Filip Ugrenović: Komičar koji gaji duh Beograda

Smeh i humor su dve stvari po kojima ga svi poznaju. Filip Ugrenović, stand-up komičar i voditelj, scenarista kviza „Najslabija karika“ i saradnik na kvizu „Potera“, u intervjuu za 011info objašnjava zašto je Beograd bio njegov grad i pre nego što se u njega doselio i otkriva kako je i zašto student Političkih nauka postao jedan od pionira domaće stand-up scene.

Poreklom ste iz Kraljeva, a u prestonicu ste se, nakon male peripetije, preselili 2007. godine.

Da u Beograd sam došao kako bih studirao fakultet Političkih nauka. Naime, dva dana nakon prijemnog u Beogradu, otišao sam u Kragujevac i konkurisao na Pravni fakultet i tamo upao na budžet jer je prijemni bio spektakularan. Dobiješ 200 pitanja, naučiš odgovore napamet i izađeš. Znači, suštinski ideš sa uspehom iz srednje škole, a moj je bio jako dobar.

Međutim, na Političkim naukama sam takođe prošao, ali kao samofinansirajući student. E, sad, možete zamisliti kako je bilo porodici iz Kraljeva koja treba da odluči da li ćeš ići na studije koje voliš, a koje u tom trenutku koštaju 98.000 dinara, što je tada bilo kao danas 300.000. Na sve to je još bio potreban novac za stan.

Otac je, na prvu loptu, zato bio za Pravni, ali sam ipak na kraju došao u Beograd. Olakšavajuća okolnost bila je to što su kirije za stan, u to vreme, bile niske. Tokom celog studiranja stan sam plaćao oko sto evra plus računi od par hiljada, što je, za današnje prilike, bilo smešno. Čak sam, jedne godine, plaćao garsonjeru pored Arene samo 50 evra, znači baš sam imao sreće.

S druge strane, za vreme faksa nikad nisam bežao od toga da radim. Znao sam da ću morati i da mnogo volontiram i obavljao sam svakakve poslove – prodavao novine na ulici, nosio nekakve fotokopir mašine po Zemunu… Sećam se da sam radio kod nekog tipa koji je prodavao jaja i nosao kartone, a on mi je ostao dužan, za mene tada velikih 600 dinara. Dobio sam i posao na televiziji Svet+ i t sam, zapravo, jako lepo zarađivao.

Kako je izgledao vaš prvi susret sa Beogradom?

Pa, ja nisam bio jedan od onih koji su došli Balkanskom ulicom jer, kada sam se doselio, živeo sam na Miljakovcu, tako da sam u prestonicu došao Ibarskom magistralom do Žarkova, pa odatle 50-icom. Znači, moj prvi susret sa Beogradom je bila linija 50 koja me je vodila do Borske 38 gde sam stanovao. Mislim da ništa više ne moram da govorim.

Suštinski Beograd sam odmah zavoleo zato što stvarno pruža mogućnosti. Ti ovde, ako si čovek koji ima neko znanje iz neke određene oblasti I neke godine koje nisu baš pozne, mislim da jako lako možeš naći posao, da jako lako možeš naći tezgu u Beogradu.

Znam da je mnogo ljudi u Beogradu ne gleda baš sa odobravanjem na ljude iz unutrašnjosti, ali nekako glavni grad je, za razliku od drugih gradova, svačiji. Tako je svuda u svetu. Vrščanima pripada Vršac, Zaječarcima Zaječar, Kraljevčanima Kraljevo, a Beograd pripada svima.

Dakle Beograd je bio moj grad i pre nego što sam počeo da živim u njemu.

Šta volite u Beogradu, a šta baš i ne?

Volim činjenicu da mogu ponedeljkom uveče da izađem i da ostanem do jutra i da svi to posmatraju kao najnormalniju stvar.

Volim činjenicu da uvek mogu da se snađem, da ne manjka ni meni ni ljudima u ovom gradu te mogućnosti da nađu način kako da se snađu. I uvek kada misliš nema izlaza u Beogradu se izlaz sam pojavi.

Tako da, najbolja stvar u ovom gradu jeste stvarno taj duh. Stvarno jeste.

Ono što ne volim u Beogradu je neverovatno veliki broj kladionica. To mi užasno smeta. Ne smeta mi što se ljudi klade, nek se klade, nek rade sa svojim novcem šta hoće, ali mi smeta to što izgledaju jeftino, jer Beograd, to je rekao Milan St Protić: „Beograd nije lep grad, on je samo neodoljiv“.

Ali tu neodoljivost mislim da kvare svetleće, šljašteće reklame, mislim da svako postavlja reklamu gde joj nije mesto, samo daj da se vidi, samo daj da je ovo, daj ono. Užasno mi smetaju zastakljene trase jer ljudi menjaju fasade zgrada kako im padne na pamet. Sve to može da izgleda mnogo lepše, mnogo čistije, mnogo pristojnije.

I nekako mislim da ljudi nisu svesni da kad sve to rade pokazuju koliko ne vole zapravo svoj grad. Mislim da niko ne precipira to kao neko nevoljenje grada, a to suštinski jeste to.

Druga stvar koja mi je jako neverovatna, ne u Beogradu nego u celoj Srbiji, je taj „mentalitet sirotinje“ – pri tom ne mislim na ljude koji malo zarađuju da odmah bude jasno. Mislim da je to krenulo od drugog svetskog rata. “Jao on je dobar čovek, muči se. Mnogo radi.“. Zašto je neko dobar čovek ako muči? Nije poenta da mnogo radiš, nego da dobro radiš. Čini mi se da, što je neko jadniji, što je nekome teže, to je on više poštovaniji kao pošten, a to uopšte ne mora da bude istina. Možda samo nije dovoljno snalažljiv.

Sa karijerom ste, da kažemo, imali sreće nakon završetka fakulteta.

Tako je. Samo 4 meseca nakon uzimanja diplome dobio sam posao na stanici Radio S. Njima je hitno bio potreban neko, a ja sam već imao CV koji je bio poprilično bogat za te godine, što se radija tiče. Oni su pokretali novu stanicu 102,2 gradski radio koja je sada Radio S4 i onda sam se tu zaposlio. Prvo sam nešto malo pokušao da radim kao voditelj, međutim, to nije baš išlo u tom novom formatizovanom radiju. Nisam znao da radim to, a njime je bilo hitno da to krene što pre, tako da sam se prebacio na radijsku produkciju i produkciju inače.

I onda je to krenulo. Posle godinu i po dana dobijem ponudu da pređem na Naxi, i u to vreme počinjem da se bavim stand-upom. To tada nisam shvatao kao ozbiljan posao nego više kao nešto tipa – eto ti izađeš i ispričaš nešto smešno.

Malo je neobično da neko sa Političkih nauka ode u stand-up vode?

Kada sam počeo da studiram, Mnogo toga sam naučio u politici, ali ne o našoj dnevnoj politici, već o politici kao nauci, o istoriji politike, filozofiji politike, političkoj ekonomiji i sociologiji. I onda, kako sam istraživao, shvatio sam da je naša politička scena, a to je bilo znači među 2007. i 2011. godine, nekako dosadna. I dan-danas smatram da je krajnje dosadna jer se suštinski ništa nešto novo i zanimljivo ne dešava. Generalno, praćenje politike u Srbiji je zapravo uvek bilo prenošenje vesti, možda istraživanje nekih afera ili mešetarenje za ovu ili onu stranu.

I meni to apsolutno nije bilo zanimljivo.

Mi smo imali, na primer, simulaciju britanskog parlamenta na fakultetu i sad ti kada odeš na YouTube i vidiš kako izgleda britanski parlament, to izgleda spektakularno. Znači, oni samo što se ne pobiju tamo. Kad gledaš američke izbore ti vidiš njihovu debatu. To je jedan veliki televizijski šou.

Sticajem okolnosti, dogodilo se da sam otišao neko veče otvorenog mikrofona koje je, zapravo, bila audicija za neku emisiju. Video sam da ljudi koji su došli ne znaju baš da budu duhoviti. Tu sam stigao do superfinala i bio drugi, odmah iza Srđana Olmana, i shvatio da bih mogao da se više angažujem u sferi zabave.

I sada baš kad su me zvali sa Una televizije, moje prvo pitanje je bilo da li je u pitanju informativni ili zabavni program. Kada su rekli da je u pitanju zabava, odmah sam rekao da pristajem jer me informativa, ni u kom smislu, više ne zanima.

S druge strane, upravo na Naxiju, gde sam kao radio jutarnji program koji je postao najslušaniji u gradu, shvatio sam jednu stvari koja mi je bila jako tužna - vodim najslušaniji jutarnji program u gradu, a niko u gradu ne zna ko sam ja.

Nekako je formatizovan radio doveo do toga da više nema radijskih zvezda. Suštinski posle Gorice i Dragana, Dareta i Mareta, niko se nov nije pojavio. Ok, neko je možda čuo za Filipa Ugrenovića jer imam neuobičajeno prezime, ali ovako niko nije znao ko sam ja. Ne mogu da kažem, imao sam super platu, ali karijerno nisam napredovao.

Tu je korona, za mene, bila prelomna tačka jer sam tada rešio da definitivno odem sa radija. Postao sam frilenser, napravio svoju firmu i počeo da poslujem za sebe. I poslovi su počeli da se nižu. Počeo sam da radim kao scenarista za Najslabiju kariku, a okolnosti su bile takve da ista produkcijska kuća radi kviz Potera, pa sam postao saradnik i na njemu, a u svemu mi je mnogo pomoglo to što sam 7 godina radio kao scenarista za šou Ivana Ivanovića.

Kako ste dobili taj posao? 

Imao sam neku tezgu gde sam radio kao voditelj programa. Ivanović je bio gost i prepoznao da bih možda mogao da radim za njega. Zapravo, ja sam rekao javno da hoću da radim kod njega, a on mi je odgovorio da mu pošaljem mail, pa baš da vidimo. Nakon toga mi je prišao i, moram da priznam, stvarno je ispao laf.

Eto onda mi je i to otvorilo vrata, jer danas stvarno to možda zvuči prepotentno, ali ti kada odeš na neki razgovor za posao, odnosno kad konkurišeš na neki razgovor za posao kad konkurišeš za neku tezgu, za neki honorarni posao i kažeš da si bio scenarista Ivana Ivanovića, Scenarista karike i da radiš za Poteru, niko ti ne garantuje da ćeš dobiti posao, ali nikad mi se nije desilo da sam poslao mail, da me neko nije makar kontaktirao da vidi o čemu se radi.

Prestankom rada sa Ivanovićem odlučili ste da preusmerite karijeru.

Sa Ivanovićem sam prestao da radim u onom trenutku kada United Media više nije imala novca za toliko jaku produkciju i polovina ekipe je morala da ode.

Eto, nakon svega toga, rešio sam da se mnogo više bavim stand-upom. Imao sam slobodnog vremena i počeo sam da prihvatam neke poslove, kao recimo nastup u Dubaiju gde odeš i zaradiš za nekoliko nastupa toliko koliko bi ti bila plata za dva meseca na radiju.

Mislim, ovde je najskuplja ulaznica za stand-up 10 evra, ako izuzmemo neke strane nastupe, u Dubai kada odem cena karte mi je 30 evra i onda sam se stvarno prepustio tome.

I pored toga odlučili ste da se vratite na TV ekrane.

Kada sam dobio ponudu sa Prve da radimo „Reci 8“, jedva sam čekao da počnem jer je to prvi komedi šou kod nas koji je samo komedi šou.

Nakon toga je sa Une došla nova ponuda, ali se tu radi o malo drugačijoj priči. Dolazi se na posao nekoliko dana u toku nedelje, moram da pratim aktuelnosti, potrebno je biti zabavan, a sve to, iako je veoma naporno, nalazim da je veoma zanimljivo i zadovoljstvo mi je da se suočim sa tim izazovom.

Tri puta nedeljno potrebno je da spremim jako zabavnu emisiju, da održavam neki nivo i da kreiram program koji će biti takav da će publici bude lepo kada ga gleda. Znači nema priče o teorijama zavere, nema priče o politici, nema teških tema, nego prosto gledaš TV i lepo ti je.

I to je cela poenta emisije, da ti bude lepo. Takvu ponudu nisam mogao da odbijem.

Kako gledate na humoristične emisije koje su ranije bile emitovane na našim TV kanalima? 

Žao mi je što nema BB show-a i Kursadžija na primer. One se, možda, nekome nisu sviđale, možda je za nekoga to humor koji je na nekom drugačijem nivou, ali opet u tim emisijama nije postojalo ništa loše. Jer ti kada vidiš BB show i Borisa Bizetića koji je obučen kao Slavujka, ti ne možeš da kažeš da on nekome želi zlo, da stvara neku negativnu emociju kod tebe. Prosto, ili ti je zabavno, ili ti je cringe, ali suštinski nije ništa loše. I danas nema mnogo takvih programa već je sve fokusirano na rijaliti. Tako da meni i ti sadržaj fale.

Sa druge strane, stand-up ne mora da bude uopšte neki viši nivo humora.

Može i na tom nivou da se pravi stand-up, može da se pravi i na višem nivou može da se pravi kao što je Džimi Kar radio, na izrazito visokom nivou.

Znači prosto koliko je čovek Intelektualan ili koliko je u nekoj temi toliko on može da se šali na tu temu. Jer sad je pitanje koliko publike zapravo možeš da pridobiješ time.

Očigledno je da ti, ako se šališ na račun policajaca, plavuša… čega god, ti ćeš dobiti najširi deo publike jer najširi deo publike to može da prepozna kao nešto što im je blisko. Ako se šališ na račun medija, što je meni glavna stvar, jer to jesam ja, onda je tu opet malo manji obim ljudi koje će to zanimati.

Tako da, kad se baviš ovim poslom, moraš da gledaš širu sliku.

Koga, od svetski poznatih stand-up komičara, volite da slušate? 

Najviše volim Riki Džervejza i generalno volim Britance zato što i u stand-upu i u TV biznisu, kada prave neki posao, oni gledaju da to bude što manje konvencionalno.

Kada pogledamo naše televizije ili radio stanice, uglavnom su programi vođeni parolom „hajde da se nikome ne zamerimo“. Nećemo da puštamo muziku zbog koje bi neko promenio stanicu nego se ide na siguricu.

Britanci pomeraju granice. Oni su smislili Najslabiju kariku gde je, po prvi put, voditeljka kviza bila isključivo žena koja vređa takmičare. Danas zbog veće kulture globalno je promenjen koncept Karike, ali su oni to smislili.

Oni su prvi ubacili ružne voditelje. Na primer, kada gledaš Klarksona on nije neki lepotan, ali je neverovatni genije i jedna od pet najvećih svetskih TV zvezda.

Ili kada Riki Džervejz radi seriju „Life's Too Short“, gde je glavni lik kepec - da li možete da zamislite da se u Srbiji emituje takva serija? To je prosto nemoguće.

Mislim da će trebati još mnogo vremena da ljudi shvate da neće nešto što je konvencionalno, što je već viđeno, napraviti neki veći uspeh. Za to je potrebno nešto novo i drugačije.

Na primer, imamo Pesmu za Evroviziju, festival na RTS-u, koji je napravljen da bude drugačiji. Znači, drugačije su pesme, drugačije se produkcijski radi, užasno je skupo, pojavljuju se novi ljudi, drugačiji i još je plus što će predstaviti našu zemlju. O tom festivalu se priča mesec dana pre i dva meseca posle.

Zamislite da stalno pravimo takav program. Da, treba tu i mnogo para, ali to stvara kultnu priču tako se pravi nešto.

Kada imaš nekoga ko iskoči iz tog šablona ravne linije kao recimo Radu Đurić, ljudi su je gledali jer su joj verovali i od nje su napravili ikonu borbe za neki lepši i bolji Beograd. 

Na čemu još radite trenutno?

Radim tri predstave, dva teksta i jedno veče improvizacije, odnosno crowdworka, gde prosto dođu ljudi, mi sa njima pričamo i pokušavamo da sve to bude smešno.

Tu, naravno, bude manje smeha nego li kada imam spremljen tekst, što je i logično, ali je taj smeh mnogo jači jer ljudi znaju da je to smišljeno u sekundi. Sa Dušanom Varničićem počinjem da radim šou „Sačuvaj Bože“ i evo već imamo nekoliko nastupa po Srbiji.

Koji savet imate za nekoga ko želi da uđe u vode stand-up nastupa?

Neka dođe na Veče otvorenog mikrofona u Ben Akibi, održava se recimo jednom u tri meseca, i neka samo bude smešan na sceni. Bez ikakve forme, bez ičega. Ništa više. To je prvi korak. E, u drugom koraku ulaziš u formu. Šta je punchline, šta je tagline, šta je statement, šta je ono što je stand-up i to vremenom učiš. Za početak je najvažnije da izbaciš iz sebe tu mogućnost da nasmeješ ljude. Posle je sve ostalo nadogradnja i to se uči čitavog života.