Damir Mikec: Olimpijac iz blokova

Gotovo svaki profesionalni sportista sanja da predstavlja svoju zemlju na Olimpijskim igrama. Damir Mikec, mađioničar sa malokalibarskim pištoljem, do sada je već četiri puta pretočio taj san u javu, a sa poslednjeg takmičenja u Tokiju vratio se sa srebrnom medaljom.

Za 011info Mikec otkriva kako je tekao njegov razvojni put, koliko je svaki “krug” značajan i u životu i u sportu i najavljuje – “Tek sam počeo”.

Iako ste rođeni u Splitu, Beograd je grad koji doživljavate kao svoj dom. Kako je tekao razvojni put malog Damira.

Mikeci, zapravo, vuku korene iz Novog Mesta, tj. odatle su očevi roditelji. Deda je bio vojno lice, koji je tokom staža imao 17 prekomandi. Jedna od njih je bila i Bitola, gde je rođen moj otac, koji je na kraju sledio isti put.

Kao pukovnik, on je po naredbi završio u Senti, gde je upoznao moju majku, tada prvakinju SFRJ u bacanju diska. Ova ljubav je pred nju stavila veliku dilemu – s jedne strane imala je potpisan ugovor sa Crvenom Zvezdom, sa druge trebalo je da stavi potpis na venčani list. Morala je da prelomi - brak ili karijera. Budući da sam ja danas tu, jasno vam je šta je izabrala.

Tako su se u Senti rodila moja dva starija brata. Pošto su obojica patila od astme, doktor je “prepisao” morski vazduh. Logično je bilo da se presele u Split, gde su moji baba i deda uveliko živeli, a nedugo zatim sam i ja došao na svet.

 

Kako je došlo do toga da se preselite u Beograd?

Kada sam bio u drugom razredu osnovne škole počeli su svima poznati nemili događaji i sukobi. Zato smo bili primorani da pokupimo kofere i napustimo grad. Smestili smo se u Herceg Novom, gde sam proveo svoje detinjstvo i oprobao se u karateu i plivanju.

U Beograd smo došli 1997, kada mi je bilo 13 godina. Iako sam prethodno ceo život proveo na moru i patio sam za istim, Beograd me je odmah “kupio”. Isprva smo živeli na Petlovom brdu, pa zatim u Žarkovu i naposletku na Novom Beogradu.

Međutim, Vi ste i pre toga boravili u Beogradu i zavoleli ga.

Tako je. Brat je još u Splitu krenuo na streljaštvo, a kako u Herceg Novom nije bilo mogućnosti da nastavi da se bavi tim sportom, a nije bilo ni medicinske škole koju je želeo da pohađa, on se samostalno otisnuo u Beograd i smestio se u Birčaninovoj ulici. Majka me je, malo-malo, vodila sa sobom u Beograd kako bi posetili brata i tako sam zavoleo ovaj grad.

 

Danas uživate na Novom Beogradu.

Da, slobodno vreme uglavnom provodim sa suprugom i decom šetajući se po Keju. Do centra praktično i ne idemo, sem zbog Kalemegdana. Inače, poput mene, i supruga se “na keca” zaljubila u Beograd. Ona je poreklom iz Salvadora i prilikom prve posete odmah je bila raspamećena hranom i gostoprimstvom, kao i vremenskim prilikama.

Znate, u njenoj domovini temperatura varira između 15 i 30 stepeni. Kada je došla ovde, imala je šta da vidi - zaleđen Dunav! Mi smo bili u Novom Sadu na pripremama i tih dana napolju je bilo -28 Celzijusa!

Novi temperaturni šok usledio je na našem venčanju kada je bilo +43! Kum je bio pao u nesvest i završio u bolnici na infuziji! (smeh)

Elem, sebe ne vidim u nekom drugom gradu. Ovde sam svoj na svome i zahvalan sam svemu što mi je ovaj grad pružio. Bez njega ne bih bio tu gde jesam. 

Streljaštvom ste počeli da se bavite pod, pomalo, neobičnim okolnostima.

To je bilo nakon bombardovanja 1999. godine. No, tome je prethodio drugi sport od kojeg sam jedva pobegao. Naime, tih godina, pored škole, vreme sam provodio jurcajući sa društvom i ispred monitora igrajući video-igrice. Mamina želja je bila da se malo ugledam na drugog brata, koji je tada ozbiljno trenirao streljaštvo, ili da krenem na bilo koji sport.

To joj se ostvarilo za njen rođendan, budući da mi je na kraju rođendanske zabave, dok je odlazilo, bratov trener, praktično s vrata poručio da se sutradan vidimo na treningu. I tako sam "na prevaru" krenuo.

Posle šest meseci treniranja osvojio sam broznu na prvenstvu Srbije, a nakon devet meseci postao sam prvak Jugoslavije, oborivši pritom državni rekord za 14 krugova!

 

Kako su izgledali ti juniroski dani?

Najpre morate da znate da u ovom sportu nema puno novca, pa otuda nema ni neke zavisti. Tako smo u juniorima svi jedni druge forsirali i gurali napred. Jedanput ja pobedim, drugi put Dimitrije Grgić, treći put Uroš Kačevenda. I niko nikome nije zamerao. Pružimo ruku i idemo u bioskop.

Da nije bilo njih, ko zna gde bih ja bio. Konkurencija je jako bitna u svakom segmentu života. Jedan probije neku barijeru i odmah svima bude jasno da je to moguće. Tako smo nadograđivali jedan drugog.

Dakle, odrastati uz školu, sport i njih je bio ubedljivo najlepši period mog života.

Profesionalno bavljenje sportom zahteva i određena odricanja.

Znate kako, što ste veći profesionalac, to su veća odricanja. No, zauzvrat dobijate puno toga. Primera radi, obiđete svet, upoznate nove kulture, steknete prijatelje do groba. Recimo, suprugu sam upoznao na drugom kontinentu.

Ja sam, do danas, obišao oko 80 zemalja i u svakoj sam bio dobro došao. Verujem da je to pravo bogatstvo koje čovek može da ima. To je ono što vam ovaj sport pruža, a pritom vas i uči samodisciplini i kontroli.

 

Šta je bila prekretnica u Vašoj karijeri?

Rekao bih da se to desilo 2013. godine. Pre toga, na Igrama u Pekingu bio sam u finalu i ostao sam bez medalje. Potom sam u London došao kao svetski broj jedan. Tri dana pred sam nastup, na zaprepašćenje svih prisutnih, na treningu sam oborio 32 godine star svetski rekord. Na kraju sam izgubio finale za jedan krug. Nakon toga sam presekao, poručio sebi da ovako više ne ide i da moram nešto da menjam iz korena.

Tako da sam 2013. godine počeo da okupljam novi tim oko sebe. Najpre sam krenuo da redovno posećujem sportskog psihologa, tačnije Mariju Pavlović, sa kojom sam još bolje spoznao sebe.

Pored nje, veliki udeo u mom budućem uspehu imao je i moj brat i trener Goran Mikec. On je prethodno bio selektor Kuvajta, da bi po okončanju angažmana počeo da radi sa mnom. I tako sam ja nakon 7 godina samostalnog treniranja ponovo dobio trenera.

Trebalo je dobre dve godine dok rezultati nisu došli. Otada je maltene svaka naredna godina bila uspešnija od prethodne, a ja sam postepeno podizao lestvicu sa ciljevima. U Riju nije kulminiralo, iako sam bio da dobrom putu, ali zato je Tokio sve nadomestio.

Te Olimpijske igre u Riju su bile razočaravajuće za sve strelce.

Rio je bio veliki neuspeh. Od nas devetoro samo je pokojna Bobana Veličković Momčilović ušla u finale. Uzrok toga bila su eksperimentisanja koja nisu bila svojstvena nama, te nesuglasice i tenzije sa tadašnjim rukovodstvom Saveza zbog njihovih kasnih odluka. Recimo, do poslednjeg trenutka se nije znalo ko će ići na Igre. To je svakako pokvarilo atmosferu.

Takođe, porodicu nismo videli više od 40 dana. Nakon priprema kod kuće, usledile su pripreme u inostranstvu i onda pravac Brazil. Jedva smo čekali da se vratimo kući. (smeh) No, to nije izgovor, ali ono što je sigurno jeste da nam sve to nije išlo u prilog.

 

Iz ugla strelca, kako izgleda nastup na Olimpijadi?

Na Olimpijskim igrama u sat vremena vam stane sve ono na čemu ste mukotrpno radili četiri godine. I tih sat vremena ste prepušteni sami sebi. Ne smete da razmišljate o rezultatu. Morate da bude usredsređeni, da bude pravilno postavljeni, da ispaljujete metak za metak i ako dođe do nekog pada da to prepoznate.

Meni se to dešava i dan-danas. Primera radi, u Tokiju sam krenuo odlično. Prve dve serije sam otpočeo sjajno i onda došlo je nekog pada. Naučno je dokazano da čovek ne može da drži toliko dugo koncentraciju. Samo se zapitajte zašto školski časovi traju 45 minuta i sve će vam biti jasno. Usponi i padovi su sastavni deo nastupa. Kada ste u usponu, trudite se da to prolongirate. Kada ste u padu, gledate da napravite predah i resetujete se.

U Tokiju sam izlazio četiri puta, što mi se nikad pre nije desilo u karijeri. Vi imate sat i petnaest minuta da ispalite 60 hitaca i završite meč, a na vama je kako ćete to vreme provesti. Morate da imate ispravan mentalni sklop. Iako sevaju blicevi na sve strane, morate sebi reći da su takmičari isti kao i svakom drugom takmičenju. Oni koji imaju to posloženo u glavi - oni nešto postignu.

U tome Vam najviše pomaže rad sa sportskim psihologom, zar ne?

Apsolutno! Ali, znate šta je cilj rada sa psihologom? Da vi u stresnim i mučnim trenucima postupate isto kao treningu ili nekom drugom takmičenju. Mnogi drugi počnu da beže i rade nešto nesvojstveno. U tim momentima hvata ih strah, pa menjaju tehniku i taktiku. Jednostavno, taj pritisak i težina samog takmičenja lišava vas vašeg umeća. Tu je svaki metak bitan i nemate pravo na grešku. To je ono sa čime morate da se izborite. Ja bih mogao knjigu da napišem od onoga što mi je prolazilo kroz glavu tokom meča.

Vi ne smete da mislite o Tokiju i olimpijskim krugovima. Vi imate svoju misiju, za šta ste tamo došli i za šta ste radili prethodnih pet godina. Dakle, pet godina vam je stalo ne u jedan dan, već u tri sata kada se uključi i finale. I svaki moj trening se svodi na to da uđem u finale. Ja to imam u ruci. Crno na belo vam piše ostvareni rezultat, nema laži, nema prevare. I onda treba to pretočiti u medalju.

Bitno je napomenuti i da je sam odlazak na Olimpijadu podvig za sebe. Mnogi ne shvataju razmere toga. Na taj način ulazite u istoriju sporta svoje zemlje.

 

Da li ste Vi imali neke krizne momente u karijeri?

Naravno, imao sam teške trenutke, kada sam želeo da dignem ruke od svega. Na primer, 2013. mi je bila jedna od najtežih godina u karijeri. Te sezone sam neprestano ostajao bez medalje. Međutim, ukazala mi se prilika da koliko-toliko spasim tu sezonu nastupom na Evropskom prvenstvu.

Kao prvi sam ušao u finale malokalibarskog pištolja na 50 m, gde među poslednjim hicima pogađam "trojku". Ja sam se na to žalio, što su nadležni usvojili i dodelili mi dodatan hitac. Opalio sam i pogodio sam posred srede na opšte ushićenje publike. Nakon takmičenja konstatovali su da je metak ipak bio u meti, pa mi je sledovala kazna od dva kruga, što je dalje rezultovalo mojim ispadanjem iz finala.

Kasnije smo ustanovili da je došlo do kvara na pištolju. Metak je rikošetirao o nastavak pištolja i skrenuo. To je bio veliki udarac za mene. Ali, upornost, vera i želja da se sve te preokrene mi nije dala mira i nastavio sam dalje. I kruna toga je bila u Tokiju.

Koliko je sreća faktor u sportu?

Svi kažu da je potrebna određena doza sreće. Ja protivnik toga. Znate li zašto? Zato što znam da sam se "ubijao" od rada. Ujutru sam izlazio iz kuće u 8 i vratićao se u 21. Plan i program je glasio: prvi trening, drugi trening, kondicioni trening, pa poseta psihologu. I tako barem tri dana nedeljno. U sve to ne računam ženu i dvoje dece, te moju obostranu upalu pluća pred same Igre.

No, na kraju bilo da je sreća, viša sila ili nešto treće, kako god da to nazovete, omogućila mi je da se nađem među osam najboljih i da se borim za medalju. Pakistanac je imao sve u svojim rukama, ali poslednjem hicem nije pogodio centar i poslao je mene u finale.

 

Kakav je osećaj kada se borite za olimpijsku medalju?

U tom trenutku preplave vas emocije, ali vi morate da ih obuzdate. Ignorisao sam sve aplauze i pohvale, pokupio sam svoje stvari i krenuo u halu, jer sam znao da ni pola posla nije obavljeno. Odmah sam sa bratom analizirao čitav meč, šta je valjalo, šta nije valjalo.

Međutim, sve to onda morate da zaboravite zato što se finale kreće od nule. Samo se prisetite tih pozitivnih vibracija, taktika, osećaja snage, pucanja na vreme, hrabrosti u finalu. Isključite publiku, spikera, video-bim. Ne smete da mislite o medalji, a s druge strane ne smete ni da pomišljate da je ne osvojite. Morate da se skoncentrišete na svoj zadatak.

Da li je sama medalja opterećenje ili olakšanje za dalje takmičenje?

Isprva niste svesni toga. Tek sutradan sam došao sebi i shvatio šta sam postigao. Ipak, pored silnih intervjua, ja sam se fokusirao na dalje takmičenje zato što posao nije bio završen. Zorana Arunović i ja smo imali nastup u miksu za tri dana. Nije bilo opuštanja, tj. ne smete da se opustite ako se surovi profesionalac. Koliko već sutra sam otišao na trening, iako nije bio na programu, svejedno sam otišao da "klikćem" u zid. Prethodno osvojena medalja vas obavezuje da iznova date sve od sebe.

 

Čim se osvoji medalja porastu apetiti javnosti i željno se iščekuje nove.

To je ono prvo na čemu sam radio sa sportskim psihologom. Mene je strašno pogađalo šta drugi misle o meni. Ubrzo sam shvatio da je nemoguće svakom udovoljiti. To je bila prva prepreka koju sam svladao. Dakle, šta drugi misle o meni - to me ne zanima.

Uz sebe imam porodicu, prijatelje i poznanike, čije mišljenje cenim. Oni mi, zauzvrat, šta god da učinim, čuvaju leđa.

Da li ta medalja odašilje određenu auru među drugim takmičarima?

Kako da ne. Kada stanu pored mene, ukipe se i ne znaju za sebe.

Primetio da me drugi strelci malo drugačije gledaju, sa nekom dozom poštovanja ili, ponekad strahopoštovanja. Ipak, ja sebe tako ne vidim. Uvek sam onaj star i trudim se da me uspesi ne promene na gore, već na bolje. Nadam se da se to i vidi.

Smatram da vrhunski sportisti uvek moraju ostati sa obe noge na zemlji jer, u suprotno, to ih može skupo koštati. Sa druge strane, neophodno je biti svestan svog uspeha i tu se čovek sreće sa, možda i najvećim izazovom - pored svega, ostati onaj svoj.

 

Svaka medalja ima dva lica. Ima li negativne strane?

Da, neki takmičari ne mogu da se izbore sa težinom te olimpijske medalje i jednostavno iščeznu sa scene. Moja koleginica iz inostranstva nije mogla da izdrži tu popularnost. Drugi su se pak zasitili i više nisu mogli da nađu nikakvu motivaciju. To im je bio cilj i nakon toga su se izduvali kao balon, te su "propali u zemlju".

Videvši to, ja sam bio spreman da to sebi ne dozvolim. Znate li kako sam u tome uspeo? Još više sam trenirao, bez opuštanja i potcenjivanja bilo kog protivnika. Ja sam tu pouku izvukao još u juniorskim danima. Na jednom takmičenju dosta sam opušteno krenuo, misleći "lako ću ja to". Na kraju mi je finale izmaklo za jedan krug. Tada sam sebi rekao: "Sada si ovo uradio i nikad više!"

Na sledećem takmičenju, gde sam važio za favorita, nisam se opustio zato što sam bio svestan posledica toga. Uvek dajem sve od sebe, pa ako ste bolji od mene, pobedite me. Samo je važno da naposletku nema žala za nastupom. 

Sada ste na mestu podpredsednika Sportskog saveza, da li takav način razmišljanje nameravate da primenite na novom radnom mestu?

I te kako. Čovek mora da bude isti kod kuće, na treningu i na poslu. Ne smete da se folirate, već morate da ostanete svoji. Ja sam veliki borac u svom sportu i isti sam takav u privatnom životu.

Elem, Davor Štefanek, predsednik Sportskog saveza Srbije, letos me je pozvao da budem u njegovom timu. Ja sam to, naravno, oberučke prihvatio. I krajem godine su me izglasali za potpredsednika.

Iako je to "počasno" mesto, odmah sam im dao do znanja da neću tu da budem statista. Kada sam u Beogradu, uvek sam im na raspolaganju. Zato što sam svestan šta ta institucija znači. Sportski savez Srbije podržava sve, od omladinaca do rekreativaca, te okuplja preko sto saveza. Ono što nam je svima zajedničko jeste ljubav prema sportu.

Trenutno mi je među prioritetima sport u policiji jer želim da se vrati na stare staze slave. Ne znam da li znate, ali strelci širom sveta korene vuku ili iz policije ili iz vojske.

Uglavnom, veoma sam uzbuđen što ću doprineti izvesnom boljitku samog statusa sporta u Srbiji. Premda mi je karijera na prvom mestu, Savezu posvećujem sav ostatak slobodnog vremena. Iskreno se nadam da ću svojim iskustvom i autoritetom napraviti lepu priču od toga.

 

Koliko je streljaštvo medijski ispraćeno?

Pazite, Olimpijske igre su najveća smotra i sportsko takmičenje na svetu. Jednostavno imaju veću težinu nego Svetsko ili Evropsko prvenstvo. Recimo, mi se sa Evropskog vratimo sa 12 odličja i to bude prolazna vest. Kada dođu Olimpijske igre, sve oči su uprte u nas zato što je naš sport poznat po tome da uvek "isporučuje" medalje, počev od Seula 1988, uz malu pauzu u Riju 2016. godine. Ali, van toga, ranije je izostajala podrška države, medija i same javnosti.

Međutim, okrenut je novi list.

Streljane su nam u jako lošem stanju, ali to se sada menja. Dobijamo tri potpuno nova strelišta – dva su u Beogradu, na Košutnjaku i Carevoj ćupriji. Moje klupsko strelište se trenutno renovira, po prvi put, uz pomoć sredstava od države. Dobili smo i sponzore, a i medijski smo, takođe, mnogo više pokriveni, što se vidi i po reakcijama ljudi na ulici i većoj zainteresovanosti dece za naš sport. Sve se to oseti i mnogo znači i nama afirmisanim strelcima i samom sportu.

Vi i supruga se bavite streljaštvom. Da li će naslednici krenuti istim stopama?

Iako sin ima svega šest godina, njega više zanima fudbal. Ja nisam takav da ga teram na bilo šta. Šta god da odluči, mi smo tu da ga podržimo u tome. Ne želim da budem poput onih roditelja čije dete ispunjava njihove snove, a ima takvih slučajeva čak i u mom sportu.

 

Kakvi su planovi za dalje? Pripreme za naredne Olimpijske igre su uveliko počele.

Ovo je sada specifična situacija zato što je pauza između Tokija i Pariza tri godine. Otuda nemamo prava da se opuštamo, jer nema one postolimpijske godine. Nama je Pariz za dve godine, a vreme leti, naročito zbog korone.

Ove godine imam utefterenih 12 velikih takmičanja. Svetsko prvenstvo, zatim dva Evropska, Mediteranske igre, četiri svetska kupa i četiri Grad Prix takmičenja. Sve i da hoćete "da uhvatite krivinu", to je doslovno nemoguće! (smeh)

Nedavno sam se vratio sa Svetskog kupa u Kairu gde sam osvojio zlatnu medalju u disciplini vazdušni pištolj u mix parovima u tandemu sa Zoranom Arunović. Veoma lepa uverira pred Svetsko prvenstvo u oktobru. Pojedinačno nisam toliko blistao, ali dobili smo lep pokazatelj na čemu još treba raditi do tada!

U konačnici, sve je podređeno Svetskom prvenstvu. Cilj da je predstavljam Srbiju peti uzastopni put na Olimpijskim igrama.

Da li je preambiciozno da Vas očekujemo i 2028. godine u Los Anđelesu?

Znate, kada me pitaju da li sam “okačio pištolj o klin”, ja kažem da sam tek počeo. Streljaštvo je takav sport da vi tek sa 31-32 godini sazrite. Do tada sve i svašta prebrodite, preležite svakakve dečje bolesti i tek onda eksplodirate. To je dugovečan sportu u kome uživam.

Tako da, odgovor je ne, nije preambiciozno. Dovoljno je samo spomenuti Jasnu Šekarić, koja je bila na sedam Olimpijada. Takođe, imate primer još jedne legende streljaštva, Gruzijke Nino Salukvadze, kojoj je Tokio bio deveta Olimpijada. Sada je svi teramo da "overi vizu" za Pariz, da bude po deseti jubilarni put, dok ona veli: "Ne vidim više, ne mogu da stojim!" (smeh)

Šalu na stranu, Los Anđeles - ako me zdravlje posluži, što da ne! Za razliku od mnogih drugih sportova, moj nije previše fizički zahtevan. Motivacija mi ne manjka, ali idemo korak po korak!