Novica Veličković: Zbog Beograda i Partizana ponovo uživam u košarci

Čovek koji srce ostavlja na terenu, igrač za koga izgubljene lopte ne postoje, kapiten košarkaša Partizana, kratak je opis Novice Veličkovića.

Dok je njegova karijera išla uzlaznom putanjom imao je peh – tešku povredu kolena. Usledila je operacija i pretnja da je sa košarkom gotovo. Ipak, za ovog Zemunca, to nije bila opcija. Fanatično je nastavio da radi i uspeh nije izostao. Danas, kao prvi igrač Partizana otkriva kako se zaljubio u košarku, kako izgleda put do vrha i šta ga danas čini srećnim.

Odrastao si u Zemunu. Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Rođen sam u Višegradskoj, pošto je zemunska bolnica bila zatvorena zbog nekakve epidemije te 1986. godine. To mi je najveći kiks koji sam imao u kraju :) Odrastao sam oko Karađorđevog trga i to je moj kraj. Veliki broj stanara zgrade u kojoj sam živeo bili su profesori sa Poljoprivrednog fakulteta. I sam moj otac je bio profesor. Tako da je komšiluk bio miran, kao i samo moje detinjstvo.

Taj deo Beograda, granica sa Zemunom, meni je najlepši deo grada. Sećam se, roditelji nas puste u dvorište vrtića tu u kraju i ne moraju da brinu za nas. Imali smo teren za fudbal, tako da smo jurili za loptom po ceo dan ili igrali klikere. Pošto nam je najbiži košarkaški teren bio u ulici Džona Kenedija, kačili smo koš na drvo i pikali basket. Sve u svemu bilo je to veoma lepo detinjstvo. 

U kom kraju Beograda danas živiš?

Sada sam kod Arene. Pomerao sam se na više lokacija, ali uvek gledam da budem blizu roditelja, da ne prelazim most ka starom gradu i ne odem previše daleko u blokove. Volim da budem blizu porodice i prijatelja koji su svi tu negde. Pored supruge i dece, to su ljudi bez kojih ne mogu da zamislim nijedan dan.

Jedino što mi je Pionir s one strane reke. To je jedini razlog zašto prelazim Brankov most i ulazim u gradsku gužvu koja zna da bude veoma naporna.

Ima nekih priča da bi Partizan mogao da se vrati u halu Ranko Žeravica?

To bi me spaslo. Rezervoar bi mi trajao mesec dana, a možda bih kupio električni bicikl da se vozim na trening. S druge strane to je Partizanov kraj pun naših navijača i voleo bih da se to dogodi. A, pored svega, ta hala je veoma lepa i sada je renovirana.

Šta najviše voliš u Beogradu? 

Obožavam “bleju” u Beogradu na mestima gde se osećam prijatno i gde me niko neće gledati ko sam i šta sam. Beograd je specifičan po restoranima kojih se ni Monte Karlo ne bi postideo. Pričam sa ljudima iz Hrvatske i Slovenije, svi kažu da ovde dođu da se lepo provedu, jer nemaju tamo takvu opuštenost.

Jednom sam pričao sa Felipeom (Rejes španski košarkaš) i pita me zašto je sve ovako sivo, dok smo prilazili starom gradu preko mosta, a bio neki tmuran dan. Ja mu objasnim – komunizam, da ne bih dužio priču. Ali stranci generalno obožavaju Beograd. Milton Palasio i Vontigo Kamings su obožavali da izlaze. Mislim da nijedan grad ne može da ponudi ono što može Beograd. Mi smo, kao narod, jako otvoreni i to ljudima prija. Zato se svi oni i vraćaju u naš grad. Sećam se da je Palasio živeo u Vojislava Ilića i da se navukao na neke uštipke u kraju. Samo je to jeo. Kaže ovo je deset puta bolje od burgera koje jedem u Americi.

A šta ti smeta u prestonici?

Ono što mi smeta je to što Beograd postaje malo prenatrpan i ogromne su gužve, a manje sredine su nam, nažalost, opustele. Razumem ljude, svi žele najbolje za sebe i svoju decu, a Beograd pruža najviše šanse za to.

Odrastao si u periodu kada je cela nacija bila zaražena košarkašim virusom i bila je milina gledati svaku utakmicu. Da li je ovo bila udica zbog koje si i ti uzeo košarkašku loptu u ruke?

Želeo sam da se bavim nečim što me je zaista zanimalo, a ne stvarima koje je otac znao da mi nameće, naravno sa najboljom namerom. Išao sam na karate, plivanje, učio harmoniku… Uh, tu harmoniku nisam podnosio. Odem na čas i tih sat vremena mi je da se ubijem.

Košarkom sam počeo da se bavim 1996. godine u vreme kada su svi pričali samo o Đorđeviću, Daniloviću, Rebrači, Divcu, Paspalju… Pogodilo se da su nam tada došli u školu ljudi da dele letke za novootvorenu školu košarke. Jedina muka bila je to što su treninzi održavani u školi sa kojom moja “škola” nije bila u dobrim odnosima – to je bilo ono klasično klinačko neprijateljstvo. Ipak, bili smo deca i ložili se na košarku, tako da smo krenuli i počeli da treniramo. Sećam se, tada sam igrao peticu i bio “metla” onako sav neuhranjen :) Ipak, i tada sam gledao kako da ukradem loptu, da se borim što bolje. 

Pored treninga da li si igrao i basket sa drugarima iz kraja? 

Ubijao sam se. Igrao sam sa nekoliko godina starijim od sebe, jer sam vršnjake mlatio. Dobar basket se u Zemunu igrao u školi Lazar Savatić, na keju i u Džona Kenedija. S druge strane, voleo sam da sam radim stvari. Uzmem loptu i, 700-800 metara, koliko sam imao do prvog koša, vodim loptu samo levom rukom. Tu, sat i po, dva šutiram, vežbam i vratim se kući vodeći loptu desnom rukom.

To se sve dogodilo nakon što sam rešio da ostavim moju prvu ljubav – fudbal. Tu odluku sam doneo naprasno nakon što sam pričitao da od njega stradaju noge. Tada sam se prebacio na basket i to je bilo jedino što me je zanimalo. Trpeli su i škola i ja, budući da mi je otac profa. Ali toliko sam bio zaljubljen u košarku da je to bilo nenormalno. 

A onda su te primetili ljudi iz Partizana?

Tada sam prvi put pomislio da sam među boljima u generaciji i da je košarka nešto čime bih zaista mogao da se ozbiljno bavim. To je zahtevalo puno žrtvovanja. Prvo sam se prebacio u školu u kojoj se na časove išlo samo pre podne kako bih stizao na treninge. Međutim, godinu dana kasnije su se prebacili da drže časove i popodne. Trebalo je sve stići. Veliki je broj potencijalno velikih igrača propao upravo zato što im je bilo nemoguće da se uklope i postignu sve. 

U tom trenutku ti imaš 15 godina i kakve nade? 

Tada sam ušao u kadete Partizana, a o mladom timu nisam ni sanjao. Bila je veoma jaka generacija. U trenutku kada sam došao jedna generacija se završila – tu su bili Vuk Radivojević, Ita Radenović, Šljivančanin, Mijović, Lekić, Raković…

Sa kadetima smo poosvajali sve što smo mogli i tada, godinu dana nakon mog dolaska, su me prebacili da treniram sa mladim timom Partizana. Nama kao deci je to mnogo značilo za razvoj. Igrati sa igračima koji su desetak godina stariji od tebe, jači, iskusniji. To je neprocenjivo iskustvo koje mi je pomoglo da uđem u prvi tim.

Dakle, najbitnije za mladog igrača koji je na tom prelazu jeste da igra? 

Da. Mi smo imali non stop utakmice. Imali smo kadete, mladi tim i treninge sa prvim timom. Nije bilo ni pomisli da ćeš odmoriti. Prvo sam hvatao autobus 17 i išao na JNA u teretanu, pa individualno rad u sali, onda idem u školu i posle toga trening na Torlaku. Dođem kući u 11 uveče i više ne vidim od umora.

Takvim radom dolaziš do prvog tima Partizana, uostalom kao i drugi igrači. Bili ste mladi, a pravili ste velike rezultate. Ipak, dosta je bilo tu povreda. Da li je to uzrokovano prevelikom potrošnjom?

Bilo je pakleno, ali sve je imalo svoju satisfakciju. Kada u 21. godini osvojiš titulu, a pritom si jako bitan u timu i ceo grad te zna, to nema cenu. Mislim da je pogubno po povrede igrača bilo leto. U sezoni, ja se nikada nisam povređivao. Međutim, momenat kada bi trebalo da odmoriš, odnosno leto, ti ga nemaš jer igraš u reprezentaciji. Ceo sistem evropske košarke uništava igrače. S druge strane NBA ima drugi princip koji omogućava igračima da budu aktivni i sa 35 godina. Evo pogledajte Miloša Teodosića. On je sredinom aprila završio sezonu i trebalo bi da se pojavi u septembru. Do tada ima vremena da se odmori i pripremi telo za najveće napore. Toga u Evropi nema. Tu je Evroliga, ABA liga, KLS… non stop si u gasu i nikada nisi opušten.

Da imali smo jake treninge, ali samo takav trening je mogao da me odvede u Real. Tako je trenirao i Đorđević i Danilović, Savić… Problem je što se igra 70 utakmica u sezoni, a na leto te čeka reprezentacija. Naravno, mlad si, hoćeš da igraš za reprezentaciju, to je čast i daješ sve od sebe, ali kao igrač nemaš kada da se odmoriš. To je problem, što igrači često nemaju niti jedan dan slobodan u godini. I tako svi igrači u Evropi rade od 15 godine, što je ubitačan tempo.

Trenirao te je Dule Vujošević. Šta je specifično za njegov sistem treninga kojim se zarpavo prave dobri igrači?

On je tata, stroga glava porodice. Posvećenost i rad u nenormalnim količinama to je ono što ga karakteriše. Trening kod njega izgleda tako da od 9:30 – 10:30 radiš individualno, onda dolazi cela ekipa i gruvaju se tegovi i radi na snazi sledećih sat vremena. Onda ulazimo na teren i na kraju svako dobija zadatak šta i koliko je potrebno da pogodi na šuterskom delu treninga. To može da traje i po dva sata, recimo da pogodiš 10 šuteva uzastopno. Za sve to vreme Dule je tu i traži maksimalan fokus od igrača, stalno. Iz tog maksimuma koji pružaš možeš samo da ideš na gore. 

Koga bi izdvojio od drugih trenera sa kojima si radio?

Dudu Ivkovića koji mi je doneo neku drugu, gospodsku priču. Naučio me je da drugačije posmatram košarku. Recimo, jednom me je izvukao iz igre nakon što sam dao 15 poena za tri minuta. Mislim se što me sad izbacuješ. A on mi kaže: “Bolje da te vadim sad kada ti je glava top, da znam da mogu da računam na tebe ako bude gusto, nego da te vadim kad si u kanalu, pa neću moći da računam na tebe”. Na takve stvari nikada pre Dude nisam pomišljao.

Takođe Moka Slavnić, čovek koji je fenomen, pravi pozitivac koji me je stavio u A reprezentaciju. On je čovek sa kojim reprezentacija nije napravila mnogo, ali je imao petlju da napravi rez ubacivanjem devet debitanata, koji je bio neophodan u reprezentaciji i svesno je žrtvovao sebe zarad boljitka svih. 

Šta je sa trenerima u Realu? 

U poređenju sa velikanima koje sam spomenuo nemam šta da kažem o njima. Jedino je Pablo Laso bio čovek koji me je razumeo i sa kojim sam imao dobar odnos u Realu.

Povreda kolena te zadesila kada si bio u punom zaletu sa 25 godina. Kako si se nosio sa time? 

Osećao sam se ubijeno u pojam. Na operaciju sam otišao misleći da će mi malo nešto raditi na hrskavici kolena i da sam za dva meseca na terenu. Međutim, kada sam se probudio iz anestezije, došao je doktor i rekao mi da je stanje mnogo gore, ali da sa takvim stanjem ima i onih koji nastave karijeru i onih koji to ne mogu.

Od ideje da ću kratko odsustvovati, došao sam do toga da bar 9 meseci neću moći da igram, a i ako zaigram, da neću dostići nivo na kome sam bio, što zapravo nikada nisam ni uspeo da postignem.

Tu sam najponosniji na sebe što nisam odustao. Koleno je takvo kakvo je i sa godinama ću imati problema, to je sigurno. Moja ljubav prema košarci mi nije dala da prekinem i nisam teret na terenu, ekipa ne trpi.

Šta se dešavalo dalje?

Morao sam da pređem na drugačiji način igre i sve to tek nakon što sam morao da ponovo učim kako se hoda i prođem kroz oporavak.

S druge strane ubijalo me je u pojam što sam posle Partizana i Reala, spao na to da igram u Bambergu, koji jeste veliki klub, ali nije na tom nivou kao Real i to boli.

Usledilo je vraćanje u Megu koja me je oživela, zatim u Trabzon i tursku ligu gde se nisam osećao sjajno. Porodica je bila sa mnom. Supruga Vanja je tada zatrudnela drugi put, ali je bila sama bez porodice i prijatelja, i želeo sam da se vratimo kući.

Došao sam u Partizan i ponovo uživam u košarci, prepoznajem navijače u hali, tu je motivacija i osećaj koji sam imao ranije i to “ludilo” zbog koga sam zavoleo košarku.

Sada si najstariji u ekipi Partizana. Šta je to što si voleo kod Partizana u kome si počeo, a koliko su danas stvari drugačije?

Igrači Partizana su uvek igrači Partizana. Gde god da se pojavimo, imali smo kako se ponašamo, postojale su norme jer je to ozbiljan klub. Partizan se danas vraća u pravom smislu.

Mislim da su naša deca najbitnija za celu košarku i tu je Partizan prednjačio. Potrebno je da i danas pravi velike igrače kroz svoj sistem. Partizanova publika je košarkaški veoma edukovana i ne možeš je prevariti. Ti ljudi vide kada se neko ne bori ili ne daje sve od sebe. To pomaže mladom igraču i zato Partizan treba da bude pravi predstavnik srpske košarke.

Danas se deci previše daje. Već sa 15-16 godina potpisuju ugovore, dobijaju najnovije patike i opremu od kluba, a mi nismo ni sanjali o tim stvarima. Ako pokažu malo talenta šalju ih na Džordanov kamp i to je super za tog klinca, ali i nije jer počne da se tripuje. Ne shvataju da kad uđu u seniore nastaje sasvim druga priča. Više ne igraš sa protivnicima koji su tvoje godište već sa onima koji su stariji, jači, iskusniji. Klinci danas moraju da rade mnogo više nego što je to slučaj trenutno.

Živeo si u Madridu, Bambergu, Trebzonu. Šta ti se dopalo od gradova?

Jedino Madrid. Način života, pitomost, nikada nisam to video. Sirenu u saobraćaju nisam čuo tri godine. Beograd mi je bio sve na svetu. Ali, odlaskom u Madrid sam uvideo koliko mi ovde patimo, koliko je svaki dan neka borba, stalna tenzija. Tamo nema tih briga, makar tamo gde sam ja bio. Njihovi studenti se provode, sede na trotoarima, ali nikada nema tuča, sukoba. Prepoznavali su nas na ulici kao igrače Reala, ali nas niko ne gleda šta smo obukli, ne obraća se pažnja da li je neko tetoviran, kakva mu je frizura... Ljudi sede sa nama, sve je opušteno. Baš mi je bilo lepo u Madridu.

Od tada više ne kupujem neku sad markiranu robu, već živim život na sasvim drugačiji način, opuštenije.

Kako je roditeljstvo uticalo na tebe i na tvoju suprugu koja je takođe sportista?

Tu je Vanja, moja supruga, uradila najveći posao. Ništa joj nije teško, a pretrpela je najveći potres jer je morala da se odvoji od svoje odbojke. Sećam se dok smo bili u Turskoj, kad deca spavaju, ona odradi trening. Vanja je sada počela ponovo da igra i presrećna je zbog toga.

Moram priznati, deca su nam donela novu dimenziju života. Oni su naša sreća i nema toga što za njih ne bismo uradili.