Nadežda Nada Blam: Glumačka diva sa gornjeg Dorćola

Nju je Popaj čuvao od Badže, nindža kornjače štitile su je od Šredera, a u studiju je bila hitra kao Brzi Gonzales. Ona je proslavljena glumica i prvakinja Narodnog pozorišta - Nadedža Nada Blam. U intervjuu za 011info ona govori o odrastanju na gornjem Dorćolu uz brata Mišu, prvom iskustvu na daskama koje život znače, sinhronizaciji crtanih filmova koji usrećili mnoge mališane i izazovnim ulogama koje je igrala sa lakoćom.

Kako je izgledalo odrastati na Dorćolu u Vaše vreme?

O odrastanju na gornjem Dorćolu imam bogata sećanja. Rođena sam u ulici Braće Jugovića, gde i danas živim. Tuda su, u to vreme, prolazile ledadžije, tj. kočijaši koji su teglili i dostavljali table leda porodicama koje su imale ledenjak, ondašnji frižider. To je jedno od prvih sećanja na moju ulicu, koja je sada zagušena silnim automobilima.

Četiri dvorišta koja spajaju Dobričinu, Braće Jugovića, Zmaj Jovinu i Vasinu ulicu bila su golema i služila su nam za igru, a Kapetan Mišinu ulicu smo zimi koristili za sankanje. Svi smo se poznavali između sebe i stalno smo se družili. U suštini, Beograd je bio naše igralište.

Dolaskom novog svetskog poretka i padom Berlinskog zida podigli su se mnogi drugi zidovi koji su pregradili ta dvorišta i uskratili deci mesta za igru. Tako danas više nema igrališta, ima samo parkinga. To je metafora dolaska novog doba.

Potičete iz familije koja je iznedrila mnoge vrhunske umetnike.

Da, dvesta godina unazad skoro svi članovi moje porodice bili su umetnici. Samim tim odrasla sam u svojevrsnom umetničkom staklenom zvonu. Majka mi je bila glumica, a otac muzičar. Od umetnosti nikada sam pravila neku mistiku. Verovatno zato što sam od malih nogu krenula da se bavim istom pa sam, već sa samo osam godina pevala u Narodnom pozorištu, što mi je ujedno bila prva uloga.

U našoj porodici je bilo potpuno normalno da se svira, peva, glumi. Ta sećanja, kao i posete porodičnih prijatelja i saradnika iz sveta umetnosti, pamtim sa posebnim guštom.

Za mene je neshvatljivo kada se mistifikuje umetnost zato što je ona organski deo života, skup dobrih veština u svakoj delatnosti. Na primer, ljudsko umeće je napraviti radio ili dobru frizuru. Dakle, sve je umeće, sve je umetnost.

Inače, moja porodica nikada nije važila za imućnu. Umetnici nikada nisu bili bogati. To se najbolje ogleda na Novom groblju. Na gotovo svakom skupom nadgrobnom spomeniku piše da je pokojnik bio trgovac, a ne umetnik.

Da li je u Vašem detinjstvu bilo društvenog raslojavanja?

Ja sam dete "bratstva i jedinstva". Pamtim da se svakom pružala ruka i nije bilo diskriminacije. Ono što nam nije išlo "na ruku" jeste to što moj otac nije bio komunista. Stoga sam, kao mala, molila tatu da ne dolazi na roditeljske sastanke, jer su svi ostali očevi bili opravdano odsutni, tj. na popodnevnim partijskim sastancima pa sam i ja, onda, govorila da je i moj tata na sastanku.

On je već imao preko 30 godina kada se zaratilo, tako da nije mogao da se prilagodi novom društvenom poretku. Odnosno, ostao je moharhista. Zbog svega toga imao je različite nevolje. U nekoliko navrata na prag su nam dolazili nepoznati ljudi u kožnim kaputima da propituju mog tatu. Tada nisam razumevala šta se dešavalo. Naime, on je ostao u kontaktu sa svojim prijateljima koji su bili u emigraciji. Najčešće u Londonu. Održavao je spomenike i grobove njihovih najbližih koji su sahranjeni u Beogradu. Takođe, primao je u goste one koji su smeli da dođu jer je moj otac, Rafaelo Blam, bio jedina osoba kojoj su mogli da se obrate kada dođu u prestonicu. No, to je moralo da se prijavi policiji, koja je posle dolazila da se raspituje o gostima.

Sa kakvim problemima se Vaša porodica suočavala zbog toga?

Koštalo je mog tatu, svakako. On je bio kapelnik orkestra u “Radio Beogradu”, i budio je Beograđanje jutarnjim valcerima i bio veoma popularan. Inače, moj brat Miša Blam je napisao knjigu “Jazz u Srbiji od 1927-1944.” gde su navedeni svi podaci o orkestru Miki Jazz čiji je osnivač bio moj tata.

U jednom trenutku mu je oduzeta posleratna propusnica za “Radio Beograd”, čija je bio zvezda, jer nije želeo da se pridruži partiji, iako je bio i u logoru. Drugim rečima, nije više mogao tu da radi iako mu je kasnije propusnica vraćena.

Ipak, tata se “skućio” u muzičkoj školi "Mokranjac" gde je radio kao profesor violine, drugim muzičkim školama i kulturno-umetničkim društvima. Negovao je srpsku narodnu muziku, bio kompozitor i njegova horska dela se i danas izvode širom sveta, pravio je spletove narodnih pesama. Ali, sve to nije značilo ništa tadašnjim vlastima. Uprkos neprestanom radu nije dobijao nikakve nagrade, priznanja niti visoke položaje u struci koje je imao pre rata.

Sa 16 godina nastupili ste u legendarnom mjuziklu “Kosa” o kome se i dan danas priča. Kako je došlo do toga?

Zapravo, meni je mama rekla za audiciju za "Kosu". Ona se odigrala u “Domu omladine” pod vodstvom Mire Trailović i Saše Radojčića. Bila sam primljena na licu mesta. Čak sam dobila i solo deonice u mjuziklu što je bila ogromna radost za mene. Kao što sam već spomenula, nastupala sam sa osam godina i bila sam, što bi se reklo, dete glumac.

Ništa mi nije bilo strano i, iako veoma mlada, bila sam svesna da "Kosa" nije kao svaka druga predstava. Za razliku od drugih, takođe sam znala da se to više nikada neće ponoviti u karijeri, što se kasnije ispostavilo kao tačno. 

“Kosa” je u to vreme bila poprilično revolucionarna predstava.

Mi smo, u stvari, bili prva zemlja Istočne Evrope koja je imala priliku da uprizori "Kosu". To je bio pokret, to je bilo svojevrsno političko lomljenje. Budući da glavni lik u predstavi, Klod, odbija da ide u vojsku, dolazila su nam neka neimenovana lica da se uvere da je predstava podobna jer je postojala mogućnost da je zabrane.

Sećam se da je Mira Trailović objasnila tim ljudima da puste predstavu da se odigra zato što mi vodimo tu nesvrstanu politiku, gde nema mešanja u unutrašnje stvari drugih država. Drugi argument bio joj je da Klod na kraju ipak odlazi u vojsku i da to nije komad koji će pokvariti omladinu.

Međutim, predstavu je onda zadesila nova "nedaća" zvana golotinja. To je bio prvi put da se nagost videla na sceni u Jugoslaviji. Ta problematika mučila je i moje roditelje. Nametnulo se pitanje da li da ja učestvujem u takvoj predstavi. No, bilo je reč o maloj sceni, koja je bila umnogome zamračena, pa se ta golotinja slabo i videla.

Inače, nekoliko kolega je pristalo da se skine. Među njima je bio jedan tamnoputi student iz Afrike. Kada se on svukao, ništa se nije videlo, jer je bio mrkli mrak. Svi smo prokomentarisali: "Blago ovom tamnom mladiću, on se skinuo go, a ništa se ne vidi!" (smeh)

U tom trenutku mi je bilo jasno da takva predstava više neće postojati u mojoj karijeri. 

Kada ste znali da je baš gluma grana umetnosti po Vašoj meri?

Recimo, sa sedam godina sam odlučila da ću biti glumica. Od toga nije bilo odstupanja. Nakon trećeg razreda gimnazije konkurisala sam na Akademiji i bila sam odmah primljena. Uzgred, krišom sam se odvažila na taj čin, bez znanja roditelja.

Za mog oca je to bilo poražavajuće zato što je smatrao da sam ostala samo na osnovnoj školi. Njegove reči su bile: "Samo ovde može da se ima osnovna škola i fakultet." Kada je konačno došao diplomski, malo sam se razvlačila. Onda me je otac ponovo molio, govorivši: "Molim te, brže daj taj ispit, inače ćeš ostati samo sa osnovnom školom."

Tek kada sam počela da se bavim pedagoškim radom, shvatila sam koliko je meni sve to išlo od ruke. U ondašnje vreme bilo je preko 1000 kandidata, a primalo se 12. Kriterijumi su bili jako visoki. Ja nisam imala nikakvu svest o tome. Za mene je bilo potpuno normalno da konkurišem, da upišem Akademiju i da postanem glumica.

Ja se sada zaprepastim kada vidim koliko se mi borimo za svoju decu. To uopšte nije postojalo u moje vreme. Primera radi, na nekom ispitu moj brat Miša je svirao "Yesterday" u formi fuge ili tokate, ne sećam se tačno. To niko nije prepoznao sem mog oca, koji je u toj školi predavao. On je bio toliko osramoćen tim izborom numere da je ostao bez reči. Međutim, Miša je već tada pokazao svoje muzičko opredeljenje ovakvom muzičkom skicom. Ostalo je sve legenda. To je bio izbor čoveka koji kasnije postaje legendarni jazz muzičar čije ime danas nose tri ulice u Beogradu. 

Poznato je da ste bili veoma bliski sa bratom. Da li je tako bilo oduvek ili ste se ipak, kao deca, svađali?

Miša je bio tri i po godine stariji od mene i oduvek smo bili bliski i solidarni. Jednom prilikom sam od mame maznula cigaretu, stavila karmin i zatvorila se u kupatilo. Miša je samo otvorio i zatvorio vrata. Kada je mama upitala šta radim unutra, Miša je rekao “Ništa, ništa”. Nije me odao.

No, kao kod svih ostalih, bilo je dečjih svađa, naravno. Tukli smo se oko toga ko će da uzme veće parče čokolade ili ko je ukrao mami pet dinara. Pošto sam ja bila mlađa i slabija, to je bilo poput kućnog treninga. To vas nauči da se borite za svoje parče torte ili baš za onaj levi sendvič sa šunkom. Međutim, slabiji jačeg može da pobedi lukavštinama. Onda sam ta mala korisna lukavstva primenjivala kasnije u životu. To, možda ponekad i nije dobro, ali takav je moj život.

Miša je bio darovit za sve. Sećam se da je jednom bio konkurs da se napravi bista Mojsija od gline. Miša je osvojio prvu nagradu u Evropi. Ili, recimo, kada smo dobili po bicikl, on je iz istih stopa naučio da ga vozi, dok sam se ja zlopatila i padala.

Zaista je divno kada rastete sa nekim koji je bolji od vas i koga pokušavate da dostignete. Sve životne veštine koje imam naučila sam od Miše. On je bio moj anđeo čuvar. Tako vam je kada imate veoma inteligentnog i talentovanog brata.

Ono po čime ste obeležili detinjstva mnogih jesu sinhronizacije crtaća.

Prvi put kada sam kročila u studio, nisam znala da ću se tu zadržati toliko godina jer sam došla samo na tezgu. U to vreme vladala je oskudica sa trakama, pa su najbolje prolazili oni koji su brzo i bez greške izgovarali tekst. Mića Tatić, Baja Bačić, Nikola Simić i ja smo bili jedna ekipa koja je 25 godina radila crtane filmove upravo zbog te brzine, kako mi kažemo, "minut za minut". Dakle, mi nismo trošili mnogo trake jer smo bili strahovito vešti. Ja sam tražila čak i zamenu, ali koga god da smo pozvali, niko nije imao tu brzinu. Stoga sam u poslu ostala 25 godina, ali to je za mene ipak bio samo dodatni posao. Sa druge strane, iza sebe imam više od stotinu premijera u pozorištu, a polovina od toga su naslovne uloge, u Narodnom pozorištu i drugim pozorištima, ali to nije nigde zabeleženo da tako kažem. Takva vam je pozorišna umetnost - jednom kada se spusti zavesa, ostaje samo sećanje ljudi.

Jedna od mana stalnog angažmana u pozorištu tada je bila da niste mogli da odsustvujete po nekoliko meseci kako bi otišli da snimite film ili seriju. Sada mi je žao što sam propustila ponuđene uloge u danas legendarnim filmovima, ali sa druge strane sam srećna i počastvovana repertoarom koji sam ostvarila u pozorištu.

Karakteristično je da ste igrali veoma različite uloge. Kako ste uspevali da ne budete tipska glumica?

Lako. Ja sam u karijeri igrala učiteljice i prostitutke, a nisam ni učiteljica ni prostitutka. Gluma je struka. To je zanimanje. Ako vam uloga nije bliska, onda morate da znate kako da je savladate. Mi smo, recimo, kada sam igrala ženu sa sela, pitali meštane mesta kojima smo radili kako se šta izgovara u njihovom kraju, a zatim to implementirali u svoj rad.

Verujem da, ako ste talentovani, možete sve da postignete. Ja jedino što nisam mogla jeste da se skidam naga na filmu. Ne zato što sam fina, nego zato što ne mogu da govorim od sramote. (smeh) To je jedina glumačka veština koju nisam savladala. Pritom, uvek sam se divila mojim veštim koleginicama koje su mogle da se obnaže i da divno odglume. Za mene je to neki vid posebnog umeća koje veoma cenim. 

Koju ulogu smatrate svojim najvećim izazovom?

Igrala sam u jednoj od samo nekoliko zabranjenih predstava u istoriji pozorišnog života Jugoslavije. U pitanju su “Braća Karamazovi” Dušana Jovanovića u režiji Nikole Jevtića koja je govorila o Informbirou i bila je “skinuta” sa repertoara na dan premijere. U to vreme je Tito bolovao u Sloveniji pa je smatrano da tema Golog otoka nije pogodna u tom trenutku.

Takođe, imala sam sreću da igram Jucu u legendarnoj predstavi "Kir Janja" Egona Savina koja je na repertoaru Narodnog pozorišta bila 26 godina, kao i Fjoklu Ivanovnu u Gogoljevoj "Ženidbi" u režiji Slavenka Seletovića. Retke su predstave koje dožive 100. ili 200. izvođenje. Takvim biserima ne mogu mnogi glumci da se pohvale.

Ja sam svim ulogama, i manjim i većim, pristupala kao da je reč o najvećem izazovu. Igrala sam Molijera, Šekspira, Nušića, Steriju itd, nema šta nisam igrala. Odigrala sam preko stotinu premiera i hiljade predstava.

Ima divnih uloga koje ne pominjem, a koje sam mnogo volela, ali mnogima su nepoznanica zato što tada nisu bili ni rođeni. Stoga je iluzorno pričati o tome. Naravno, sve ostaje zabeležno u Pozorišnom muzeju, gde se može videti šta sam sve igrala.

Ono što je zanimljivo jeste da mi stariji glumci nemamo puno nagrada. U ono vreme mi smo se šegačili sa istim. Te nagrade su dobijali neki koji su bili podobni, odnosno, kako smo mi smatrali, po političkoj osnovi. To je tako bivalo. Sada vidim da su nagrade današnjim mladim glumcima jako važne. Ali, mladi ne znaju da to možda u jednom trenutku neće biti važno. Zato što se ta spirala događaja ponavlja. 

Izvesno vreme ste proveli van pozorišta, u ugostiteljskim vodama. Kako ste u to dospeli?

To se poklopilo sa mojom trudnoćom. Moj bivši suprug i ja smo držali čuvenu diskoteku "Nanu". To je jedno iskustvo koje je meni dosta promenilo pogled na svet zato što nikada pre nisam izlazila iz umetničkog sveta. Tada sam otkrila misterije života koje nisam ni znala da postoje.

Jedan prijatelj, inače zlatar, mi je svojevremeno rekao: "Zlato je jako lepo, ali crni su prsti od njega". Ima poslova koje donose puno, ali vam pocrne prsti u tom procesu. Jedan od takvih poslova je i ugostiteljstvo. To je jedna velika životna škola, ali ništa nije moglo da poremeti moju umetničku sliku. Dakle, nisam promenila profesiju. Ništa mi se nije dopadalo kao mala plata u pozorištu! (smeh)

Šta je danas aktuelno na Vašem repertoaru?

Trenutno igramo "Crveni šešir" Mina Lazarević i ja. Sa velikim uspehom nastupamo po čitavoj Srbiji. Takođe, pod muškim pseudonimom sam počela da pišem. Napisala sam mnoštvo komada koji su već igrani, a radim i na novim koji bi uskoro trebalo da ugledaju svetlost dana.

Ako se pitate zašto sam se odlučila da pišem pod muškim imenom, to je zato što ovo jeste muški svet i žene idu više u pozorište od muškaraca. Do te ravnopravnosti nikada nećemo doći iako se trudimo. Ja dobro poznajem tu neravnopravnost jer je moj život oličenje ravnopravnosti. 

Kakvi su Vam planovi za dalje?

Upravo pišem jednu "božanstvenu" komediju. Iako nisam završila dramaturgiju, polazi mi za rukom zato što sam više od 40 godina u poslu, pa su moja saznanja došla do tog nivoa da mogu sama da skrojim delo. Doduše, ova trenutna situacija sa pandemijom seče taj moj polet. To što ne znam da li će se pojaviti neki novi soj i šta će se dalje dešavati me dosta inhibira u radu, ali guram - mic po mic.

Takođe, moja slatka zanimacije je čuvanje mojih unučica. Recimo, moja kćerka i starija unučica, koja ide na glumu, su moji učitelji u ovom novom tehnološkom vremenu.

Evo, nedavno smo unuka i ja išle u bioskop da gledamo 3D crtani film u kome smo nas dve pozajmljivale glasove junacima. Kada sam na kraju projekcije krenula sam da bacim naočare koje smo dobili na ulazu, moja unuka Lina je ciknula:

"Bako, pa šta to radiš? To se ne baca, to se vraća!"

"Ovaj karton se vraća?"

"Bako, to su 3D naočare!"

"Znam, ali su od kartona."

"Bako, to će neko drugi da nosi!"

Nisam imala blage veze da se te naočare više puta koriste. Čak nisam htela ni da ih stavim, jer se ništa ne vidi. Naravoučenije, fantastično je kada imate unuku od deset godina koja vas podučava po stare dane.

Ja sam futurista i volim sve novo. Nadam se da ću dočekati da vozim i leteći automobil. Jednostavno, držim se Šekspirove rečenice: “Ko ne poznaje vreme u kome živi od vremena i strada”.