Nebojša Glogovac: Dorćolac iz Trebinja

Naš dragi prijatelj Nebojša Glogovac preminuo je 9. februara 2018. godine, posle kratke i teške bolesti. Mesec i po dana pre toga, dao nam je poslednji intervju. U tom trenutku, nije ni znao da je bolestan. Bio je pun energije i imao je velike planove za dalje. A onda se isprečio život. Neka mu je večna slava!

-    -    -    -

Nebojša Glogovac, doajen srpskog glumišta, nesuđeni psiholog i poreklom Trebinjac. Svojim ulogama ne prestaje da impresionira. Dane detinjstva proveo je u Pančevu, a Beograđanin - Doćolac postao je zahvaljujući glumi.

Kakav je Beograd bio 90-tih, u vreme kada si se momčio i počeo da stičeš prava životna i glumačka znanja?

U Beograd sam došao zbog akademije koju sam upisao. Način studiranja je takav da si, od 8 do 20 časova, na akademiji. Tako da tada nisam mnogo kačio Beograd, onako uživo. Eventualno u nekim provodima posle nastave. Svi smo bili toliko obuzeti akademijom i srećni što smo je upisali da nam je to bilo primarno u životu. Moja klasa je kompletno bila iz provincije, niko nije bio iz Beograda. To je bio plan pokojnog profesora Vlade Jeftovića da, ljude sa strane dovede na klasu jer je smatrao da više grizu i više se bore. Tako da smo svi bili ujedinjeni i zajedno se držali. U tom poletu i mladosti sve je bilo super. Ali, s neke malo ozbiljnije distance, bilo je jasno da počinje ono strašno. Odjednom sam počeo da viđam neke mrtve ljude na naslovnim stranama novina. Do tada nisam video mrtvog čoveka, čak ni na slici. Dobro se sećam tih prizora po novinama, ranjenih, poubijanih, koji su bili ozbiljna najava velikih problema koji su se desili. Ali jedan deo akademije smo proveli tako što smo bili na demonstracijama, spavali na stepenicama Moskve. Sve je to bila jedna velika igra, pokazalo se, ali dobro, to je bila naša porcija revolucije.

Potom je došla 2000. godina. Ljudima se činilo da je sam grad, nekako prodisao. Da li si i ti imao taj osećaj?

To je bila ta nada koja se rodila posle odlaska Miloševića u Hag. Sve je delovalo kao pobeda. Na tom poletu je počivao i taj osećaj. Naravno, pokazalo se da je to jedna vrsta neiskustva i sve je to bilo nešto novo i obavijeno tim revolucionarnim poletom koji je, naizgled, uspeo. Onda se pokazalo da je sve to neka slična igra i da narodu nije mnogo bolje.

Stanuješ na Dorćolu. Da li je to tvoj omiljeni deo grada?

Živim u Strahinjića bana u iznajmljenom stanu, ali ne bih živeo centru. Supruga i ja smo baš u potrazi za nečim van centra. Za Dorćol sam vezan poslednjih 20 godina sticajem okolnosti, ali i zato što ga volim i što je odmah preko mosta kada se dođe iz Pančeva. Volim kako izgleda Dorćol i atmosferu ovog dela grada. Živeo sam na Gundulićevom vencu, zatim kratko na Bežanijskoj kosi, potom sam na Gundulićevom vencu kupio svoj prvi beogradski stan, zatim sam prešao u Cara Dušana i evo sada u Strahinjića Bana. Tako sam se, praktično kretao u krugu od kilometar. Tu mi je omiljeni kafić u kome, skoro da nema dana, a da ne popijem kafu, pekara… Međutim, iako je ovde sve blizu, nekako mi je sada potrebniji mir i zato i želim da se preselim iz centra grada.

Spomenuo si da su svi ljudi iz tvoje klase na akademiji došli iz unutrašnjosti. Beograd važi za otvoreni grad koji prihvata sve. Da li je to bilo i tvoje iskustvo?

Ta vrsta definisanja mentaliteta jednog grada je neuputna. Nekada je Beograd mogao da se definiše, danas više ne. Mislim da je izgubio gomilu svog šarma, duhovitosti, gospodštine. Dosta toga se razvodnilo u ovim nekim novim standardima, ukusima, estetikama. Beograd je žrtva politike i estetike koju ta politika poštuje, ceni i promoviše. To je sve, prema mom mišljenju, otišlo u jednu vrstu neukusa i manjka šarma. 

Imaš troje dece. Iz ugla roditelja, gde je lakše odgajati decu, u Beogradu ili manjoj sredini poput Pančeva ili Trebinja?

Veliki gradovi se dele na nekoliko malih gradova. Teško je reći ja sam iz Beograda. Mislim da je realnije govoriti ja sam iz Zemuna, sa Dorćola, Palilule… Beograd je ogroman pojam i različiti krajevi znaju da se međusobno dosta razlikuju. U okviru svake celine postoji neka vrsta karakterističnog običajnog ponašanja. Beograd kao skup tih gradova jeste malo izazov. Treba imati jaku mentalnu i duhovnu orijentaciju da se ne pogubiš i kreneš da osvajaš Beograd, da te ne povuče ta gomila izazova. To je kao kupovina u velikom marketu dok si gladan, kupuješ i šta ti treba i šta ti ne treba jer je sve to tu. Opet u maloj prodavnici kupićeš hleb, mleko i par stvari koje ti trebaju jer nema baš sve tu i odmah. Mogućnost ogromnog izbora je, mislim, to što ljudima pravi problem. U manjim sredinama ljudi se međusobno poznaju jako dobro, znaju se roditelji, znaju se deca. Čak i ako nisi starosedelac brzo se sazna ko je ko. Neka vrsta ponašanja, odnosa prema stvarima i morala se gradi kroz to “znamo se”, što je dobro za korigovanje ličnosti. Ne možeš da ovde napraviš neku glupost, a onda upadneš u drugo društvo pa budeš super. U Beogradu je to izvodljivo, možeš, nažalost, da se foliraš duže vreme. 

Kako je gluma postala tvoj poziv?

Vuklo me je. Pokojni Milenko Zablaćanski me je nagovorio. Meni nije bilo toliko važno da upisujem akademiju i da se time bavim ceo život. Bilo mi je drago da se bavim time u amaterskom pozorištu. Prvo sam upisao psihologiju i studirao je dve godine. Međutim, kako smo radili predstave u amaterskom pozorištu u Pančevu, Milenko me je startovao i ajde, ajde, ajde, ohrabrio me je i spremio za prijemni. Sve je to bilo kao da sam navođen, a nisam bio baš ni svestan toga.

Kako se spremaš za uloge? Važiš za glumca koji se veoma temeljno priprema.

Postoji više načina na koje to može da se radi. Jedan je da se za film uzme par miliona i budeš miran finansijski i možeš da se posvetiš radu na sledećem filmu. Onda kao Džeremi Ajrons, ako treba da igraš sajdžiju, izučavaš časovničarski zanat i živiš taj život. Kod nas to ide iz meseca u mesec, te stvari funkcionišu na osnovu prethodnog znanja i iskustva. Ja više pokušavam da se mentalno uživim jer ne mogu da živim porodičan život, a da sam negde tamo u liku. Nego u časovima samoće razmišljam o ulozi, dumam o tome šta, kako. To me uzbuđuje. 

Kruži legenda da si za ulogu u Hadersfildu spremao tako što si posećivao ustanove za lečenje mentalnih bolesti. Da li je to tačno?

Ma ne. Razgovarao sam sa drugaricom koja je farmaceut o tome kako deluje ta vrsta lekova. Ono što sam saznao kombinovao sam sa samim tekstom i tako je nastala uloga Ivana.

Kako posmatraš serije i uloge u njima?

Serije su postale ozbiljan način izražavanja. Svaka epizoda je kao genijalan film. Dok sam živ neću zaboraviti Breaking bad i koliko je hipnotišuća i koliko uvlači u sebe. To nisam nikada ranije doživeo. Rade se kvalitetnije serije, poklanja im se velika pažnja, ali i sve veći budžeti. Serije danas nisu ono što su nekada bili sitkomi.

Radnja filma Krugovi dešava se u tvom rodnom Trebinju i napravljena je prema istinitim događajima. Da li ti je teško pala? Ljudi u Trebinju ne vole da komentarišu ovaj film.

Mi smo uradili film o događaju koji je imao odjek u odnosu na vreme i ostale događaje, na tu jednu vrstu dramaturške situacije. Koja je biografija Srđana Aleksića, njegovog oca, majke u to zaista nismo ulazili. Ljudi iz Trebinja, naravno, znaju to mnogo bolje. Film se ne bavi time već dramaturgijom dešavanja. 

Neki mediji su navodili da je ulogu homoseksualca nacionaliste koju igrate u filmu Ustav republike Hrvatske, navodno, odbio veliki broj glumaca. Ima li istine u tome?

To je potpuno netačno. Kasting je trajao godinu i po dana i prošao ga je veliki broj glumaca. Ljudi su se otimali o tu ulogu jer je u pitanju predivan glumački zalogaj, predivna glumačka torta za svakoga ko voli ovaj posao. To je vrhunska uloga, sjajan scenario i film. Na Raindance festivalu u Londonu koji ima 25 godina dugu istoriju, prvi put se desilo da jedan film, a to je Ustav, uzme nagradu za glavnu mušku ulogu, za najbolji scenario i najbolji film i objedini sve tri glavne nagrade. 

Koliko su nagrade velika satisfakcija? Koliko su ti bitne?

Oni koji rade za nagreade, ne dobijaju ih čak često ozbiljno promaše i film i nagradu. Nagrade mi nisu nikakva motivacije već posledica dobro urađenog posla.

Za kraj, možeš li nam reći kako ti se čini novo ruho portala 011info?

Portal izgleda odlično. Lakše je prići sadržajima i estetski je u korak s vremenom, što verujem da će privući još veći broj ljudi koji žele korisne informacije o Beogradu.