naveo da sam mladi mađioničar koji gradi karijeru i da mi je žarka želja da nastupim pred njim, te da ga molim da mi izađe u susret, jer bi mi to bila odskočna daska u karijeri.

Pismo sam zatim spavkovao i uredno poslao.

Nakon svega pet dana, dobio sam poziv sa recepcije hotela u kome sam odsedao da me direktor hotela traži. Sisavši dole, servirana mi je plava koverta iz kabineta predsednika Jugoslavije na ovalnom poslužavniku. Uzeo sam je i natenane pročitao pismo u direktorovoj kancelariji.

Otvorio sam ga i počeo da čitam. Najpre su mi se zahvalili što imam želju da nastupim pred predsednikom, a zatim naveli da, nažalost, nisu u mogućnosti da mi usliše molbu usled silnih obaveza prvog čoveka države. U potpisu je stajao Ante Skataretiko, šef kabineta predsednika Jugoslavije. Direktor hotela, a ni ja, nismo mogli da verujemo da su mi odgovorili. U narednim danima, mesecima i godinama, to pismo mi je bila svojevrsna injekcija samopouzdanja i čitao sam ga svako veče pred spavanje.

No, ova priča se ne završava na tome. Naime, godinama kasnije, tačnije 1979. kada, već uveliko, uspešno nastupam u Italiji, od jugoslovenske agencije za artiste dobijam poziv da budem domaćin Mediteranskih igara u Splitu. Razume se da sam prihvatio. Međutim, pripremajući se za vođenje programa, otkrijem da je generalni sekretar Mediteranskih igara niko drugi do Ante Skataretiko. Same igre su prošle fantastično, a nakon završetka dana u hotelu nabasam na dotičnog gospodina. Predstavio sam mu se, usput objašnjujući da sam ja onaj Lazar Antić koji je pisao Titu. Pored pregršt pohvala na moj račun, potapšao me je po ramenu i rekao: “Daleko si dogurao Antiću. Samo tako nastavi”. Malo je reći da sam zbog toga baš porastao u sopstvenim očima. 

U svojoj karijeri osmislili ste i izveli hiljade trikova. Kojim se posebnom ponosite?

To je definitivno stvaranje automobila na sceni i to mi je pošlo za rukom u četiri navrata. U hotelu Hajat sam izveo da se pojavi škoda oktavija i sitroen C3, koji je bio i auto godine. Prosto niotkuda sam stvorio micubiši na Ibarskoj magistrali, a u Kaluđerici jedan mercedes.

U posebnom sećanju mi je i jedan trik koji sam izveo na rođendanskoj poslavi punoletstva jednog momka u Smederevu.

U pitanju je bila imućna porodica koja je mladiću želela da ispuni želju i poklone mu audi quattro. U 18h su mi rekli šta žele i imao sam samo dva sata vremena da sve osmislim.

Sve je ovako izgledalo. Prišao sam mu i pitao ga da li ima neku želju koju bih mogao da mu ispunim. Zamolio sam ga da napiše to na jednom listu papira, ali da niko ne vidi, presavije papir i ubaci ga u moju mađioničarsku kesicu.

Tada sam mu rekao da se snažno koncentriše na svoju želju i zatim pocepao tu kesicu iz koje su izleteli ključevi. Brzo sam ih uhvatio rukom tako da momak nije video o čemu se tačno radi. Zatim sam ga pitao da glasno kaže šta je bila njegova želja. Rekao je audi.

“Au sine, pa ja sam mađioničar nisam prodavac kola”. Nasmejao sam se, pokazao mu ključeve i poveo ga, zajedno sa svim gostima, ispred kuće gde je automobil bio upakovan kao veliki poklon. Sve vreme trubači su svirali muziku iz filma Arizona dream, a momak je bio sav u neverici šta se događa.

Kada je video auto, izdala su ga kolena i nije mogao da stoji od oduševljenja.

Šta vam je interesantnije, da izvodite ili da smišljate trikove?

Iskreno govoreći, izvođenje trikova više nije nikakav podvig. To mogu i u snu da uradim. Daleko mi je veći izazov da smišljam trikove. Dajte mi zadatak, a ja ću izumeti mađioničarski štos.

Recimo, na otvaranju hotela u Cavtatu, bio sam pozvan da zabavim prisutne. Pošto nije moglo da se diše od vrućine, došao sam na ideju da stvorim i podelim sladolede za nekoliko najuglednijih gostiju u publici. To sam učinio koristeći samo jednu maramu, a svi su bili zapanjeni. Naravno, prethodno je trebalo osmisliti sam trik. Zato mi je bilo potrebno da uđem u hladnjaču i utvrdim koliko imam vremena pre nego što sladoled krene da se topi i isfleka mi frak.

Dakle, taj izazov osmišljavanja me motiviše.

Kako ste se obreli na televiziji?

Sasvim slučajno. Na poziv Minimaksa, koji me je gledao u Ljubljani u jednom kafiću gde sam nastupao. Iz Ljubljane sam pozvao hotel Metropol i pitao da li bih mogao da nastupam kod njih za smeštaj i hranu. Rekli su da mogu nastupati i dobiti sobu, ali i platu. Na moje iznenađenje dobio sam honorar koji je bio višestruko veći od onog koji su inače davali artistima.

U to vreme, svake večeri sam se viđao sa Milovanom Ilićem Minimaksom u restoranu “Pod lipom”. Jedne večeri mi je saopštio da ugovara televizijski posao i da će možda biti angažmana za mene. Tu noć nisam oka sklopio. Sve vreme sam zurio u telefon, očekujući da se isti oglasi. I naposletku je zazvonio.

Sutradan smo se sastali u zgradi RTS-a u Takovskoj. Kada sam došao, tamo me je sačekala poznata voditeljka Dunja Lango, jedan od najvećih reditelja svih vremena Miodrag Ristić, i direktor televizije Miodrag Marinković. Od mene se samo tražilo da pokažem ono što najbolje znam.

Tu na licu mesta sam napravio malu feštu i izveo nekoliko trikova, a oni su bili fascinirani. Štaviše, kada sam završio sa tačkom, video sam da se okupila masa ljudi, koja je stajala na stolicama kako bi bolje videla nastup.

Sve u svemu, potpisao sam ugovor do kraja sezone i nastupao svake subote sa Mićom. Ubrzo je usledio poziv od Saše Zalepugina, pa sam i u Zagrebu dobio “gažu”. Ukratko, tako sam dospeo na male ekrane.

Pored toga što ste artista, vi ste i objavljivani autor.

Tako je. Godine 1988. napisao sam knjigu “Iluzija bez magle”, koja je prodata u preko 300.000 primeraka za nepunih 15 dana. Jedino ko je mogao da mi “izađe na crtu” bio je Tito, ali njegovu knjigu su kupovali “po zadatku”.

Uglavnom, u kojem god gradu da sam gostovao, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani… moja knjiga se prodavala na kioscima. Bila je tolika pomama za njom da su tražili novi tiraž. Ja sam to odobrio bez ikakve nadoknade. Jedino do čega mi je bilo stalo jeste da bude dostupna narodu, ništa više.

Danas mi moji obožavaoci pišu na društvenim mrežama i šalju slike sa mojom knjigom. Kada vidim takve poruke, srce mi bude puno.

Kada ste se trajno preselili u Beograd?

Ovde u Boleču sam se skrasio 1993. godine. Pre toga sam bio “redovan inventar” u gorepomenutom hotelu Metropol. Iskreno, ovde sam presrećan. Ja sam faktički celu ovu kuću izgradio svojim rukama i ne bih je menjao ni za luksuzni stan u Beogradu na vodi!

Šalu na stranu, ali jednostavno volim mir i spokoj koji mi nudi imanje daleko od centra Beograda. Ceo život sam proveo na putu i po hotelima, pa u ove pozne godine dobro dođe osama.

Da li su naslednici pokazali interesovanje ka izvođenju mađioničarskih trikova?

Sva trojica sinova, Nikola, Ilija i Mladen, znaju da izvode mađioničarske trikove, ali to kriju kao zmija noge i samo pokazuju u društvu kako bi se šepurili.

Oni su divna deca. Imena su dobili po svecima. Nikola je rođen na sv. Nikolu, Ilija na sv. Iliju, a Mladen na Mladence.

Doduše, ja sam rođen na Uskrs, ali sam imao sreće da me ne prozovu Jajarko! (smeh)

Elem, Nikola, koji živi i radi u Dubaiju, podario mi je dvoje unučadi, Viktora i Taru, i time me usrećio za života. Ilija i Mladen i dalje žive u našem porodičnom gnezdu. Ilija je tata-mata za tzv. elektro bugi ples i dvostruki finalista takmičenja “Ja imam talenat”, dok je Mladen IT stručnjak i naša “tehnička podrška” kad god treba nešto da se uradi na telefonu ili računaru.

Kakav su vam planovi za dalje?

Da oženim dvojicu sinova! Voleo bih da se oni skrase kako bih mogao da se vratim u rodno Ribare i podignem plastenik, gde ću gajiti najbolje povrće koje ću slati deci da jedu. Verovatno vam to nije poznato, ali svojevremeno sam uspeo da prvi u Jugoslaviji proizvedem zreo paradajz. Bio sam i na naslovnoj strani jednog lista, a ljudi su dolazili čak iz Hrvatske kako bi videli kako mi je to pošlo za rukom. Čak i kada sam im otkrio da je tajna u slojevima slame i stiroporu kojim sam ogradio biljke, nisu mi verovali i tvrdili su da su to sve neke moje vradžbine. Dakle, jednostavno, plan mi je da uživam.