Miloš Maksimović: TV lice od 100 oktana

On je novinar, voditelj, glasovni glumac, podkaster, jutjuber, zaštitno lice Polovnih automobila i čovek na koga se oslanjamo kada biramo sledeća kola. Kada nije za volanom ili pred objektivom TV kamere Miloš Maksimović, svojom besprekornom dikcijom i baršunastim glasom, vodi različite događaje i panele u čemu mu asistira, kako kaže, bogato enciklopedijsko (ne)potrebno znanje.

U intervju za 011info Miloš Maksimović evocira uspomene iz detinjstva koje su zaslužne za rađenje ljubavi prema četvorotočkašima, otkriva kako se obreo na malim ekranima, koja su ga kola (ne)prijatno iznenadila na auto-testu i najavljuje autorsku aplikaciju koja će pomeriti granice edukativnog sadržaja. 

Koja su vam najranija sećanja iz detinjstva?

Ona su vezana za čitanje. Uz dedu i dnevne novine, naučio sam da čitam dosta rano, sa četiri-pet godina. Oduvek sam voleo da učim. Zapravo, kada sam bio prvi-drugi razred osnovne škole, savladao sam engleski jezik dovoljno dobro da sam umeo da spazim kada nešto nije bilo dobro prevedeno na velikom platnu.

Moje detinjstvo krasi i jedna pomalo smešna anegdota, koja se kasnije vezala za moj profesionalni put. Naime, jednom prilikom ostao sam sam kod kuće, a kad su se roditelji vratili sa posla, upitali su me šta ima novo. Ja sam im uzvratio (dečijim glasićem): "Nista, Mika Spiljak i Jaser Arafat otisli da rucaju veceru", što sam pokupio gledajući vesti na televiziji.

Ono što je još obeležilo moje detinjstvo jeste igranje sa autićima, prvenstveno Mečboks i Mažoret. Brat i ja smo ih dobijali na kamare kad god bi se naš otac vratio sa poslovnog putovanja, što je u toj meri bilo često da je morao da menja pasoše zbog popunjenosti. I onda bi usledio ritual, gde bismo nas dvojica prvi birali autiće, a ostale bismo prosledili braći od tetke.

Imali smo toliko autića da su jedva stajali u kutiju od televizora sa katodnom cevi, a radi ilustracije mlađim čitaocima, ona je bila pozamašna. U nju bi komotno mogli da spakujete veš-mašinu.

Međutim, glavna razlika između brata i mene bila je u načinu igranja sa autićima. Na trosedu na razvlačenje smo spavali, ali i igrali se – ja na levoj strani, gde sam autiće organizovao tako da nalikuju današnjem placu polovnih vozila, dok je on na svojoj polovini pravio auto-trke.

Inače, odnedavno sam ponovo počeo da skupljam automobilčiće koje nalazim na benzinskim stanicama, iako posedujem zavidnu kolekciju iz perioda odrastanja. Doduše, moje detinjstvo je prestalo kad sam posvedočio kako rođeno dete uništava moje igračke.

Dakle, od malena su četvorotočkaši bili u fokusu?

Najpre dvotočkaši, kad sam naučio da vozim bicikl, a onda i četvorotočkaši. Otuda i ne bi trebalo da čudi što sam žarko želeo da što pre položim vozački ispit i sednem za volan. Iako ovo neće zvučati popularno, ali odsustvo vozačke me nije sprečavalo da se na selu latim volana, što automobila, što traktora, što kombajna, a u nekoliko navrata i tamića u krugu Beogradskog hipodroma.

Nekako miris benzina, nafte, motornog ulja i maziva mi je širio nozdrve i, slobodno mogu reći, uzbuđivao. Uvek me je zanimalo kako ta mašina radi i voleo sam sve da svojim prstima opipam. Ipak, roditelji nisu delili isti sentiment, pa su me zbog loših ocena u srednjoj školi kaznili sa kasnim polaganjem vozačkog. To mi je palo jako teško, imajući u vidu da sam rođen u januaru 1979. godine, pa sam se, u društvu, prvi kvalifikovao za vozačku čast, ali sam na kraju položio zajedno sa drugarima, sada daleke 1997. godine.

I, nakon gotovo tri decenije, vožnja me i dalje opušta. Gradska malo manje – ona je uglavnom izvor stresa – ali bilo koja vožnja van grada i za bilo koju destinaciju za mene predstavlja vid relaksacije. Sada da me pitate da li bih išao sa vama, recimo, do Istambula, moj odgovor bi bila molba da se ja nađem za volanom.

Sa kojim autom ste počeli da vozite?

Imao sam tu sreću da su roditelji strateški razmišljali kad smo brat i ja položili vožnju, pa je tako nabavljena jedna Buba 1200J, tzv. Jugoslovenka, koja je prethodno bila temeljno restaurirana kod jednog čike na Meljaku, odmah iza motela Ere Ojdanića. Taj auto je imao mali, sportski, kožni volan, kao i sedište iz Golfa 1, jer Bubina sedišta nemaju nikakvu bočnu podršku, a krasile su je i crne, široke felne. Delovao je impresivno i šmekerski, a ja sam jedino insistirao da se na krila dodaju pokazivači pravca, jer Buba bez toga nije Buba.

Moj prvi auto koji sam lično kupio bio je Jugo, a priča kako sam ga pazario je krajnje zanimljiva. Naime, tik pre NATO "intervencije" 1999. godine, podignut je kredit za taj auto. Pošto je bila bombardovana fabrika u Kragujevcu, bilo je pitanje šta će biti sa kolima, ali i ratama kredita. Srećom, proizvedeni Jugići nisu bili uništeni, a ja sam ga, odmah posle normalizacije situacije, isplatio i preuzeo. Vožnja u njemu je bila sve samo ne slatka, jer mi je jednom prilikom propao menjač, srećom, to se dogodilo na semaforu.

Nakon toga su se samo nizali automobili: Dacia Logan 1.5 TDI, sa klimom i airbagom za suvozača; Ford Mondeo Mk2 2.0 TDCI karavan; Dodge Nitro 2.8 CRD; Fiat Bravo 1.4, sa fabričkim plinom, gde je svaka vožnja bila ekonomična, ali i čudna zbog nedostatka konjskih snaga; pa Škoda Rapid; Nissan Pathfinder R51 2.5, sa dizelom motorom, čija glava je, nažalost, pukla, što se gotovo nikada ne dešava.

Sada se družim sa Jeepom Renegade 2.0, sa dizel motorom, pogonom na sva četiri točka i 9-stepenim ZTF automatskim menjačem, ili, kako bi jedan moj pratilac sažeo, italijanskom kantom. Šalu na stranu, vrlo slatko se vozim sa ovim terencem, jedina zamerka jeste zapremina gepeka i upitni stabilizatori, koji moraju da se menjaju na 30-40.000 km, ali tu ima i do naših puteva.

Šta će sledeće biti, uistinu ne znam. Svako malo mi sine da kupim neki auto koji testiram, ali to je deo dijagnoze koju imam. Srećom, ukućani su tu da me obuzdaju, potkrešu krila, tako da ostanem na onom što vozim, ali i dalje listam oglase na Polovnim automobilima kao sumanut.

Ono po čemu ste najpre postali poznati široj javnosti jeste rad u medijima.

Tako je, i to tačno pre 17 godina. Do prvog zaposlenja sam došao manje-više slučajno, a, sa druge strane, mišljenja sam da ništa u životu se ne dešava slučajno i da je sve što se dogodilo do tada iscrtalo moj put. Na šta mislim kad to kažem…

Moj prvi posao je bio odmah nakon srednje škole, i to honorarni u KK Crvena zvezda, gde je i moj tata prethodno radio. U to vreme sam postao i otac, tako da danas imam decu od 22 i 25 godina. Elem, taj put od košarkaškog kluba me je vodio do prve strane agencije za nekretnine na srpskom tražištu i južnokorejske ambasade, pa banke i pozicije zamenika šefa administracije i prodaje oglasnog prostora u jednom magazinu. Naposletku radio sam u jednom velikom maloprodajnom lancu kao sourcing menadžer i potom ušao u privatničke vode sa bratom na polju marketinga, a kasnije i kozmetike.

Na kraju sam sasvim slučajno video oglas za prezentera vremenske prognoze na TV B92 i rešio da se prijavim. Iskreno govoreći, nisam imao nikakva očekivanja, tačnije verovao sam da je konkurs namešten. Doduše, imao sam određene predispozicije. Otac je bio portparol Košarkaškog saveza Jugoslavije, pa Srbije, a vodio je mnoge Zvezdine konferencije za štampu. Tako da, imao sam priliku da iz prve ruke upijam njegov način rada i ophođenja prema kolegama iz medija.

Sa druge strane, pošto mi je majka muzički obrazovana, verujem da sam od nje nasledio sluh, što je značilo da sam od rane mladosti naučio da imitiram ljude poput Josipa Broza Tita, Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice i druge. Sve to u kombinaciji sa izvesnom zloupotrebom nikotinskih štapića je dovelo do toga da imam impozantan glas i glasne žice koje mogu štošta toga da proizvedu.

Pride, krajem osnovne škole bio sam polaznik školice glume pokojnog Bore Kandića, gde se i Ivan Bekjarev obreo u nekom trenutku. Učestvovao sam u školskim predstavama, a tokom gimnazijskih dana sam čak igrao Deda Mraza za decu profesora i imao ulogu u predstavi Stefana Arsenijevića, kojeg ćemo kasnije zapamtiti kao perspektivnog reditelja, u okviru IX beogradske gimnazije. Kao glumac u nastajanju, probao sam da upišem Fakultet dramskih umetnosti 1998. godine, ali mi to nije pošlo za rukom.

Uglavnom, na audiciji za popularnog vremenka na B92 pokazao sam se kao najšarmatniji, tako da sam dobio posao. Međutim, na tom radnom mestu zadržao sam se svega dve nedelje.

Naime, od direktorke informativnog programa, Jelene Kosanić Podunavac, dobio sam ponudu da budem prezenter vesti. Za mene je to bio šok nad šokovima, osobito što se informativa smatrala kraljicom novinarstva do koje se obično dolazi tek nakon godina novinarske karijere, ali moj glas je bio taj koji me je preporučio.

Kako su izgledali prvi dani za prezenterskim stolom?

Ruku na srce, bio sam i te kako zbunjen, ali gledajući kolege naučio sam da radim taj posao, rekao bih, vrlo dobro. Tada je B92 naumio da uvede jutarnje vesti od 10 časova, a kako nije bilo realno da ih vodi Goran Dimitrijević pored onih centralnih od 18.30, slovo je spalo na mene i koleginicu Roksandu, tada Đorđević, danas Babić, gde smo nas dvoje postali tandem prezentera. Brušenjem u tim vestima dogurao sam do onih u podne, pa kasnije i čuvenih od četiri i centralnih vesti, a na kraju i onih ponoćnih.

Tu sam proveo čitavih pet godina. Nakon treće godine rada u informativi i kratkog perioda u emisiji Stanje nacije, Veran Matić mi je pružio priliku da vodim jutarnji program Dizanje na Radiju B92, s obzirom da su Dragan Ilić i pokojna Gorica Nešović otišli na Radio Beograd. To sam obavljao dve godine, isprva sa sjajnom Zoranom Minčić, a potom i drugom koleginicom.

U toj gluvoj sobi, dok sam nosio slušalice i vodio jutarnji program u trajanju od tri sata, otkrio sam šta sve mogu da radim sa svojim glasom. Tako i počinje veća komercijalizacije mene kao voditelja manifestacija, kao i glasa koji bi mogao da čita reklamne slogane i raznorazne korporativne tekstove. 

Šta je usledilo nakon B92?

Prešao sam na Prva TV, gde sam se u nekoj meri vratio u informativu. U toj televizijskoj kući donosim odluku da postanem slobodni strelac, kad sam već umešan u javnom nastupu i vođenju raznoraznih događaja. Naprosto, bio sam dosta tražen, a ti angažmani su bili u koliziji sa mojim obavezama na Prvoj. 

Iako je, gledano sa strane, moje ostavljanje sigurne plate, možda delovalo kao hazarderski potez, nisam se pokajao nijednog trenutka za ovih 6-7 godina koliko sam, kako to vole da napišu na društvenim mrežama, sam svoj gazda. 

Kako je došlo do saradnje sa Polovnim automobilima?

Ljudi iz Polovnih automobila su me pre pet godina kontaktirali sa idejom da osvežimo njihov Jutjub kanal kreiranjem kvalitetnog sadržaja, što je za mene značilo oživljavanje dečačke ljubavi i fascinacije sa mojim prethodnim projektom, Autologija, gde sam, tokom radijskih dana, objavio 16-17 epizoda na istoimenom Jutjub kanalu.

Ono što mogu pouzdano reći jeste da sam veoma zadovoljan sa tom saradnjom, a verujem da isto važi i za kolege iz Polovnih automobila. Takođe, primetno je da mi ljudi, što na ulici, što na trotoaru, što u komentarima na Jutjubu, upućuju uglavnom komplimente, dok se eventualne kritike uglavnom svode na odabira automobila.

Testiranje automobila je veoma odgovoran posao, posebno ako se ima u vidu da se veliki broj ljudi oslanja na vaše recenzije.

I te kako. Ipak, automobil je druga najveća kupovina u životu. Upravo zato se svojski trudim da svi podaci koje iznesem o vozilu budu apsolutno faktografski tačni, jer će gledaoci na osnovu istih doneti odluku da li će pazariti taj automobil ili ne. Sve to mora da bude izvedeno na visokom produkcijskom stupnju, jer se ježim ofrljaj obavljenog posla, pogotovo u vremenu kada sve više i više tonemo u more poluinformacija i poluistina. Smatram da ljudi koji su tu da se informišu treba da imaju sve raspoložive informacije, izložene na najbolji mogući način.

Istovremeno, nastojim da ne budem previše oštar u svojim opažanjima zato što tako mogu da naudim prodavcima sličnog auta na platformi. Ono što je, zapravo, univerzalna istina jeste da su automobili godinama unazad dostigli određeni nivo, kako bih rekao, očekivane usluge. Naravno, kao što svaki novčić ima dve strane, tako je i kod kola – imate koja su manje ili više pouzdana, udobnija, brža... No, generalno, sve se svodi na afinitet, kupovnu moć i samu namenu dotičnog vozila.

U konačnici, ovakav pristup je preobrazio portal Polovne automobile kao pravo mesto za kupovinu i prodaju vozila. Meni je izuzetno drago što dajem svoj doprinos i što zauzvrat sarađujem sa krajnje kredibilnim i respektabilnim firmama, koje su oličenje kvaliteta u svojim domenima poslovanja.

Testirali ste mnoštvo automobila. Koji vas je (ne)prijatno iznenadio? 

Bilo je to tokom snimanja novogodišnje specijala za 2024. U prethodnim specijalima našli su se Mercedes G500, Volkswagen T2, Rolls Royce Corniche, a za poslednji u pitanju je bio Maserati Grand Turizmo. Verovali ili ne, ali četiri puta smo morali da ga palimo na kablove kako bismo snimili epizodu, jer je akumulator bio u katastrofalnom stanju.

Sa druge strane, za ne poveravati, ali Tesla je bilo najbrži automobil koji sam do sada vozio. Toliko me je iznenadio da sam morao reditelja i kamermana da provozam, jer su to zaista neverovatne G-sile prilikom ubrzanja.

Da li vam nedostaje rad u informativnom programu?

Iskreno govoreći, drago mi je što više nisam deo informative. Zašto? Zato što informativni program mora da bude kredibilan i ozbiljan, a moja ličnost je, zapravo, najviše došla do izražaja kroz vođenje ležernijeg programa, kao što je bilo Dizanje na B92. Kroz takav format mi je dat prostor da potpuno opušteno pričam, šalim se i ulivam slušaocima neki novi optimizam i energiju za radni dan.

Sa druge strane, i dalje sam na televiziji, radeći na platformi Shoppster, koja je prva integrisana platforma za onlajn prodaju, sa preko 350.000 različitih dostupnih proizvoda. Na Shoppster TV se predstavljaju kvalitetni, svetski brendovi u 15-minutnim segmentima, kako bi olakšali ljudima odluku pri kupovini.

I kad sam pomenuo da dobijam komentare na ulici, 40% njih je na račun Shoppstera, a 60% u vezi sa Polovnim automobilima. Katkad su to šaljiva pitanja, gde mi se traži preporuka za dobru veš-mašinu i usisivač na popustu, a ponekad su pohvale po pitanju odabira kola na osnovu moje recenzije.

Tako da, ja danas radim kao voditelj, autor i kreator na Jutjub kanalu Polovnih automobila, voditelj sam na Shoppster televiziji, ali i host brojnih formalnih i manje formalnih događaja i IT konferencija, gde sam se poslednjih godina etablirao kao prezenter.

Šta čini dobrog voditelja?

Znate kako, taj voditeljski posao sa sobom donosi određeni teret i pritisak, ali ja nastojim da uvek odgovorim na najviše zahteve dajući sve od sebe, a i preko toga. Dobra priprema je obavezan preduslov pred, kako se to kolokvijalno kaže, tezgu. To podrazumeva da ja kao voditelj budem apsolutno upoznat sa temom tog događaja, kao i govornicima.

Naravno, dešavalo se da vodim panel diskusija sa kojima apsolutno nemam nikakvih dodirnih tačaka, poput investicionog bankarstva ili obnovljive energije. No, da bih obavio taj posao kako dolikuje, ključ su dobra pitanja kojima vas pripreme oni ljudi koji očekuju od vas to dobro obavite. Ujedno, to je razlog zašto imam veliki krug ponovljenih klijenata.

Generalno, mislim da je odlika dobrog voditelja, bilo radijskog ili zabavnog programa, da ima široku sferu interesovanja, koja krasi mene i druge moje kolege. Jer je nedopustivo da slušaoci i gledaoci znaju više od vas. Naprosto, morate da u glavi imate pregršt informacija, a ja sebe zaista smatram enciklopedijom suvišnog znanja, sa digresijama koje imaju svoje digresije, što se da zaključiti iz razgovora sa mnom. No, iako moje misli možda deluju konfuzno, uveravam vas da mi mozak radi brzo, i to nije isključivo zbog prekomerne upotrebe kofeina, nego sam tako našpanovan.

Elem, vi morate da budete homo universalis, odnosno današnja iteracija renesansnog čoveka, da biste bili uspešni u ovoj profesiji. 

Da li naknadno gledate svoje emisije?

Znate kako, osećam se dobro u svojoj koži i uživam u onome što radim. Šta god da radim, uvek nastojim da to učinim najbolje moguće u datom trenutku. Međutim, kod mene postoji doza kajanja, koja mi govori da to može bolje, pa upravo zbog toga ne evaluiram ono što sam uradio. Naknadna pamet je najgora pamet, pogotovo u slučaju snimanja za Polovne automobile, gde bih stalno sebi nešto zamerio: od izgužvane kragne do šeretskog osmeha. Gotovo isto važi i za Shoppster.

Što se tiče voiceover poslova, odnosno pozajmljivanje glasa u reklamama i korporativnim tekstovima, kad god imam priliku da ih čujem, obavezno zastanem i pojačam ton, makar sam već to čuo desetak puta. Razlog nije samoljublje, nego jednostavno želim da poslušam i razmislim kako to utiče na slušaoca. 

 

U IT sferu ste zašli kao voditelj, a sada ste i punopravnik član ove industrije sa lansiranje aplikacije.

Tako je. Kao voditelj konferencija, imao sam prilike da upoznam mnoge ljude iz e-trgovine i razvoja softvera i da štošta novo naučim. To me je navelo na razmišljanje da neretko osećam potrebu za multiplikovanjem zato što ne mogu da postignem koliko sam tražen. Kada to ukrstite sa informacijom da se današnji roditelji sve manje bave svojom decom usled ubrzanog ritma života, koji se pretvorio u mnogo rada i truda, a malo razonode, palo mi je na pamet da napravim aplikaciju koja bi, zapravo, trebala da roditeljima reši nekoliko problema i donese dosta toga korisnog mladima, a kasnije i starijima.  

Tako sam u saradnji sa mladim timom developera iz kompanije Dedal Dev iznedrio aplikaciju "Pričaj mi". Ona sadrži tradicionalne bajke i basne, začinjene izvrsnom dikcijom i naracijom prijatnim glasom, koje će pomoći roditeljima da njihovo dete lagodnije utone u san. Aplikacija, takođe, obuhvata i edukativne tekstove na temu raznoraznih prirodnih fenomena, flore i faune, odnosno sve ono što bi sutra uzoran građanin trebalo da zna.

Snimajući sadržaj, imao sam sreću i zadovoljstvo da sarađujem sa izuzetnim profesionalcima, sa izuzetnim glasovima: Dejan Košanin, koji je najčešće prvi glas reklama i korporativnih tekstova; Ana Đurić Konstrakta, naša izvanredna umetnica; Dejana Milović Buha, voditeljka Dizanja; Maja Miralem, mladi voiceover talenat iz Novog Sada; glumac Ivan Zarić i njegova supruga, moja draga koleginica, Ivana Zarić. 

Čitava zamisao sa ovom aplikacijom jeste da se napravi nešto korisno, što bi trebalo da roditeljima odagna određeni set problema, ali i pomogne da se njihova deca sutra bolje izražavaju i budu opskrbljena znanjem iz opšte kulture, uz vrhunsku naraciju i dikciju. Otuda jedan od slogana i "Pričaj mi – možda najbolja aplikacija za vaše dete". Ono na šta smo još ponosni jeste da smo u dogovoru sa fondacijom Novak Đoković uspeli da obezbedimo da svi vrtići, i privatni i državni, na teritoriji Srbije imaju besplatan pristup aplikaciji, kao i mogućnost da slušaju o Novakovom putu ka uspehu. 

Aplikacija funkcioniše po metodu pretplate, odnosno "plati da bi slušao". No, određeni sadržaj će uvek svima biti besplatno dostupan, a oni koji nisu zainteresovani da plaćaju pretplatu moći će da putem referal koda preporuče prijateljima i otključaju dodatan sadržaj. Iskreno verujem da smo obavili kvalitetan posao napravivši ovu aplikaciju, koja će umnogome značiti klincima, a u budućnosti i starijima. I nadam se da će ovaj naš poduhvat nadahnuti druge da se otisnu sličnim putem i naprave nešto svoje.

Dakle, reč je o edukativnoj aplikaciji?

Apsolutno. Kad smo mi bili mali, mogli smo da gledamo Vladetu Jankoviću kako nam priča o grčkoj mitologiji na televiziji. Imali smo crtani od 19:15 i Branka Kockicu, kao i druge sadržaje koje smo mogli da pratimo na malim ekranima, koje su pozitivno uticale na formiranje nas kao ljudi. Danas se, maltene, niko time ozbiljno ne bavi, naročito ne televizije. Stoga, ova aplikacija je naš način da se uhvatimo s tim u koštac i utičemo na naše mališane, a sutra i na starije sugrađane.