Kad je bio malac, "zarazila" ga je automobilska groznica, trasirajući njegov put ka uredništvu Top Speeda i AutoBilda, ali i te ulozi kovoditelja Lap76, najpopularnijeg auto-moto podkasta na ovim prostorima. U intervjuu za 011info Dejan Potkonjak se priseća svog odrastanja na relaciji Zemun polje-Strahinjića Bana, otkriva koji automobilski as ga je, još kao golobradog dečaka, "navukao" na fanatično praćenje Formule 1 i govori o tome kako se 90-ih obreo u Večernjim novostima, pokrivajući KK Partizan kao navijač crveno-belih i zlatnu košarkašku reprezentaciju.

Gde ste odrasli u Beogradu i koja su vam prva sećanja na taj kraj?

Rođen sam u samom centru Zemuna 1971. godine, a posle izvesnog vremena, kako je to obično bivalo, roditelji su imali priliku da biraju između dva stana: u Bloku 45 ili u Zemun polju. Pošto je na mami bila odluka, ona je prelomila da to bude Zemun polje zato što je čula da bi novobeogradski stan bio u soliteru, na dvocifrenom spratu.

Što se tiče samog Zemun polja, bio je to ušuškan kraj i, gledajući iz ove perspektive, bio sam povlašćen što sam odrastao u području gde smo imali potpunu slobodu. Dakle, mogli smo da radimo šta hoćemo: istražujemo, zujimo, igramo se... Tako sam upoznao divne ljude, a među njima i dvojicu kumova.

Takođe, dosta vremena sam provodio kod babe i dede u Strahinjića Bana, gde je moj otac rođen. Kod njih sam, po običaju, išao svakog vikenda, kako bi moji roditelji mogli da pozavršavaju svoje obaveze, ali ja se uopšte nisam zbog toga bunio.

Ulica Strahinjića Bana se, danas, umnogome promenila.

Apsolutno. Tada je bila ulica neopterećena automobilima, bez kafića, sa tunelom sačinjenim od krošnji lipa, gde ste, takođe, bili privilegovani jednim vidom slobode i sigurnosti. Niko nije morao da strahuje da li će vam se nešto desiti.

Naravno, kao što je svaki kraj imao svoje granice, tako je bilo i ovde – nije se išlo dalje od šina u Cara Dušana. No, za razliku od Zemun polja, koje je bilo ravno da ravnije nije moglo biti, ovde ste imali Kalemegdan, gde ste mogli da uživate u zimskim dogodovštima, kao što je sankanje.

Sve u svemu, kao Bane Bumbar stalno sam prelazio most i cirkulisao na potezu Zemun polje-Strahinjića Bana, tako da kod mene nije postojala ta sigma o prelasku na drugu obalu, koja je bila uvržena kod mnogih tadašnjih Zemunaca.

Kako ste provodili slobodno vreme u Zemun polju?

Uz dosta sporta, vožnje bicikla, ali i odlazaka do Dunava, koji je, slobodno mogu reći, postao moja reka. I dan-danas, kad se zateknem tamo, od pogleda na horizont preplavi me spokoj.

Naravno, tada su bili bioskopi glavno mesto izlaska. Bioskop Jugoslavija kod starog Merkatora, Sloboda u Zemunu, a ako bismo prelazili most, onda Odeon, Kozara i Zvezda – i tako u krug. Kad smo otkrili Sava Centar, bili smo raspamećeni. Još uvek se sećam Flešdensa na velikom platnu i muzike iz tog filma koja gruva salom – nezaboravno iskustvo.

Kad sam krenuo u više razrede osnovne škole, počeo sam da treniram atletiku u zemunskoj Mladosti, pa sam tako intezivno posećivao Gornji grad i Gradski stadion, gde nam je bilo matično mesto za trening. Ubrzo sam se u potpunosti posvetio tom sportu, te sam dvaput dnevno trenirao.

Tokom zimskih meseci treninzi su se odvijali na Marakani, pošto je naš klub imao saradnju sa AK Crvena zvezda. Taj period je definitivno bio obeležen stadionima – Zemunskim, Marakanom, ali i JNA, gde su se takmičenja održavala – tamo sam više boravio nego bilo gde drugde.

Da li ste išli na fudbalske utakmice?

Naravno. Od malena navijam za Crvenu zvezdu, a na prvu utakmicu me je odveo otac u, recimo, oktobru 1977. godine. Čini mi se da je Zvezda igrala protiv Olimpije i da je pobedila sa 5:1. Ono što mi se najviše urezalo tog dana bio je ulazak na stadion. Jasno se sećam istočne kapije i nestvarnog pogleda na zelenu travu obasjanu stadionskim reflektorima. 

Sve u svemu, detinjstvo, ali i tinejdžersko doba je bilo vezano za Zemun, Strahinjića Bana, Dunav, Zemunski stadion i Kej. Danas, kad se oberem na tim mestima, ona su gotovo neprepoznatljiva, odnosno apsolutno se ne podudaraju sa scenografijom koja je ostala meni u sećanju. Ja, praktično, neka mesta ni ne identifikujem sa onom prvobitnom mentalnom slikom, dok, kada neka prepoznam, obuzme me neka nirvana, te naviru sećanja na divne periode u životu. 

Kako ste počeli da pratite Formulu 1? 

Kad sam imao 5 godina, odnosno 1976. godine, bolid Nikija Laude se zapalio na Nirburgringu, a ja sam udavio oca ispitujući ga kako je moguće da čovek koji gori izađe živ iz kokpita. Tada su doslovno na kašiču prenosili trke Formule 1. Više ste mogli da saznate iz časopisa i to ako bi vam rodbina ili porodični prijatelji iste doneli iz inostranstva.

Fascinaciju najbržem cirkusom na svetu upotpunila je Trkačka groznica (Febbre della Velocita), poludokumentarni film italijanske produkcije, koji se davao u bioskopu Jugoslavija. Film je brutalno dočaravao sezonu 1976-1977 Formule 1. Od tada datira i moja groznica automobilizmom, koja me ni dan-danas ne pušta.

Kad je trebalo da nastupi jedan od najlepših delova života, 20-e, vi ste se zatekli u 90-im. Kako pamtite taj period života?

Nedavno sam se dotakao toga u razgovoru sa prijateljima i prisetio da je, konkretno, 1990. i narednih nekoliko godina, glavna tema tog doba bila tama. Na stranu pređašnje materijalno blagostanje u državi, koje mi nikada nije bilo prioritet, nije postojalo ni blagostanje u smislu slobode, rada bez ikakvog sputavanja, istraživanja novih interesovanja...

U isti mah, ja sam imao, takoreći, nesreću da budem, čini mi se, poslednja generacija JNA koja je prva osetila šta znači rat u istinskom smislu te reči, što je bilo nepojmljivo svega par godina ranije. Sreća u nesreći bila je da sam služio u Užicu, pa nisam spoznao taj rat na pravi, neželjeni način, ali istovremeno sam osetio psihološku presiju, te sam jedva čekao da se vratim u rodni Beograd.

Svetlo koje je počelo da načinje tu tminu je bio rad u Večernjim novostima, gde sam za tili čas upao u mašinu dnevnih novina, baveći se stvarima o kojima nisam sanjao ni u najluđim snovima.

Kako ste se obreli u novinarstvu?

Sasvim slučajno, najblaže rečeno. Čitav život sam obitavao u prirodnim naukama, pohađajući najpre srednju elektrotehničku škola, a potom i PMF. No, to se sve promenilo kad me je sadašnji kum, koji je studirao jugoslovensku književnost, pozvao da mu pravim društvo na konkursu Večernjih novosti za mlade saradnike. Da se razumemo, ja sam oduvek voleo da čitam i to ne samo literaturu, nego i magazine, da gledam televiziju i, naravno, pratim sport. Zanimalo me je da vidim kako sve to izgleda iza kulisa, kako nastaje taj sadržaj.

Elem, nakon par meseci, on je odlučio da se vrati na fakultet i završi studije, smatrajući da obaveze u redakciji oduzimaju previše dragocenog vremena, a za to vreme moj život se okrenuo naglavačke i ja sam se zaljubio u novinarstvo. I tako sam počeo te 1994. godine da radim u beogradskoj redakciji Večernjih novosti.

Kako su izgledali ti prvi novinarski dani?

Znate kako, ta gorepomenuta beogradska redakcija je bila velika škola, sa prekaljenim novinarima i urednicima. Prvi tekst mi je bio vezan za cene oružja u prestonici. Dobijao sam zadatke kojima nisam bio preterano oduševljen, ali smatrao sam da, ukoliko se dobro pokažem, možda će se ukazati prilika da završim u toliko željenoj sportskoj redakciji. Zadao sam sebi određene rokove za ostvarenje toga, a ukoliko bih omanuo u svom naumu, vratio bih se na PMF.

Međutim, te sudbonosne 1994. godine dogodila se pogibija Ajrtona Sene, jednog od najvećih vozača Formule 1. Ta nesreća me je navela da samoinicijativno napišem par tekstova koji su mogli da se uklope u margine beogradske rubrike, kao što je bila poseta brazilskoj ambasadi i upisivanje u knjigu žalosti.

Tu proaktivnost su prepoznali i moji urednici, pa su mi, zauzvrat, davali da radim stvari koje ne spadaju u moje svakodnevne obaveze. Naposletku, povereno mi je pisanje najave poslednje trke u sezoni Formule 1, koja je odlučivala ko će postati prvak, Dejmon Hil ili Mihael Šumaher, kao i izveštaj sa trke, koja je donela pregršt uzbuđenja.

Uglavnom, to je bila inicijalna kapisla, a par meseci nakon toga usledio i poziv od kolege i mentora, Predraga Mrmka, da pređem u sportsku redakciju. Naravno, postojali su određeni uslovi za rad tamo. Između ostalog, nisam mogao isključivo da se bavim automobilizmom, već sam morao da pokrivam KK Partizan, što je bilo krajnje čudno pošto sam ja Zvezdaš.

No, bez obzira na tu činjenicu, delovalo mi je da je to sjajna prilika da se napreduje u novinarskoj branši, te sam odlučio da budem maksimalno profesionalan i iskoristim ukazanu šansu. I to je bio ozbiljan izazov. 

U međuvremenu, PMF sam ostavio po strani, odučivši se pređem na grafički dizajn, a ne novinarstvo, pomalo nadobudno smatrajući da sam ja to već savladao. Inače, kopkalo me je kako kolege preko puta mene prelamaju sve te novine, pa otuda grafički dizajn, koji mi je dobro došao kasnije u karijeri, kad sam bio urednik specijalizovanih magazina.

Pored Partizana, pokrivali ste i košarkašku reprezentaciju.

Tako je, narednih pet godina sam izveštavao o najvećim takmičenjima na kojima je nastupala košarkaška reprezentacija Jugoslavije, SCG i SRJ. Zapravo, 1995. i Atinu i 1996. i Atlantu sam proveo u Beogradu, a sve nakon toga – 1997. i Barselonu, 1998. i Atinu, 1999. i Paris – bio sam na licu mesta. I to je bila svojevrsna privilegija, pogotovo imajući u vidu da su te godine bile i te kako berićetne za našu košarku.

Posebno bih istekao tu 1995. godinu i Atinu, kad se okupila reprezentacija prvi put nakon sankcija, gde su ostvarili istorijski uspeh, koji je potom bio krunisan spontanim izlaskom na balkon, što je bilo moje prvo direktno izveštavanje. Dogodine sam, takođe, izveštavao iz redakcije, gde smo kolega fotograf Nebojša Paraušić i ja imali tu čast da prvi put upravljamo Rojtersovim foto-servisom, što je rezultovalo koloritnim stranama u Večernjim novostima. 

U Barseloni 1997. godine Nebojša je nosio Polaroidov skener negativa, pa bismo ostajali do 3-4 časova ujutru skenirajući i šaljući materijale kolegama u Beograd. Tadašnja dopisnica Novosti iz Barselone, Ivana Marković, dopremila nam je kompjuter i mobilne telefone u sobu. Mislim da mi i dalje ječi u ušima od tih telefona, ali tada nismo imali bolje. Ipak, to nas nije sprečilo da svakodnevno sastavimo specijalni dodatak od dvocifrenog broja stranica, diktirajući stenografima po čitav dan. 

Tek 1998. godine u Atini sam prvi put imao nešto nalik laptopu, koji je bio prepun virusa, izveštavajući iz dvorane Mira i prijateljstva, smešten u nečemu što je nalikovalo na telefonsku govornicu, koja je bila pozicionirana iza koša. Znam da današnjoj mladeži to zvuči suludo, ali tako je bilo.

U konačnici, sijaset lepih uspomena, što sa parketa, što van njega, datira iz tog perioda. Nažalost, ima i ružnih sećanja, kao što je ubistvo Harisa Brkića, ali svašta se proživelo u tih pet godina prateći Partizan, ali i Beobanku, Radnički i FMP, koji su nastupali u izuzetnoj jakoj YUBA ligi. I dan-danas, kad pričam sa prijateljima iz Partizanovog tabora, oni su i dalje ubeđeni da, sudeći na osnovu mojih tekstova, navijam za crno-bele, što doživljavam kao reči hvale na račun mog profesionalizma. 

Da li je i dalje tinjala ljubav prema automobilizmu? 

Apsolutno, to je, ipak, moja prva ljubav. Automobilizmu sam se više posvetio kad sam na poziv Vladana Slavkovića, urednika Top Speeda, postao saradnik u tom časopisu i to od trećeg broja. Paralelno sa tim sam nastavio da radim u Večernjim novostima, koje su mi dale zeleno svetlo zato što nije bilo konflikta interesa, s obzirom da nisu imali ništa nalik tome u svom portfoliju.

Naposletku, prešao sam u potpunosti u Top Speed i postao glavni i odgovorni urednik 2008. godine. Gotovo deceniju i po sam proveo u Novostima i za rad u dnevnom listu me vežu lepa iskustva, gde vi bukvalno ne znate kad završate sa radnim danom niti sa čime se hvatate u koštac tog dana.

Takođe, zahvaljujući tom poslu i izveštavanju sa utakmica, pobliže sam upoznao svaki kutak Beograda pošto sam uvek birao da pešice idem na zadatke. Tako da, znao sam da sa Trga Nikole Pašića skoknem do Pionira na utakmicu Partizana ili do Šumica i utakmicu Radničkog.

A ubedljivo najviše sam voleo da sa posla zapucam do Ušća i hotela Jugoslavije o kome već pričamo u prošlom vremenu. Ukoliko ne bi bilo prevoza, nisam se libio da nastavim sa šetnjom do Karađorđevog trga ili Muhara. Čak i dan-danas, kad snimam podkaste u studiju Infinity Lighthouse u Svetogorskoj, rado pešačim do doma na Konjarniku.

U međuvremenu ste izdali knjigu o Seni. Kako je došlo do toga da se ostvarite kao pisac?

Sasvim slučajno. Ja sam 2011. godine dobio poziv od strane kompanije Ringier da budem urednik AutoBilda, čiju su licencu preuzeli. Svako ko radi u automobilskom novinarstvu zna šta predstavlja ovaj čuveni časopis i, nakon malo razmatranja, odlučio sam da prihvatim ponudu.

AutoBildova politika je bila da se s vremena na vreme čitaocima poklanjaju razne stvari. Pošto je Blic poslovao u sklopu Ringiera, direktorka izdavaštva, Jelena Milošević, došla je na ideju da bismo mogli da štampamo knjižice na automobilske teme. Predložio sam da napravim knjižicu o Ajrtonu Seni povodom 20 godina od njegove pogibije. Ona se složila sa tim, a ja sam prionuo na posao.

Najveći izazov bio je da sav materijal koji sam godinama prikupljao spakujem u format džepnog izdanja. Onda mi je sinulo da napravim knjigu koja je, u stvari, prošireni novinarski članak. Kako ja sebe nikad nisam smatrao nekim piscem, ispostavilo se kao sjajna zamisao da to bude tekst koji će biti pitak i onima bez dodirnih tačaka sa Formulom 1 i Senom i koji će ljude, možda, navesti da dodatno istraže o njemu i njegovim dostignućima. 

To izdanje je sjajno prošlo kod publike i ubrzo je usledilo stidljivo pitanje da li bi moglo da se napiše još nešto. Temu je, nažalost, diktirala nova tragedija – Mihail Šumaher je doživeo skijašku nesreću, ostavivši ga u teškom zdravstvenom stanju o kojem se i dalje polemiše. Ja sam predložio da se sastavi štivo o njemu, kao još jednom velikom asu i legendi Formule 1. Dobio sam zeleno svetlo i tako je izdata druga knjižica, koja je ujedno bila i poslednja u okviru Ringier izdavaštva.

U međuvremenu, postao sam jedan od voditelja podkasta Lap76 u sklopu Infinity Lighthousa, po ideji Srđana Ercega, i u jednoj epizodi su spomenute knjižice koje sam radio za AutoBild. I, Srđan, luckast kakav jeste, predloži da ih ponovo izdamo.

Ovaj put želja mi je bila da se to obavi malo kvalitetnije, što smo, na koncu, i postigli. Ja sam dopunio prvobitna štiva i tako smo krenuli sa automobilskim izdavaštvom. Nedavno smo objavili knjigu o čoveku zbog kojeg sam i počeo da pratim Formulu 1 – Nikiju Laudi. 

Decenijama unazad ste u medijima, koliko su se oni promenili tokom godina?

Kad sam ušao u novinarstvo, postojalo je svega nekoliko dnevnih listova: Politika, Večernje novosti, Sport, Sportski žurnal... I kad biste se predstavili kao novinar, retko ko bi vas odbio. Dakle, postojalo je određeno poštovanje prema ovoj profesiji, što i ne treba da čudi imajući u vidu da su tadašnje Novosti imale dnevni tiraž od preko 300.000. Danas, da se skupe svi dnevni listovi, čisto sumnjam da mogu da premaše taj impozantan broj.

Da se razumemo, daleko od toga da umanjujem vrednost današnjih kolega, koji uistinu rade neverovatan posao, ali sada je sve upereno na optimizaciju sadržaja. Naravno, i onda ste morali da imate kvalitetan tekst, a sa prijemčivim naslovom možda bi vam i pošlo za rukom da dospete na naslovnu stranu. A, ukoliko ste želeli da radite u ključnim redakcijama, bilo je neophodno da prođete kroz sito i rešeto.

Hoću reći, pogledi na neke stvari su se umnogome promenili. Sada je došlo vreme kada bukvalno svako od nas može samostalno da pokrene i razvija sopstveni mediji – samo je pitanje koliko će to profesionalno i kvalitetno da obavlja na svakodnevnoj bazi.

Uostalom, po tom principu je Srđan Erceg zaplovio u podkast vode sa Infinity Lighthouseom, a na njegov poziv sam se i ja obreo u njima. Iskreno govoreći, podkasti su, pre toga, za mene bili potpuna nepoznanica. No, kad vas u taj mediji uvede čovek koji je decenijama unazad u digitalu i pokaže vam šta i kako, mnogo lakše "proplivate".

Recimo, nikad nisam bio osoba koja se dobrovoljno javljala da bude pred kamerama, više sam introvert, što bliski prijatelji mogu da posvedoče, ali podkast je takva forma gde vi javno iznosite mišljenja na zadatu temu. U Lap76 izdanjima bavimo se auto-moto sportom, što je meni i te kako blisko, pa sam se vremenom otvorio i poželeo da više pričam o tome. Danas mi je snimanje podkasta poput šetnji po Beogradu – umirujuće.

A da radimo dobar posao, potvrđuje i prošlogodišnja saradnja sa organizacijom UNESCO, kojoj se i te kako dopalo kako iznosimo mišljenja, obrađujemo teme i uključujemo zajednicu u priču.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Prijatelji su mi izneli ideju vezanu za razvoj jedne aplikacije, pa sada malo studiram tu oblast pošto nikad nisam bio preterano aktivan u IT svetu. Podkast i izdavački poduhvati su mi i dalje interesantni i usrećuju me, pogotovo kad se otisnemo na sajmove, pa dođemo u direktan kontakt sa publikom. Tada se uverimo koliko mladi vole da čitaju, kao što je bio slučaj na našem štandu na Sajmu knjiga u Beogradu, ali i Zagrebu i Sarajevu.