Dragan Ilić: Humor nam daje veći stepen slobode

On je diplomirani psiholog u svetu medija. Uz njega se budimo i smejemo, učimo o svetu i, slobodno možemo reći, postajemo bolje komšije, bolji ljudi. Kao autor, iza sebe ima niz popularnih emisija, od TV Manijaka do Taksija B92, pa sve do jutarnjeg programa “Buđenje” koji je stekao status kultne emisije.

U intervju za 011info Dragan Ilić se priseća svog detinjstva i bunta koji se u njemu rađao, otkriva zašto Filozofski fakultet smatra bastionom kritičkog mišljenja i zašto su humor i ironija neophodni da bi smo bili zaista slobodni.

Kako se sećate svog detinjstva i odrastanja?

Kad god razmišljam o tome, uvek to činim sa nekom dozom rezerve zato što je sećanje varljiva stvar. Mi ta sećanja nekako prilagođavamo ili menjamo, shodno našem naknadnom životnom iskustvu, te pokušavamo da pronađemo vezu između ono što je bilo i onoga što smo danas.

Naravno da, iz ove perspektive, uvek sve izgleda lepše i romantičnije: od porodičnih odnosa do društvenih okolnosti. Međutim, mislim da smo rasli nesvesni tereta koji teglimo. Ako samo malo vratite film unazad – generacija 1969. bila je rođena nakon samo četvrt veka od najvećeg horora koji je snašao ove prostore u dotadašnjoj istoriji – Drugog svetskog rata. Za to vreme uspeli smo da zalečimo posledice tih stravičnih događaja i da imamo manje-više bezbrižno detinjstvo, koje je, s jedne strane, bilo obeleženo ideologijom koja imala pozitivnu svrhu bratstva, jedinstva i pomirenja. U to doba niko nije pričao o ratu, ako izuzmemo pisanje pismenih sastava u osnovnoj i srednjoj školi.

Sa druge strane, da ta ideologija nas je čuvala, nastojala da nađe formulu kojom će neutralisati mržnju i te nacionalne i socijalne fenomene, ali je istovremeno sa sobom donela i gomilu tog ideološkog balasta tako da smo prvo bili pioniri, omladinci, pa su neki završavali u Komunističkoj partiji. Sumrak tog period bio je 80-ih godina prošlog veka.

No, da se vratimo na prvobitno pitanje... Da, detinjstvo je bilo bezbrižno, u smislu postojanja određene izvesnosti. Mi smo rasli u društvu u kojem ste mogli da planirate stvari, gde socijalne razlike nisu u toj meri bole oči, jer je način života bio prilično ujednačen. I to je specifično za Jugoslaviju u to vreme – vodili smo povlašćen život istočnog bloka, tj. Imali smo taj dašak Zapada, ali smo i dalje bili socijalistička zemlja. To je bio jedan ozbiljan društveni eksperiment, koji je imao svoje pozitivne i negativne strane, koje vam sinu tek kasnije. No, u najvećom meri narod je bio lišen egzistencijalne brige, a život srednje staleža je izgledao isto: od Vardara do Triglava.

Uz to, ako niste bili pobornik dotičnog sistema, i dalje ste mogli da pristojno živite. Zato što je isti taj sistem uvek pronalazio način da svoje potencijalne protivnike integriše. Otuda su tinejdžeri slušali rokenrol, pank bendovi dobijali socijalističke nagrade, dok su naši disidenti, poput Brane Crnčevića, Matije Bećkovića, pa i Duška Radovića, bili na uzornim položajima. Dakle, taj sistem uspevao da pronađe način kako da zadrži mir, dopuštajući tzv. konstruktivne i dobronamerne kritike, razume se, u duhu socijalizma. Zato smo dugo vremena verovali da je to sistem koji, možda nije idealan, ali funkcioniše. Zato narod pamti to doba kao vreme mira, sigurnosti i društvenog prosperiteta. Svako bi krenuo sa Fićom, pa prešao na Ladu, pa na Stojadina... Jednostavno, sve je išlo svojim tokom.

Mislim da smo 90-tih godina, kada je sve to propalo, bilo na korak od odluke da li ćemo da se vežemo uz Evropsku uniju ili ostati negde mimo toga. Mi smo krenuli na drugu stranu, zakrvili se i dogodilo se ono što nikada nismo verovali da je moguće.

Vaša generacija je imala priliku da vidi i živi u nekoliko društvenih sistema.

Svi smo se nadali da će našu generaciju uspeti da izbegne taj usud rata. Ali, to se nije dogodilo. O tome danas razmišljam i kao roditelj. Da li to sleduje i sledećoj generaciji. Nadam se da ne.

Opet, postojao je i period kada su prilike u svetu izgledale optimistično - Rusi i Amerikanci su zajedno istraživali svemir, rok muzika je doživela svoj vrhunac, pojavili su se globalni fenomeni poput MTV-ja i Live Aid-a, vodila se borba protiv aparthejda u Južnoafričkoj Republici. Izgledalo je da ljudi imaju potrebu da razmišljaju o pravima, slobodama… kao da se svet menjao na bolje. Ali, ispostavilo se da nije tako.

Onda smo imale 90-te koje su kod nas došle do ekstrema i morali smo da se prilagodimo. To su bile okolnosti u kojima smo morali da vodimo svoje živote. Onda shvatiš da, ako si uspeo da u svim tim društvenim okolnostima zadržiš neku liniju i misliš da nisi uradio nešto zbog čega bi se kajao, a bavio si se nečim što te zanima, onda na Balkanu to možeš da smatraš uspešnim životom.

Često je moja generacija imala taj utisak da nemate kontrolu na sopstvenim životom i gde ste se osećali kao objekti, a ne subjekti društvenih promena i istorije.

U takvim okolnostima, kako istorija pokazuje, rađaju se buntovi. Da ste tada bili svesni šta se dešavalo?

I te kako. Vremenski se poklopio sa mojom adolescencijom, kad prirodno imate potrebu da se bunite dok gradite sopstveni identitet, te novim talasom i pankom, koji su bili muzička i kulturna podloga. Mislim da je ta pobuna kod nas dobila posebno na značaju, jer smo već imali rasklimatanu državu i društveni sistem. Očigledno je bilo da taj socijalizam nije bio nalik onom starom, kad su se pevale pesmice posvećene Titu, gde je stega bila neumoljiva i pevale su se pesmice “Tito se voli više od mame, Tito se voli više od tate…” Ko voli Tita više od mame i tate?

Krajem 80-ih se ukida štafeta, taj kult se demontira, socijalizam postaje sve liberalniji, dok na površinu isplivavaju aveti nacionalizma, koje su sa sobom nosili upravo oni koji su 40 godina unazad isticali važnost socijalnog pitanja iznad nacionalnog. Oni su u sebi nosili tu klicu, kada se najpre partija rascepala po nacionalnim šavovima.

To je, u stvari, bila jedna parada hipokrizije, koja je otvorila vrata ne samo šovinizmu, nego i primitivizmu i negaciji svih civilizacijskih standarda koji smo mislili da smo postigli. Ujedno, to je bio prirodan izvor bunta. Kada razmislite o tome, svaka generacija ima potrebu da menja svet i svest i uvede neku novost. Međutim, u uređenim i pametnim društvima, to se sasluša, dok je kod nas taj bunt bio iskorišćen za buđenje nacionalizma i to je, preko noći, postala najvažnija stvar na svetu.

Kako se manifestovao vaš lični bunt?

Sviranjem u bendu, crtanjem grafita... Imali smo čak i grafite sa političkom porukom kada neko na školi napiše “Dole crvena buržoazija”. Zamišljali smo da je moguće da se stvari poprave i čak da se to izvede mirnim putem, kao što je to bilo u Češkoj ili Nemačkoj. Mi smo bili bliži rušenju socijalizma i uspostavljanju višepartijskog sistema, skretajući pažnju kroz muziku ili pisanje. Ali, očigledno, neke strukture su želele da to ostane tako i da bude važno ko je koje vere ili nacije. Ipak, postojala je jedna zajednica ljudi širom bivših republika, a bogami i inostranstva, odnosno andergraund pokret, gde se razmenjivala muzika, fanzini... Znali smo za sjajne pank bendove iz Ilirske Bistrice, Rume, Skoplja.

Ja sam svirao sa Đorđem Dimitrijevićem u noise bandu po imenu Demencija Prekoks. Kao što sam naziv kaže, reč je o mladalačkom ludilu. Ipak, taj bend je imao dva kasetna izdanja u sklopu Metropolis Recordsa, a najveći domet smo imali početkom 90-ih, kada je Džon Pil pustio našu numeru, "Svetlim i nestajem", u okviru BBC-jeve emisije Sessions, posvećenu muzici sa zaraćenih strana. Najblaže rečeno, bio sam van sebe od sreće.

Šta je presudilo da se jedan muzičar okrene ka psihologiji?

O njoj nisam razmišljao kao o karijeri, već me je zanimalo, a i danas me podjednako zanima kako da razumem ljude i društvene procese. Pored toga, tas na vagi je bio taj što sam Filozofski fakultet u Beogradu smatrao svetionikom još od praksisa. To je bilo mesto gde su učeni ljudi dolazili u ozbiljne sukobe ideološke prirode sa establišmentom, neki ljudi su ostali bez posla. To je čitava jedna generacija profesora među kojima je bio i Dragoljub Mićunović. Naročito je psihologija bila na meti kritike. Tu su bili i čuveni Titovi govori u kojima je rekao da “Proleteri nemaju podsvest”.

Strašno sam želeo da budem deo Filozofskog fakulteta, tog bastiona slobodne reči i kritičkog mišljenja. Upis i početak mojih studija obeležili su profesori poput Slavoljuba Radonjića, Predraga Ognjenovića, Boška Popovića, Ivana Ivića... Bio je to krem de la krem fakulteta i neopisivo mi je drago što sam bio na njihovim predavanjima. Drago mi je što se i dan danas čuva ta iskra kritičkog mišljenja, promišljanja društva, našeg položaja…

Doduše, Filozofski fakultet je bio i mesto rođenja nekih vrlo desničarskih pokreta, koji su doneli patrijarhalni i tradicionalistički pogled. U jednom trenutku na Filozofskom fakultetu smo imali u malom, ideološki prikaz te dve struje koje i danas možemo da prepoznamo u srpskom društvu i politici – uslovno govoreći, nacionalna, tradicionalistička i ona liberalnija. Tako da, dihotomija je sasvim normalna i vidljiva pojava na fakultetu, što je davalo posebnu draž na tokom organizovanih tribina i polemika koje smo imali. To se naročito videlo tokom studentskih protesta 90-tih.

Sve u svemu, Filozofski fakultet je gajio tu tradiciju, a psihologija me je zaokupirala, pa je bilo logično da budem tu. Ruku pod ruku sa tim je išao na rad na Radiju B92, gde sam se tim poslom bavio obojen interesovanjem i znanjem koje sam stekao studirajući psihologiju. Kad se podvuče crta, fakultet mi je omogućio razmišljam široko i neopterećeno i da pokušam da razumem ljude i pojave pre nego što ih vrednosno kategorišem, bez davanja nekih paušalnih ocena.

Pomenuli ste rad u medijima, gde ste se ostvarili kao voditelj, autor, urednik... Kako biste zapravo okarakterisali sebe u profesionalnom smislu?

Gledano kroz neki najširi okvir, mislim da sam novinar. Zašto? Zato što je tako najlakše objediniti sve ono što sam radio u medijskom svetu. A sve je počelo na spomenutom B92, koji je bio moja novinarska škola. Kao što je Filozofski fakultet bio taj intelektualni centar, tako je 90-ih godina B92 bila jedna anarhoidna grupacija, gde su svi zaposleni želeli da se suprotstave tadašnjem predsedniku države, Slobodanu Miloševiću, usput trudeći se sačuvaju razum u tim suludim godinama. To je bilo stecište novinara, umetnika, političara, društvenih aktivista, muzičkih urednika, što je bila vešta kreacija Verana Matića koji je imao širinu da shvati da B92 treba da bude mesto okupljanja ljudi. Mi smo svi imali tu zajedničku tačku da smo znali protiv čega smo. Problemi su nastali kasnije kada je trebalo da se odlučiš za šta si, što je bilo mnogo teže.

Mene je tamo pozvala Darka Rusavljević, tadašnja urednica redakcije za kulturu. Na B92 sam upoznao divne ljude, između ostalog, i buduću suprugu, i većinu dana provodio u redakciji. Ono što smo radili u to vreme je, za mene, imalo smisla i to je ono što me je zadržalo u domovini, iako su mnogi gledali kako otići u inostranstvo. I, da se razumemo, ne predstavljam sebe kao nekog prvoborca i junaka. Niko od nas nije pravio od muve slona u tom kontekstu, prosto je to bio normalan i logičan sled akcije, a nije ni da smo imali previše izbora.

Uglavnom, tako je nastala tadašnja 92-ka, koja je nalikovala više na neki društveni pokret, sa gerilskim uređenjem, nego na mediji. Kad je kucnuo čas da se to sistematičnije organizuje, javila su se štucanja. Zato što je čudan taj proces kada anarhistička komuna treba da dobije menadžment i neka pravila. Ne zato što su svi hteli da budu glavni, već zato što smo svi bili jednaki.

Ipak, taj eksperiment zvani B92 je imao svoju funkciju, svrhu, rezultate, kao i istorijski trenutak, i trajao je onoliko koliko je trebalo da traje. Uostalom, nije ni prvi ni poslednji mediji koji nije uspeo da ostvari tu tranziciju nakon pada Miloševića. Danas, kad se osvrnem na taj period, samo mogu da kažem da sam ponosan.

Vaš period na B92 obeležen je emisijom TV Manijak koja je imala veoma inovativan format za naše prostore.

Može se tako reći. To je bilo vreme pre YouTuba, gde smo snimali priloge na VHS kasetama. I ta emisija je, u stvari, počela na radiju 1997. godine, u saradnji trojice zaposlenih: Gorana Mokija Mojsina, Radoslava Raše Pavkovića i mene. Ubrzo, Raša kao reditelj je digao ruke, a Moki i ja smo nastavili da radimo dugi niz godina.

Ideja iza toga je bila da se skloni slika, jer slika zna da hipnotiše, i da program ide samo na radiju, što je izazvalo pravi bum. Slušaoci su počeli, zapravo, da slušaju, istovremeno se suočavajući sa bizarnošću sadržaja. Kad je 2000. godine B92 postala televizija, prešli smo na video-format.

Baš o tome sam razgovarao sa Bojanom Lekić, koja nam je tada bila urednica. Prisetili smo prvog sastanka, gde smo su se okupili autori emisija: Moki i ja sa TV Manijakom (gde je za animacije za TV izdanje bio zadužen naš drugar Vasa iz benda “U škripcu”), Maja Uzelac sa Kulturnim nokautom, Dušan i Dušan sa Ciklotronom, Kesić sa svojom emisijom, kao i ljudi iz Low Fi koji su sakupljali i pravili program od niskobudžetnih videa. I svako veče je išla po jedna od ovih emisija. Iskreno govoreći, verujem da je to stvarno bio najbolji televizijski period, a onda je na repertoar stupio Veliki brat...

Zašto ste u svoje nastupe na televiziji i radiju uvrstili i humor?

Znate kako, kada postoje ozbiljna društvena previranja i dramatične situacije, kada količina istorije po glavi stanovnika postane neizdrživa, a to je kod nas i te kako slučaj s obzirom na ono što preturili prethodnih 30-ak godina, onda treba imati jednu zdravu dozu, najpre samoironije, a potom i ironije. Ona je preko potrebna. I to ne u službi obesmišljavanja stvari, nego samo da ih malo relativizujemo. I najveći revolucionari znaju da čačkaju nos. To je ta ljudska nesavršenost. Da nije tako, dobiješ fašizam gde je sve monolitno i niko se ne smeje, a ako je nešto smešno, onda je subverzivno.

Svaka nekritična i potpuna predaja nekoj ideji zbog kojeg ste spremi da uradite najveće grozote na ovom svetu pada u vodu pred nekim blagim i ironičnim osmehom. Ne zaboravite, i Julije Cezar, kao apsolutni imperator sveta, uza sebe je uvek imao dva čoveka: jednog koji mu držao pobednički lovorov venac iznad glave i drugog koji mu je šaputao na uvo “Smrtan si”. Ne treba sebe, a ni druge, shvatati previše ozbiljno, to je suština.

Recimo, kad god bih video ležerno izdanje Josipa Broza – na plaži u “bubrežnjačama”, više mi je ličio na mog dedu i lakše bih se poistovetio sa njegovim likom. Premda, on je imao tu osobinu da je, bez mnogo truda, mogao da izgleda kao bilo koji drugi Jugosloven, što danas većini ne polazi za rukom.

Zato se plašim današnjih smrtno-ozbiljnih likova, gde je sve pod apsolutnom kontrolom. To je stanje u kojem ne postoji entropija. To je smrt i tu nemaš dozu haosa. Kad se sve to tako posloži, onda nalikuje savršeno sastavljenim kockicama u Tetrisu, a to je u konačnici kraj igre. Stoga, smatram da vam taj humor ne sa idejom da se pronalaze mane, već ljudskost, dozvoljava veći stepen slobode, a u isti mah je oruđe za odupiranje u situacijama kada se osećate da nemate uticaja na stvari koje se dešavaju oko vas.

Emisija Buđenje je postala kultna, prvo na radiju, a sada na televiziji Insajder. Koliko je bilo teško napraviti takvu emisiju u uslovima jake konkurencije?

To je bio splet okolnosti, kad smo se Gorica Nešović i ja upoznali 2003. godine. Pošto niko nije hteo da ustaje rano i radi jutarnji program, nas dvoje smo odlučili da se latimo toga, sa nekoliko stvari na pameti. Naime, namera nam je bila da napravimo drugačiji program, da putem radio-talasa prenesemo atmosferu početka dana sa nama. To je "na keca" proradilo zato što ništa nismo glumatali – bili smo svoji, tj. roditelji i građani koji su se rvali sa istim pitanjima, dilemama, vestima i (ne)razumevanjima kao i naši slušaoci. Samim tim, oni su se vrlo lako identifikovali sa nama.

U celoj toj kompoziciji ima još jedna užasno važna stvar, koja je do dan-danas ostala nepromenjena, zahvaljujući Goričinom duhu i Dejaninoj pozitivnoj energiji, a to je da svako jutro narod podsećate da je to još jedan u njihovom životu koji je neponovljiv. I u ovom digitalnom svetu, gde se svi mediji bore za vašu pažnju, trgujući istom i sugerišući da kupite nešto, da se doterate, mi naglašavamo da je potrebno da uradite nešto što je dobro po vas, porodicu, društvo i iskoristite taj dan, a ne da ga protraćite. Zašto? Zato što život nema reprizu, on je premijeran, i treba imati svest o tome, kao i o tome da niste u potpunosti bespomoćni i da zaista možete da promenite neke stvari nabolje, makar na malom nivou.

To je cela misterija Buđenja. Čak kad smo prenosili emisiju od jednog emitera na drugog ili kad smo prešli na televiziju na poziv Brankice, jesmo prilagođivali formu i sada nas možete slušati i gledati putem malih ekrana, aplikacije, Jutjuba, društvenih mreža, u realnom vremenu ili odloženo, ali pristup nam je ostao isti. Ja i dalje ne dolazim u odelu sa kravatom, niti dovodim goste koji govore slušaocima i gledaocima šta je danas važno, jer je to jedna ogromna kakofonija, koja nema veze sa stvarnim dešavanjima u našim životima.

Tako da, mi nastojimo da ostanemo na nivou Buđenja, da vam probudimo svest i odgovornost da danas obavite nešto dobro po vas same i ne dopustite da vam dan propadne. I to je ono što nas loži da svako jutro ustajemo u 05h i dolazimo na posao. Doduše, sa prelaskom na televiziju, dobili smo novi energetski podsticaj zato što su mlađi ljudi učestovali u pakovanju nove platforme koja je više u skladu sa potrebama publike, dok su Dejana i njen glas sada podmladili taj utisak Buđenja i počeli da privlače i mlađu publiku. Tako da je Dejana zadužena za lepotu, a ja sam zadužen da izgledam kao neko ko je ustao pre zore i došao na posao.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Pripremamo aplikaciju za mobilne telefone. Kad ona bude ugledala svetlost dana, korisnici će moći da, bez ikakve registracije, puste i slušaju Buđenje u realnom vremenu ili odloženo. Ujedno, ta aplikacija daće nam slobodu da se igramo i pravimo playliste sa muzikom za jutro, popodne, veče, letovanje, romantične trenutke, itd.

To će biti jedan novi iskorak iz uobičajene forme. Istini za volju, ja sam prezadovoljan kako trenutno sve izgleda i kakve su reakcije, ali ako to može da se nekako učini zanimljivijim i boljim, ja sam uvek za. To nam je omogućila saradnja sa televizijom Insajder, koja nudi prostor slobode i sada možemo da se igramo.