Dejan Savić: Dečak sa Miljakovca na krovu sveta

Proslavljeni vaterpolista i sadašnji selektor reprezentacije Srbije (sa kojom je osvojio sva reprezentativna takmičenja), za 011info govori o odrastanju u Beogradu, omiljenim mestima, prednostima života u glavnom gradu, trenerskoj karijeri, odluci da predvodi Crvenu zvezdu "iz ljubavi" i posvećenosi poslu i porodici.

Dejan Savić vaterpolo je počeo da trenira, kako uz karakterističan osmeh kaže, zbog "krive kičme, ravnih tabana i viška kilograma". Banjica i vaterpolo klub Partizan, bili su logičan izbor za ovog momka koji je odrastao na Miljakovcu. Rođen 1975, Dejan je odrastao u Beogradu osamdesetih godina 20. veka, za koje smatra da su, možda, i najbolji dani glavnog grada.

DS: Beograd kao Beograd je tada živeo možda i svoje najbolje dane, ne zato što sam ja bio svestan toga ili zato što sam bio klinac pa sam imao tu dečju perspektivu, nego i u očima starije sestre koja je živela "Novi talas" i grad koji je živeo 24 sata. Beograd se u suštini izgradio sedamdesetih godina kada je nastalo sve, i "Dom kulture", "Mostar" i "Gazela", "Terazijski tunel" i tako dalje. Tada je gradonačelnik bio (Branko, prim. aut) Pešić, koji je bio pravi Beograđanin, kao i svi ostali koji su dolazili sa strane, koji su se osećali kao Beograđani, i Đoko Vještica i Duško Radović i ostali.

Šta je obeležilo tvoje odrastanje?

DS: Mi sa Miljakovca, da kažemo, sa oboda prestonice, stalno smo govorili da "idemo do grada". Okupaš se i obučeš svoje najbolje odelo i idemo. To je podrazumevalo šetnju od Slavije do Knez Mihajlove. Nije bilo automobila kao sada i nije nam bilo dostupno sve. Znali smo da su pljeskavice ili na Slaviji ili kod hotela "Moskva", tu je naravno bio i "Nišlija" kod Palilulske pijace. Tada su cvetali kafići, više se nije pila turska kafa, odnosno, domaća, već su svi počeli da ispijaju espreso. Kafane su bile prave kafane, a ne ove veštačke. Danas svaka kafana koja stavi karirani stolnjak misli da je kafana, a u suštini nema dušu zato što ljudi danas ne idu u kafanu da slušaju muziku nego da budu na "Fejsu" i u suštini da prikažu da su bili u kafani.

U devedesetima kreću nešto teža vremena...

Beograd je jedno veliko selo i dan danas, a te devedesete su ga napravile ruglom koje opstaje i danas. Bespravna gradnja, kiosci na sve strane, bez urbanističkog plana... I danas mogu da se vide ostaci svih tih nesrećnih godina. Kad današnja mladež kaže "blago vama vi ste živeli desedesetih", pomislim "Ne daj, Bože". Ne samo zbog nemaštine, sankcija i tako dalje, nego i zbog lošeg izbora muzike, modnih detalja...

Napravio si dva zanimljiva preseka poslednjih decenija 20. veka. Ušli smo uveliko u drugu deceniju 21. veka. Šta je danas bolje u Beogradu, a šta je ono što je trebalo da zadrži iz prethodnih vremena?

DS: Urbanističke planove! Da se gradi nešto što je u suštini potrebno, a ne nepotrebne stvari, koje ljudima mažu oči. Realno, osamdesete godine su jedan bezbrižan period gde su svi gledali u budućnost i u jedno bolje sutra, devedesete su jedna ratna euforija i opšta nesreća, i onda dolazimo u dvehiljadite koje su bile jedna lažna nada i sada je totalni kolaps svega. U suštini ljudi nemaju pogled u budućnost, vraćaju se sve više prošlosti, a ono što je najzanimljivije, ne shvataju da brzinom svetlosti gube dostojanstvo. Beograd danas... u suštini ostali su samo Beograđani, ulice, kaldrma i ostalo. Ipak, Beograđani lagano gube identitet jer nije sve u pevajućoj fontani i u "Beogradu na hlebu i vodi".

Stranci kad dođu u Beograd primećuju da, što se urbanističkog plana i arhitekture tiče, nije kao neki drugi gradovi u Evropi, ali ih grad opčini i magično privuče da ga posete ponovo. Šta je, prema tvom mišljenju, to što strance privlači u Beograd?

DS: Beograd nije, da kažemo, urbanistički lep. To je grad koji je rušen toliko puta i nije uvek stilski ujednačeno građen, i sigurno je da je realsocijalizam ostavio značajan trag i pre svega današnji moderni umetnici rado dolaze u Beograd tražeći inspiraciju baš u tom nekom, da kažemo, nejednakom svetu. Što se tiče samog Beograda, grad nikad nije izgubio dušu iako je to postalo izlizano opšte mesto, ali je to zaista tako. U suštini svega je sloboda koju grad pruža. Mi i dalje nismo u Evropskoj Uniji i iako pokušavamo da nametnemo zakone koji su u EU, i do kojih su mnogi katastrofalni, ljudi se ovde osećaju slobodno. Da li zbog pića, hrane, izlazaka, noćnog života... činjenice da što se muzike tiče možete da čujete sve. U Beogradu nije umro rokenrol, u Beogradu ima i narodne muzike i estradnog folka, tehno muzika i klasična muzika, tako da Beograd svima daje nešto što oni vole i što očekuju. Siguran sam da svi stranci kada odu i kada svojim prijateljima koji tek treba da dođu, o Beogradu pričaju sve najbolje i da zbog toga sve više stranci imaju divnu sliku o Beogradu i ubeđen sam da njihova velika očekivanja Beograd uvek ispuni i da nikada ne razočara.

Nekada dođu bez ikakvih očekivanja i onda se još više zaljube u Beograd.

DS: Apsolutno! Sa druge strane, iako je za mnoge koji žive u njemu Beograd skup grad, za strance je potaman, možda čak i jeftin jer kada uporedite Beograd sa ostalim evropskim gradovima, za relativno male pare pruža daleko više. Možda nešto slično ima Berlin, ali mislim da je Beograd po tome izuzetak. 

Misliš li da Beograđani imaju prednost u odnosu na ljude koji dolaze iz drugih gradova?

DS: To je zato što Beograd pruža sve u odnosu na druge gradove. U Srbiji možda je tu negde i Novi Sad, ali ne mogu da se porede jer je Novi Sad mnogo manji. Ako prebacimo na neke druge stvari, mene to ponekad izuzetno nervira jer Bograđani teško prihvataju došljake iako je naš grad otvoren grad. Verovatno ne shvataju i da Beograđani nekad mogu da odu na neko drugo mesto i da tamo budu došljaci. Osim toga, Beograđani su uvek Beograđani bez obzira gde se nalaze. Nije princip kao što je drugde, na primer u Americi gde je neko Njujorčanin čim se doseli u Njujork. Neki zaboravljaju da, iako su iz Beograda, zapravo vuku korene sa nekih drugih strana. Istovremeno, upravo ta sloboda koju Beograd pruža jeste i njegova prednost.

Kada si igrao u inostranstvu da li ti je činjenica da si odrastao u Beogradu pomogla?

DS: Nikada nisam imao problem bilo gde da sam bio jer sam po prirodi prilagodljiv, i znatiželjan. Uvek sam istraživao i gradove i kulture u koje sa odlazio tako da sam bio spreman i kao što sam rekao, prilagodljiv.

Za vreme igračke karijere, igrao si u Španiji i u Rusiji. Sada kao selektor vaterpolo reprezentacije Srbije često putuješ i boraviš duže vreme van zemlje. Imaš li neki ritual kada se vratiš u Beograd. Šta je to što ti najviše nedostaje?

DS: Imam, svaki put kad se vozim taksijem od aerodroma do kuće pitam se "Oh my God, gde ja živim!" (smeh) Ne šalim se, ozbiljno je tako. Nisam nikad razmišljao o tome. Možda sam ranije imao ritual, ali sada imam porodicu, imam decu i vraćam se njima i to je ono što željno iščekujem. Sa druge strane, naravno da imam svoju kafanu i rado odlazim tamo, pogotovo što je u mojoj zgradi.

U čemu najviše uživaš u gradu?

DS: Volim "25. maj" zato što tu živim. Volim nedeljno jutro, tu jutarnju mirnoću kada svi spavaju. Nema veze da li sija sunce ili je čuveno novembarsko mračno beogradsko sivilo. Jednostavno, najviše volim nedelju ujutro u Beogradu i volim da vozim praznim ulicama. Deca obično imaju neke obaveze i ja moram da ih vozim, i onda stvarno uživam u tome da posmatram prazne ulice i jednostavno gledam grad. Ne mogu da kažem da je to ritual, ali to volim.

Šta je to što "25. maj" čini posebnim?

DS: Pogled! Pogled koji pruža "25. maj" me smiruje. Sve najvažnije odluke u životu koje moram da donesem, što profesionalne, što životne, donesem tako što ostanem sam sa sobom i sa tim pogledom na reku.

Da li to znači da Dunav voliš više od Save?

DS: Volim Dunav, ali volim i Savu jednako, zato što moj drugar Risto Maljković ima kafanu na Savi tako da i tamo vrlo rado idem. Reke pružaju jednu mirnoću, u svakom slučaju voda me smiruje.

S obzirom da te voda smiruje, znači li to i da voliš more?

DS: Ne volim more. To moja supruga zna. Odlazak na more meni nikad nije bio odmor. Više volim da otputujem nede gde još nisam bio, da mogu čisto istraživački da budem nastrojen. Recimo, Lisabon, na primer. Ali ako već moram da idem na more, onda idem zbog žene i dece da ispoštujem njihove želje, ali se ne brčkam puno.

Podsetimo. Dejan je 2009. godine bio pomoćni trener univerzitetske reprezentacije Srbije. 2011. godine postao je trener vaterpolo kluba "Crvena zvezda" sa kojom je već u narednoj sezoni osvojio "Ligu šampiona". Iste godine preuzeo je i kormilo seniorske reprezentacije Srbije.

One koji prate vaterpolo i koji te poznaju dugo nimalo nije iznenadila tvoja odluka da uploviš u trenerske vode. Da li je sam početak trenerske karijere bio težak?

DS: Meni nije bio preterano težak jer sam ja spremao sebe da budem trener i dok sam igrao. Zapisivao sam neke treninge i učio sam, pre svega na sebi. Imao sam izuzetne saigrače i u suštini sam spreman ušao u trenerske vode. Još 2009. sam bio pomoćnik za Univerzijadi u Beogradu i podršku za moju trenersku karijeru dugujem, pre svega, pokojnom Neni Manojloviću. Takođe moram da pomenem i Dejana Udovičića koji je bio tadašnji selektor A reprezentacije i koji mi je u suštini pokazao neki pravac, ali mislim da je Neno Manojlović bio taj koji me je usmerio u dobrom pravcu.

Od 2011. do 2015. godine si bio trener Crvene zvezde i u tom periodu crveno-beli su osvojili Ligu šampiona. Međutim, 2015. si napustio tabor crveno-belih da bi se u potpunosti posvetio radu u reprezentaciji. S obzirom da si se ove sezone vratio u Zvezdu i da je simptomatično da nemaš ugovor sa klubom, da li je Crvena zvezda tvoja trenerska prva ljubav?

DS: Te godine sam privremeno napustio Crvenu zvezdu jer je u 2016. bilo zimsko prvenstvo Evrope i morao sam da se psihički spremim, a sa druge strane da spremam reprezentaciju za jedno veliko takmičenje koje je bilo u Beogradu i na ozbiljan pritisak koji je išao uz to, a posle čega su sledile Olimpijske igre. Ono što se dešavalo 2016. na 2017. jeste da sam prvi put jedno šest meseci bio besposlen. Osećao sam da se gubi osećaj za vaterpolo. Uvek to pominjem, kao što jedan igrač ili bilo koji sportista mora svakodnevno da trenira, tako mora i trener jer se gubi osećaj, a to može da bude problem. Tako sam kroz priču sa predsednikom kluba, Viktorom Jelenićem, odlučio da se vratim u Zvezdu. Pre svega da pomognem, a sa druge strane, gledajući u to da mi je potreban rad, jer ja ne mogu da budem samo "trener reprezentacije" tih nekoliko meseci jer mi treba tih dodatnih devet meseci kontinuiranog rada. Uostalom, ja nisam navikao da ne radim ništa, a sa druge strane čovek mora da se u svakom smislu, u svakoj profesiji nadograđuje i edukuje jer se ne kaže bez razloga da čovek uči dok je živ.

Rad u klubu je dosta drugačiji nego rad u reprezentaciji. U klupskom vaterpolu ima daleko više problema.

DS: Mi na probleme više i ne gledamo. Pomirili smo se da živimo u kamenom dobu i što manje razmišljamo o tome, to nam je bolje. Rad u klubu je drugačiji, pre svega, jer na neki način pokušavaš da stvoriš igrača, da ih isklešeš, i sa druge strane klupska sezona traje osam meseci i drugačije se trenira. U reprezentaciji se realno spremaš za jedno takmičenje koje je turnirskog sistema gde su igrači već odavno selektirani i ja sam već dobio gotove igrače. Neću da kažem da je lakše jer nikako nije lakše, ali je sigurno drugačije.

Reprezentacija je praktično šampion svega što je u suprotnosti sa činjenicom da klubovi jedva da se takmiče van nacionalnih takmičenja. Kako rešiti tu situaciju?

DS: Budžetska sredstva zadovoljavaju potrebe reprezentacije. Sigurno je i da mi imamo sistemska rešenja koja su i dalje prisutna u vatepolu ali imamo ozbiljan odliv igrača. Ne samo reprezentativnih nego i onih klupskih koji gledaju trbuhom za kruhom, onosno koriste vaterpolo da bi, ako ništa drugo, dobili stipendiju i da bi se usavršavali, učili... Problem nije samo u vezi sa manjkom igrača, nego i sa skupim terminima na bazenima gde ne mogu da se nađu adekvatne satnice, pogotovo u Beogradu. Kada se izađe iz Beograda, lokalne samouprave u Srbiji izuzetno pomažu vaterpolo tako da je to, možda, na nekom boljem nivou. Beograd kao Beograd za vaterpolo je skup i klubovi se snalaze kako znaju.

Jedan od ciljeva kada radiš u klubu jeste i da napraviš igrače koji će kasnije biti kandidati za reprezentaciju. Naglasio si nedavno da pre svega razmišljaš o domaćim igračima jer su oni osnova sistema na kojem počiva reprezentacija.

DS: Mi u Vaterpolo savezu smo posle Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru napravili strategiju do Olimpijskih igara 2024. godine, tako da smo na neki način pokriveni u potpunosti za Tokio, i mogu slobodno da kažem nekih 80 do 85% za 2024. gde možemo da očekujemo još nekoliko talentovanih igrača i da sa svim tim imamo pozitivno stanje stvari. U suštini svaki dobar plan za budućnost može da se napravi, jedino je problem kako to realizovati.

Prepoznaješ li možda sebe u nekim od igrača, pre svega u Crvenoj zvezdi, pošto su oni mlađi nedovoljno iskusni u odnosu na igrače u reprezentaciji?

DS: Da, ali samo u stvarima u kojim vidim da su potpune budale. (smeh)

Pomaže li u radu sa mladim igračima bogata igračka karijera? Gde prestaje trener, a gde proradi igrač u tebi?

DS: Nema toga više. Onog trenutka kada sam postao trener, ja sam zaboravio na svoju igračku karijeru. Naravno da osećaj i dalje postoji, ali sve je slabiji i slabiji, posebno kao impuls. Kao trener moram da budem koncentrisan na igrače koje imam ispred sebe i moram dobro da ih poznajem. To se ne svodi na "ja bih to bolje uradio", tako nešto mi ne pada na pamet nikada! Trudim se da iz svakog igrača izvučem maksimum, odnosno, da vidim čoveka koji možda i ne shvata da neke stvari može da uradi. Tada ja moram da mu pokažem, odnosno, da ga guram i da mu kažem da ga bolje poznajem nego on samoga sebe da bi mogao stvarno nešto da ostvari. Ne samo iz taktičkih varijanti, nego i kada su neke tehničke stvari u pitanju. Igračka karijera možda pomaže u onim stvarima koje su mi, recimo, smetale kod trenera, pa onda gledam da ne budem takav. Sa druge strane, znam i kakav sam ja bio, pa onda moram malo da se stiskam.

U većini timskih sportova smena generacija zna da bude problem. Kada si ti odrastao, velesile u vaterpolu bile su Španija, Italija, Rusija. Danas je reprezentacija Srbije jedina koja održava jednak nivo rezultata uprkos svemu. Kako to uspevate, pogotovo ako uzmemo u obzir da, i pored toga što je jedan od popularnijih sportova, vaterpolo nije sport u kojem se mnogo zarađuje?

DS: To je istina, ali mislim da mi imamo veoma dobar sistem koji funkcioniše jer vaterpolo reprezentacija ima izuzetnu smenu generacija. Mi uvek na širem spisku imamo veliki broj igrača koji su potencijalni članovi reprezentacije i oni su u sistemu treninga dok ne postanu standardni reprezentativci. Vaterpolo je jednostavno takav da je veoma teško ući u reprezentaciju, ali kad se jednom u prvi tim uđe, iz njega se ne izlazi.

Vladimir Vujasinović, tvoj saigrač iz reprezentacije i tvoj veoma dobar prijatelj, je selektor mlađih kategorija, i često je uz seniorsku reprezentaciju iako zvanično nije član stručnog štaba. Da li je to možda jedna od tajni uspeha seniorskog tima?

DS: Vlada zvanično nije član stručnog štaba ali, ako mogu tako da kažem, on je veoma rado viđen gost. On je jednostavno čovek koji ima izuzetnu harizmu, mislim da je odličan trener, ali ono što je najzanimljivije od svega je upravo ono zbog čega je meni potreban, a to je zato što je izuzetno kritički nastrojen prema meni, zato što ima izuzetne savete, zato što smo zajedno odrastali i ako me neko poznaje, poznaje me on. Nije to samo stvar vaterpola, taktičkih varijanti ili protivnika, nego jednostavno na neki način brine o meni, o mom karakteru, da ne kažem glupostima koje pravim.

Kada gledamo utakmice u kojima ti vodiš ekipu, u svakoj situaciji deluje da odaješ neku neobičnu mirnoću?

DS: Nisam miran već sam staložen. Kada me pitaju "kako možeš da budeš tako miran na utakmici", moram da objasnim da nisam miran već sam saložen. Kuljam u sebi što je normalno. 24 sata razmišljam o treningu. Posvećen sam tome jer ako sam se opredelio za nešto, onda to moram da odradim sto posto.

Dve godine za redom si proglašen za najboljeg trenera sveta. Reprezentacija je sa tobom osvojila sve što može da se osvoji, ali ti i dalje kao da stojiš po strani, i neuobičajeno za opšte pravilo, uvek u prvi plan ističeš igrače. Postoji li nekad situacija u kojoj si blizu da podlegneš pritisku?

DS: Ne. Treba biti realan i shvatati činjenice. Iako je reprezentacija Srbije osvojila sve, to ne znači da je to isključivo posledica mog rada. Na primer, ne slažem se oko proglašenja za najboljeg trenera sveta jer mislim da ima drugih koji su mnogo bolji, i ja nemam problem da ih imenujem. To proglašenje je posledica toga što je reprezentacija Srbije osvojila sve. Ja se sa tim ne slažem i čvrsto stojim na zemlji. Ne mogu da se dičim time. Sigurno da godi takvo priznanje, ali ne želim da budem prepotentan.

Ti si, i dok si bio igrač i sada kada si trener i selektor, veoma drag sagovornik medija, međutim, istovremeno svi imamo osećaj kao da bežiš od pažnje, što je negde ista situacija i kad si bio igrač.

DS: Ne treba meni pažnja. To nije ni moj stil. Medijska pažnja meni lično ne treba, ali izveštavanje mora da postoji zato što se bavim javnim poslom koji mora da bude medijski ispraćen. U suštini gledam da budem u okvirima profesionalnog, ali nikako da preterujem. 

Znači li to da imaš idola među trenerima?

DS: Trener mora da ima originalnost, ali ne treba da se plaši da uzme nešto od nekog drugog. Smatram da je to "legitimna krađa". Ne vidim da ličim na nekoga i ne želim da budem kao neko drugi, ali ima tu caka, taktičkih varijanti koje bez problema ćapim ili prekopiram. Poenta je da stalno učiš, potogovo od onih za koje misliš da su nešto uradili bolje od tebe.