Dragana Kosjerina: Šarmantna štreberka koja voli sport i razbija predrasude

Ako ste od onih koji veruju da devojke ne vole sport ili da lepota i pamet ne idu ruku pod ruku, voditeljka Dragana Kosjerina će vas razuveriti već na prvu loptu. Ovoj beogradskoj hercegovki Moto GP struji u krivi pa činjenica da informacijama barata 100 na sat čak i u jutarnjem programu, ne treba da čudi.

Rođena si u Sarajevu, ali si, sticajem okolnosti, veoma rano došla u Beograd koji je postao tvoj dom.

Bila sam mala i moja sećanja su posredovana. Detinjstvo mi nije bilo bezbižno, ali me je oblikovalo u ono što sam danas i zato o tome ne razmišljam kao o nečemu za čime žalim ili imam negativan stav prema tome. U Beograd sam došla sa pet godina. Tu sam odrastala, stekla prve prijatelje, krenula u školu, imala prve simpatije, prvi posao… Beograd je moj grad u kome se nikada nisam osećala kao stranac. Naprotiv. Ipak, ostalo je nešto u meni što me vezuje za Sarajevo i, zapravo jedina u porodici, volim da odem tamo i nemam negativan osećaj uprkos negativnim stvarima koje su se dešavale mojim najbližima. 

Šta je ono što je, za tebe, najlepše u Beogradu?

Ovo je grad koji nudi sadržaje prilagodljive svakom senzibilitetu. U Beogradu možete da budete samotnjak ili da se družite i svakoga dana odlazite na različita okupljanja, možete… Mogućnosti su neiscrpne. Dopada mi se što su Beograđani druželjubivi, umeju da ugoste i ostave lepe uspomene svima koji dođu u ovaj grad.

Beograd, kao i svaki drugi grad na planeti, ima i svoje probleme, ali ja biram da ga posmatram kao velegrad koji nudi široku paletu mogućnosti za ljude različitih aspiracija.

Koje delove Beograda najviše voliš?

Volim reke. Da sa drugaricama odem na Kališ, da sednemo i jedemo sladoled. Obožavam da šetam obalom na 25. maju, ili da se u čamcu vozim rekom. Ne volim gužvu i ludi noćni život. Radije koračam parkovima, volim kišu u Beogradu i jesen. Takođe, Botanička bašta je pravo parče raja u Beogradu kog ljudi, čini mi se, nisu ni svesni. Posebno mi je drag Košutnjak, gde i radim. Često me kolege zezaju, da stanemo kolima samo da Dragana otrči do šume, pa nastavljamo do studija.

Mislim da to ima veze što sam odrastala u selu kod Priboja spavajući sa teletom i jarićima koje je baka donosila kod mene u sobu.

Dakle zaljubljenik si u životinje od malih nogu?

O da. Imam mačku, ali je cela porodica takva da skupljamo životinje sa ulice. U kući gde žive moj otac i sestra sa porodicom živi jedan pas i dve mačke. Nekada ih je bilo tri, ali je jedna je odbegla i nikada prežaljena, a oko kuće imamo još četiri psa koja hranimo. Baš se zalažem za to da ljudi usvajaju životinje koje su na ulici ili iz azila. 

Budući da si poreklom Hercegovka, a znamo da su ljudi iz tog kraja izraziti gurmani, kako to da je đumbir postao tvoj najbolji drug?

Volim da jedem i obožavam tradicionalnu kuhinju i pršutu. S druge strane volim da otkrivam nove stvari, ali sam alergična na koštunjave plodove. Tako sam otkrila đumbir koji pijem kao čaj, dodajem ga u različite sokove i od njega pravim moj napitak “Đumbirko” koji me je spasao od antibiotika i ojačao mi imunitet.

Kako si ušla u svet televizije i sportskih emisija?

Oduvek sam volela kameru, javni nastup i da budem u centru pažnje. Međutim, nije mi palo na pamet da se školujem za novinara. Naprotiv, želela sam da budem stomatolog i upisala sam srednju Zubotehničku školu. U trećoj godini sam shvatila da to ipak nije nešto što želim. Srećom, roditelji su me pustili da biram svoj put, te sam se našla u svetu medija i kulture koje sam studirala, a na trećoj godini studija sam već počela da radim na Sport klubu.

Otkud baš tu?

Producent Sava Jovanović, sa kojim sam se sretala na snimanjima muzičkih spotova, pozvao me je jednom prilikom i rekao da snima pilot emisiju Muzička top lista u nezavisnoj produkciji. Znao me je kao nekoga ko je fotogeničan i zna da govori i predložio da dođem na kasting. Pilot smo snimili, ali to nikada nije nigde otišlo. Par godina kasnije, isti čovek me je pozvao i rekao da radi na jednom sportskom kanalu i da žele da naprave emisiju koja će se baviti analizom sportskih sadržaja. Rekla sam da sam zainteresovana, ali da ne znam previše o sportu. Rekao je da će mi pomoći i da ću sve naučiti. Tri meseca kasnije počela sam da radim na Sport klubu. U tom periodu sve vreme sam provodila u sa kolegama koji su zaista imali veliku ulogu u izgradnji mog televizijskog imidža. To su bili stručnjaci u svom poslu, ljudi koji su oblikovali televizijske prenose, i odlučili da mi pomognu i na tome ću im zauvek biti zahvalna. Njihov nastup u emisijama je bio takav da smo mi sagovornici koji, jedni druge predstavljaju u najboljem svetlu, a ne kao da sam ja neko ko sedi s druge strane kome će replicirati u negativnom kontekstu. To mi je pomoglo da steknem samopouzdanje koje mi je bilo neophodno. 

Bije te glas da si, kada je u pitanju posao, od samog početka bila pravi štreber?

Na početku karijere bila sam autsajder, sem za GP i tenis koje sam pratila. Ipak, to je bio moj posao i zato sam satima sedela i učila, slušala prenose, prikupljala informacije, sve kako bih pohvatala način na koji treba govoriti, koji se vokabular koristi… Prosto sam morala da savladam sve to da bih mogla da izvučem nešto što se, mnogima, čini jednostavno i bazično. Za svaku emisiju sam se spremala kao za ispit. Ovakvim načinom rada, malo po malo, nadograđivala sam sebe u profesionalnom smislu i počela da dobijam svoj prostor u emisijama koje sam radila i počela da im dajem svoj pečat.

Nakon toga sledi tvoj veliki transfer.

Rad sa ovim televizijskim asovima pomogao mi je da se osamostalim. Osetila sam da je vreme za nešto drugo. Tada sam dobila poziv od Nikole Mirkova, tadašnjeg vd. direktora RTS koji mi je ponudio da pređem na ovu televiziju u zabavnom programu u čijem sklopu je i sportska redakcija. Pristala sam i isprva radila sportske emisije. Međutim, vrlo brzo sam prešla i na zabavni format. Tu je karijera počela da mi se dalje razvija, ponekad i u neočekivanim pravcima J Danas radim jutarnji program, meni omiljenu emisiju, i po potrebi neke projekte u zabavnom programu. I na to sam veoma ponosna.

Koji je najbolji savet koji si dobila od kolega?

Nije mi bilo prijatno što sam bila predmet različitih komentara koji su se odnosili na moj fizički izgled. U mom poslu, izgleda, većinu ljudi poistovećuju sa licem i estetikom. Gorela sam iznutra od ogorčenosti zbog toga. Ulagala sam ogroman rad i trud, a činilo mi se da niko to ne primećuje. Jednom prilikom sam razgovarala sa Oliverom Kovačević, urednicom zabavnog programa na RTS, i od nje dobila izuzetan savet. Pogledala me je i rekla: “Mila, ti si lepa, a to znači da moraš duplo da se trudiš ako želiš da pokažeš šta znaš.” Na kraju je tako i bilo.

Vodila si program uživo sama, radila živ program sa kolegama… Koliko zavisi od kolege kako će sve ispasti?

Najviše volim da radim sama jer imam potpunu na kontrolu nad tokom razgovora i dinamikom. Raditi u paru je daleko veći izazov. Partner u studiju mora da se poštuje i to nije lako. Dešava se da kolega odvede razgovor u drugom pravcu u odnosu na to gde ste vi zamislili da će ići, ili postavi pitanje koje ste vi nameravali da iznesete… To sve mora da se balansira i da se uči.

Od svih kolega moram izdvojiti Aleksandra Stojanovića sa kojim sam radila Olimpijsko popodne, specijal emisiju koja je išla 2016. godine tokom Olimpijskih igara u Riu. Ta količina profesionalizma i kavaljerstva prema koleginici je nešto što samo posebni ljudi mogu da izvedu. On mi je čak dozvoljavao da u nekim oblastima koje su mu srodnije nego li meni, dominiram kada je u pitanju baratanje informacijama i pitanjima.

Radila sam sa partnerima koji su imali vrlo različit senzibilitet i morala sam da pronađem žicu kako da se uklopim i to je velika škola. Tako sam radila i sa glumcem Markom Živićem koji je iz potpuno drugog sveta, ali smo uspeli da pronađemo zajednički jezik i čak dobili pohvale za obavljeni posao.

A kako se nosiš sa negativnim komentarima koji, kako se čine, prate svaku javnu ličnost?

Sa njihovim postojanjem čovek se jednostavno pomiri posle nekog vremena. Zasigurno neću sedeti i lupati glavu zato što je neko napisao da sam glupa, kokodačem u programu ili glumim ikebanu. Niko ne sedi tamo gde je slučajno. Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim kako stvari stoje i da takvi komentari prestanu da me vređaju.

Kakvi komentari mogu da te pomere?

Postoje ljudi u mom poslu koje jako cenim i smatram ih profesionalcima. Kada mi neko od njih da komentar ne smeta mi ako je konstruktivan, a rastuži me ako je nekome namera tek da me uvredi. U principu sam spremna da se unapređujem i tako posmatram komentare kolega koje cenim. Nemam problem sa egom.

Da li ti je u tome pomoglo iskustvo koje si stekla u svetu modelinga?

O svakako. Svaka devojka u toj industriji mora da bude spremna na to da će sedeti u prostoriji sa još 100 devojaka i da će doći neko ko radi kasting, odmeriti je i proceniti da nije dovoljno dobra. I to ne zato što nešto ne znate ili ne umete, već zato što se niste rodili kao neko ko je za njih adekvatan. U tom trenutku naučite da će uvek neko biti bolji od vas, ma čime da se bavite u životu, ali to ne treba da vas okupira. Potrebno je da budete najbolja verzija sebe i da čekate svoj prostor, jer taj prostor postoji.

Trenutno radiš veoma različite stvari. Jutarnji program, Evrovizija, sport… Da li ti to predstavlja problem?

U ovom trenutku u mojoj karijeri to je odlično jer imam priliku da istražim šta mi prija. Na našem tržištu postoji pogrešan stav da, kada se voditelj profiliše, tu bi trebalo i da ostane. Potrebno je napraviti razliku između voditelja i novinara. Voditelji mogu da učestvuju u različitim formatima i to je poželjno iskustvo u karijeri.

Posao ti je omogućio da dosta putuješ. Šta je ono što ti je ostalo u posebnom sećanju sa dalekih destinacija?

Volim da osetim atmosferu, trenutak u nekom gradu. Volim da prošetam pored reke i zapamtim taj trenutak, da posmatram ljude, kako hodaju, govore. Neverovatno je kako u držanju ili načinu obraćanja ljudi možete prepoznati kolektivni identitet jednog naroda.

A šta najviše pamtiš u profesionalnom smislu?

Rad u jutarnjem programu omogućio mi je da intervjuišem veliki broj sjajnig sagovornika iz najrazličitijih sfera i od njih naučim nešto novo. Iako u tome uživam, počela sam da doživljavam kao da je to sastavni deo posla. Zato mi, verujem potpuno prirodno, događaji sa početka karijere izgledaju kao najupečatljiviji. S druge strane, za auto-moto sport, koji sam pratila i pre dolaska na sportsku televiziju, se uvek vezivala neka posebna vrsta adrenalina. Zato moram reći, ništa nije kao jedna od trka u GP karavanu. Tu osetite jednu specifičnu atmosferu, posebnu mikroklimu. To su izuzetni sportisti koji imaju poseban mentalni sklop i trpe nesvakidašnje izazove, a uvek su dostupni i ljubazni iako će 10 minuta kasnije voziti 300 na sat i staviti glavu u vreću. Kada to gledate sa strane, osetite se neverovatno što ste u njihovom prisustvu, ali istovremeno i tako prosečno. To mi je ostalo kao posebno iskustvo.

Tada sam imala priliku da razgovaram sa tadašnjim šampionom Horheom Lorencom. On je bio tako neposredan i šarmantan, a ja sam se ponašala kao fan, a ne kao novinar. To sam sebi kasnije zamerila, ali nisam mogla da se oduprem utisku trenutka. Kada to jednom osetite, ne možete da ostanete imuni.

Gafovi su sastavni deo posla kojim se baviš. Da li postoji onaj koji ćeš pamtiti zauvek?

Nedostatak znanja, naročito tokom rada na početku, bilo je nešto što sam sebi najviše zamerala, a sportska publika je veoma zahtevna i puna znanja. Jednom sam napravila ozbiljan lapsus. Radili smo analizu Vimbldona. Hjuit je nešto podbacio i imao loše rezultate na travi. I tako sedim ja u studiju sa kolegom i izgovorim: “A dobro on se i tako ne snalazi nešto dobro na travi”. Kolega me pogleda i kaže: “Pa dobro, ti si bila mala kada je on osvajao turnire na travi”. U tom trenutku, količina besa koju ja osećam prema sebi što sam čitala samo inoformacije o poslednjih desetak godina, bila je dovoljna da za ceo život dobro upamtim ovaj gaf i postanem svesna koliko je truda potrebno da bi neko postao dobar sportski voditelj.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Koje nove ciljeve sebi postavljaš?

Moje ambicije se oblikuju u skladu sa trenutnim statusom i životnim iskustvom. Želim da sebe unaprednim u dobrog voditelja autorskih emisija. Zato nastavljam da učim, planiram i da upišem doktorske studije. Verujem da imam radnu etiku i da mogu ostvariti ono što želim.