Marko Stojanović: Glumac, majstor scenskog pokreta i pionir srpskog karlinga

Znate ga kao čoveka koji može da iskaže sva osećanja i dočara bilo koju scenu, a da ništa i ne prozbori. Marko Stojanović, naš slavni glumac, pantomimičar, profesor komunikacionih veština i utemeljivač karlinga u Srbiji u intervjuu za 011info govori o svom odrastanju uz filmove na velikom platnu, studijama glume, pohađanju prestižne škole pantomime Marsela Marsoa u Parizu i otkriva kako je to braniti nacionalne boje na Evropskom prvenstvu. 

Koja su Vaša prva sećanja iz detinjstva?

Moja prva sećanja uopšte nisu vezana za Beograd. Naime, kada je moj pokojni otac, arhitekta po zanimanju, dobio angažman u Libiji, mi smo se preselili tamo 1974. godine, kada mi je bilo tri godine. Živeli smo 250 km od Bengazija, gde je bila smeštena jugoslovenska osnovna škola, pa sam sve vreme učio kod kuće sa majkom. Tamo sam išao na kraju svakog polugodišta radi polaganja ispita. Verujem da je to i te kako uticalo na to da postanem kampanjac što mi je dobro došlo na fakultetu.

Sećam se, takođe, da svaki put kada smo leteli za Beograd, meni je uvek smetao duvanski dim u avionu. Zamislite, tada je smelo da se puši u avionu. To je ono što je veliki pozorišni praktičar i teoretičar Konstantin Stanislavski nazivao emotivnim pamćenjem. Ali, bilo je dovoljno da pređemo granicu Jugoslavije da se osetim kao da sam stigao kući. Meni su Jugoslavija i Beograd bili isto - moj dom. Međutim, simbol da smo zaista stigli kući bio je toranj na Avali. Zato mi je izuzetno drago što su naši sugrađani obnovili toranj nakon bombardovanja. I dan danas, kad god se vraćamo sa nekog porodičnog putovanja, ja poput pokvarene ploče ponavljam: "Evo ga toranj na Avali. To znači da smo stigli kući." (smeh)

Zanimljivo je da ste, kao dete, imali veoma zanimljivu želju kada je u pitanju karijera.

Odrastao sam na Terazijama. Rodio sam se u Maršala Tita br. 10, današnja Kralja Milana. To je bila zgrada Srpsko-amerikanske banke, preko puta Starog dvora, odnosno, Skupštine grada. Tokom srednjoškolskih dana maštao sam da budem gradonačelnik Beograda zato što bi mi posao bio preko puta. Zamislite da ste u deset koraka u kancelariji. Zar to nije ideal svakog Srbina? (smeh) 

Da li vam nešto nedostaje iz tog doba?

Fale mi bioskopi, koji su sada gotovo isključivo po tržnim centrima. Meni je bioskop "Zvezda" bio četiri zgrade dalje. U pet do osam bih pogledao šta je repertoaru, čuo bih se, fiksnim telefonom, sa drugarima i, u minut do osam, nacrtali bismo se ispred bioskopa.

Mimo "Zvezde", nadomak je bio i "Odeon" i "20. oktobar", koji je imao dve sale. On je bio rezervisan za gledanje filmova Brusa Lija, koje bih, kasnije, na svaki mogući način prepričavao uz pokrete i zvučne efekte, a sve je to trajalo duplo duže nego li sam film. U relativnoj blizini bili su i bioskopi "Kozara", "Kosmaj", "Jadran" koji je sada kafić, ali odnedavno služi i sendviče. (smeh)

Dakle, nedostaje mi taj nekadašnji odlazak u bioskop, a ne ono u šta se pretvorilo - prvo da vidiš sve izloge, pa tek onda film.

Čini se da ste bili pravi filmofil.

Da, zaista sam obožavao da gledam filmove. Rekord mi je osam u jednom danu, od toga četiri u bioskopu, a četiri na video-kasetama kod kuće. Videorekorder je bio sastavni deo mog odrastanja. Prvi smo kupili još dok smo bili u Libiji 1976. ili 77., sa dvadesak kaseta. S obzirom da sam se školovao kod kuće prva dva razreda osnovne škole, svaki dan sam gledao po neki film. Na kraju sam znao čitave dijaloge napamet.

Filmovi koji su obeležili moje detinjstvo bili su "12 žigosanih", "7 veličanstvenih", "Zabava" sa Piterom Selersom, komedija "Leteće mašine", "Divlja horda", "Topovi sa Navarona". Mislim da tu leži uzrok moje ljubavi prema glumi, mada mi, kao klincu, ona nije bila ni na kraju pameti. Planirao sam da postanem programer, konkretno me je zanimala kompjuterska grafika i animacija. Za to je zaslužan Sinkler Spektrum 48K, koji su mi poklonili roditelji 1984. godine. Prva tri meseca sam se samo igrao na njemu. Kad mi je to dosadilo, on je završio u fioci sve dok nisam kupio knjigu o Bejziku (BASIC) i naučio da programiram. Prvi ozbiljan program koji sam napravio bila je baza podataka o kasetama za video klubove i prodao sam je video-klubu “ST”, gde smo bili učlanjeni.

Inače, moj otac je nameravao da otvori prvi video-klub u gradu i to sa kućnim prijateljem, Radoslavom Raletom Zelenovićem, tada urednik filmskog programa TV Beograd, a kasnije dugodišnjim direktorom "Jugoslovenske kinoteke". No, oni nisu imali ni vremena niti želje da nabavljaju kasete, a potom da ih umnožavaju na 20, 30, 100 videorekordera istovremeno i tako je ta priča bila završena i pre nego što je i počela. A mogli smo da imamo prvi video-klub u Beogradu. Kasnije su ti videotekari postali filmski distributeri i producenti. 

Da li danas programirate?

Ne, potpuno sam ispao iz štosa. No, tehnika je oduvek bila u mom životu. Moj otac je voleo Hi-Fi i video uređaje, čak smo u jednom trenutku imali i kamkorder. Sada samo pratim kompjutersku tehniku i divim se, dok kamere i foto-aparate pratim uz sina, koji je na pragu da diplomira na FDU, smer Filmska i tv kamera.

Apropo tehnologija, prva predstava u SRJ koja je imala zvaničnu prezentaciju na internetu bila je moja pantomimska predstava "Čekajući nebo" 1998. godine, koju sam na dvedesetopetogodišnjicu od premijere nedavno obnovio za Festival monodrame i pantomime u Zemunu.

Čega se još sećate iz tog vremena?

Opet se vraćam na bioskope zato što su, verujem, veoma važni za društveni život. Nekada je svaka beogradska opština imala svoj bioskop, pozorište i dom kulture. Karaburma je imala "Slavicu", Voždovac istoimeni bioskop, koji je ko zna koliko decenija već zatvoren. Rakovica je imala dom kulture, koji je uprkos svemu nekako opstao i veoma je aktivan. "Šumadija" je krasila Banovo brdo, a "Jugoslavija" i "Fontana" Novi Beograd, pa Odeon, Avala, Drina, Slavija, Partizan, Zvezda, Central u Zemunu.

Čvrsto verujem da su naša deca ostala uskraćena za taj cenovno pristupačan kulturni život, ali i za školske sekcije, koje su najčešće bile besplatne u moje vreme. Probao sam sve moguće sekcije koje sam imao u školi: od astronomije i fizike, preko poznavanja saobraćaja i vožnje bicikla između čunjeva, pevanja u horu, do istorije i avio-modelarstva, a igrao sam i folklor. Pored toga, u okviru škole mogli ste da besplatno trenirate nekoliko sportova. Današnja deca to nemaju na raspolaganju. Otuda mislim da su uskraćeni za širenje vidika i opštu kulturu, ali i empatiju i osećaj zajedništva.

Iako je sada sve dostupno putem interneta, ipak ne znamo da razlučimo šta je informacija, a šta znanje. Jednostavno, izgubili smo se u moru svega i svačega. To je ključni problem, ali ne samo kod nas, već širom sveta.

Nisam za to da prihvatamo sve svetske trendove, nego da sami inoviramo i smišljamo. Time sam se vodio čitav život. Nemam problem da budem ni prvi ni poslednji u nečemu, ali se ježim osrednjosti. To mi je najveći strah. Možda se zato nikad nisam zaposlio u pozorištu, a nije da nije bilo ponuda. Plašio sam se da neću moći da biram šta ću da igram.

Zapravo ste još dok ste studirali dobili ponudu, zar ne?

Prva prilika za angažman je bila odmah nakon diplomiranja, kada je "Atelje 212" tražio mene, kao i moje kolege iz klase, Nikolu Koju i Anitu Mančić. Međutim, čim sam odbranio diplomski rad, zaputio sam u Pariz radi polaganja prijemnog ispita u školi pantomime Marsela Marsoa. Tako sam propustio šansu da postanem deo ansambla "Ateljea".

Zanimljivo je da ste karijeru započeli u veoma prestižnom društvu i to kao veoma mladi.

To je poduža priča. Sa pomenutim Raletom Zelenovićem, tadašnjim urednikom filmskog programa Televizije Beograd, sprijatelji smo se na pešačkom prelazu. Čekao sam semafor sa majkom i prepoznao sam "čika Raleta" koji je u “Politici” držao VHS kasete. Povukao sam majku za rukav i nimalo suptilno rekao joj da je to Rale Zelenović “onaj čika sa VHS kasetama”. Čim je čuo, upitao je: "Šta ti, mali, znaš šta je VHS kaseta?!" (smeh) I tako smo se sprijateljili.

Preko njega sam upoznao i pokojnog Bojana Selimovića, koji je bio urednik na radiju "202", tačnije urednik "Indexovog radio pozorišta". Kako sam non-stop bio bučan u kući, izvodeći raznorazne filmske scene i igrajući brejkdens, a baš sam dobro izvodio robota, Bojan je pitao moje roditelje da me pošalje na snimanje emisije "Indexovo radio pozorište" koja se tada, gotovo religiozno, slušala za vreme nedeljnog ručka. Mislim da danas nema tako popularne emisije, bilo na radiju, bilo na TV-u.

Elem, on me je ostavio tamo, uz reči: "Ovaj mali zna zvučne efekte. Vidite šta će s njim." A on je otišao kod mojih roditelja da na miru sa njima razgovara.

Indeksovci su mi dali nekoliko rečenica teksta da pročitam i to im se dopalo. Svaki sledeći put dobijao sam malo više teksta i na kraju sam snimio četiri emisije sa njima sa svega 14-15 godina. Tu sam sarađivao sa Slobodanom Bićaninom Bićkom i Branislavom Petruševićem Petrućijem, koji su bili starosedeoci, te sa Draguljubom Mićkom Ljubičićem, koji je bio sveža krv, kao i sa Nenadom Radulovićem iz "Poslednje igre leptira", a brat Dejana Dekija Pantelića, Milan Mića Pantelić, koji im je kasnije bio menadžer, bio je zadužen za organizaciju emisije.

Kasnije se na žurkama pročulo za moje nastupe u "Indexovom radio pozorištu", što mi je pomoglo oko devojaka. Za razliku od mojih drugara, nisam baš bio vešt u komunikaciji sa suprotnim polom. Jasno se sećam drugara iz odeljenja, a danas selektora vaterpolo reprezentacije SAD, Dejana Udovičića, kojem je bilo dovoljno reč-dve da izvede devojku na sok. Neverovatno! (smeh)

Stoga sam se okrenuo onome što mi je išlo za rukom, a to je humor. Postao sam odeljenski klovn, zasmejavaći prisutne vicevima i forama. Ubrzo su se moje linije teksta prepričavale na zabavama i izrastao sam u zvezdu. Iskreno, dopalo mi se da budem važan u društvu. 

Da li je to uticalo na odluku da upišete Akademiju?

Pohađao sam istu srednju školu kao i moja majka. Bila je Treća gimnazija Vladimir Ilič Lenjin, današnja gimanzija Sveti Sava, u Resavskoj ulici. U drugom razredu prvi put sam postao član dramske sekcije. Čak sam zaigrao u školskoj predstavi. Bio sam Vuk Karadžić u istoimenoj predstavi i to sve sa drvenom nogom i štapom. Tom prilikom upoznao sam starijeg učenika, koji mi je predložio da se oprobam na Akademiji. Ja tad nisam ni znao o kom fakultetu govori. Na umu su mi bili samo ETF ili PMF. No, kada mi je spomenuo da ne moram da čekam završetak srednje škole da bih se upisao, jer je i njegov brat upisao FDU bez završene srednje škole, mašta je bila zagolicana.

Kada sam saopštio mojima koje su mi namere, okupio se kolegijum kućnih prijatelja. Bili su tu Rale Zelenović, Bojan Selimović i njegova sestra Bojana, Zoran Simjanović i njegova supruga Ljiljana i počeli su da mi kroje pripreme za upis. Između ostalog, terali su me da učim Hamletov govor glumcima, ali sam to eskivirao pravdajući se obavezama u školi.

Naposletku, nisam se uopšte spremao. Kampanjac. Za prijemni sam uzeo ulogu Vuka Karadžića i napravio monolog, recitovao pesmu "Jablanovi" od Dučića, koju sam naučio na časovima srpskog jezika, dok sam Radovana III koga sam napamet znao sa VHS kasete, radio kao komediju. Povrh toga, imao sam pregršt imitacija. Inače, tek kada sam pročitao "Radovana III", shvatio sam da deo koji sam radio za prijemni ne postoji u originalnom tekstu, nego je to bila improvizacija Zorana Radmilovića. (smeh)

Sve vreme roditelji su me odgovarali od izlaska na prijemni, da se ne bih obrukao. Bilo im je nezamislivo da se tamo pojavim nespreman. Međutim, oglušim se na sve to, prijavim se, odem sa mojim drugom Dejanom Videnovićem Vidrom koji mi je čuvao strah i prime me. Pritom, primi me profesor Predrag Bajčetić, koji je važio za sivu eminenciju i izuzetno strogog i zahtevnog pedagoga.

Nekoliko godina kasnije spremao sam predstavu "Mušica" sa Milenkom Zablaćanskim za festival u Edinburgu. I šta vam je sudbina, na aerodromu sretnem drugara Nenada Savića koji me je nagovorio da konkurišem na Akademiji. Ispostavilo se da je njegov brat moj kolega iz predstave, Vladan Savić, kojeg danas možete gledati u "Igri sudbine".

Dakle, Vladan Savić je "kriv" što sam upisao glumu. (smeh)

Otkud pantomima u vašem životu?

Nisam je birao, majke mi, kao što nisam ni glumu! (smeh) Čak i od svih sekcija koja sam pohađao u školi, dramska se nije našla među njima. Sve je počelo na prvoj godini studija i predmetu scenski pokret. Predavanja je držao pokojni profesor Dragoslav Maks Janković. Radilo se o veoma stamenom čoveku, sa pušačkom nogom, koji mi je jednom prilikom, nakon predavanja, rekao da ostanem posle časa kako bi mi pokazao pantomimu.

Mala digresija, iz prve godine pamtim još i studentsku kantinu, koja je uvek imala izuzetno ukusnu hranu: od hladnih jela, pa sve do kuvanih. Sve to su pripremale tri kuvarice, tzv. tri Stane. Ja sam najviše voleo dezerte, tačnije minjone i to one roze. Bili su golemi, punjeni rumom, sa grožđicom na vrhu, i ubedljivo su se najbrže prodavali.

Elem, bio sam u dilemi: da ostanem na pantomimi ili da pohitam po roze minjone. (smeh) S obzirom da sam vaspitan da poštujem autoritet, nisam mogao da odbijem profesora. Dakle, Maks Janković je u meni prepoznao sklonost ka telesnom izrazu, namerno izbegavam reč "talenat", i posadio seme u mojoj glavi.

Učio me klasičnoj pantomimi, o kojoj prethodno ništa nisam znao. Vremenom sam počeo da povezujem pantomimu sa filmovima, prvenstveno komedijama. Gledao sam Čarlija Čaplina i Bastera Kitona. Potonjeg više zato što je imao akcenat na akrobaciji, a ne na gegu.

Kada je profesor Janković preminuo, nasledio ga je njegov asistent, Ferid Karajica, koji mi je napisao preporuku za školu pantomime Marsela Marsoa u Francuskoj. Preporuku sam dobio i od domaćeg uzora za pantomimu, Ivana Klemenca, koji je početkom 80-ih briljirao na RTS-u. Na kraju sam ga i upoznao, čak je trebalo da radim i predstavu sa njim u Meksiku, ali to se, nažalost, izjalovilo. I tako sam otišao kod Marsela Marsoa te 1991. godine.

Šta je prethodilo odlasku u Pariz?

Zapravo, sve je krenulo kada se Rade Marković mlađi prebacio iz Novog Sada kod nas u Beograd. Nikola Koja i Uliks Fehmiju su bili njegovi prijatelji, pa kako bi bio sa njima u klasi on se vratio godinu dana unazad. Ubrzo smo Rade i ja postali komičarski tandem na Akademiji. Kada se to pročulo, studenti su počeli da dolaze da nas gledaju, što je veoma neobično za predmet kao što je scenski pokret.

Znate li zašto su nas gledali? Zato što smo imali urnebesne vežbe. Jedna od njih je bila imitacija sportista, koja je čak doprela do Siniše Kovačevića, koji je tada bio selektor Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. On je došao da nas "snimi" i oduševio se. Ponudio nam je da nastupimo na Festivalu, pod uslovom da proširimo tačku. To smo i učinili i nastupili smo na Festivala monodrame i pantomime u Zemunu 1991. godine, tačnije otvorili smo ga, što je bila velika čast za nas.

Među gledaocima našla se i profesorka sa FDU, Vesna Jezerkić, koja je ujedno bila saradnik Saveznog zavoda za međunarodnu kulturnu saradnju pri Ministarstvu spoljnih poslova. Kada smo se sreli, otvoreno mi je ponudila mogućnost da konkurišem kod Marsela Marsoa, što sam oberučke prihvatio.

U julu iste godine imao sam diplomsku predstavu, komediju del arte "Mušica", u septembru sam odbranio diplomski rad i odmah otišao u Pariz. I tako sam postao pantomimičar.

Kako je izgledalo školovanje u “Gradu svetlosti”?

Čim sam položio prijemni ispit u Parizu nama su uveli sankcije i onda nije bilo nazad. Ali, nije išlo sve kao po loju. Već prvog dana rekli su nam da zaboravimo sve što smo učili na Akademiji, što je kod mene stvorilo otpor.

Uglavnom, kada nisam bio sam na časovima pantomime kod Marsela Marsoa, o kome sam učio na predmetu istorija pozorišta, posluživao sam sladoled kako bih imao od čega da živim. I, eto, umesto da nastupam u "Ateljeu", ja sam radio u Hagen-Dasu, čiji sladoledi se danas mogu naći i kod nas. (smeh)

Pošto sam otišao pun sebe, ovo me je umnogome spustilo nazad na zemlju, kao i izvođenje pantomime na ulicama Pariza. Tamo nisam bio "mlada nada" i nije me čekalo radno mesto. Šta više dešavalo se da nemam šta da jedem. Za razliku od ostalih studenata, odbijao sam da jedem špagete. To mi je i dan-danas simbol siromaštva. Zato sam jeo pirinač. Pirinač može, špagete ne! (smeh) Uglavnom, ti životni šamari su i te kako obuzdali moj ego.

Izvesno vreme stanovao sam kod našeg vrsnog slikara, Daneta Mladenović, koji danas živi i radi u Njujorku. Dok sam mu bio cimer, on se bavio umetnošću, za mnoge, na krajnje bizaran način - tehnikom grebanja po granitu. Ta dela su rađena kao kod nas nadgrobni spomenici, a zapravo su bile crno-bele slike "u negativu" velikih formata i to je izgledalo potpuno fantastično. Uglavnom, njegova kuhinja je bila prepuna raznoraznih začina, pa bih svakog dana sa nekim drugim spremao pirinač.

Na kraju nisam završio školu pantomime. Odnosno, završio sam samo prvu od tri godine. Toliko sam ja i ostali polaznici iz istočne Evrope bili stipendirani. Za nastavak školovanja bilo mi je potrebno 14.000 franaka, koje, jelte, nisam imao.

Dok ste boravili u Francuskoj, da li ste imali nastupe?

Kada sam savladao jezik, igrao sam u određenim francuskim i inostranim predstavama na francuskom i na engleskom jeziku Čak sam nastupao sa glumačkom trupom na festivalu u Avinjonu, koji slovi za jedan od tri najveća festivala na svetu. Predstava je bila u večernjem terminu, a mi smo proveli čitav dan laktajući se i lepeći plakate po celom gradu, deleći letke, svirajući i pevajući da bismo privukli publiku

Upravo tamošnji nastup me je naučio o važnosti svakog gledaoca. Sa 15.000 predstava mesečno, koliko ti festivali imaju, vi doslovno morate da se borite za svakog gledaoca. U našim školama se ne obraća pažnja na to. Ja sam uvek davao sve od sebe u datom trenutku i shodno svojim mogućnostima. Nikad nisam "otaljavao" posao, bilo da se radilo o umetničkom ili "komercijalnom" nastupu.

Da li je Marko danas pantomimičar?

Danas sebe ne smatram za pantomimičara. Ta profesija zahteva olimpijski pristup, višesatno vežbanje svakog dana, što odavno nije deo mog "repertoara". Međutim, i dalje jako dobro poznajem pokret. Tokom godina radio sam sa glumcima, balerinama, sportistima, decom oštećenog sluha, učeći ih telesnom izrazu, i mogu da "vidim" šta im nedostaje i kako da ih dovedem do pokreta koji im je potreban.

Recimo, kod sportista prepoznajem da često nema motivacije za pokretom, nema impulsa koji dolazi iz emocije. Svi se uče tehnici, a niko sa njima ne priča o osećanjima, odnosno kako da dovedu sebe do stanja dodatne energije da bi izveli pokret kako treba. Između ostalog, tome me je naučila škola Marsela Marsoa. Marso mi je "otvorio oči".

Kako je tekla vaša karijera kada ste se vratili u zemlju?

Po povratku u Beogradu, vrlo brzo sam počeo da primenjujem stečeno znanje. Postao sam saradnik na katedri za glumu na FDU 1994. godine. Godinu dana kasnije stigao je poziv od Branislava Bate Miladinovića da se pridružim njegovoj tek osnovanoj Akademiji, koja je kasnije prerasla u Akademiju lepih umetnosti, te u Fakultet savremenih umetnosti.

Tamo sam dogurao do pozicije šefa katedre, predavajući glumu i scenski pokret. Ipak, verujem da to ne bi bilo moguće bez tih godinu dana provedenih u školi Marsela Marsoa. Njegova predavanja kao da su mi sve savršeno povezala što sam učio četiri godine na Akademiji.

Što se tiče glume, nisam pobornik tih fraza koje se vezuju za glumce, poput "ulaska" i "izlaska iz lika" ili "traganja za istinom" na pozornici. Glumci neprestano glume, i na pozorišnim daskama i kućnom parketu. Samo to čine bolje od drugih i izuzetni su manipulatori. I to je u redu. Na taj način uvlače publiku u iluziju.

Kao što vidite, obožavam da demistifikujem stvari! (smeh)

Kako ste se, pored glume i pantomime, zainteresovali za karling?

Oduvek sam bio vrlo ambicionzan. To se ogledalo i u mojoj želji da nastupim na Vimbldonu, iako nikad nisam trenirao tenis. Rale Zelenović me je par puta vodio na teniske terene na Kalemegdanu, gde sam udarao o zid i igrao tenis po 10-ak minuta sa njim, ali to je bilo sve. (smeh)

Za karling sam prvi put čuo dok sam bio na školovanju u Parizu. U jeku su bile Zimske olimpijske igre u Albervilu 1992. godine i kao promo sport puštali su karling na TV-u. Toliko sam bio opčinjen time da sam smislio vežbu na temu tog sporta za školu Marsela Marsoa.

Kada sam se vratio u Beograd, palo mi je napamet da je karling moja ulaznica za Olimpijske igre, kada je već Vimbldon pusti san. (smeh) Počeo sam da se raspitujem o osnivanju kluba, da bi me uputili na MUP u Ljermontovoj. Tamo su mi objasnili da je to previše komplikovano i da se manem toga.

Ali, niste se tu zaustavili.

Nipošto. Početkom 2000-ih upoznam Miodraga Kaleta Kastratovića, našeg čuvenog učitelja plesa, koji se proslavio sa školom “Prljavog plesa”, u vreme kada je taj film bio popularan i predsednika Srpske asocijacije plesnih organizacija. Kako je on bio verziran oko osnivanja klubova i saveza, ponudio se da mi to reši. I tako je 2003. godine pokrenuta prva karling organizacija kod nas. Zapravo, napravili smo dve da bismo mogli da formiramo savez: opštu i žensku karling organizaciju Srbije i Crne Gore.

Čim smo osnovali savez, stupili smo u kontakt sa Evropskom i Svetskom federacijom, te Bugarskim savezom. Ljubo Velinov, bugarski generalni sekretar, pozdravio nas je rečima: "Gde ste, braćo Srbi?! Dođite kod mene u Sofiju i sve ćemo da pozavršavamo! Moja porodica vuče korene iz Niša!" (smeh) Tako je i bilo.

Međutim, tu nas je sačekala i “kvaka 22”. Da biste postali član Evropske i Svetske federacije, morate da budeo deo Nacionalnog olimpijskog komiteta. Da biste to učinili, morate da ste član Svetske ili Evropske federacije.

Našli ste se u začaranom krugu.

Vala baš, ali bilo je i sreće u svoj toj nesreći. Kada sam pozvao Olimpijski komitet, odmah sam bio prepoznat od strane generalnog sekretara, Predraga Manojlovića koji me je poznavao preko Beogradskog maratona - nekoliko godina sam bio zvanični spiker na ciljnoj ravnini, a on predsednik Upravnog odbora Beogradskog maratona. Elem, on mi je i te kako pomogao oko te silne birokratije.

U decembru 2004. godine bilo je Evropsko prvenstvo u Sofiji, gde smo bili pozvani da se predstavimo. Gorepomenuti Ljubo nas je velikodušno primio, a mi smo pred skupštinu Evropske karling federacije izneli svoj plan i program, te kandidaturu.

Koji mesec kasnije čekala nas je skupština Olimpijskog komiteta. Kako bismo se pokazali u što boljem svetlu, u dogovoru sa Kaletom organizovali smo na klizalištu starog DIF-a promociju ovog sporta. U pomoć nam je pritekao Ljubo Velinov, koji poveo sa sobom sportiste i opremu. Kale i njegovi plesači su došli da treniraju i razni naši prijatelji i rodbina, te je odigrana prva prijateljska utakmica protiv Bugarske, dok je prvi kamen gurnuo naš drugar, sportista u kolicima Siniša Milenković.

Pozvao sam mnoštvo medija i napravio pravu pravcatu feštu. Ispostavilo se da smo mi bili više medijski ispraćeni nego li predizborna konferencija za štampu Filipa Ceptera koji se kandidovao za predsednika OKSCG na drugom kraju grada. I tako je počeo karling da se igra u Srbiji. 

Kakav je bio ishod skupštine?

Kada je na red došla skupština Olimpijskog komiteta, sačekalo nas je neprijatno iznenađenje. Naša kandidatura je bila odbijena, kako sam prethodno obavešten. Međutim, javio sam se za reč i počeo da izlažem šta smo sve učinili za ovaj sport: da je počeo da se igra karling na teritoriji Srbije, da je odigrana prva prijateljska utakmica, da nas podržava i prepoznaje Bugarski karling savez, da smo predali kandidaturu za prijem Evropskoj karling federaciji, te da imamo svu potrebnu dokumentaciju, uz isečke iz pregršt novina. Potom je usledilo glasanje i… Svi su bili za. I tako smo ušli u Olimpijski komitet.

Dva meseca kasnije održavalo se Svetsko prvenstvo u Škotskoj, kao i skupština Svetske federacije. Kako sam bio sprečen, Kale je otputovao sa svom neophodnom dokumentacijom. I prime nas i objave to na zvaničnom sajtu!

Dan-dva kasnije stigao nam je mejl od Marka Masanoviča, Kanađanina srpskog porekla u kojem nam on sa drugarima nudi saradnju. Pošto je tada trebalo da budem na turneji sa Indexovcima po Americi i Kanadi, on se ponudio da mi plati prevoz i smeštaj kod njih. Tako odem u Kanadu i zaigram sa njima. To mi je bio prvi put da sam igrao karling na pravom terenu.

U čemu se ogledala saradnja sa Kanađanima?

Pošto su oni vukli korene odavde, a nisu bili dovoljno dobri za reprezentaciju Kanade, smislili su da nastupaju za nas na Svetskim i Evropskim prvenstvima, te Olimpijskim igrama. Postigli smo dogovor da u početku četvorica igrača budu njihovi, a peti, rezervni igrač, da bude neko naš kako bi se naučio sportu, i da potom svake godine dodajemo jednog novog igrača iz Srbije.

Međutim, kada je došlo vreme da izvade pasoše, ispostavilo se da je bila potrebna basnoslovna suma novca za to, pa su Kanađani odustali. Ja sam pokušao da urgiram kod Aleksandra Šoštara, koji se bavio sportskim pitanjima u tadašnjem Ministarstvu za prosvetu i sport, kako je to u interesu za karling i razvijenje istog kod nas, ali nisam naišao na razumevanje.

Ipak, to nije bio kraj vaše karling priče.

Nije. Prijatelj koji je organizovao turneju sa Indexovcima po Kanadi me je pozvao 2006. i ponudio mi da gostujem sa nekom dečjom predstavom. U to vreme sam radio u Pozorištancetu Puž, nastupajući u predstavi "Cvrčko i Mravko". Branko Kockica nam je odmah dao odrešene ruke. Igor Đorđević i Miloš Timotijević su u alternaciju igrali Mrvaka, ali obojica su bili opravdano sprečeni da putuju. A taman sam se spremao da ih nagovorim da počnu da igraju karling.

U dogovoru sa Brankom, upitao sam svog asistenta sa Akademije lepih umetnosti, Bojana Mijatovića, da bude Mravko, predočivši mu da će sav zarađeni novac biti preusmeren na karling i učenje istog. On je ostao zabezeknut na licu mesta! (smeh) Kada sam mu objasnio, on je pristao. I tako smo otišli.

Ispostavilo se da su to bile pripreme za Evropsko prvenstvo.

Dabome. Kada smo došli u Kanadu, uspeo sam da nađem jednog od najboljih kanadskih juniorskih trenera karlinga, koji je pristao da nas trenira. Iako smo sve glumačke nastupe imali u Torontu, ipak nam nije bilo teško da odemo u Otavu kod njega. Pre puta pridružila su nam još dvojica, jer za karling tim treba četiri igrača. Prvi je bio sudija za košarku u kolicima koji se ložio na karling , a drugi je bio Slaviša Slavša Radovanović koji je bio producent naše skrivene kamere na Trećem kanalu. Njemu je brat živeo u Otavi i rado nam se priključio.

Olimpijski komitet nam je pozajmio novac za avio-karte za njih dvojicu, a Slavišin brat nam je ugovorio besplatan smeštaj u četiri naše porodice, dok nam je trener obezbedio isto tako besplatne sale za devet dana treninga. Sve je to na kraju uzrokovalo našom prijavom za Evropsko prvenstvo u Bazelu, u Švajcarskoj.

S obzirom da nismo imali prebijene pare, molio sam Kaleta da nam nađe barem nekakav smeštaj tamo. Ukuca on na internetu "Bazel, Srbi" i prvi rezultat mu izađe nekakva poslastičarnica. Kada je stupio u kontakt, osoba sa druge strane obećala je da će nas primiti kao najrođenije. 

Kako su tekle te pripreme?

Već drugog ili trećeg dana Slaviša je pao na ledu i iščašio rame. Kud ćemo, šta ćemo, setim se da sam bio promoter "Sinergije", koju je organizovao "Majkrosoft", gde sam upoznao jednog starijeg gospodina čiji je sin se interesovao za taj sport. Pozvao sam njega i pitao da li njegov sine želi da postane deo tima. On se raspametio toliko da nam je čak ponudio da nam obezbedi Dajners kartice kako bismo na rate platili avionske-karte za Bazel. Kako nije bilo vremena da stigne na pripreme, dogovorili smo se da ćemo ga mi u hodu učiti sportu. 

Kako ste se snašli za opremu?

Što se tiče opreme, nju smo obezbedili tako što mi je kanadski trener dao telefon jednog od četiri kanadska proizvođača. Ja sam okrenuo taj i smesta sam bio prespojen sa direktorom, koji mi je zakazao sastanak u Torontu. Kako sam tamo imao svoj stand-up nastup, posetio sam ga i nakon pola sata sastančenja izboksovao sam besplatnu opremu i dresove za sve. Šta više, ponudio se da nam izveze zastavu i imena na poleđini dresova i pošalje nam DHL-om direktno u Švajcarsku.

Ispostavilo se da je poslao kanadskom poštom zato što je bilo daleko jeftinije i da dresovi, najverovatnije, stižu tek za kraj prvenstva, a mi ne smemo da se pojavimo tamo bez dresova. I znate šta sam uradio? Poslao sam suprugu i Kaleta da nam kupe neke debele dukserice na Buvljaku i odnesu ih na štampu u "Vrapcu" u Knez Mihailovoj, pa da ih daju Luki Tešanoviću, koji je nameravao da izveštava o nama sa lica mesta za TV Pink i Radio Pingvin.

U međuvremenu sam otkrio da se na aerodromu prodaju majice sa našim grbom. Međutim, prodavnica se otvarala u vreme kada je nama poletao avion. Steknuta popularnost mi je opet dobro došla – ispričao sam nadležnima na aerodromu o čemu se readi i dozvolili su mi da se poslednji ukrcam. Pohitao sam do prodavnice i kupio crvene i teget majice najveće veličine.

To je bio debi naše karling reprezentacije. Kakav je bio ishod?

Kada smo sleteli, dočekali su naši domaćini, koji su bili krajnje predusetljivi. Vozili su nas svaki dan na mečeve, uvek su nas vodili u neki drugi naš restoran na klopu i obezbedili nam smeštaj u hotelu, čiji menadžer je bio naš čovek. U stvari, platili su nam za nekoliko dana, a ostatka boravka nam je sredio taj menadžer, proglasivši naše sobe da su van funkcije. Naše je bilo samo da ne pravimo nikakvu buku.

Rezultat? Dobili smo dve utakmice! Prva pobeda nam je bila protiv Estonije, ničim izazvana. Nakon toga šačica navijača, koja je verno navijala za nas, izletela je na led da se slika sa nama ispred rezultata. Bilo je zaista neverovatno! I tako smo počeli da igramo karling na reprezentativnom nivou. (smeh)

Kako se danas kotira karling u Srbiji?

Naprečac je karling postao porodičan sport među Stojanovićima. Sin Filip je osvojio bronzu u novoosnovoj C grupi na Evropskoj prvenstvenu 2013. godine, dok je supruga Dara nastupala kao deo ženske reprezentacije. Takođe, zajedno su se takmičili u mešovitim parovima  2017. godine na Svetskom prvenstvu.

Kasnije smo se pripremali i trenirali u Danskoj, gde smo stekli prijateljicu čiji su roditelji bili vlasnici hale. Oni su nam obezbedili besplatne termine na ledu, a kada nismo spavali kod nje u podrumu, ona nas je trenirala. Sve smo to radili u nadi da će karling zaživeti kod nas.

Imali smo privilegiju da 2015. godine organizujemo Četvrti karling kongres kod nas. Potom smo imali načelni dogovor sa opštinom Surčin o davanju placa na korišćenje Savezu, ali to se, nažalost, izjalovilo. Uzgred, ne dobijamo nikakvu finansijsku pomoć od nadležnih organa, tako da sve moramo sami da izdržavamo, što je veoma teško u doba kovida i smanjenih primanja. No, borimo se.

Kada ste pomenuli kovid, vi ste tokom pandemije organizovali inicijativu Umetnici protiv korone koja je globalno postala viralna.

Da, ta inicijativa je krenula najpre kod nas, a onda sam je širio i globalno. Heštag #umetniciprotivkorone je bio moj odgovor na uvođenje vanrednog stanja. Napravio sam istoimenu grupu na Fejsbuku, gde su ljudi odmah počeli da dele svoj kreativni sadržaj. Istovremeno sam iskoristio svoj mejl adresar, koji sam pomno sastavljao tokom godina, i pustio obaveštenje o toj grupi svim medijima u državi i dijaspori, kao i ministarstvu, sekretarijatu i predsedniku republike.

Mediji su to objavili, a Ministarstvo kulture i Kancelarija za informacione tehnologije su nekoliko dana kasnije pokrenuli svoju akciju pod nazivom "Digitalna solidarnost". Njima su se pridružile državne institucije, a nama profesionalni i amaterski umetnici. Recimo, jedan momak je sa društvom održao jednosatni koncert za članove grupe. Napravili smo stvarno divan sadržaj.

Ta inicijativa je doživela i svoju globalnu verziju.

Da, odmah sam napravio i internacionalnu verziju ove inicijative zvanu #artistsagainstcorona, da bi mi dan kasnije ideju ukrao izvesni Nemac, koji je vremenom to i komercijalizovao kroz istoimeni sajt. Onda sam uputio apel preko Svetske organizacije pantomimičara da kolege prevedu ovaj heštag na svoj jezik i prave sopstveni sadržaj. Tako je podeljeno dosta sadržaja na raznim jezicima i na univerzalnom jeziku pantomime.

Dao sam sve od sebe i forsirao sam to do iznemoglosti, jer nisam imao šta drugo da radim. (smeh) U isto vreme napisao sam i knjigu, "Komunikator = gladijator", koja je svojevrsni spoj mojih tekstova, feljtona i skripta o komunikaciji, verbalnoj i neverbalnoj i raznim vežbama koje mogu da pomognu svima.

Radite istovremeno na više frontova.

Da. Svetska organizacija pantomimičara, koju sam osnovao i kojom predsedavam, postala je globalni partner Međunarodnog pozorišnog instituta u okviru UNESCO-a 2017. godina. Isti se preselio iz Pariza u Šangaj, gde su održali samit svih partnera kojem sam i ja prisustvova i to neposredno pred koronu, u decembru 2019.

Tokom 2018. i 2019. godine sam organizovao Svetske konferenciji o pantomimi u Beogradu na koje je dolazio "krem de la krem" ove profesije, među kojima je bio i sin Marsela Marsoa i Marsoova bivša supruga koja je ima jednu od vodećih škola pantomime u Parizu i Evropi. Tokom boravka u Šangaju mi je prišao umetnički direktor Šangajskog centra dramskih umetnosti i pitao da li takva konferencija može da se održi u Šangaju.

Bez problema smo se dogovorili da to bude u sklopu Međunarodnog festivala komedije u novembru 2020. godine. Pre toga je trebalo da otputujem u Šangaj radi režiranja izvesnih predstava i držanja časova pantomime, ali usled pandemije sve je otišlo do vraga. Iako se konferencija održala onlajn, a ne uživo, ostao sam u kontaktu sa njim i kolegama Šangaju.

Ipak, ostvarili ste saradnju sa kineskim umetnicima.

Istina. Kada sam video silnu pomoć koju nam je Kina poslala tokom pandemije, predložio sam umetničkom direktoru Šangajskog centra dramskih umetnosti da uspostavimo i kulturnu saradnju između naše dve zemlje, što je njemu delovalo kao izvrsna zamisao. No, onda sam se zapitao na koji način da to izvedemo.

Setio sam se da sam davno za sina Filipa snimio audio bajke kako mi ne bi zaboravio glas pošto sam dosta bio odsutan. Istovremeno sam snimio i nešto srpske poezije, koju sam potom objavio na Jutjubu i koja je imala pregršt pregleda. Kasnije sam to iskoristio za potrebe Francuskog kulturnog centra, gde sam istu tu poeziju recitovao na francuskom dok je u pozadini, umesto muzike, išao snimak na srpskom. To je zaista bilo zanimljivo. I odjednom mi je bilo kristalno jasno - zašto to ne bih uradio na srpskom i kineskom jeziku, sa jednom srpskom i jednom kineskom pesmom koje bismo, svako na svom jeziku recitovali jedna kineska glumica i ja..

Izneo sam predlog umetničkom direktoru Šangajskog centra dramskih umetnosti da pronađemo neku pesmu na srpskom i kineskom, te da to snimimo u kućnim uslovima. On je prihvatio i prionuli smo se na posao. Našao sam kineskog autora čije su pesme prevedene na srpski, te srpskog autora čije su pesme prevedene na kineski. Centar je dao svoju najbolju glumicu i mi to snimimo.

Na kraju sam prosledio snimak njima, ali i našim medijima. To je emitovano i u okviru drugog Dnevnika na RTS-u, na većini naših televizija, portala i društvenih mreža, kao i na njihovim mrežama i medijima u Kini. I bilo je pun pogodak. Uspostavivši sjajnu saradnju, bio sam pozivan da gostujem na njihovim univerzitetima kao predavač. Naravno, sve onlajn. Sve se to izrodilo iz saradnje sa Međunarodnim pozorišnim institutom na čiju preporuku sam otišao i u Emirate, gde sam držao časove pantomime i glume.

Nedavno sam organizovao Svetsku akademiju pantomime i teatra pokreta u Beogradu, koju je posetila i velika delegacija iz Emirata. Iskreno mislim da je to bila sjajna promocija naše prestonice. Vodio sam ih u obilazak Muzeja Nikole Tesle, Narodnog muzeja i Etnografskog muzeja, prisustvovali su koncertima na Trgu Republike i u Botaničkoj bašti, što im je otklonilo raznorazne predrasude o nama koje su stekli iz sopstvenih medija. Svako od nas je PR svoje zemlje, a kultura je najbolje sredstvo. (smeh)

Kakvi su vam planovi za dalje?

Emiraćani imaju u planu da organizuju festival pantomime na zimu, kada je kod njih temperatura u debelom plusu. Pored toga, planiramo oživljavanje Međunarodnog pozorišnog instituta u Srbiji. Generalni direktor Međunarodnog pozorišnog instituta Tobias Biankone je prisustvovao Svetskoj akademiji u Beogradu i tom prilikom sastali smo se sa predstavnicima našeg Ministarstva kulture i Komisije za UNESKO u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Dobili smo njihovu podršku u našim naporima.

Takođe, sin bi trebalo da diplomira na FDU i nastavi master studije na smeru filmske i TV kamere, pa nam je na pameti da dogodine zajedno snimimo jedan dugometražni igrani film. Uveliko radimo na scenariju, koji je izrazito vizuelan i estetizovan.

Planiramo i da nastavimo sa organizovanjem radionice u okviru naše neformalne Svetske akademije, koja bi služila za podučavanje u oblastima pantomime, neverbalnog pozorišta, ali i snimanja i digitalizacije pokreta tzv. moušn kepčer (motion capture) za filmsku i gejming industriju. U pozorištu "Pionokio" organizovali 10-dnevnu letnju "seansu" i festival, gde su učesnici mogli da uče, ali i da se pokažu i iskažu.

Istovremeno smo želeli da vidimo da li postoji mogućnost da Svetska akademija postane “putujuća”. Pogotovo imajući u vidu da se program iste sastoji od četiri radionice, od kojih najmanje jedna mora da ostvari sponu sa lokalnom kulturom zemlje domaćina. U našem slučaju je to bio srpski folklor.

To je način da se upozna lokalna kultura kroz pokret, muziku, ritam... Kod nas su folklor pohađali Portorikanci, Brazilci, Emiraćeni, Rusi, Amerikanci, Egipćani, Izrealci, Sirijci zaigravši naposletku čuveni Moravac.

Sa čelnicima opštine Vrnjačka Banja i njihove turističke organizacije planiramo i Svetski festival ulične pantomime koji smo zbog kiše ove godine morali da otkažemo.

Ali sve je to još uvek negde između ideja i plana, pa je samim tim veliki put pred nama. Ali, nema odustajanja. To nas uče i umetnost i sport.