Dobrosav Bob Živković: Ilustrator koji mrzi boraniju

Legenda kaže da iza svake dobre ilustracije stoji jedno ime – Dobrosav Bob Živković. Zapravo, ako se niste sreli sa radovima Boba Živkovića, onda se verovatno još niste rodili – to je jedino objašnjenje.

Za 011info ovaj mag crteža i boja otkriva šta smatra vrhuncem svoje karijere, kategorično odbija da kaže šta je "rajsfeder" i otkriva zašto će morati da živi doveka.

Kada je Bob Živković prvi put osetio želju da sebe i svoja razmišljanja iskaže kroz crtež? Jednom ste rekli da ste rođeni sa olovkom. Da li se sećate svog prvog crteža?

Meni je problem da se setim momenta života bez crteža. Crtao sam na svim časovima, na fizičkom, na ekskurzijama... Imam čak životinjice i čovečuljke napravljene od zavoja kada sam zbog nečega, k’o klinac, bio u bolnici. Konkretan prvi crtež koga se sećam je, u stvari, moj prvi uspeh - jedan lav i majka koja ga hvali. Još nisam imao svoju sobu, znači najmanji na svetu, negde u Palmira Toljatija.

Čest je slučaj da umetnici, dok su još deca, ne nailaze na razumevanje roditelja. Obično mame i tate govore da se od umetnosti ne živi. Da li je tako bilo i u vašem slučaju ili ste od početka imali podršku porodice?

Nisu oni bili oduševljeni, ali ja sam ceo život do tada samo crtao. Tako da, verujem, da je i njima delovalo besmisleno da bih ja mogao da poslužim za bilo šta drugo.

(Postoji uvek i mala šansa da su, u stvari, bili mnogo dobri ljudi, puni razumevanja, ali se ja ne bi’ kladio u to… Na primer terali su me da jedem boraniju - očigledan zločin!)

Bob kao mali sa sestrom Irenom

Kako je izgledalo vaše odrastanje i kada ste se zaljubili u naučnu fantastiku? U kojoj meri i na koji način je to sve uticalo na vaš kasniji rad i razvijanje specifične percepcije sveta i umetničkog izraza koji imate?

Fantastiku sam zaista otkrio kao žanr uz pomoć našeg prvog privatnog izdavača Bobana Kneževića i kluba ljubitelja naučne fantastike Lazar Komarčić. Oni su me našli negde krajem fakulteta, udavljenog Tihim Donovima i ostalim Šolohovima i drugim ruskim klasicima.

Bio sam ubeđen da se knjige čitaju kad imaš tih pola godine da se razvlačiš po dvoumljenjima na osam hiljada strana. Nije baš da sam od toga pobegao sa epskom fantastikom - ona je na sedam i po hiljada.

Boban me je godinama bombardovao knjigama Zelaznija, Silverberga, Martina, Brina koje sam ja gutao i crtao. Od tada je moj kriterijum za dobru knjigu ili priču - mašta. Ljudskih drama, kriminala i zverstava ima sasvim dovoljno po dnevnicima.

Rođeni ste u Pirotu, ali niste se u njemu zadržavali. Da li se, možda, sećate prve impresije?

Samo sam rođen u Pirotu. Majka je iz Beograda otišla u Pirot, odakle su svi moji preci, tamo sam se rodio i posle nekoliko dana su me doneli u Beograd. Došao sam sa mamom, u njenom naručju, verovatno autobusom. Utisci su bili da sam gladan, žedan, da mi se piški -kaki i da mi treba promeniti pelene (prilično slični današnjim).

Kako su izgledali vaši studentski dani? Šta vas je najviše okupiralo, a šta fasciniralo u to vreme? Da li nešto od toga traje i danas?

Moj život se nikada nije menjao. Fascinirale su me knjige, uglavnom fantastika, zaljubljen u stripove (najgori student generacije, u to vreme "stripadžija" je bila ne uvreda nego psovka). Studirao sam Industrijski dizajn. Ispit mi je bio "nacrtaj peglu, rajsfederom". Ne, neću da vam kažem sta je rajsfeder, googlajte, ja sam to morao da perem svaki dan, ali sam i dalje, kao celog život pre i posle fakulteta, crtao svoje knjige i stripove svakog slobodnog trenutka.

Kako ste započeli profesionalnu karijeru, odnosno, kako ste došli do svog prvog posla?

Na to smo, praktično, odgovorili kada sam govorio o fantastici. Drug je počeo da izdaje najlepše knjige koje smo voleli, a prve pare su stigle sa radom u Saatchi & Saatchi, u to vreme jedinoj, najvećoj, najboljoj, najlepšoj advertising agenciji. Prvi put su me pozvali da uradim sadašnji znak za Vrt dobre nade. A, onda nisu mogli da me izbace 11 godina.

Ljudi su skloni da drugima pripisuju ”uspeh preko noći”. Problem je što on dolazi posle godina teškog rada. Kako su se stvari razvijale u vašoj karijeri i kada se dogodio taj prelomni trenutak kada je Bob Živković postao sinonim za dobar crtež?

Pa jeste (skoro) preko noći. Polarne noći. Nekog super pola. Od srednje škole objavljujem crteže po studentskim novinama. Prva knjiga mi je izašla na prvoj godini fakulteta (1982.) a prvi novac sam zaradio od crtanja 1991. U tom trenutku sam imao barem 30 objavljenih knjiga, crtao profesionalno najmanje 15 godina, a i dalje molio roditelje da mi daju pare za džeparac.

Tada je trebalo više vremena, nije bilo interneta, bilo je teže da te ljudi vide, zapamte tvoje crteže. Kada sam ušao na internet za mene je bilo to naj, naj, najveće iznenađenje. Da je neko kupovao te knjige, čitao te Zabavnike, gledao crteže, da postoje ljudi koji su na crtežu videli moj potpis.

Radili ste za čitav niz časopisa i izdavača. Od Studenta, Vidika, Zeke, Tik-Taka, pa sve do Politikinog zabavnika i Kreativnog centra. Da li je dolazilo do kreativnih sukoba sa saradnicima?

Nikada nije bilo sukoba sa saradnicima. Imao sam sreću ili je možda takvo vreme bilo. U svetu je to velika industrija, a ovde, svaki posao u koji sam ulazio je novost, svaki je vodio neki zaljubljenik u iste stvari kao ja, ljudi sa lepšom i većom vizijom od mene. Zajedno se radujemo na ideju “šta da uradimo”, zajedno vrištimo “kako je dobro” kad nacrtam. Ok, ja vrištim, oni me zbunjeno i tužno gledaju, ali sam siguran da su negde, duboko unutra i oni srećni.

Kako izgleda proces vašeg rada i šta vam je najteže u poslu kojim se bavite? Jednom ste ispričali kako je ”Sex za početnike” bila jedina knjiga gde se plakali od muke.

Pročitam tekst i onda razmislim šta bih ja rekao na tu temu. Kao da razgovaramo. Ja i autor, ja i knjiga. Do sada (Srbin sam = u sve se razumem!) sam uvek imao sta da kažem i u svakoj čorbi sam bio mirođija. Jedina važna knjiga, jedini put da smo mnogo pazili, jedini put gde smo mnogo, mnogo razmišljali, vraćali se, pisali, brisali, crtali, brisali... je "Seks za početnike".

Knjiga je rađena da pomogne deci i roditeljima sa odgovorima na "ona" pitanja i svi koji smo je radili pazili smo da ne pogrešimo. Obično, kad poludim, završim knjigu za desetak dana. Kad je knjiga kompleksna i teška - bude ceo mesec. "Seks za početnike" smo spremali 3 godine. Jasminka Petrović, urednica Ljiljana Marinković, armija psihologa i (jadan) ja.

Vaši crteži i knjige oslikavaju realnost na jednom dubokom nivou. Reklo bi se da vas odlikuje visok nivo empatije sa okolinom, duboko promišljanje o pojavama i događajima, ali i iskrenost. Da li se tu krije vaša tajna?

Moguće. Ne mogu da shvatim zašto bih lagao. Ne verujem da bih umeo da toliko lažem. Ne mogu da zamislim koliko muke i koliko truda treba nekome da laže po crtežima. Ja nacrtam ono što mislim, koliko mogu pametno, taman tako da meni bude smešno ili interesantno ili zabavno, ili sve to zajedno. I onda sednem i čekam da čujem, hoćete li se i vi smejati tamo gde sam se ja smejao, plakati tamo gde sam ja plakao.

 

Šta smatrate vrhuncem svoje karijere?

U Warcraft-u (igrica) u Orgimaru (grad u igrici), na glavnom trgu stojim ja (moj lik u igrici). Ja sam Tauren, otprilike krava sa sekirom, imam gadne rogove, prekrstio sam ruke, naslonio sam se na sekiru i gledam ima li nekoga da ide da ubije zmaja.

U tom momentu u igrici je 11 miliona ljudi iz sveta, svi su neki orci (monstrumi), zombiji (isto neki monstrumi), vilenjaci (opet monstrumi). Iznad mojih rogova piše moje ime: Goovedo. Iz gomile monstruma se izdvaja zeleni ork, u punom ratnom oklopu… Dođe do mene i pita me (na srpskom!)

"Da li je istina da si ti Bob?".

Preskoči mi srce na momenat, 11 miliona ostalih monstruma (ko pijačni dan na Zelenjaku) gleda u nas, i Goovedo kaže (ja kucam):

 "Da"

Zeleni ork-fajter se okrene prema ostalim monstrumima u igrici, kaze "Jeste to je Bob".

I u Warcraftu, u Orgimaru dvadesetak vitezova u punoj ratnoj opremi, zakorači ka meni i pokloni se do zemlje. (“/kneel”)

Ja više nemam šta da radim u životu. Sve sam postigo. (Opet plačem). 

Radili ste i na nekim, da tako kažemo, komercijalnijim projektima za hemijsku industriju, ali i za policiju. Koje od njih bi ste izdvojili i koliko se rad na njima razlikuje od posla na ilustraciji knjiga?

Zabavniku je posao da bude Zabavnik. Kreativni centar je rođen da bude kreativan. Oni su mi jasni, oni su me ne čude, njima su bajke, mašta, lepota svakodnevni zadatak. Zato mi je posebna radost kad se pojavi neko od koga ne očekujes da baš "širi lepotu i kreativnost", a javi se i ima iste želje i jednako se raduje kad napravimo nešto lepo.

Policija u Zemunu crta sa klincima iz Zemuna već desetak godina. Nagradjuje ih i pravi nagrade i proslave za decu. Mnogo je važno da policija ima svog Jodu, da zna šta kaže Joda.

Jednako je zabavno kad dobijem poziv - ok, nije baš bilo zabavno kad sam prvi put dobio poziv da idem u policiju, više je bila maleeecna panika, ali sad je sve ok - od firme koja kaže:

- "Samo vi možete da to nacrtate, da to razumete!!!… Kako smo videli problem, svi smo se složili – Bob je ko stvoren za nas!"

- "A vi ste?"

- "Mi smo firma koja se bavi proizvodnjom preparata protiv gljivičnih oboljenja kukuruza."

I dan danas nismo rešili da li su me prepoznali po gljivicama ili po kukuruzu.

Kako izgleda jedan prosečan dan u životu Boba Živkovića?

Ustanem.

Crtam.

Legnem.

I krišom igram igrice kad god stignem. Krišom od sebe. Znam da to nije normalno, to mi i psihijatar kaže.

Poznato je da obožavate video igrice i filmove. Da su bile vam bile dostupne u vreme kada ste odrastali, da li bi ste se odlučili da postanete ilustrator ili bi vas one povukle na svoju stranu?

Ja sam predak svih igrica J Sa ekskurzije u Engleskoj sam, kao srednjoškolac, potrošio sve pare javljajući mojima telefonom da sam video "čudo neviđeno"…

Ti pritiskaš dugmiće, a crtica se pomera na ekranu i kao da igraš tenis - "Pong".

Od te, prve igrice, preko istorijskog Spektruma sa Chak and egg-om, Segom i Earthworm Jimom, prvih D&D u Jugoslaviji, kroz Heroje 3, Baldurs Gate, Icewind dale, preko dela života koji sam dao u GuildWars, WoW, pa sve do mog sadašnjeg Raid-a - ja ne pravim razliku u mediju. Sve mi je jedno da li je igrica, knjiga, film ili serija, ako može da me ponese da doživim nešto novo, ona je deo mog života.

Šta danas volite u Beogradu i gde najviše volite da provodite vreme? Da li su to parkovi, reke, kafane ili nešto četvrto?

Ništa od toga. "Ustanem-crtam-legnem". Ali u Beogradu.

Moram da znam da sam u svom gradu, među svojim prijateljima. Moram da znam da, kad bih bio normalan, kad bi poželeo da izađem u kafanu, šumu, reku, park... da bih mogao.

 

Od 2. do 23. oktobra u Muzeju primenjene umetnosti održava se vaša retrospektivna izložba ilustracija. Kakvi su vam planovi za dalje? Da li bi ste voleli da radite na nekoj video igrici?

Ne, igrice već rade sjajni ljudi. Voleo bih da igram igrice (izašla je naša igrica "Pagan online"… radilli su je bolji od mene). Mene čekaju moje knjige. Ima toliko priča koje treba nacrtati. Moraću da živim večno.