Ivon Jafali: Čuburka od glave do pete

Sa njom smo bili "Još uvek budni", a danas se uz njen osmeh sa TV ekrana budimo. Ivon Jafali svi znamo kao uvek nasmejanu voditeljku Studija B, glumicu, komšinicu. Ali, složićete se, ona je mnogo više od toga - zaštitno lice Beograda i osoba koja je oličenje onog divnog prestoničkog duha.

Za 011info Ivon otkriva zašto je Beograd za nju protkan sećanjima, u čemu je tajna njene uspešne karijere, ali i zašto je pas ključ za ljubav. 

Profesionalnu karijeru si počela veoma rano. Kako je sve to izgledalo?

Moj početak mi je jako važan zbog načina na koji se poslom bavim i danas. Imala sam nepunih sedam godina kada su me pozvali da snimim svoju prvu televizijsku emisiju. Sticajem okolnosti bilo im je potrebno neko "drugačije" dete, pa su pozvali moju mamu. Radilo se o velikoj televiziji i studiju u Košutnjaku, a ja pojma nisam imala kako će to sve da izgleda. Kamenko Katić je radio emisiju "Ključ za sve brave". Kad sam stigla, tamo su već bili članovi Dramskog omladinskog studija, odnosno studija Mike Aleksića. Tu je bio i Nikola Kojo, koji je tada imao 14 godina.

Tada sam prvi put stala pred kamere i strašno sam se zabavljala. To je Kamenku bilo jako zanimljivo.

Mika došao da pogleda svoje klince kako rade na setu –  i ugledao mene. Samo je rekao:“Dovedite mi ovo dete u septembru, bez audicije”.

Inače, njegove audicije bile suizrazito zahtevne. Javila sam se kad je bilo rečeno i tako prvo uplovila u svet glume. Kod Mike smo naučili i neke korisne stvari koje su nam ostale za čitav život. Bila sam "klasić" sa Nikolom Đuričkim.

Zbog ovog iskustva, kada radim sa mladim ljudima koji žele da se bave televizijskim novinarstvom, često naglašavam – počnite što ranije. Tako se dobija ona neposrednost u radu i gubi se osećaj da su kamere tu. Kada si dete ne plašiš se.

 

Koliko ti je značila škola glume?

Mika je uradio ozbiljan posao što se tiče izgradnje moje ličnosti. Tamo si morao da budeš mali čovek, ali jak. Ja sam imala veću frku ako ne pročitam ono šta bi nam Mika zadao za neki letnji raspust ili za tu nedelju, nego od mame, koja je bila strog roditelj.

Svaka naša godina počinjala je tako što bismo otvarali svesku i upisivali:"Blago niščima, njihovo je carsko nebesko". I to kad malo spoznaš idući kroz život, mnogo znači.

Moralo je mnogo da se čita i da se razmišlja. Bilo je momenta kada bi on rekao:“ ‘Ajde, ćero, ti sada ustani, idi se umij". To je značilo da si prekrdašio i da treba malo da razmisliš o svemu.

Mika se nama ozbiljno bavio i upravo taj njegov pristup – da je svako dete ozbiljna ličnost, baš tada kada je dete, bio je izvanredan. Tako nas je i zvao – mali ljudi. Znao je kako da nas formira da budemo dobri ljudi.

Ipak, ti mali ljudi, kasnije su se bavili različitim profesijama. Neki su postali lekari, drugi pravnici, neko je ostao i dalje u poslu, poput Ivane Bojić.

Ipak, osnovno je bilo naučiš kako da budeš dobar čovek i da znaš šta su prave vrednosti. Mika je tu idalje prisutan u mom životu. I dan danas imam strašnu tremu kada treba da okrenem njegov broj telefona. Kada su neke ozbiljne odluke u pitanju, i danas pozovem njega. 

Zahvaljujući Mikinoj školi počeo je da ti se otvara čitav jedan novi svet

Tada su krenuli da se nižu mnogobrojni projekti. Bilo je tu televizijskih emisija, pa čak i jednog TV filma. Kada sam bila osmi razred, snimili smo film "Hepiend". Gaga Nikolić je igrao mog oca.

U međuvremenu sam išla u školu Drinka Pavlović.

U drugoj godini srednje škole, srela sam svoju nekadašnju nastavnicu engleskog jezika koja mi je rekla da se otvara neka nova televizija i da bih mogla da se prijavim na audiciju. Bio je to Studio B.

 

Kako je izgledao taj početak?

Otišla sam na tu audiciju gde su me sačekali stari vukovi –  Sloba Konjević i Jugoslav Pantelić. Počeli smo da radimo “Videodrom” – muzička top lista stranih i domaćih bendova; nešto što bi bilo pandan MTV-u. E, to je, zapravo, bio početak moje karijere. Nekako usput, slučajno i kroz igru. Taj princip mi je ostao do dan danas kao neki znak prepoznavanja.

Kad razgovaram sa jednim drugarom psihologom, kažem mu da sve vreme imam neki osećaj kao da gubim šesti čas i zabavljam se, iako su već neke ozbiljne godine radnog iskustva iza mene.

Što se tiče samog Studija B, često dobijam komentare tipa:"Očekivali smo od vas da ćete preći na neku veliku televiziju". Ja sam uvek bila užasno ponosna što radim na gradskoj televiziji, jer je Beograd mesto moga delovanja. Na taj način sam osećala da treba da posmatram stvari –  sa pozicije 22. sprata Palate Beograd.

Ono što je Studio B imao i što je, mislim, do dan danas ostalo, jeste da niko nije imao potrebu da te modeluje ili stavlja u neki kalup. Ili jesi ili nisi to gradsko lice. Meni je to bilo važno. Skoro sve televizije su mi nudile da pređem kod njih, ali sebe nisam videla kao meleskinju sa ispeglanom kosom koja u nekom kostimu saopštava vesti.

Ljudi su želeli da me tako vide. Hteli su da budu malo Amerika, pa što nam neka crnkinja ne bi tu malo čitala vesti.

Ipak, oduvek sam imala potrebu da budem isključivo ono što jesam.

I u tome si istrajavala.

Za razliku od današnjeg novinarstva, u to vreme Studio B je imao velike i značajne novinare i urednike koji su imali vremena za nas.

Recimo, kada sam htela, iz nekog svog ludila, da se bavim informativom, moj urednik je odmah rekao da to nije stvar za mene. “Hajde da se bavimo kulturom i muzikom.” To su bile i ostale redakcije u kojima sam radila.

Tokom 90-tih bilo je mnogo izazova. Tada sam razmišljala hajde da otputujem negde i vidim da li može da se napravi karijera i život u inostranstvu. Godinu dana sam bila u Italiji gde sam upoznala njihovu kulturu i stekla veliko iskustvo. Moram priznati da me je u Beograd vratio posao i potreba da se njime bavim.

Te 99-te godine sam napravila malu pauzu od Studija B. Bilo je neko čudno vreme. Dobila sam ponudu za Art televiziju, na kojoj sam mogla da se bavim putopisima i muzikom.

Međutim, 2000-ta je donela velike promene. Kolega Jugoslav me je pozvao da se vratim “kući” i tada krećemo u neku novu misiju. To je bilo zaista zlatno doba za Studio B u smislu autorstva, mogućnosti da se bavimo onim što želimo, da emitujemo tu svoju misao. Jugoslav je, iz pozicije urednika i čoveka koji savršeno razume i zna televiziju, doveo seriju “Seranovi”, napravio je popodnevni gradski program. A onda je pred nas stavio veliki izazov –  emisija uživo, koja će kretati u ponoć; "Još uvek budni".

I sada se naježim kada pričam o tome. Aleksandar Timofejev, Jugoslav i ja shvatili smo da je vreme za nešto novo. Međutim, moraš da napraviš toliko primamljiv koncept da gosti, ozbiljne igrače u svojim profesijama, steknu poverenje u tebe i, umesto u klub, dođu da gostuju u tvojoj emisiji. Jer, zašto bi neko napustio svoju premijeru i, umesto da sedi u klubu, došao na tamo neku televiziju? To glumcima baš i nije nešto.

Ipak, uspeli smo i svi ti gosti su posle svojih predstava, izložbi, koncerata… vrlo rado dolazili u emisiju. Čak im je, u jednom trenutku, bilo važno da se pojave u njoj.

Koga bi izdvojila od gostiju?

Uvek mi je stara garda bila posebno interesantna. Milena Dravić i ta ekipa glumačkog sveta koji me je naročito privlačio. Ipak, to je trebalo da bude moja profesija.

Zatim Mani Gotovac – osnivač HNK pozorišta u Rijeci. Naročito sam volela kad ona dođe...

Zanimljivo, svi “veliki” ljudi su toliko jednostavni ljudi i u to sam se uverila mnogo puta.

Imali smo i velike svetske zvezde koje su dolazile u „Još uvek budni“ i uvek su svi bili potpuno kul.

Svaki čovek koji sedne naspram tebe, priča je za sebe. Meni su bili najuzbudljiviji slučajevi kada neko sedne i misliš da ništa neće izgovoriti, a onda ga tako dodirneš da se on potpuno otvori. Tako dobiješ neke stvari za koje se uopšte nisi nadao.

Jugoslav je znao da se našali: „Znaš li kakvu moć ti imaš? Kod tebe kao na kauču kod psihijatra – ljudi ti se otvaraju, a ne znaju ni sami zašto”.

 

Postoji li mogućnost da se "Još uvek budni" obnovi?

Postoji energija, postoji želja, ali i neke godinice u kojima sam. Pet godina sam radila tu emisiju i tada nije bilo baš mnogo mesta za privatni život. Jednostavno, živela sam taj projekat. Kasno sam se budila, a do tada bih imala već milion propuštenih poziva i poruka od ljudi koji su želeli da mi kažu šta se dešava i zašto je važno da se baš to pojavi u emisiji.

Najednom je već popodne i moraš da se pripremiš za odlazak na premijeru u pozorište ili da pročitaš knjigu o kojoj ćeš pričati. To je bio moj pristup radu – da spremno i odgovorno dočekam svakog gosta. Iz noći u noć bi ih bilo po četvoro.

Svaki gost koji je došao nije bio dočekan sa nekim opštim tipom pitanja kao što je "A o čemu se radi u vašoj knjizi ili filmu". Mogu da kažem da sam ostavljala srce na terenu i živela za taj projekat.

Kada se sretnem sa nekim ljudima, ali i prijateljima, kažu mi da nemaju mogućnost da vide šta se sve to važno dogodilo te večeri u Beogradu. Strašno bih volela da se pojave neki novi mladi ljudi kojima bih pomogla, dala im vetar u leđa, ali da se oni bave tim formatom.

Šta je bio tajni začin ove emisije?

Nismo skrivali dobro raspoloženje ljudi koji dođu posle premijere ili koncerta. Televizija treba da ti da tu živu sliku, prikaz stvarnosti, a ne samo upeglanu priču u kojoj su svi uvek super.

Studio B sa tim svojim dobrim duhom i sve što smo, kao klinci, upijali od Slobe Konjevića, Rogana i svih tih ljudi koji su bili značajni za naše novinarstvo, sve smo to primenjivali i sve je to prošlo kroz naše biće i kroz taj trenutak koji smo živeli i u kome smo davali svoj profesionalni maksimum.

Na sve to uticalo je i to kako si odrastala. Koje je tvoje prvo sećanje kada je Beograd u pitanju?

Sećam se vrtića. Nekako mi se to sećanje prožima i kasnije, jer je društvo iz vrtića posle bilo raspoređeno u isto odeljenje u školi “Drinka Pavlović”.

S druge strane, ako govorimo o porodici, intimni momenti koji su mi jako važani jesu šetnje sa dekom koji je bio moja muška figura. Nažalost, tatu smo rano izgubili, kada sam imala samo tri godine. Sećam se Tašmajdana i jednog osećanja bezbrižnosti.

Odrastala sam u Beogradu i te 80-te su zaista bile bezbrižne godine.

Sećam se, pravilo je bilo da se ne zove na telefon između 14 i 17 časova. Međutim, moja majka bila onaj tip da su deca iz komšiluka kod nas mogla da ulaze bez kucanja i da nisu mogla da odu gladna ili žedna. Postojala je ta bliskost među ljudima.

Danas je došlo neko vreme otuđenosti, ali ja na to ne pristajem. Sve je stvar srca. I dalje živim prema toj "staroj školi".

Ja sam čovek sećanja, mada to savremena psihologija ne savetuje.

Ipak, mislim da su sećanja ono što sačinjava ono što jesmo. Volim da prolazim kroz delove grada i da prizivam neka sećanja, slike i osećanja.

Kako je izgledala svakodnevica male Ivon?

Moji mi nisu dozvoljavali da mnogo gledam televiziju. Znalo se šta i u koje vreme dete treba da gleda. Šta je to što ćeš dobro da ukapiraš i što ti neće ostaviti neke loše posledice kad imaš 4, 7, 9 godina.

Deda mi je bio vojno lice i u kući smo imali vojno vaspitanje. U 19.15, posle crtanog filma, išlo se na spavanje. Postojao je popodnevni odmor, popodnevne šetnje, pet obroka, dve užine... To su važne stvari koje, pretpostavljam, roditelji u ovo vreme ne mogu da postignu.

Disciplina koju sam stekla u roditeljskom domu, danas mi veoma znači. Recimo, kada radim jutro, mogu da ustanem u pet i da ne pravim nikakav problem oko toga.

Sa druge strane, poštovala se i moja sloboda i to je zapravo bila savršena kombinacija vaspitanja.

 

Kao dete iz mešovitog braka, da li si nailazila na neke neprijatne situacije?

Nikada nisam imala problema zato što sam meleskinja. Postoji ta priča, Beograd je otvoren grad. I to je sve ok dok smo mi u kafiću, diskoteci... Ali onog trenutka kada ulaziš u nečiju porodicu, stvari mogu da se promene.

Međutim, do dan danas ne nosim neko loše iskustvo. Možda je moja mama, koja je bila neviđeni borac, samohrani roditelj, doprinela tome da stvari pravilno percipiram. Uticalo je i televizijsko iskustvo i pripadnost Mikinoj grupi. To je igralo zaista važnu ulogu. Mika nas je uvek učio "Idemo u susret problemu, ne povlačimo se".

Ne znam šta se dogodi onog trenutka kada ustaneš od stola –  da li možda postoji neka vrsta nesuvislog komentara. Ja ga nisam nikada čula.

A, da li ti je ova posebnost značila u poslu?

Možda je za bavljenje muzičkim emisijama i ta različitost bio pun pogodak. Takođe, film sa Gagom Nikolićem sam radila jer su tražili da devojčica, ako je ikako moguće, bude iz mešovitog braka, pošto je Gagina supruga u filmu crnkinja.

Tako da su me, nekako, zbog te različitosti, na ovom putu pratile dobre stvari.

Recimo, od 4. do 8. razreda, kada sam prešla u drugu školu, u odeljenju sam bila sa jednim Romom i jednim Albancem i nisu svi bili fensi kao u Drinki. Ta različitost i mogućnost da sedim u Čuburskom parku i da se igram sa romskom decom mi je mnogo značila. Zato i volim Čuburu i doživljam je kao svoj kraj. Iako sam rođena u Svetogorskoj, ja sam baš Čuburka jer ona prihvata različitosti i u socijalnom smislu i po boji kože. Važno je jedino kakav si čovek.

 

U Čuburskom parku si upoznala i supruga sa kojim deliš ljubav prema "njuškicama".

Da. Mi smo zaljubljenici u pse lutalice i onda smo se, što zvuči kao priča iz filma, Vlada i ja upoznali tako što smo šetali pse. Ja sam bila tu malo ekstrovertnija, on introvertniji. I trajalo je to naše poznanstvo i evo u maju smo ga krunisali brakom.

I, kako je u bračnim vodama?

Mene ljudi idalje ne doživljavaju kao nekoga ko je za brak jer imam slobodarski duh :) Brak podrazumeva neke druge stvari, tako da sam, moram priznati, još uvek u procesu prilagođavanja.

Ono što je dobro u našem odnosu je to što nismo u fazonu "e sad su stvari rešene", već znamo da na braku mora da se radi. Brak menja stvari. Ja umem da budem i kapriciozna, ali me naš odnos uči strpljenju, da spustim loptu, izbrojim do 10... i mislim da je to veoma dobro.

Čini se da, nekako, od malih nogu, imaš postavljen svoj put

Baš sam o tome razmišljala. Mogle su da se dogode razne situacije, ali je ispalo baš ovako. Bog je odlučio da će to biti baš ta zvezdica i da ti je ucrtano da ćeš ići ovim putem. Naravno, brojni su izazovi, možeš da skreneš i tamo i ovamo, ali uvek me je neka sila vraćala na pravi put. Baš kao da je ucrtano šta će biti moj profesionalni put.

Recimo, trebalo je da, u drugoj godini srednje škole upišem glumačku akademiju. Mika je odlučio da se Đuričko, ja i ne znam ko još sa nama, spremamo za akademiju. Međutim, dogodilo se da sretnem profesorku engleskog i da se desi Studio B. I onda sam razmišljala da je bolje da za Akademiju sačekam još godinu dana, da malo vidim šta se dešava na toj televiziji.

Susret, trenutak, "neko to odgore vidi sve" i neke stvari ne treba ni objašnjavati. 

Ipak, glume se nisi odrekla

Naravno. Radila sam "Šišanje", gde igram sebe, zatim "Hotel Nana" i evo sada postoji mogućnost da igram u jednoj pozorišnoj predstavi. U međuvremenu, radili smo i 25. godina “Kose” u Ataljeu 212, tako da - čekam vas producenti, reditelji :)

O kvalitetu tvog rada svedoče i nagrade koje si dobila

Meni je posebno draga nagrada “Status magazina”, jer tu kolege glasaju za kolege. Tada sam sebe doživljavala kao neku klinku u smislu televizijskog iskustva u odnosu na, recimo, Olju Bećković i celu tu ekipu. I ja sam tu bila izabrana druga, kao TV lice.

Za to sam saznala jedno jutro kad su me probudili i rekli:„Čestitam, dobila si nagradu“. Sa ponosom je čuvam, jer je nagrada baš od kolega. Žao mi je što nisam mogla lično da je primim jer sam morala da otputujem.

Sada sam dobila nagradu Udruženja rok muzičara. Lepo mi je bilo što me se ljudi sete. Neke starije glave i ljudi koji su već dugo na RnR sceni odluče da baš tebi dodele nagradu.

Inače, moju prvu televizijsku kritiku napisao je Ranko Munitić. Kao klinka gledala sam njegove emisije. Radio je intervuje sa glumcima i meni je bio vau to su me puštali to da gledam kada sam imala 10 godina. Na kraju dođe do toga da moju prvu kritiku napiše baš on. Ti pikovi u karijeri su stvarno značajni, ali ima tu i neke sreće.

Meni ono što radim nije posao. Ja sam navikla na tu količinu adrenalina. Čim se usporim, ne prija mi.

Lepo je kad pogledaš taj profesionalni put, meni se dopada ta radost naših susreta, uličih. Onda vidiš da si na dobrom putu, sve to što si radio i dok si radio, da si bio nekako fer. To mi je jako važno. Ja nisam tip crvenih tepiha, mogu sve to da ispoštujem, ali sam idalje devojka iz kraja. Ja se baš svim ljudima radujem.

Tatu nisam upoznala, ali kažu mi da je i on bio takav. Biće da je to sve, zapravo, do genetike.

Volim da se sretnem sa ljudima iz gradske čistoće i sa njima da pričam. Veoma ih poštujem.

 

Spomenula si da su psi odigrali veliku ulogu u tvom ljubavnom životu. Kada se rodila ta ljubav prema "čovekovom najboljem prijatelju"?

Ona je oduvek je tu. To je slika mog detinjstva. Imala sam svog prvog psa sa nepune dve godine i on je bio na relaciji Beograd – vikendica. Taj divan osećaj kada pomaziš psa u mene je utkan od malena. Generalno smo svi u kući takvi, od dede preko mame do mene. Svog drugog psa, ali prvog koji je bio baš moj, kupila sam 1993. godine i to preko Studia B. Bio je to Leo, škotski ovčar.

Tada sam bila vrlo aktivna devojka, stalno sam izlazila i onda sam sa majkom stalno gledala kako da ispeglam tu situaciju sa psom i odgovornošću. Tu je opet došla na red ta dedina disciplina. Znala sam da moj pas ima tri šetnje i da je to neviđena odgovornost. U ljubavi i odnosu sa psima možda dolazi do izražaja drugi deo moje ličnosti, onaj introvertni. Komunikacija sa životinjom putem pogleda i bezgranična ljubav.

Anđa se desila u nekom, za mene, prelomnom trenutku. Tada su mi se neke loše stvari izdešavale. Kada sam radila “Još uvek budni”, znala sam da nema šanse da imam psa jer nisam imala vremena. Bila sam vrlo odgovorna. Nisam želela da uzmem psa i da kod kuće po ceo dan bude sam. To nije dolazilo u obzir.

Kako se smanjio tempo mog posla, zagledala sam se duboko u sebe i shvatila da je ponovo vreme za psa. Onda se desio taj susret. Aleksandar Đuriči –  kolega i prijatelj, moja kuma i ja vraćali smo se iz nekog večernjeg provoda. Kod Kalinić pijace ugledala sam Anđu. Imala je imala dva meseca, a ponašala se kao da ima 22 godine. Bila je potpuno sama, nije bilo ni njene mame ni drugih kucova iz legla. Nikoga.

Onda je krenula jedna ozbiljna borba jer je Anđa bila veoma bolesna, što ja naravno nisam znala kada sam je pokupila. I da sam znala ne bi se ništa promenilo. Zajedno amo prolazile, ja kroz lečenje duše, a ona kroz fizičko lečenje, tako da je ona zapravo morala da se dogodi meni, a i ja njoj. I sada je to jedan bezobrazni razmaženi pas koji ima 4 godine.

 

Dosta si cunjala po svetu. Šta te je impresioniralo na putešestvijima?

Zahvalna sam na mogućnosti da provedem jedan deo života bukvalno u avionu. Ja sam čovek pokreta. Sve je to lepo i veoma egzotično zvuči: ovde je februar, a ja sam na nekoj toploj destinaciji. Međutim, poenta svega je spoznaja duše.

Svakako je bio zanimljiv odlazak u Afriku. I to moj prvi odlazak tamo. Susret sa kontinentom u smislu da sam fizički tamo.

Takođe, Kuba me je potpuno pomerila. Imala sam potrebu da se ponašam kao da sam na Čuburi. Upoznala sam jedan kubanski par. Sve vreme smo se sa njima družili. Oni su živeli u „udžerici“, a ja sam stalno imala potrebu da im pomognem. Želela sam da ih vodimo svuda. Nijedan izlazak nije mogao da prođe bez njih.

Osetila sam dušu tih ljudi, razumela njihovu potrebu za nekim iskorakom u taj ludi svet, a opet nisam mogla da im objasnim da sve to upošte nije važno, da je mnogo lepše ono što sam stalno tamo sretala, a to su ti njihovi neverovatni zagrljaji. Oni se mnogo grle sa svojom decom. Imaju veliko poštovanje prema starima. Sve dele međusobno. Vlada zajedništvo. Pod pritiskom vremena mi smo to počeli da gubimo.

Sve te predivne stvar osetila sam baš na Kubi. Zbog toga mi je ta destinacija posebna u srcu. Dopao mi se osećaj da želim stalno da plešem i da je sve vreme muzika tu. Kod njih postoji posebna lepota ljudi, žena, a bogami i muškaraca. Naročito je divna energija koju imaju osamdesetogodišnjaci koje možete sresti na ulici. Vlada iskonska radost života.

Putovanje je baš bilo kontrastno, u emocionalnom smislu. Ja sam tamo i plakala i mnogo se smejala. U unutrašnjem smislu, Kuba je bila i ostala moja destinacija.

 

Šta bi sa Kube donela u Beograd i da li bi tamo mogla da živiš?

Sa Kube bih ovde donela zagrljaje, zajedništvo, naročito ono porodično. Donela bih i Mohito i konstantno lepo vreme.

Ne bih mogla tamo da živim, morala bih da se vratim u Beograd.

Ipak, možda i zbog godina u kojima smo, moj suprug Vlada i ja dolazimo do te neke pozicije da bi bilo dobro da smo na dve relacije.

Ta druga relacija meni može biti i neki srpski grad sa nekom lokalnom televizijom. Na primer, moglo bi to biti Kraljevo, Vrnjačka Banja… Negde gde na jednom mestu imaš planine, kajmak... Bilo bi lepo da odande nešto radim, da upoznam grad i da se bavim lokalnim temama.

Planiraš li da napišeš svoju biografiju, budući da za to baš imaš materijala?

Slažu mi se priče za autobiografiju, ali ne bih bila dovoljno hrabra da sama to ispisujem. Morao bi neko da mi pomogne. Mnogo je tu života. Ponekad mi se činilo da je i previše sve ono šta za jedan dan „preživim“ – u smislu susreta, situacija, kontakata...

Kad sam bila mlada, bila sam baš avanturističkog duha. Išla sam do kraja, istraživala, posmatrala. Tu ima mnogo života, u smislu mnogo značajnih susreta. To su bili ljudi koji su činili kulturu ovog grada. Samo mesec dana života sa Gagom Nikolićem u Dubrovniku i 15 dana u Parizu dok smo radili na filmu, može da se smesti na ozbiljan broj stranica jedne knjige. A da ne pričam za neke ljude i bendove koji su tek počinjali, pa sam ja ispratila njihove početke...

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Imam osećaj kao da je sve što mi se desilo bilo predodređeno. Puštam stvari da se dešavaju. Videćemo da li će sazreti potreba, ali i mogućnost, da se pozabavim nekim novim projektom. Intervju je forma koju volim. Idalje obožavam da gledam Pavlovića i Gajšeka. Dvoje ljudi sednu i razgovaraju, a tu su kamere. Ne mora da bude neko ludilo i brzina slike.

To bi mi bila zadovoljavajuća forma. Naravno, da fokus ostane na kulturi, Beogradu, mladim ljudima koje upoznajem i koji su vrlo zanimljivi. Osluškujem ih, slušam kako razmišljaju. Postoji dosta zanimljivog mladog sveta koji rade divne stvari u Beogradu –  po pitanju filma, muzike, pozorišta. Stvara se neka nova „kritična masa“ kojoj je potrebno posvetiti i pažnju i vreme.