Nina Radovanović: Bokserka koja piše istoriju sporta

Simpatična, skromna i smirena, ovo je prvi utisak koji ostavlja Nina Radovanović, najbolja bokserka koju je Srbija ikada imala. U dosadašnjoj karijeri ova šampionka okitila se brojnim medaljama, a 2019. ponela je i prestižni pojas IBO prvaka sveta u muva kategoriji. Ove godine Nina će braniti boje Srbije na Olimpijskim igrama ispisujući nove stranice u istoriji ne samo domaćeg, već i svetskog sporta. 

Odrastali ste na Labudovom brdu. Kako je devojčica sa Vidikovca odlučila da bude borac?

Jedan moj drug je hteo nešto da trenira, a prethodno je išao u Crvenu Zvezdu na neke treninge. Tada je kik boks bio popularan i zajedno smo krenuli. Treninzi su bili u jednom podrumu i bile su možda dve žene koje su trenirale pored mene, ali meni se sve veoma svidelo. Tu sam upoznala prijatelje za čitav život.

Uskoro sam počela da se takmičim. Dolazila sam na treninge po dva sata ranije i sve me je baš privlačilo. Bila sam prvak države, reprezentativac kao srednjoškolka, bila sam i juniorska vicešampionka sveta.

Tada se ženski boks pojavio prvi put pojavio kao interensantna priča. I moj pokojni trener Mile je primetio da meni sve to dobro ide i predložio je meni i jednoj drugarici da izađemo na žensko prvenstvo države u boksu. Otišle smo i tu uzmem državno zlato.

Nakon toga su me zvali u reprezentaciju i to je bio kraći period kada je taj ženski sport dobio neka sredstva za evropsko i svetsko prvenstvo za žene i bio je oformljen nezavisni savez za ženski boks.

Tako sam se priključila reprezentaciji i otišli smo za Kinu na svetsko prvenstvo i, naravno, nismo ništa uradili. Ali, to su bili moji počeci u boksu. Kada se srušio tadašnji savez sve je stalo. U međuvremenu sam upoznala svog supruga koji je odmah shvatio koliko sam zaluđena za boks i tako smo otišli za Nemačku, a ja sam se okrenula profesionalnoj karijeri.

Tada počinjem da treniram sa jednim Ukrajincem i debitujem na prvom meču koji smo organizovali u Srbiji.

Kasnije sam boksovala u Nemačkoj, došle su mi različite ponude i uspela sam da ostvarim značajne rezultate. Tako se, jednostavno, zahuktalo i evo sada idem na Olimpijske igre.

Zanimljivo je da ste, u istom periodu kada počinju Olimpijske igre, imali ponudu za profesionalni meč u Londonu koji bi vam doneo 20.000 funti i, ukoliko pobedite, WBA titulu svetskog prvaka. Međutim, odbili ste. 

Meč je trebalo da se odigra četiri dana nakon početka Olimpijskih igara, ali sam odbila jer su Olimpijske igre nešto što je najprestižnije za jednog sportistu. Možda će nekome izgledati suludo što odbijam ovakvu priliku zarad nečega što mi neće doneti finansijsku podršku, ali biram da branim boje svoje zemlje i mislim da zaslužujemo da svet zna da i Srbija ima neki vrhunski kvalitet da ponudi u boksu.

Inače, mnoge zemlje se takmiče u amaterskom boksu već petnaestak  - dvadeset godina i teško je da mi uđemo u taj sistem. Ipak, neko gradi svoj lobi dve decenije i kada u meču postoji element koji bi ostavio sudijama da prednost daju jednom borcu, obično će njihova odluka ići u korist onih koji su duže tu.

Taj meč je trebalo da se odigra pod promoterskom kućom Media Hearn, odnosno na imanju Edija Herna, najboljeg promotera boksa u Evropi. Ipak, kažem, odbila sam ponudu onog trenutka kada je stigla vest o mojoj kvalifikaciji za Olimpijske igre.

Nadam se da ću profi karijeri moći da se vratim nakon toga.

Uradili ste nešto što je nezabeleženo u istoriji boksa, da se iz profesionalnog vratite u amaterski boks. I to vas je dosta koštalo.

Uobičajeno je da prvo napraviš olimpijsku karijeru, a zatim da se oprobaš u profesionalnim vodama. Kod mene je to išlo malo unatraške jer, kada sam otišla u profesionalni boks, ovaj sport je kod nas bio na nivou preživljavanja.

Ženski boks je tek pre nekih 10 godina debitovao na Olimpijskim igrama. U međuvremenu, 2016. su dozvolili da se profesionalci vrate u olimpijski boks, odnosno da svaka zemlja odluči da li želi da je profesionalci predstavljaju i tako sam dobila poziv i ja. Ja sam bila IBO prvak sveta i nastupila sam kao olimpijski borac. Onda je IBO federacija mene suspendovala i oduzela mi pojas jer sam, po njima, kršila ugled. Naime, za njih je nezamislivo da neko ko je prvak sveta u IBO federaciji, kao što su to, pored mene, bili Entoni Džošua i Genadij Golovkin, odluči na to da se vrati borbama na Olimpijadi. Za njih je to nešto što je na nižem nivou boksa.

Iako smatram da to nije istina, za njih je sve to ipak bilo nedopustivo. Tako da sam odlučila da, po cenu gubitka tog pojasa nastupim na Olimpijskim igrama. Naravno, mogu da se bavim profesionalnim boksom uporedo, međutim, neke federacije ne dozvoljavaju da si nosilac titutle u tom slučaju. Takav je i WBC koji takođe oduzima pojas šampionu koji želi da se vrati.

Velika razlika između profesionalnog i amaterskog boksa je broj rundi u jedom meču. Kako to utiče na vas? 

U profesionalnom boksu sam otišla na mečeve od 10 rundi što zahteva zaista vrhunsku pripremu. Drugačiji je i sam način boksovanja kod profesionalaca. Nema zaštitne kacige, rukavice se razlikuju i čitav sistem pravila je drugačiji nego li kod olimpijskog boksa.

Tu borac predstavlja sebe i svoje ime.

Opet, na Olimpijskim igrama borbe su u tri runde. To je prilično kratko i meni je veoma teško da protivnicu nokautiram u tom periodu samim tim što su i rukavice deblje, nosi se kacige, zaštićeniji su borci, sudije često prekidaju i opstruišu borbu. Mnogo je faktora koji nisu samo rezultat mog rada i samog boksa, ali mislim da se ipak mogu izboriti i da postoje neke više sile koje ti pomognu da dođeš do onoga što ti realno pripada.

Činjenica je da sam svojim nastupima poslednjih godina na različitim kampovima, turnirima i takmičenjima, stekla i mnogo prijatelja u tom svetu i izgradila svoju reputaciju, tako da me i sudije sada prepoznaju.

Da li to što dolazite iz profesionalnih voda može biti vaša prednost na Olipmpijskim igrama?

Amaterski borci profesionalce gledaju kao 7. svetsko čudo. Kada čuju da boksujem 10 rundi često se prestrave jer su njima i tri runde mnogo. Ne mogu ni da zamisle sebe kako se bore 10 rundi i mislim da iskreno poštuju profesionalne borce. Svi oni se, pored boksa, bave još nečim drugim u životu i žive drugačiji život, a mi smo u potpunosti posvećeni boksu.

Mi smo porodica koja se bori svim svojim sredstvima i, naravno, uz pomoć Bokserskog saveza Srbije, da dođemo do nekog nivoa i da se borimo sa protivnicima koji imaju daleko veću logistiku iza sebe i kada uđu u ring ne razmišljaju ni o čemu drugom izuzev o samom meču i ne brine da li je pobedila ili izgubila. O tome neko drugi razmišlja. A kod mene je drugačije i imam milion stvari kojima sam opterećena. Ulažem i svoj novac, potrebno je da opravdam sredstva koja su mi sponzori dali i sve to je nešto o čemu moram da razmišljam neprekidno. Tako da je naša priča takva da pokazujemo kako, taj neki fanatizam, upornost i posvećenost mogu da daju rezultate.

Koliko je problematičan za vas prelazak na tri runde?

Sada sam se već adaptirala i spakovala sam se. Nemam više taj problem da mi nedostaje vremena, da sam se kasnije upalila kako mi se često dešavalo u početku. Sada sam se natempirala i nema više ispadanja.

S druge strane, na Olimpijskim igrama mečevi su sa najviše jednim danom pauze i malo je vremena za odmor. Ali, ti mečevi u amaterskom boksu me ne oštećuju i fizički sam baš dobro pripremljena tako da nemam zamor. Najteži deo posla je tempiranje kilaže jer se merimo svakog jutra i ne sme biti odstupanja od 48-51 kilograma kolika je norma za kategoriju.

Opet, žena koja odboksuje sa mnom, znam da će u narednoj borbi biti 30-40 posto lošije nego li da su imale neku drugu protivnicu u žrebu. 

S druge strane, vi ste sada, po godinama, na početku zlatnog perioda.

U olimpijskom sportu borci se takmiče do 40-te godine. Ja sada punim 30 i to je možda i najbolje vreme za rezultate. U boksu žene kasnije sazrevaju i ostvaruju vrhunski rezultat. Meni su ove igre došle kao prilika da se susretnem sa svim tim stvarima i upoznala kako sve funkcioniše, kako bih se na sledećim sigurno kretala i mogla da kažem ovo je moje mesto i dolazim da uzmem medalju.

Olimpijske igre su ogromna stvar. Verujem da takmičarima u fokus dolaze mnoge stvari pored one zbog koje si došao. Upoznaš ljude koje si do tada gledao samo na televiziji. Na primer Novaka Đokovića. Želiš da razmeniš neka iskustva sa tim ljudima jer tu niko nije posebniji od drugog i sigurno je da tu postoji silnog uzbuđenje. Nadam se da će sve to delovati pozitivno na mene i pružiti mi dodatnu motivaciju. Opet kažem, ove Olipmijske igre ipak posmatram kao odličnu priliku da napravim jedan skauting čitave piče i da na sledećim igrama budem realno neko od koga se može očekivati da donese medalju našoj zemlji.

Ipak, svi mi koji navijamo za tebe se nadamo da medalja neće izostati ni na ovim igrama. 

Naravno, nije isključeno da ću osvojiti neku medalju. Ipak, završila sam fakultet za sport i sve posmatram sa sportske strane i mnogo aspekata. Mislim da je taj prvi odlazak zbog čitavog ambijenta, velika nepoznanica. I čitav pripremni period do kvalifikacije je bio takav da ne mogu da objasnim sama sebi taj osećaj. Kada vidiš one olimpijske krugove budeš kao omađijan. Želiš da sve to uspe i radiš sve sa nekom posebnom energijom koja se razlikuje nego kada li se spremaš za druga takmičenja. 

I sama vaša kvalifikacija na Olimpijadu je bila, da kažemo, puna trzavica. 

Kada sam izgubila taj poslednji meč na kvalifikacijama u Parizu protiv Italijanke, potpuno sam se emotivno slomila. Mislila sam da je to to i da ću morati da čekam tri godine. Bila sam gladna da krenem odmah da se spremam za naredne Olimpijske igre. Možda je i bolje što je moja kvalifikacija došla drugim putem, odnosno na osnovu broja bodova koje sam prikupila učestvovanjem na turnirima i tako bila prva na rang listi u Evropi, jer ću biti racionalnija i drugačije razmišljati.

Dobro je što nisam ni u jednom trenutku prestala sa treningom tako da sam u odličnoj formi. 

Još jedna otežavajuća okolnost je i to što ćeš u svom uglu imati samo jednog trenera iako je obično potrebno imati tri osobe.

Kvota koja je dodeljena meni od strane MOK-a kaže da mogu povesti sa sobom samo jednog trenera. Broj kvota je određen na osnovu broja sportista ispred jedne države. S obzirom da ćemo mi imati oko 80-90 takmičara i u odnosu na to ide 50 posto ljudi koji nisu sportisti. Nama je dodeljeno da za boks možemo povesti samo jedu osobu. Ipak, i na prethodnim takmičenjima sam nastupala na sličan način. To je možda hendikep, ali snaćiću se.

Razlog svega je korona virus. Da su normalne okolnosti, bez obzira na kvote, bilo bi moguće da sa mnom pođu i drugi spoljni saradnici koji bi bili van Olimpijskog sela i, uz akreditaciju, mogu ulaziti po potrebi. Međutim, sada će svi sportisti biti u balonu, neće biti moguće ni ući ni izaći iz sela.

Postoje brojne predrasude kada su u pitanju žene koje se bave boksom – da to dovodi do razbijenog nosa, modrica, muškobanjaste građe... Međutim, vi ste dokaz da stvari nisu takve. Šta bi ste poručili devojkama i devojčicama kada je boks u pitanju?

To su sve predrasude. Ljudi su skloni da donose zaključke bez dovoljno informacija. To kako ćeš sebe predstaviti svetu i izgledati nema veze sa boksom. Boks je veština u kojoj važe striktna pravila. To je jedna igra nadmetanja. Mene je privukao jer pruža mogućnost čoveku da napreduje na raznim poljima, podstiče kreativnost, brzo razmišljanje, a to je nešto što je značajno u svim aspektima života.

A to kako ćeš izgledati, zavisi od samog čoveka i stila kojim boksuje. Neko može imati slomljeni nos. U borbi prvo razmišljam o tome kako da se zaštitim i budem fizički toliko superiorna da protivnik ne može da mi skloni gard. Sve to zavisi od fizičke pripreme.

S druge strane, postoje bokserke koje su manekenke, a bore se sada na Olimpijskim igrama. Pri tom, tu ima žena koje se bave muzikom, onih koje su fakultetski obrazovane. Dakle, sve zavisi od toga kako se čovek postavi.

Inače sam više rezervisana kada mi je protivnica žena koja izgleda, da tako kažem, naivno nego li kada su s druge strane neke namrštene, istetovirane, jer nemaju potrebu da se ističu na takav način i samim tim mislim da su opasnije.

Uz karijeru ste i na master studijama. Da li u budućnosti planirate da se bavite trenerskim pozivom?

Ne volim da mnogo planiram. Svestrana sam i ne bežim od toga da ću možda raditi i kao trener. Nikada se ne zna da li će se pojaviti neka ponuda nakon što završim sa karijerom borca. Činjenica je da se obrazujem u tom pravcu i da razmišljam i o tome.

Ono u šta sam sigurna jeste to da ću ostati čitavog života u sportu, a to na koji način, videćemo. Volela bih da moje iskustvo bude od koristi nekim mladim talentima koji će tek doći.