Milan Caci Mihailović: Glumačka legenda i čuvar istorije beogradskih dasaka koje život znače

Bard srpskog glumišta, ime koje se vezuje za legendarne pozorišne predstave i umirujući glas sa radija koji nas seća na lepa stara vremena. Milan Caci Mihailović za 011info pripoveda o svom odrastanju, neobičnoj porodici koja se vedrim duhom borila protiv nedaća i nepravdi, ali i o svojoj karijeri oplemenjenoj ljudima i događajima koje mu je život doneo.

Vaša i životna priča vaše porodice veoma su neobične. Počev od vašeg dede Trajka kome, slobodno možemo reći, pripadaju značajne zasluge u istoriji jednog beogradskog pozorišta, pa preko roditelja koji su veoma mladi stupili u brak.

Sticaj okolnosti. Bio je rat. Moja majka je iz divne, dobrostojeće porodice. Otac joj je bio visoki oficir ali, rat je doneo haos. On je nestao 1944. godine, a iste godine je preminuo i njen brat od 12 godina.

Tako se mojoj majci, odjednom, od divnog života stvorio pakao. Ostala je sama sa majkom koja je tada imala 36 godina, a ona sama je bila klinka, gimnazijalka.

Dogodilo se da upozna mog oca koji je živeo na Crvenom krstu, u Žičkoj ulici, sa deda Trajkom, od koga je potekla ideja o podizanju Beogradskog dramskog pozorišta.

Naime, deda je inicirao ideju, a pošto je bio cenjen čovek na Crvenom krstu, ljudi su prihvatili tu inicijativu. Napravljene su radne akcije kako bi se podigao dom kulture koji će kasnije prerasti u pozorište. U tim radnim akcijama su učestvovale čak i čuvene glumice Tanja Lukjanova i Nada Kasapić, dodavajući ciglu po ciglu.

Inače, priča o mojim roditeljima je prilično romantična. Jedne večeri su šetali. On je nju pratio od Žičke ulice do ugla Maksima Gorkog i, tada, Prištinske, preko puta kafane "Kikevac" koja više ne postoji. I on je, onako kao šmeker, pitao: "Hoćeš li da se udaš za mene?".

Moja majka, koja je tada imala 15 i po godina, mu je odgovorila: "Hoću, samo da pitam mamu".

Ušla je u kuću, a otac je sačekao ispred. Stala je na prozor i samo klimnula glavom - mama je odobrila.

Sutradan, šmeker je došao po mladu. Tada je u Beogradu postojao samo jedan matičar. Uz put do njega su "uhvatili" dva svedoka i tako su se, 1946. godine venčali, ni ne znajući da su se uzeli na Dan zaljubljenih.

Tako su, eto, započeli zajednički život. Imali su nas četvoro dece. Nažalost, devojčica je umrla kao beba jer je, te pedesete godine, bila neka infekcija u Gradskoj bolnici i preminulo je tridesetak beba među kojima je bila i moja sestra.

 

Zanimljivo je da se vaš otac bavio džezom u vreme kada je ta vrsta muzike bila zabranjena kod nas.

On je završio trgovačku školu. Radio je kao knjigovođa i, kasnije, kao šef računovodstva, po čemu je bio poznat u gradu. Ali, veoma je voleo džez.

Posle rata džez, kao tekovina kapitalizma, bio je zabranjen kod nas. Zato je otac čak jednom bio uhapšen kada su ga uhvatili kako, u Američkoj čitaonici, sluša džez. Proveo je čitavu noć u Glavnjači zbog toga.

Međutim, kada je dozvoljen džez, moj otac Branislav je formirao trio "Bis" zajedno sa Dušanom Kandićem, čovekom koji je bio humorista i sarađivao blisko sa rediteljem Lolom Đukićem, i Božom Miletićem, kamermanom i mužem glumice Tamare Miletić.

A kako su svirali?

O tome dovoljno govori činjenica da su imali koncert na Kolarcu. Majka mi je pričala da je išla na koncert i da je jedva uspela da uđe koliko je bila velika publika.

 

A potom vi dolazite na svet.

Rodio sam se 1949. godine kao drugo dete mojih roditelja. O tome sam u najnovijem trećem delu moje knjige "Uspomenar 212" objavio jednu priču po nazivu "Sinčina". Nastala je nakon što su mi tražili da napišem jednu pričicu za emisiju Radio Beograda - "Dobro jutro deco".

Suština priče je da sam rođen na Božić, ali ne prvog dana nego drugog, kada je prevalila ponoć i kada su gosti otišli.

Tu priču moje unuke obožavaju da slušaju jer pričam o svojoj majci koja je imala dugu kestenjastu kosu. To im se jako dopada.

 

Koja su vam prva sećanja iz detinjstva?

Bilo je to malo tužno vreme. Moj otac je sam radio, a nas je bilo petoro. Trebalo je izdržavati tu porodicu i živelo se vrlo skromno. Moja prva sećanja su tužna. Budio me je zvuk praska kada majka lomi drvene aufingere da bi podložila vatru.

Živeli smo u ulici Silvija Kranjčevića, to je jedan zavijutak na kraju Kajmakčalanske. Tu smo se obreli, opet, sticajem okolnosti. Naime, moji roditelji su stanovali u jedoj vili u Internacionalnih brigada. Međutim, jedan tadašnji ministar je bacio oko na tu vilu i iselio sve stanare. Moje roditelje je smestio u ovu kuću gde sam se i rodio.

Ta kuća je, naravno imala svog vlasika, ali su im polovinu stana uzeli i tu uselili moje roditelje. Dobili smo dve sobe, kupatilo i jedan prolazni hodnik. Nismo imali kuhinju.

Ja i dan danas najviše volim da sedim u kuhinji, valjda baš zato što u detinjstvu nismo imali taj prostor.

Sobe su bile velike po 25 kvadrata i to je bilo nemoguće zagrejati zimi. Otac je, taman, nabavio ugalj, do kog je tada bilo teško doći, i doneo ga u stan u Internacionalnih brigada, kada su nas iselili. Taj ministar je rekao da će nam prebaciti ugalj, ali to se nikada nije dogodilo. Takvo je bilo vreme tih pedesetih - moć i vlast su uvek bili u pravu.

Tako je lomljenje aufingera ili cepkanje fijoke od ormara za potpalu bilo nešto sa čime smo se budili. Kao da ga gledam sada. Bio je to neki ormar tamno rozikaste boje sa nekim odvratnim ukrasima.

Ipak, imam utisak da smo lepo rasli. Nije nam smetala ta skromnost.

Recimo, nekada nije bilo šta da se pojede. I onda majka u tiganju ugreje malo zejtina, posoli ga i onda uzmemo veknu hleba i tapkamo u to za doručak.

 

Štedelo se na svakom koraku.

Jednoga dana je došla moja baba držeći u rukama nešto, kao iz blata, izvađeno. Našla je 10 dinara u papiru. Bio je sneg, topio se, pa se pomešao sa prljavštinom i blatom. Ona je to slučajno videla i donela.

Moja majka je tu novčanicu oprala, ispeglala i onda me poslala da babi i njoj kupim 25 grama kafe i pet cigareta bez filtera. Tako su njih dve proslavile nalaženje te novčanice.

 

Kako su se klinci igrali u vreme kada ste bili dete?

Sećam se, kasnije kada sam već bio veći, otac je bio u Italiji odakle mi je doneo rolšule. To je bilo fenomenalno. U to vreme je bila jedna prelepa mlada devojka koja je cepala rolšule po mom kraju. To je bila Staka Novović, spikerka RT Beograd.

Međutim, pre toga ljudi su pravili, kolica na kuglagere. O tome sam znao da razgovaram sa Draganom Nikolićem koji je stanovao u Požarevačkoj ulici koja ide malo nizbrdo. I neko napravi ta kolica - napred upravljač sa jednim točkom, pozadi dva točka i daska preko. I onda gurnu jednog niz ulicu, a kolica kako jure tako prave užasnu galamu. E, tu je stanovala i baba Ružice Sokić i dok se jedan vozi, ona izađe sa metlom i udri po vozaču. Onda je Gaga uspevao da joj uhvati metlu, mazne joj i zavrljači je na krov. Pričao mi je da je bilo nekoliko metli na krovu. Tako su se igrali klinci.

Inače, išao sam u školu Filip Višnjić u Jagićevoj ulici, gde je išao i moj otac i u kojoj je ranije moja baba bila učiteljica. Tu se, i dan danas, nalazi nekoliko velikih stabala sa kojih je otpadalo kestenje. To nam je bila igra. Skupljali smo kestenje, gađali se, bacali ga.

 

Ali, vodilo se računa i o obrazovanju.

Uprkos nemaštini, uvek se nalazilo za knjigu. Od tetke smo, recimo, dobili knjigu na francuskom i tako smo učili francuski. Kroz pesmicu od jedne strofe, naučiš dve reči: "Mali leptir papijom, leti kao avion. Mnogo voli on fler, cveće, kad procveta u proleće". To i danas pamtim.

Jedna od uobičajenih stvari bila je i porodično čitanje poezije. Moja majka je od nekoga dobila "Antologiju" Bogdana Popovića iz tridesetih godina, koja se sva raspadala od upotrebe, iz koje smo čitali poeziju. Tako čitajući smo naučili gomilu pesama.

Opet, otac je odnekuda doneo "Zbirku crnačke poezije" koju je fantastično preveo Dragoslav Andrić. To smo do izbezumljenja čitali, tako da je i danas znam napamet skoro celu. Poezija je nešto što je u našoj kući prisutno i što volimo.

Takođe, vodili su nas, kao male, u pozorište. Sećam se jednog odlaska. Imao sam oko pet godina. Kada se otvorila zavesa i pojavila ta čudna scenografija sa fantastičnim svetlom, to sam zapamtio. Ne sećam se ko je igrao u predstavi, ali sam zapamtio taj trenutak pojave jednog drugog sveta.

Pozorište je za mene do danas ostalo taj neki drugi svet. To je bila fascinacija nečim što je bilo nepoznato.

Kasnije, kako smo stasavali, muvali smo se oko pozorišta koje je deda Trajko inicirao. Skupljali smo autograme, gledali glumce kako idu na probe, pa ne smeš da im priđeš...

 

Kasnije se stabilizovala situacija.

Otac je radio i svirao i tako zarađivao. Onda se samoupravljanje lepo videlo u našoj porodici kada se jednoga dana pojavila velika Honerova akord harmonika u dva reda. Otac je došao, svi smo seli za sto i onda je pitao: "Šta da radimo? Da kupimo harmoniku ili da kupimo garderobu za zimu".

Svi smo glasali za harmoniku i ona nas je hranila.

Koštala je 18.000 dinara, što je bila čitava očeva plata. Danas je ona kod mene na čuvanju. Ne sviram je. Uz oca sam malo sviruckao ili, kako ja kažem "testerisao" za razliku od oca koji je bio pravi virtuoz.

 

Zahvaljujući svom umeću i vaš otac se obreo u pozorištu.

Šezdesete godine Mira Trailović je u Ateljeu 212, tada mladom pozorištu, režirala komad "Čin čin" francuskog pisca Fransoa Bijedua, u kome su igrali fantastični Ljilja Krstić i Ljuba Tadić.

Inače Ljuba je moj blizak rođak po majčinoj liniji i insistirao je da moj otac svira uživo. To se dešavalo u zgradi Borbe gde je bila mala scena sa 212 sedišta - tako je Atelje i dobio ime.

Tu je moj otac stajao na jednoj galerijici i gledao Ljubu na čiji pogled ili dah je počinjao da svira. Zato je Ljuba i želeo da muzika bude uživo jer tako nešto nije moguće izvesti na dugme.

Otac je svirao pre toga i u nekim predstavama u Jugoslovenskom dramskom u Brehtovoj predstavi "Prosjačka opera" koju je režirao Bojan Stupica. Tu je pevao Jova Miličević, igrala Mira Stupica i ogromna ekipa glumaca. Recimo Nikola Simić je igrao nekog trećeg vojnika. On je mnogo voleo mog oca, a kasnije smo zajedno igrali. Čak su moji sinovi igrali sa njim. Inače, našao sam i plakat Prosjačke opere iz 1959. i kopirao mu da se podseti kako je počinjao.

Inače, na dan premijere predstave "Čin čin" moj otac se užasno ukočio od išijasa. Nije mogao da ustane ni do kupatila.

U jednom trenutku se kod nas pojavila jedna ogromna žena i nekako mog oca odvela u pozorište. To je bila Mira Trailović koja je bila zaista svemoćna i od koje smo naučili da nema otkazivanja predstave i da su publika i predstava svetinje.

 

U kom trenutku ste znali da ćete se baviti glumom?

Teško pitanje.

Kada smo bili klinci, mom mlađem bratu i meni je prišao jedan čovek i pitao nas da li želimo da statiramo u jednoj predstavi. To je bilo kao da smo orden dobili. I, 1962. godine smo ušli u predstavu "Andora" Maksa Friša, režirala je Soja Jovanović, a igrali su Sima Janićijević, Pavle Bogatinčević, Bosiljka Boci, Zoran Radmilović i td.

Posle toga su me pozvali u Jugoslovensko dramsko da statiram. To je bio veliki napredak, pošto sam išao ka centru grada. :)

I tako uđem u predstavu "Ričard III" gde je naslovnu ulogu igrao Jova Miličević. Danas ga se retko ko seća, ali je bio fenomenalan glumac koji je igrao sve glavne uloge.

Onda sam uskočio u "Prokletu avliju" gde su igrali Ljubiša Jovanović, Zoran Ristanović i preslatki čika Milan Ajvaz. Pamtim kada je Ajvaz okupio nas klince i pričao nam o nekoj ženi koju je video: "Ljudi, nosi grudi pred sobom ko dva jastuka. A one dve puste polovine samo melju, melju" :)

U gimnaziji sam pravio priredbe, predstave, pozivao glumce da gostuju u mojoj VI gimnaziji koja je imala divnu scenu. Recimo doveo sam Stevu Žigona koji je govorio Robespjera, pa Radmilu Andrić i Miku Viktorovića sa njihovom dugovečnom predstavom "Dragi moj lažljivče".

Pisao sam, objavljivao u školskom listu i nekako se logično pripremao za Akademiju.

Nikada neću zaboraviti kako sam u gimnaziji znao da pobegnem sa časa i sednem u dvorište škole, podignem kragnu kaputa, kisnem i čekam inspiraciju da napišem neki lep stih.

Međutim, po završetku gimnazije, dugo sam se zadržao na letovanju i zakasnio na prijemni, pa sam upisao književnost i završio prvu godinu.

 

Studiranje književnosti donelo vam je i jednog veoma značajnog prijatelja.

Čuvenog profesora svetske književnosti Raška Dimitrijevića sam video na prvom predavanju. Mislio sam da su demonstracije koliko je bilo studenata. Kada je progovorio shvatio sam o čemu se radi i kasnije dolazio po sat i po vremena ranije na čas kako bih zauzeo mesto.

Posle nekoliko časova, on je prišao meni i mojoj ženi, tada devojci, i pitao odakle sam.

Rekoh: "Iz Beograda".

Odgovorio mi je: "Prevario sam se. Mislio sam da niste iz Beograda jer ova beogradska deca ne slušaju tako pažljivo kao vi. Izvolite na proleće kod mene na kafu".

Nisam znao da je ta kafa kod profesora bila čuvena. To je bio kao nokaut, da te profesor pozove na kafu. I dođe proleće. Ali, kako da ga pitam da dođem? Čekao sam.

I jednog dana je došao i rekao mi: "Izvolite u petak, ako vam odgovara, ja primam od 17-19".

Dolazio sam u njegovu kuću pored Ateljea 212 punih 20 godina. Kod njega sam odvodio i Zorana Radmilovića i Butkovića, Petra Kralja, Baju Bačića... Tu sam upoznao Dobricu Ćosića i grdne književnike kojima je njegovo mišljenje, za svaku napisanu reč, bilo dragoceno.

I kada god prođem zastanem pred njegovom kućom.

On i ja smo, sedeći zajedno vrlo tužni nakon smrti Zorana Radmilovića, došli na ideju da se na pijaceti ispred Ateljea, podigne spomenik Zoranu, odnosno glumcu.

To je uradio Muci Draškić odmah. Tu je stajala bista koja se sada nalazi u foajeu, a kasnije je potavljen Ibi.

Raško mi je ispričao divnu priču za Molijera koji je, kao glumac, bio sahranjen van groblja.

"A onda, veliki Francuski narod je shvatio grešku i u holu akademije nauka podigao spomenik Molijeru i napisao - Njegovoj slavi ne nedostaje ništa, a našoj slavi nedostaje on."

Kada je otrkivena bista Raško je napisao jedno pismo, pošto nije mogao više da napušta stan, a ja sam to pročitao u čast Zoranu Radmiloviću.

 

Ipak prešli ste u glumačke vode.

Nakon prve godine književnosti, upisao Akademiju iz prve. Tada sam razmišljao da ne bih ponovo polagao da nisam prošao iz prve, što je pogrešno.

Te godine je bilo dosta dece glumaca na prijemnom. Sin Branka Pleše, Čkaljin sin, Miki Mićović koji je već bio poznat.

Kada sam video da su neki poznati ljudi pali, nije mi bilo sve jedno, ali su me primili.

 

Iz tog perioda postoji jedna veoma zanimljiva priča.

Prve dve godine, bilo je pravilo fakulteta, ne smeš ništa da radiš. Međutim, da li Ejdus ili Marko Nikolić, dolazi jednog dana, bili smo na drugoj godini, i kaže da na radiju počinje da se snima emisija i da nas zovu da radimo.

Rekoh, nemojte izbaciće nas, ne smemo. Šef katedre je bio Minja Dedić, već je sa prve godine izbacio neke. Beba Žugić, kasnije Kapičić, je bila izbačena sa prve godine jer je otišla u Italiju na par dana i nije pohađala nastavu.

Kažu: "Ma radio je to, ko će da vidi".

I ubede me nekakako. Počne tako da se snima emisija "Tip-top kabare". I kako to već biva, u novinama izađe ogromnim slovima "Počelo snimanje serije". Nikada nam tačnije imena nisu izašla u novinama. Mislili smo da smo gotovi.

Srećom, niko to nije video.

 

Inače, bili ste stipendista Narodnog pozorišta, ali ste imali drugačije želje.

Jednoga dana na prvoj godini došla je profesorka i rekla nam kako Narodno pozorište dodeljuje svake godine stipendiju najboljem na klasi. Mi nemamo pojma ni gde smo, a kamo li ko je dobar, a ko ne.

I ona izgovori moje ime. Tako sam tri godine primao stipendiju i, odmah po završetku druge godine, dobio ulogu u Narodnom pozorištu. Igrao sam Gavrila Principa u predstavi "Sarajevski atentat" koju je režirao Arsa Jovanović.

Ne možete da zamislite kako se oseća mlad čovek kada prvi put ulazi na službeni ulaz nacionalnog teatra. Prvi put sam seo za isti sto sa glumcima kao što su Pera Banićević, Jovan Milićević, Mika Viktorović, Predrag Tasovac...

Tako je sve krenulo.

I bilo je logično da ostanem u Narodnom pozorištu gde sam i diplomirao. Inače, diplomske predstave su prenošene na televiziji i dolazili su reditelji, glumci, upravnici pozorišta da nas gledaju. Sada je drugačije. Onda se vodilo više računa o budućnosti tih mladih ljudi.

Kako bilo, priželjkivao sam Atelje 212. I zamislite, diplomirao sam 5. juna 1972. a par dana kasnije me na stepeništu Akademije sreće Mira Trailović i kaže: "Milane, Jovan Ćirilov i ja smo vas gledali, vi morate da dođete u Atelje".

Kažem: "Ja sam stipendista Narodnog pozorišta, moram da razmislim", a u sebi sam se mislio "Ima boga". I tako mi se ostvarila želja.

Posle 42 godine u Ateljeu i dve u Narodnom, otišao sam u penziju 2014. godine.

 

Ipak radite i dalje.

Velika je sreća što nemam osećaj da sam u penziji. Igram u četiri pozorišta, radim na radiju već više od 35 godina emisiju "Kod dva bela goluba", snimam u dramskom programu kada me zovu. Važno je da se radi. Potrebno je da se čovek sa sobom dogovori kako će svaki sledeći dan i to je ono čega se držim.

Evo, nedavno sam radio predstavu sa Vlastom Vlaisavljevićem, pa pričamo. I pitam ga: "Vlasto, od kad vozite?"

A, on mi odgovori: "Moja dozvola je broj 4".

 

Pored svega napisali ste i "Uspomenar 212", zbirku anegdota iz života Ateljea 212.

Od kako sam kročio u pozorište, družeći se sa svim tim ljudima, smatrao sam da je šteta da se zaboravi sve ono što mi se dopalo iz tih susreta. Zato sam beležio događaje gde sam stigao - na parčetu papira, salveti, dokumentu nekom, svestan činjenice da se stvari mnogo brzo zaboravljaju.

Tako sam skupljao te zapise, bez namere da pišem knjigu. Ii toga se baš nakupilo.

Ipak, možda zahvaljujući tom divnom osećaju koji sam imao posle izlaska prvog naslova, odlučio sam da sve te zapise pretočim u knjigu u kojoj je svaki detalj bitan. Od korica, do ilustracija i podataka, sve ima svoje značenje.

Mada, čak su i moji sumnjali da će nekoga to zanimati. Ipak, prevarili su se. U ove tri knjige "Uspomenara" sačuvan je delić onog duha koji je vladao 70-ih i 80-ih godina u tom pozorištu. Tada je na jednom mestu bilo toliko velikih i značajnih imena, da je danas teško zamisliti takve gromade na jednom mestu. Od Mire Trailović, Ćirilova, Mihiza, Cice Perovića, Zorana Radmilovića, Ruže Sokić, pa do Renate Ulmanski, Ljube Moljca, Pere Kralja, Gage Nikolića, Aljoše Vučkovića...

To je bilo jedno neverovatno okruženje.

Recimo, igrao sam epizodnu ulogu u predstavi koju je režirao Muci Draškić. Međutim, išao sam u vojsku, a uprava je uzela zvezdu Zorana Radimilovića da me zameni i on je pristao. Danas je to teško zamisliti. Ali to je znak da je bila dobra atmosfera u kući.

 

Sa Zoranom Radmilovićem ste sarađivali niz godina.

Imao sam sreću da igram i u njegovoj režiji. On je jednom režirao. Od "Sumnjivog lica" je napravio "Nesumnjivo lice" gde sam ja igrao Đoku Prominclu. To je bilo divno iskustvo. On se tako nežno i zaštitnički ponašao prema ekipi.

U to vreme je na Bitefu kod Mire Trailović često gostovala Elen Stjuart koju su zvali "La Mama", pa sam ja Zokija tada krstio "La Tata".

Sa njime sam igrao 13 godina i to je velika sreća. Svi pominju Radovana i Ibija, ali je tu bilo još značajnih predstava u kojima je bio fenomenalan -  "Pseće srce", "Santa Maria della Salute" gde je igrao Lazu Kostiće, "Korešpodencija" gde je bio moj otac... To je čitava lepeza likova i predstava u kojima smo zajedno igrali.

Takođe, stanovali smo blizu, a pošto Zoki nekoliko godina pre smrti nije vozio, ja sam ga često šoferirao i svašta zanimljivo doživljavao sa njim. Ima po ovim mojim knjigama sigurno 40-tak priča vezanih za njega.

 

Pored Radmilovića, koga bi ste još izdvojili kao osobu koja je snažno uticala na vas?

Najbliži mi je bio čovek koji je bio drug mog oca sa kojim sam se našao u Ateljeu 212, a to je Ljubiša Baja Bačić. Divan, svestran čovek sa mnogo talenata. On je, pre svega, bio pevačka zvezda pedesetih i šezdesetih, ali i prevodilac i dramski pisac. Kada je otišao u penziju objavio je zbirku fantastične poezije "Stena gologlava" u kojoj su sve pesme o starcima.

Tu se našla i pesma o mom dedi Trajku.

Pričao sam mu kako se moj deda rodio 1884. godine, kako su u to vreme muška deca umirala i da su mu dali ime Trajko da bi trajao i stavili mu minđušu protiv uroka. Prema toj mojoj priči Baja je napisao pesmu "Trajko" i stavio je u zbirku koja je dobila nagradu Miloš Crnjanski.

Inače, kada smo slavili 100. rođendan mom dedi 1984. bio je i Baja Bačić i doneo pesmu dedi na poklon. Baja u tom trenutku ima 63 godine.

I deda Trajko, kao što je i red, na stoti rođendan pročita tu pesmu bez naočara, pogleda u Bačića i reče mu: "Mladiću, nastavi da pišeš" :)

Bio mi je vrlo blizak i Milutin Butković, čovek iz Palmotićeve 17, jedan stari beogradski gospodin sa kojim sam se divno razumeo. Ljubomir Muci Draškić, reditelj, je za nas znao da kaže: "Đavo i đavolov učenik".

Muci je bio sjajan tip. On je u Ateljeu režirao 32 predstave, a ja sam igrao u njih 15. Sa njime sam napravio i intervju za emisiju "Kod dva bela goluba". Muci je otišao 2004. godine i veoma mi nedostaje. I dan danas, kada uđem u Atelje, očekujem da ću, tamo gde je stalno sedeo, videti njegovu glavu. Bio je to jedan od retkih ljudi koji su znali da ti jednom rečju kaže pravu indikaciju kao reditelj.

Blizak drugar mi je bio i Ljuba Moljac, fantastičan duh Ateljea 212. Nažalost, on je preterano mlad otišao u sred nastupa u Glini je pao. Dobio je aplauz, mislili su da se šali, ali je otišao te 1989.

 

Gluma i književnost su obeležile vaš život. Postoje li interesovanja koja niste ostvarili?

Žao mi je što ne sviram dobro neki instrument. Upisali su me bili u muzičku školu na violinu, ali sam imao nekog odvratnog profesora i nije mi dobro krenulo. Želeo sam da izbegnem. I onda je kao spas došao šarlah. To je bio kraj violini.

Koliko samo znači kakav je čovek taj profesor koji treba da te motiviše da kreneš u nešto.

Kada sam bio beba, otac me je izneo pred kapiju. Tuda su tada naišla špediterska kola koja su vukli konji. Kočijaš je zaustavio konje i sišao da vidi bebu. Pogledao me je i rekao mom ocu: "E ovaj će da ti bude književnik".

Tog događaja sam se setio kada sam postao član Udruženja književnika Srbije. Dobio sam člansku kartu i slatko se nasmejao - piše moje ime, a ispod piše književnik.

 

Autor ste i dve zbirke pesama.

Imam jednu zbirku pesama za decu koju sam prvu objavio. Izdanje sam obnovio kada je moja starija unuka krenula u osnovnu školu i posvetio je njoj.

Kada sam dobio drugu unuku napisao sam pesmu "Nov čovek" koja se, 2016. godine slučajno pojavila na konkursu jednog časopisa iz Valjeva, po imenu "Akt", koji prvu nagradu dodeljuje trojici pesnika. I sa Perom Zupcem i Bajom Džakovićem sam podelio prvu nagradu. Pesma glasi:

Zaboleo mamu stomak, panika se digla

dojurili do bolnice i Dunja je stigla.

Prvim plačem javila se celom ovom svetu

evo stigoh mili moji, da krasim planetu.

Izdao sam i knjigu ljubavne poezije gde je izbor pesama koje sam pisao od gimnazijskih dana do sada.

 

Šta planirate u budućnosti? Da li razmišljate o tome da napišete jednu predstavu?

Ko zna, možda će se to i desiti. Ali, za to je potrebno vreme, a ja kada pogledam svoj raspored, on je prepun. Stalno se nešto dešava.

Poštujem svoj dogovor sa sobom da, sve ono što se dešava, treba shvatiti kao praznik. Nepristojno je biti namćor.