Dejan Cukić: “Nestašni” dečak sa Zvezdare

“Letnje kiše”, “Nebo jedino zna”, “Ja bih da pevam”, “Mokre ulice” ... Ovo su hitovi koje svi znamo i volimo, a iza njih stoji jedno ime Dejan Cukić, muzičar, pisac, novinar i, nadasve jedan od najboljih glasova domaće rokenrol scene.

Nakon punih 11 godina “Dejan Cukić i Spori ritam bend” objavljuju novi album “Ulica bez brojeva” koji pretstavlja svojevrsnu biografiju.

Sve je počelo te 1959. godine u centru Beograda.

Rođen sam u, tada je to bila Železnička bolnica, a danas je taj objekat deo kompleksa “Dragiše Mišović”. Odatle su me doneli u Čumićevo sokače gde smo živeli. To je moja prva adresa na kojoj sam se kratko zadržao. Naime, moji su dobili stan u Paviljonima, kod Tošinog bunara i tamo smo se preselili. To je taj stari deo Novog Beograda, kako sam, pomalo duhovito, naveo u jednoj pesmi.

Tu sam bio do trećeg razreda osnovne škole. Cane (Zoran Kostić - Partibrejkers) me je podsetio nedavno kada smo pričali o tome da smo njegov stariji brat i ja išli zajedno u odeljenje.

Ipak, za moje odrastanje ključni deo Beograda bila je Zvezdara. Te čuvene 1969. kada je bio Woodstock i kada su ljudi otišli na Mesec, ja sam se preselio na Zvezdaru. I prva osoba koju sam upoznao, odmah po dolasku u novo odeljenje, bio je Dragan Mitrić koji i dan danas svira klavijature sa mnom u bendu.

Kako pamtite svoje odrastanje?

Na Novom Beogradu mi klinci smo se skupljali u parkićima između zgrada i igrali se dok su nas roditelji držali “na oku” sa terasa. Kasnije na Zvezdari, takođe sam se družio sa decom iz kraja, ali smo odlazili u šumu i nisu roditelji mogli da nas kontrolišu tako lako :) Bili smo više napolju, u prirodi, igre su bile manje elektronske nego li danas.

Ali dobro, svako vreme ima svoje. Mislim da je prvi znak starosti kada počneš da svoje detinjstvo i odrastanje pretpostavljaš nekom novom. Mislim da su i moja deca imala vrlo veselo detinjstvo na svoj način. Važno je samo naći meru. U medijima se priča o preterivanjima, o potpunoj vezanosti za telefone i kompijutere. Mislim da to nije baš tako i da se najveći deo klinaca i danas igra u parkovima i sa društvom napolju.

Ipak, mislim da su mobilni telefoni velika pomoć roditeljima danas. Sećam se, najveće traume iz mog detinjstva bile su vezane za to da se zaigramo i odemo negde gore na Zvezdaru. I onda bude panika kod roditelja – gde smo, šta smo. Što nisam imao mobilni tada da javim da sam dobro i da dolazim za sat vremena... Velika je to pomoć danas. 

Da li ste pravili neke nestašluke ili ste važili za dobro dete?

Svrstavali su me među dobru decu. Moglo bi se reći da sam imao amplitudu ludila :)

Kad sam bio klinac, izgledalo je da ću porasti u mirnu osobu koja nosi naočare. Međutim, pred kraj osnovne škole sam imao jednu fazu kada sam pravio nestašluke po školi. Ali, to je nekako sve vodilo ka pravljenju prvog benda. Onda se ta energija koja te tera da skineš zavesu sa kabineta za muzičko i odneseš je kući kako bi od nje napravio somotske pantalone – i to ti naravno ne uspe :) – pretočila u i bila zamenjena rokenrolom i višečasovnim sviranjem. Što po stanovima, što po podrumima koje smo nalazili kasnije.

U vreme gimnazije, čim sam odbacio naočare, ništa bolje nisam video, samo sam odlučio da kroz život idem u magli :). To je bio moj kanal kroz koji sam izbacivao tu energiju.

Kako je došlo do tog zaljubljivanja u muziku koje i danas postoji nesmanjenim intenzitetom?

Više ne pamtim vreme bez “Bitlsa”. Ja sam 1959. godište, oni su svet osvojili 1964. i to su mi najranija sećanja. Moja majka je imala želju da slušam finu muziku i budem muzički obrazovan.

Prve ploče koje sam slušao bila je “Muzika miliona”. To su bili kompleti singlova sa čuvenim arijama iz opera i temama iz klasične muzike. Tako da sam muziku veoma rano zavoleo, a i počeo da učim violinu u muzičkoj školi.

Ali, kada sam video “Bitlse” prvi put, oduvali su me. Oni su ovde puštani na televiziji i radiju kao kuriozitet, tako da sam tragao i uspeo da pronađem one retke emisije na Radio Beogadu koje su puštale njihovu muziku. Tu je počelo sve.

Već u prvom razredu osnovne kada pitaju decu: “Šta ćeš biti kada porasteš?” jedan je odgovarao “Ja ću biti doktor”, drugi vatrogasac, a moj odgovor je bio: “Ja ću da budem jedan od Bitlsa”.

Vaš prvi bend nastao je u srednjoj školi. Bio je kratkog daha, a zatim ste prešli u jednu, tada kultnu Zvezdarsku grupu. Kako je došlo do toga?

Ja sam “drndao” gitaru još u osnovnoj školi i kao pevao. Uglavnom je to bila neka komšijska varijanta. Imao sam komšiju, godinu dana starijeg, koji me je učio da sviram gitaru.

Kada sam bio sedmi razred, u moju školu je išao i godinu dana stariji Duda Bezuha iz “Zone B” i onda sam odlazio kod njega da mi pokaže neke cake, a tu u blizini njega na Zvezdari je stanovao i Branko Isaković koji će kasnije biti moj saborac. Da ne pominjem i Dragana Mitrića sa kojim sam od trećeg razreda bio nerazdvojan. U vreme kada sam ja počeo da učim violinu, on je krenuo na klavir i sećam se kada je došao jednog dana i rekao: “Znam bend koji će da pomrači te tvoje Bitlse – Led Zeppelin”.

Svi mi smo zajedno delili strast prema muzici, menjali ploče...

Iz tog mog nastupanja po školi, pošto sam nosio gitaru sa sobom i svirao tokom odmora, dogodilo se da se upoznam sa jednim momkom Vladom Jovanović. On je svirao klavijature, ali je imao i bas gitaru i rešio da pravi bend, a meni ponudio da sviram bas i da pevam. Tako je nastala grupa “Dizel” sa kojom sam prvi put nastupio javno.

Da li je postojala trema na prvom nastupu?

Kako da ne. Taj prvi nastup nikada neću zaboraviti. Naš gitarista Toške išao je u Arhitektonsku školu i rekao da može da nam sredi da vežbamo u podrumu njegove škole u Klubu brigadira.

Ispostavilo se da se nisu dobro razumeli i da brigadiri očekuju igranku. I dobro, šta je tu je. Počeli smo sa pesmom koju najbolje znamo “All right now” grupe Free. To je bio jedan od tih ključnih momenata u životu koji te definišu.

Ja sam bio stidljivi dečak, kako to Englezi zovu “shoegazer” – stajao i gledao sebi u cipele prvu strofu i sve do refrena. A onda je nešto puklo u meni i počeo sam da skačem po onoj improvizovanoj sceni. Svi iz benda su počeli da me čudno gledaju. U stilu: “Ko si ti i šta si uradio sa Dejanom”.

Posle mi je prišao neki tip i rekao: “Super ste momci, a ti si isti Mik Džeger”. A, ja sam bio u fazonu – kakav Džeger, ja volim Bitlse :)

Da li je ta trema nestala u nekom trenutku?

To nikada ne nestane. Onog trenutka kada nestane svaka trema, to znači da je vreme da prestaneš da se baviš ovim poslom. Upravo to uzbuđenje koje imaš pred izlazak pred publiku, za mene je jedna velika stvar. I svaki sledeći put je bilo to neko neverovatno uzbuđenje za koje sam znao da će se, čim izađem, pretvoriti u jedan prelep osećaj nečega što imaš sa publikom.

I dan danas imam tremu čak i kada su u pitanju neke male svirke gde nastupam polu-inkognito. 

Ubrzo nakon tog prvog nastupa prelazite u novi bend.

To moje sviranje basa sa pevanjem ispala je neverovatna katastrofa i brzo smo odustali od toga, a bas je preuzeo da svira onaj moj komšija koji me je učio gitaru.

Imali smo neke svirke u 6. gimnaziji, mesnim zajednicama po kraju i brzo se dogodilo da bend “Tilt” sa Zvezdare, koji je tada imao dobru reputaciju, počne da traži pevača. Nije prošlo ni pola godine od postojanja grupe Dizel i prvih para koje smo zaradili – sećam se svirali smo neku malu maturu u školi Stevan Sinđelić na Konjarniku – kada me je pozvala grupa “Tilt” koja je već imala grupne koncerte i ozbiljnu reputaciju u gradu.

Pamtim da sam išao na koncert za žrtve nekih poplava i Pinki je bio prepun. Ja sam tada zdušno navijao za grupu “Tilt”, naše heroje sa Zvezdare, iako su tu svirali “Smak”, “YU grupa”...

U “Tiltu” je bio Duda Bezuha i pored njega Cvele, Nele i Vlajko – ljudi koji će kasnije biti u “Instruktorima”. Pozvali su me i to je bila ponuda koja se ne odbija. Tako sam prešao u prvi profesionalni bend. To je bila prva stepenica ka tome da mi muzika postane profesionalna karijera.

“Tilt” nije iza sebe ostavio snimljene ploče, ali je skoro svake nedelje svirao negde igranke i zarađivao novac. Mislim da sam u četvrtom gimnazije zarađivao više nego što je moj otac dobijao platu mesečno.

To je situacija iz koje možeš da shvatiš šta je karijera i koje su mogućnosti. To nedostaje današnjim klincima koji se bave rokenrolom i veoma teško mogu da se odluče da se, zaista profesionalno bave time. I to je velika šteta. 

Posle “Tilta” nastao je Bulevar, grupa koja je kratko trajala, ali je ljudi i danas pamte.

Grupa “Tilt” se raspala. Vlajko je otišao u “Suncokrete” i povukao Dudu, a Cvele je otišao da svira sa nekom varijantom “Pop mašine”. Oni su bili zvezde benda koje su otišle u ozbiljne bendove sa diskografskom karijerom.

Bata, bubnjar koji je zamenio Vlajka, i ja smo tu ostali na ledini. Tada je Nele izašao iz grupe “Zebre” i došli smo na ideju, pošto smo svi iz kraja, da napravimo naš bend.

Ideja mi je bila da u priču odmah uključim Dragana Mitrića, sa kojim sam pravio bend još od trećeg osnovne, a da to nismo ni znali, ali je on svirao tada u grupi “Zvuk ulice” sa Vladom Divljanom i Zdenkom Kolarom, pa smo počeli bez njega.

Brzo smo se našli na sceni, imali nekoliko svirki i dopali se ljudima, pa smo počeli da sviramo kao predgrupa “Ribljoj čorbi”. Imali smo repertoar od tri sata pa smo “Čorbi” bili interesantni u to vreme. Naime, oni su imali sat i petnaest minuta programa – prvi album i dva singla, a uz to su izvodili još “Jumping Jack flash” od Stounsa i “The letter” od Džo Kokera. Onda im je trebao bend koji bi otvorio koncert i mi smo svirali 45 minuta i, nakon što “Čorba” završi nastup, nastavljali da sviramo dok publika ne ode kući. To nije bilo vreme velikih koncerata već smo stalno nastupali po vojvođanskim selima.

Na taj način smo zavredili svoje mesto i na njihovom prvom velikom konvertu na Tašu. Tada smo dobili priliku da napravimo neke snimke, a i Dragan nam se pridružio pa smo počeli da radimo ozbiljno na svojim pesmama.

To se sve dešava 1979. godine. Bili ste u punom zamahu, ali...

Imali smo neplanirano odlaganje karijere. Snimili smo prvi singl kod Enca Lesića u prvom privatnom studiju u Beogradu – “Druga maca” i, zahvaljujući Siniši Škarici, uredniku izdavaštva, potpisali ugovor sa Jugotonom (danas Croatia records). Inače oni hoće da objave naš novi album na njihovom tržištu pa se šalimo da napravimo “40. obljetnicu”, pošto je “Bulevar” tačno pre 40 godina potpisao ugovor sa njima.

U svakom slučaju, to su bili dramatični dani – razboleo se predsednik Tito. Naš singl je trebalo da se pojavi početkom godine, ali je zbog situacije, na radiju i televiziji je išla samo klasična muzika. Pošto je nacija bila zabrinuta, bilo je glupo da se izdaju novi proizvodi popularne muzike, pogotovu singl čija naslovna pesma je “Moje bezvezne stvari”.

Tako je tek u avgustu 1980. izašao sing i prošao zasluženo loše.

Ali, i dan danas sam Siniši Škarici zahvalan, ne toliko za prvu, koliko za drugu šansu. Rekao je: “Ajde, to je bilo onako. Nego, dečki da snimite još jedan singl”. Doveli su nas u Zagreb i tamo smo snimili u njihovom studiju numeru “Nestašni dečaci” koja je postala veliki hit u čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji.

Onda nam se PGP, koji nas je prvobitno odbio, obratio: “E, momci pa nemojte vi za Jugoton, nego pređite kod nas.” Glavni mamac je bilo to što su kupili novi studio sa 24 kanala, koji je bio smešten u Petici, koju danas svi znaju kao “Takwood” bioskop. To je za nas bilo kao “Zvezdane staze”. Tako da smo tu snimili dva albuma.

U to vreme ste zagazili i u novinarske vode.

Peca Popović je kriv za to. On je bio urednik “Džuboksa” i bio je bog za nas. Sve je počelo tako što sam poznavao jednog njegovog saradnika u omladinskom listu koji se zvao “Zdravo”, a gde je Peca uređivao muzičke strane. “Bulevar” je tada išao u London da kupimo bubnjeve. Međutim, odgledali smo neke koncerte i o tome sam pričao sa tim drugarom. Na to, on je rekao da će me upoznati sa Pecom koji bi mogao biti zainteresovan da mu o tome napišem tekst. Tako je i bilo. On mi naruči tekst, ja ga donesem i on izgovori onim svojim specifičnim glasom: “Mladiću, ti ćeš jednog dana živeti od pisanja.”

Za taj “Zdravo” sam sporadično pisao i desilo se da je pola benda otišlo u vojsku, dok su neki članovi prešli u druge grupe, tako da više nismo radili. U to vreme je Peca pokretao časopis “Rock” i želeo je ljude koji nisu bili okoreli u, da tako kažem, samoljubivo novinarstvo. To je bilo ono, krene tekst o tome kako su Žika i Mika krenuli vozom iz Beograda za Zagreb kako bi gledali koncert neke grupe. Na kraju imaš više teksta o Žiki i Miki nego li o bendu. Peca to nije želeo, već da afirmiše stvari koje mogu da budu komercijalne.

Tako sam mu ja postao saradnik i čak urednik za inostranu scenu.

Tokom karijere ste napravili intervjue sa mnogim svetskim zvezdama. To je nešto što danas ne polazi za rukom našim novinarima baš često.

Mi smo tada bili ozbiljno tržište, a tamo važe pravila industrije. Osamdesetih čim čuju Jugoslavija, pristajali su na intervju jer su znali da tu prodaju puno ploča. Jugoslavija je bila ozbiljno tržište i bilo im je interesantno da dobijaju zlatne i platinaste ploče.

Tako sam išao u Kan dve godine za redom, od toga jednom kao Peca Popović. On je bio akreditovan, a nešto mu je iskrslo u poslednji čas. Pošto im još nije poslao sliku, ja sam zauzeo njegovo mesto. I dan danas čuvam tu akreditaciju. Tamo sam upoznao grupu “Girlschool” – one su bile ženski engleski hevi-metal bend i kasnije kada su došle za Beograd svi su se pitali zašto me zovu Piter :)

Najbolja priča je bila sa grupom “Dire Straits” sa kojima sam 1983. godine radio intervju u Zagrebu. Njihove ploče je objavljivao PGP. I čika Svetu, koji je radio licencu, je mrzelo da ide u Zagreb, a pošto me zna da sam snimao za PGP, ponudio mi je da odem ja i odnesem im zlatne ploče. I tako odem u Zagreb i uzmem sobu u hotelu “Esplanada” gde su i članovi “Dire Straitsa” bili smešteni.

Ispred bulumenta novinara koje drže na puškomet odatle, ali ja se pojavljujem kao predstavnik diskografske kuće. I onda sam proveo celo prepodne sa Knopflerom i ekipom, pili smo rakiju i napravio sa njima intervju.

Zatim je usledila saradnja sa Bajagom.

Sa Momčilom sam se, naravno, upoznao dok smo svirali sa “Ribljom čorbom”. Sećam se našeg upoznavanja. Išli smo u mesto kod Vršca koje se zove Uljma da sviramo na igranci. Ljudi iz “Čorbe” su išli kolima, a pošto nije bilo mesta za sve, Bajaga je putovao sa nama u kombiju. Eto tada smo se prvi put sreli.

To je bilo lepo druženje koje je rezultiralo njegovim prvim snimljenim autorskim delima. Prvi Bajagini tekstovi koji su se pojavili na nekoj ploči su za singlove “Bulevara”. “Nestašni dečaci” su njegov tekst, kao i za prvi naš singl on je pravio oba teksta.

Kada je počeo da radi pesme koje nisu bile baš za “Čorbu”, zvučale su drugačije i nisi mogao da zamisliš Boru kako peva “Male slonove”, bilo je jasno da će se odvojiti. On je podelio te snimke sa mnom i ja sam se raspametio. Bilo je to pravo osveženje u odnosu na ono što se tada sviralo.

Zašto je prestala saradnja sa Bajagom?

To je bilo logično. Ja sam, pre svega, pevač solista. Naš rastanak uopšte nije bio dramatičan, iako je u medijima to bilo tako predstavljeno.

Ljudi vas upravo najviše znaju po autorskim pesmama i radu sa “Sporim ritam bendom”, iako ste, relativno kasno, počeli da ih pišete. Zapravo, slobodno se može reći da su vaše numere postale evergrin.

U početku sam sebe doživljavao više kao izvođača. Bilo mi je važno da dobro pevam i imam kvalitetnu scensku ekspresiju – da zabavim ljude. Mnogo manje računa sam vodio o stvaralačkom delu. Paradoksalno, tek devedesetih sam počeo ozbiljno da pišem tekstove i da pravim pesme.

Kada sam sa “Spori ritam bendom” izdao prvi album, ja sam imao već 28 godina. Kada u tridesetim gradiš karijeru, mnogo si više cool i ne gradiš neki imidž toliko koliko radiš na kvalitetnoj muzici i stalno ti dolaze neki novi mladi ljudi na svirke.

Redovna rečenica koju čujem je: “Jao, pa ja nisam znao da su sve ovo vaše pesme”. Znaju ih iz klubova, sa radija... Kada sam čuo navijače da pevaju na stadionu našu pesmu rekao sam: “Ovo je pobedilo sve”.

Pesme ostaju zapamćene i to me veoma raduje. U komercijalnom smislu, mnogi su ispred nas, ali kada pogledaš koliko se često puštaju naše pesme i koliko naših pesama sviraju bendovi po klubovima, mi tu dođemo jako visoko.

Posle 11 godina konačno izdajete novi album “Ulica bez brojeva”. Zašto se toliko čekalo?

Prvo me je Dragan temeljno ubeđivao da ga uopšte radimo. Bio sam u nekoj fazi kada sam mislio da nema publike koju to zanima. Međutim, neki ljudi su predložili da na jednom splavu pravim akustične večeri sa gitarom. Tokom poslednjih sedam godina tamo sam odsvirao jedno 150 nastupa i to je postala svejevrsna tradicija. Kroz tu svirku sam otkrio da publika ne samo da postoji, već joj nedostaje to što smo mi radili.

Tada me je Dragan uverio da napravimo album iako sam ja više razmišljao o izdavanju singlova. To je uradio rekavši da smo mi ta generacija koja se mentalno bavila stvaranjem jedne celovite priče na albumu. Sad, neke od tih pesama postanu hitovi, ali bitna je ta celina u kojoj kažeš hajde da ovde odsviramo nešto kao deo priče pa makar to slušali samo nas petorica.

Problem sa ovim godinama je što su ti kriterijumi visoki, a to produžava rad zajedno sa drugim poslovima koje radimo. Recimo mene su zvali “Indexi” na turneju – a kako da njih odbiješ, dok je Peđa svirao sa “Korni grupom”. Tako da potrajalo je, ali je “Ulica bez brojeva” ipak završena.

Pustili smo u junu jednu pesmu koja se zove “Pamet u glavu” i odlučili da na jesen pustimo album, a snimili smo i spot za naslovnu pesmu “Ulica bez brojeva”. 

Kako bi ste opisali novi album?

“Ulica bez brojeva” predstavlja neku vrstu mozaika. Svaka pesma nosi neku vrstu asocijacije i neku vezu sa prošlošću i svim delovima mog života i karijere. Za one koji vole to što radimo, ovo će biti jako prijatno slušanje i na novom albumu će naći mnogo toga što će im se dopasti.

Znači možemo da očekujemo nove nastupe Dejana Cukića i “Sporog ritam benda”?

Naravno biće svirki. Centralna stvar bi trebalo da bude koncert u Beogradu, ali sa time ne želimo da žurimo. Verovatno ćemo na proleće započeti sa nastupima.

Za kraj, recite nam šta Dejan Cukić voli u Beogradu?

Volim da menjam i kafane i lokacije. Kada sam bio klinac, voleli smo da putujemo, ali smo imali kompleks kada odemo u svetske metropole koje su nam delovale kao Diznilend. Međutim, danas Beograd je interesantniji grad od mnogih u svetu i mnogo toga nudi. Volim da izađem na reke koje su naše veliko blago, da skoknem na Košutnjak ili prošetam po Tašu ka kome gravitiram.