Nataša Miljković: Oduvek sam želela da budem novinar

Lice novinarke i voditeljke Nataša Miljković dobro je poznato svima. Važi za profesionalca koji uvek podiže standarde i ne plaši se izazova, naprotiv, priželjkuje ih. Tokom svoje dugogodišnje karijere ova Beograđanka promenila je nekoliko televizijskih kuća. U svakoj je ostavila dubog trag ne plašeći se novih izazova.

Koja su tvoja prva sećanja iz detinjstva vezana za Beograd? Kako je izgledalo odrastanje i za koja mesta i događaje iz tog vremena te vežu posebne emocije?

N.M.: Zapravo, ja imam dva dela detinjstva. Prvi je do četvrte godine kada sam živela u jednoj maloj kući u Žarkovu, u malo većoj familiji. To su mi neke od najlepših uspomena koja imam. Sećam tog dvorištanceta koje smo imali, mog zeca, ali i komšijskih mačaka koje su na kraju pojele tog zeca. U tom dvorištu sam prvi put shvatila da svaki čovek mora da umre... svašta sam saznala u tom dvorištancetu. A onda smo se preselili na Julino brdo i tu sam ostala do polaska u srednju školu.

Iz detinjstva pamtim slobodu, trčanje, sankanje, spokoj, to da roditelj ne zna gde si, ali da je siguran da je sve u redu. Pamtim kada me je komšija krvavu doveo kući nakon što sam pala preko neke betonske klupe i razbila se. 

Zanimljivo, često sanjam da sam u kraju u kome sam odrasla, da i dalje tamo živim, iako nisam tamo još od 1992.

Klinci su obično vezani za deo grada u kome žive. Kada si počela da sama otkrivaš druge delove Beograda?

N.M.: Ne mogu da se setim kada sam prvi put sama otišla u grad, ali se sećam kada su me pustili da sama autobusom idem na Banovo brdo u Beteks. Mislim da sam bila šesti razred i to je bila baš velika stvar za mene.

S druge strane, počela sam da izlazim sa drugarima i to, onako stidljivo, tek u prvom razredu srednje škole. Isprva samo po Julinom brdu, a kasnije, oko 93’-94’, otkrili smo “Tačku” četvrtkom u Domu omladine, pa zatim “Industriju”. To su bili ti tinejdžerski dani.

Kakva su ti bila interesovanja u tom periodu? Čime si želela da se baviš?

N.M.: Novinarstvom, oduvek. Moj tata je bio novinar, a to je tada bila jedna veoma velika i važna profesija sa kojom je on proputovao ceo svet, upoznao brojne delegacije, predsednike... Bila sam jako ponosna kada prođem pored Večernjih novosti jer “tu je moj tata”. Tamo ne može svako da uđe, a ja sam mogla... To sam veoma snažno doživljavala.

Onda mi je otac izašao u susret i 1992. godine, kada sam imala 15 godina, dao mi je da, tokom raspusta, radim neku radijsku emisiju na Studiju B. Međtutim, slučajno sam zalutala i umesto na radijsku, otišla na televizijsku “Teenage” emisiju. Zapravo, te godine se ispunila ta moja jedna i jedina želja čime hoću da se bavim kad porastem. I ta želja je ostala, evo, do danas. 

Da te '92 nisam ušla u Beograđanku, ko zna čime bih se danas bavila. 

Kako je izgledao taj ulazak pred kamere, priprema, prva iskustva?

N.M.: Tu emisiju su, tada, svi gledali. Nedeljom u 20h svi su bili pred TV-om. I nije mogao svako da radi. Tako da sam pitala urednika da li bih ja mogla da napravim jedan prilog i on mi je zatražio da mu dam neke predloge. Sela sam, napravila predloge, na koje nikada nije stigao odgovor. Međutim, kada sam krenula na onu radijsku emisiju, primetio me je Dušan Dule Bauk, čovek koji mi je promenio život. Ja sam tada bila jedno slatko devojče i sećam se da sam na sebi imala teksas bermude na tregere i belu majicu ispod toga. Nakon što me je video, Dušan je rekao Jasminu, koji je bio taj veliki urednik Teenage TV, sledeće: “Ja ti neću raditi sutra emisiju ako ne pustiš ovu malu da je vodi”.

Onda su me zaustavili dok sam izlazila iz radijskog studija i pitali: “Nataša da li hoćeš sutra da vodiš emisiju?” To mi je zvučalo kao da me je neko pitao da li hoćeš da budeš nova Opra sutra uveče. Ostvarenje svih mojih želja od jednom. Naravno da sam pristala. Mada, da mi neko danas predloži da budem nova Opra teško da bih pristala, ali kad si mlad, onda grabiš i misliš da sve možeš.

 

Šta se dešavalo sutradan?

N.M.: U strudiju smo bili Ivon Jafali, koja je već bila uzor, i ja koja se tresem i gubim glas. Pošto emisija ide uživo, Jasmin mi stalno dovikuje iz režije: “Nataša, vrati se u kadar.” Studio je bio mali, a ja sam stalno izlazila od treme, u stilu “šta ću ja ovde”. I na kraju, taj fijasko, zapravo nije bio fijasko, a ja ostadoh tu gde sam.

Na Studio B televiziji si ostala sve do 1995. godine.

N.M.: Da. Tada je raspisan konkurs na BK televiziji gde se prijavilo 3.000 ljudi. Prvo su me pozvali na razgovor sa komisijom u kojoj je bio pokojni Srđan Đurić. I, zamisli, pozovu me na probno snimanje sa još 100 ljudi koje su odabrali. To snimanje nikada neću zaboraviti. Bila sam obučena skroz bezveze. Stavili su me da sednem i dali da pročitam vest. To sam umela. Zatim su nam slikali levi i desni profil, a na kraju je bilo potrebno da kažem ljutito: “Ne slažem se s vama”. To je bilo najteže, posebno jer sam imala samo 18 godina. 

Kada sam videla druge devojke, koliko su lepe i doterane i nije im problem da kažu “Ne slažem se s vama”, bila sam sigurna da me neće ponovo pozvati. Međutim, prevarila sam se. Taj poslednji “krug pakla” bio je razgovor sa Aleksandrom Tijanićem. Otišla sam kod njega. Tu je bila Marina Rajević Savić, koja je radila emisiju “Dok anđeli spavaju”, a Tijanić me gleda i u šali kaže: “Marina vidite li na šta liče ove današnje generacije?”

Tada sam bila stidljiva i povučena, a sa mnom je bila drugarica, moja sušta suprotnost. Bila sam sigurna da će ona proći, a ja ne. Zato, kada se sve završilo, ja sam se pokupila i otišla na more da spremam ispite jer nisam verovala da ću proći. Taman sam stigla na more da bi me, to veče, zvala mamina drugarica da se hitno vratim u Beograd jer je moje ime navedeno na BK televiziji, i sutra u 10 je potrebno da se javim. Odmah sam sela na voz i sutradan nam je Tijanić održao prvo predavanje.

BKTV je predstavljala nov koncept televizije. Čini se da su njihovi organizacioni i produkcijski standardi bili daleko iznad svega na tržištu. Nosioci programa su bili novi formati, a pojavila su se i brojna nova lica, među kojima si bila i ti.

N.M.: U vreme dok je postojala, BKTV je bila gledana, ali su je ljudi stalno kudili da je sve upeglano, ali da nema pravog sadržaja. Kada je ugašena, svi su počeli da pričaju kako je to bila prava televizija, jedina kvalitetna... Imamo tu naviku da ne umemo da cenimo nešto dok traje. Uvek nam je lepše nešto što je bilo od onoga što je sada. Tako je i sa emisijom “Ključ” koju sam radila. Ona je bila toliko kritikovana, a danas, 10 godina kasnije, ljudi me zaustavljaju i pitaju zašto “Ključ” više ne ide jer to je bila divna emisija.

S druge strane, jedini čovek koji je davao šansu mladima bio je Tijanić. Danas toga baš i nema. Godinama kasnije sam ga pitala zašto je mene odabrao u onakvoj konkurenciji prijavljenih za BKTV. Odgovorio mi je da je to zbog očiju i usana jer je to najvažnije da neko izgleda dobro na ekranu.

Na BKTV ste, nakon konkursa, prošli kroz jedan veoma dobar novinarski dril kako biste bili spremni za rad.

N.M.: Svi mi smo, prvih mesec dana, imali predavanja. Dakle pre nego što smo počeli da radimo posao. Predavanja su držali Nebojša Đukelić, Dušan Mitević, Slavolik Mitić... najpoznatija novinarska imena i legende. Iako možda nismo razumeli sve što su nam pričali, ipak bili smo deca, ipak sve je ostalo u glavi i pokazalo se izuzetno značajnim za karijeru. 

Odlučuješ da se baviš autorskim emisijama, a “Ključ” je svakako ono po čemu te ljudi najviše pamte.

N.M.: Tijanić je 2004. postao direktor RTS. U to vreme ja sam bila na BKTV. On je tada razgovarao sa Bogoljubom Karićem i pozvali su mene, Branku Nevistić i Natašu Jeremić. Tijanić je pitao: “Devojke, da li biste došle na RTS da mi pomognete jedno godinu dana?” Pogledale smo u Bogoljuba, koji je rekao da mu je to u redu i pristale smo. Ubrzo je krenuo “Ključ” i tek sada shvatam koliko sam bila mlada u to vreme. Imala sam iskustvo, ali za emisije tog tipa nikada čovek nema dovoljno iskustva. To je bila prva emisija tog tipa, sa publikom, velikim studiom, vrućim temama i bila je, jedno vreme veoma važna i relevantna. Međutim, kasnije se pojavio veliki broj emisija tog tipa, tako da sam odlučila da sa političkih pređem na društvene teme.

Šta ti je ostalo upečatljivo iz tog perioda?

N.M.: Toj emisiji sam zahvalna na predivnim ljudima koje sam upoznala zahvaljujući njoj. Imala sam privilegiju da pričam o važnim temama, ali i da pozovem u goste ljude koje volim i sa njima ostanem prijatelj. Tada smo napravili i internet forum. Forumi su bili preteče svih današnjih društvenih mreža i on je bio jedan zaseban organizam preko koga sam takođe upoznala puno zanimljivih ljudi, dobijala ideje i povratnu informaciju od gledalaca.

Iz “Ključa” pamtim neke političke teme koje su mi skratile život za par godina, ali u najbolje pamtim drugu emisiju u kojoj je tema bila Severina nakon što je njen video snimak dospeo u javnost. Naziv emisije je bio “Severina - više od seksa”, a u gostima su bili Rambo Amadeus, Vedrana Rudan, Isidora Bjelica i Dragan Vučićević, a Igor Mandić se uključivao. Oni su se dogovorili, dok ja nisam bila tu, da miniraju emisiju zbog Tijanića i da im svaka druga reč bude psovka. 

Ja sam i danas tremaroš, a tada sam bila mala beba i potpuno nespremna. Nije mi padalo na pamet da neko može da bude takav. Kada je krenulo po zlu, samo sam rekla Branki Nevistić da zove Tijanića.

Preživeli smo emisiju, a u medijima je bio skandal sutradan. Šta je bila tema emisije i da li javni servis sme da pusti emisiju sa takvim rečima. Tijanić je došao, seli smo u montažu i on je rekao da se preko svake psovke stavi zvučni efekat okretanja ključa u bravi i emisija je emitovana.

A onda si postala mama i sigurno se sve promenilo?

N.M.: Želela sam samo da se oslobodim stresa koji je nosio “Ključ”. Sve je to ok kada možeš da ostaneš na poslu do 22h, ili da dođeš kući i oćutiš taj stres koji ti se nakupio. Naravno da je to bilo i zadovoljstvo raditi, ali nisam želela da dolazim kući utučena i depresivna kada budem imala dete. To su stvari koje gledaoci ne znaju. Svi misle da si ti to što oni vide. Zato je Jutarnji program RTS bio sjajan, jer sam u njemu imala ulogu izvođača radova, bez stresa. Lazar i njegovo odrastanje su moj prioritet i to ne u smislu da budem prisutna u njegovom životu, već da kada sam prisutna budem zdrava, srećna i raspoložena.

Kako je biti mama u Beogradu?

N.M.: Iskreno, više bih volela da sam mama na selu, da mi dete trčka napolju, muze krave, živi na svežem vazduhu i jede zdravu hranu, a da ne brinem zbog saobraćaja, pedofila i kriminala. S druge strane, ovde ima kulturnog sadržaja, tu su mu drugari, sport... sve. Ne žalim se, dobro je biti mama u Beogradu, mada mama u Rimu možda bolje zvuči :)

Šta je to što ti i Lazar volite u Beogradu? Gde volite da odete?

N.M.: Košutnjak. Tamo imamo jedno naše mesto gde provodimo vikende kada je lepo vreme. Volimo da vozimo bicikle na Adi Ciganliji, a Lazar obožava Marakanu, to mu je hram. Ipak, najviše voli fudbalski teren ispred svoje škole, to je epicentar njegovog života.

Voli da otputuje, ali jedva čeka kada će se vratiti u Beograd. Sada, sa 9 godina, počinje da shvata ovaj grad.

Imala si prilike da putuješ i vidiš razna mesta. Koja su ti posebna?

N.M.: Rim prema kome imam odnos ne kao prema gradu, nego kao prema zasebnom univerzumu. Kada odem u Rim drugačije dišem, drugačije govorim i izgledam. Sa tim gradom imam taktilan osećaj, potrebno mi je da pipnem fasade na njegovim zgradama, za mene je to mesto gde je trebalo da budem rođena. Ipak, rođena sam u Beogradu i ovde najviše volim ljude.

Šta u Beogradu voliš da pokažeš prijateljima iz inostranstva?

N.M.: To se menja. Tokom 2003. baš iz Rima su bili neki prijatelji i bila sam u nedoumici gde ih odvesti. Prvo što pada na pamet je Kalemegdan, ali to su ljudi koji dolaze iz Rima i koliko god to bila lepa tvrđava, nije im interesantna. Košutnjak, Dedinje nisu stvari koje su im neobične, ali ono što im je bilo fascinantno bile su ruševine ostale posle bombardovanja nad kojima su se užasavali.

Danas je priča drugačija. Oživeli su muzeji i ima puno restorana. Misim da pravimo taj neki brend srpske kuhinje na koji možemo da budemo ponosni i koja oduševljava strance.

Sada si na Prvoj i radiš jutarnji program vikendom. Koliko je sve drugačije i imaš li novih izazova?

N.M.: Sve mi je izazov ovde zato što je pristup radu potpuno drugačiji, brz, moderan i prati savremenu televiziju i to je nešto što sam čekala sve ove godine. Mislim da je jutarnji program na Prvoj onakav kakav jutarnji program treba da bude.

Koliko danas često izgovaraš rečenicu sa početka karijere “Ne slažem se sa vama”?

N.M.: Mnogo lakše i češće je izgovaram i zvučim vrlo ozbiljno :)

S obzirom da si ti kao mala virila u očevu redakciju, da li tvoj sin danas voli da dođe kod mame na posao?

N.M.: Kao baš mali nije shvatao šta je televizija. Tek sada primećujem da su mu oči velike kada uđe u studio. Bio je i na snimanju kod Ivana Ivanovića i rekao da hoće da dolazi svaki put na njegovo snimanje.

Ipak, sada je drugo vreme. Deci televizija, mislim da nije tako zanimljiva koliko je bila meni kada sam bila mala. Sada su tu mobilni telefoni i kompjuteri i to je ono što ih fascinira.