Osman Ahmed: Umetnost je moj eliksir mladosti

Rešite asocijaciju: Deda Mraz, klovn, slikar, Multientička atrakcija, Plava ptica. Ukoliko makar samo delimično pratite domaću scenu, jasno vam je da je tačan odgovor Osman Ahmed. U intervju za 011info ovaj multimedijalni umetnik priseća se kako je, preko noći, pronašao svoju profesiju i posvetio život animiranju dece, ali i kako se latio kista i bubnjarskih palica, praveći u svom životu zaokruženu umetničku celinu.

Koje su vam prva sećanja iz detinjstva?

Iako sam rođen u Zrenjaninu, tamo sam proveo svega godinu-dve i ne sećam mnogo čega. Potom smo se preselili u Bačko Petrovo Selo, gde je otac dobio premeštaj. Inače, on je bio Sudanac, koji je u jeku Pokreta nesvrstanih došao na studije u Beograd, gde je i upoznao moju majku.

Elem, sve moje uspomene iz detinjstva su vezane za društvo. Sa svojim vršnjacima sam se redovno brčkao u Tisi i pentrao po drveću. Kad bi jednom-dvaput godišnje došli fliperi u našu varošicu, nisu mogli da nas odvoje od aparata. Naravno, bilo je tu i nestašluka, poput “mažnjavanja” lubenica iz Banata i preplivavanja Tise nazad do skloništa.

Takođe, pamtim da je otac bio strastveni pecaroš, a ja sam se divio njegovim ulovima. Ti trenuci su mi vrlo dragi, imajući u vidu da sam rano ostao bez tate. Međutim, sećanja na njega i dalje žive zahvaljujući ljudima kojima je kao dijagnostičar pomogao, a koji mi i dan-danas skreću pažnju na tu činjenicu.

Da li ste imali prilike da posetite očevu domovinu?

Otac, koji se osećao kao Jugosloven, pretpostavljam da nije želeo da nas vodi u Sudan zato što su tamo vladali nemiri, a i dan-danas je to slučaj. No, pre nekoliko godina kod mene se javila želja da posetim tu afričku zemlju, ali ne na turistički način, tako što ću sesti na avion i odleteti tamo. Daleko od toga.

Pošto sam zaluđenik za “Mečku”, plan je da se Sudana “dokopam” mojim vernim Mercedesom E 250 i dokažem da, bez popravke, auto star 35 godina može to da izvede. Naravno, čitavu tu avanturu bih dokumentovao. Ipak, za taj poduhvat su potrebni finansijski resursi koje nemam, ali čvrsto verujem da takva priča mora biti vizuelno ispričana.

Kada i kako ste počeli da animirate decu?

Sa 6-7 godina počeo sam da treniram fudbal kod pokojnog legenda Nađa Zoltana zvanog Čampika, a prema rečima drugih, važio sam za talenta. Štaviše, iz te nulte lige dospeo sam do treće, igrajući za Bajmok, a kasnije i za podmalak Bečeja, koji je tada nastupao u prvoj ligi. Međutim, odlazak u vojsku je sasekao sve moje fudbalske ambicije, iako su mi predviđali ozbiljnu karijeru.

I onda, jednog snežnog, ali vedrog petka, u decembru 1998. godine, probudio sam se i jednostavno mi je nešto kliknulo u glavi. Ustao sam i prozborio sam: “Dosta je bilo, idem da budem Deda Mraz!” Na kraju je tako i bilo.

Nekako sam uspeo da se nabavim kostim iz osnovne škole i, bez ikakve pripreme, nastupim za tu Novu godinu u zabavištu u Bačkom Petrovom Selu. Dok sam zabavljao i mamio osmehe tamošnje dece i njihovih roditelja, sinulo mi je da ovo može da mi bude profesija. Bio sam uveren da sam pronašao svoj poziv i nisam se prevario.

I tako sam postao Deda Mraz, ali pst! Posao Deda Mraza je tajni! Čak ni moja rođena deca ne znaju – samo tašta, koja, sa zadovoljstvom, opere i ispegla kostim, usput verno čuvajući moju tajnu! (smeh)

Na to se nadovezao i posao klovna, zar ne?

Da, to je bio nekako logičan sled. Tada sam se jedva dovijao za kostim i rekvizite – klovnovski nos niste mogli nigde da pazarite. Sva sreća, pa mi isti nije potreban, jer sam ga šminkao, a i poprimio taj oblik. (smeh)

Uglavnom, praksa me je naučila da je biti klovn stvar energije, a ne šminke i kostima, koju će osetiti vaša publika. Recimo, ja se danas minimalno šminkam. Dakle, nisam ni pajac, ni dvorska luda. To su sve artisti. Ja sam sveden klovn, koji veruje u tu ulogu i, neskromno govoreći, uvek daje sve od sebe. Ako se tako ne ponašate i nastupate, bićete 100% razotkriveni od strane dece.

Pritom, poenta je da bude zabavno svima. Dakle, koliko deci, toliko i odraslima. Ja, kad uđem, kao Terminator, skeniram okupljene i lociram “nestašnu” decu, “namrgođenu” baku u ćošku i, ako njih uspem da animiram, to bude nastup za pamćenje.

Da biste to postigli, ne pomaže šablonski pristup. Otuda i moja izreka: “Što više rekvizita imam, to mi je mašta razdraganija.” Oni mi dopuštaju da se izvučem iz škripca kad trik ne uspe. No, mnogo toga je i do 20-godišnjeg iskustva. 

Koliko je profesija klovna cenjena kod nas?

Gledajte, iako radim i živim tu karijeru gotovo četvrt decenije, ipak ona nije cenjena kao što bi možda bila u Americi, Francuskoj, Španiji… Ovde se tzv. “klovnovska posla” poimaju kao neko “izmotavanje” – kao to svako može.

Da, svako može da se našminka, i šta dalje? Isto tako, svako može da šutne fudbalsku loptu, ali neka onda postane Ronaldo ili Ronaldinjo. Kao što moje kolege vrlo dobro znaju, bilo da ste klovn ili Deda Mraz, vi morate da živite taj lik. Kad odenete taj kostim, vi igrate tu ulogu i nema izlaska iz nje.

No, svi smo svesni gde živimo i ja sam klovn u svakom smislu te reči.

Ipak, vaš posao je vrlo odgovoran, jer nipošto ne smete da izneverite svoju mlađanu publiku, čak ni kad vam nije dan.

Jako odgovoran, a, kao i svakom drugom, i meni se dešava da budem nervozan ili neraspoložen. Međutim, klovnovski posao ne sme da trpi. Vi uvek morate da budete na nivou. Stoga, kad imam takve trenutke, izbrojim do tri, obučem kostim, nanesem šminku i to je to – ja sam klovn i tačka. 

Pored nastupa na zabavama, imali ste i nastupe u beogradskim bolnicama.

Tako je. Bio sam deo projekta američke nevladine organizacije, koja je angažovala nas klovnove i dodelila im “titulu” doktora koji obilazi beogradske bolnice i pokušava da nasmeje najmlađe pacijente. Tada sam se otprilike i preselio u Beograd.

To je bio posao koji nije mogao svako da radi. Svaki put vidite nešto što vas žacne. I, kad mislite da ste posvedočili svemu, nešto vas iznova iznenadi. Istovremeno vam postane jasno da stvari oko kojih se svakodnevno nervirate su, u stvari, krajnje trivijalne. Zapravo, to su obične gluposti.

Tokom skoro deset godina obilaženja bolnica nagledao sam svega i svačega. Dešavalo se da deca, sa kojom smo se družili mesecima unazad, ne budu više sa nama. I sada vi morate da uđete nasmejani, sa crvenim nosom, dok nju ili njega iznose, jer ni po koju cenu ne smete da izađete iz uloge. Pobogu, vi ste dr Klovn i tu ste da lečite smehom. Zaista potresne scene.

Sa druge, vedrije strane, naši nastupi su nesumnjivo davali rezultata. Iako su nas izvesni doktori isprva popreko gledali, ubrzo su primetili da naše “glupiranje” ume da “otvori” malo dete i omogući struci da obavi svoj posao. Potom su nas čak puštali da uđemo pre vizite, što je zaista bilo sjajno. Štaviše, određeni lekari su usvojili neke stvari od nas i tako unapredili svoj pristup pri susretu sa mališanima.

Pomenuli ste se tada preselili u Beograd. Kakav vam je bio prvi dojam glavnog grada? 

Beograd je oduvek bio deo mojih snova. Da, želeo sam da odem u Ameriku, ali to je mnogima želja. Ipak, Beograd i njegov duh su nešto sasvim drugo – lepše. Imao sam sreće da se dočepam i posvedočim deliću toga, jer, kao što stari Beograđani vrlo dobro znaju, nekadašnji Beograd i ovaj današnji su nebo i zemlja.

Takođe, imao sam sreću što mi je prvi “cimer” bio niko drugi do Dragiša Krunić, autor “Majstorske radionice”, koga je u istoimenoj seriji tumačio bard našeg glumišta, Zoran Radmilović. Iza toga je jedna krajnje zanimljiva i duhovita priča. 

Naime, tražio sam smeštaj i igrom sudbine sam sreo Slavka Krunića, našeg poznatog slikara. On mi je poručio da vidim sa njegovim ocem. Kad sam došao tamo u kuću u Gospodara Vučića, Dragiša me je pogledao i izustio: “Sviđaš mi se, Osmane. Prva rata ti je 100 evra i guska!” (smeh)

Kud ću, šta ću, odem u Bačko Petrovo Selo i zamolim mamu da mi spremi gusku. Ona je nabavi iz “pouzdanih izvora” i pošalje me nazad za Beograd. Dragiša ju je, sa odobravanjem, njupao u vidu supe, usput čitajući svoje najdraže novine, Danas, i primio me u svoj dom. Ja sam živeo na spratu, a on u prizemlju. Rečima ne mogu da opišem koliko mi je drago što sam poznavao tog čoveka.

Čak i kad je preminuo, nastavio sam tu da živim još godinu-dve. I jednom prilikom, dok sam “kuvao” od letnje vrućine i čekao da mašina centrifugira veš, na mene su se stručili neki papiri koji su stajali na njoj. Ne znam odakle su se stvorili, ali moja pretpostavka da ih, Dragana, Dragišina ćerka tu spustila. Uglavnom, to je bio scenario za “Majstorsku radionicu”. Kakva scena, zar ne?!

Kad govorimo o televiziji, već dugi niz godina uspešno vodite dečju emisiju “Plava ptica”.

Da, ona je nastala na inicijativu legendarnog Timotija Bajforda. Mislim da je “Plava ptica”, gde smo koleginica Borka Tomović i ja glumci-voditelji, jedna od retkih dečjih emisija koja se trenutno emituje na malim ekranima, što je ogromna šteta. 

Kad se prisetim detinjstva, moja generacija je imala “Neven”, “Poletarac”, “Kocka, kocka, kockica”, kasnije i “Metlu bez drške”, ali i edukativne serije poput “Opstanka”. Danas je to nije čest slučaj. 

Ipak, mi imamo sreće da je RTS prepoznao značaj takvog tipa emisija za mališane. Sada ulazimo u 13. godinu emitovanja, a nova sezona “Plave ptice” se prikazuje u svom standardnom terminu od 12.05 na RTS-u.

Mimo animiranja dece, zabavljate i odrasle sa svojim bendom Multientička atrakcija. Kada se muzika javila u vašem životu?

Muzikom sam počeo da se bavim još tokom srednje škole. Zapravo, imao sam i bend po imenu “Televizor”. Obučeni u radna odela, svirali smo pank i to autorske numere. Iskreno govoreći, nismo bili ni tako loši. Nastupali smo u Bačkom Petrovom Selu i obližnjim mestima sa relativnim uspehom. U međuvremenu, muzika je iščezla iz života.

Međutim, ponovo je ušla početkom milenijuma, sa Multientičkom atrakcijom, koja svira i peva o drugoj strani medalje savremenog doba. Da se razumemo, to je jedan težak rok, andergraund andergraunda, koji ne može da se sluša “dugo” i služi da se “izđipate” – izbacite višak energije. I, za razliku od vremena kad su, recimo, Hendriks i Dorsi nastupali, ova današnja muzika mora da se gleda da bi se slušala, što nekad nije bio slučaj. 

Sve u svemu, muzika je jedan ozbiljan hobi od koga katkad zaradimo neku paru, koji je ujedno jedna vrsta mog oduška od svakodnevnih obaveza. Ipak, kao i sa svakom ulogom koju tumačim u životu, ja svakoj posvetim maksimalno. Dakle, kad sam klovn, onda sam klovn; kad sam Deda Mraz, onda sam Deda Mraz; kad sam muzičar, onda sam muzičar; kad sam slikar, onda sam slikar. Oko toga pregovara nema. 

Kako izgleda proces stvaranja muzike?

Gledajte, ja nisam tekstopisac – nikad nisam bio niti ću ikada biti. Sve što stvorim nastaje u trenutku inspiracije. Primera radi, numera “Veliki grad” komponovana i napisana je jedne septembarske ili oktobarske noći kod Hotela Moskva. Naime, bilo dva sata iza ponoći i vraćao sam se pešice kući pošto mi je pobegao autobus. Pust i spokojan grad mi je uskomešao neke reči i ritam u trenu. Ja sam se dohvatio telefona i smesta to snimio. I tako je nastala pesma posvećena Beogradu.

Isto važi i za slikarstvo. Nedavno, kad sam otišao na spavanje, ugledao sam senku od kaputa, sa nekim šeširom, što je, u stvari, bila dečja kapa. I odjednom mi sine – čovek u kaputu, sa šeširom, kako u mraku sedi i drži piće kao motiv za sliku. I sada je samo pitanje vremena kada ću to naslikati.

U osnovi, tako izgleda moj stvaralački proces.

Pomenuli ste slikarstvo. Kad ste se dohvatili kista?

To je bilo početkom novog milenijuma, gde sam ozbiljnije spoznavao radove velikana poput Pikasa, Van Goga i Dalija. Pokušavao sam da upišem neke umetničke fakultete, ali uvek sam bio ispod “crte”. Kapiram da im je pao kamen sa srca kad su videli da nemam dovoljno bodova za upis. (smeh)

Kad sam se doselio u Beograd, voleo sam da slikam auto-lakovima u Knez Mihailovoj. Znao sam da obučem mornarsku majicu, udesim brčiće i kosu, i tamo zasednem i slikam na šta komunalna policija nije blagonaklono gledala. Imao sam svega lufta od sat i po-dva da stvaram, a onda bi me organi reda oterali. Ipak, ta dela su se prodavala, a ja sam od te zarade uspeo da odem na letovanje u Grčku, gde su me usput neki maheri svog “zanata” opljačkali, kao i ostatak voza. (smeh)

I pre dve-dve i po godine javilo mi se – uzeo sam četkicu i počeo da slikam. U principu, kroz te radove izbacujem sve ono što ne mogu kroz animiranje ili muziku. 

Da li ste do sada imali neku izložbu?

Dve, zapravo. Jedna je bila prošle jeseni u Bačkoj Topoli, a potom i u Bečeju. Nakon istih shvatio sam da ne moram pošto-poto da izlažem svoje radove. Jer, šta je cilj izložbe? Da se dela prodaju. Ko sada kupuje umetnička dela? Retko ko. 80-e su prošle. Danas ljudi nemaju za normalan život, a kamoli za sliku. Sa druge strane, svako delo košta zato što se radi o unikatnom, ručnom radu. Tako da, ja slikam radi lične potrebe.
Inače, tašta voli da zbija šale na moj slikarski račun. Prošle godine me je zatekla u ateljeu kako zurim u sliku i dumam kako da korigujem neku liniju. Kad me je upitala šta radim, ja sam joj potanko objasnio. Ona je samo odmahnula glavom, okrenula se i otišla. Ja sam to shvatio kao gest podrške. (smeh)

U konačnici, bilo da animiram, sviram ili slikam, šta da god radim, taj posao je moj eliksir mladosti.

Vi ste umetnik, kao i vaša supruga Aleksandra, koja je sjajna glumica. Da li naslednici pokazuju afinitet prema umetnosti?

Stariji sin, Ilija, pojavljivao se u nekoliko reklama i glumio je u filmu “Ime naroda” Darka Bajića. Sada mu je više akcenat na bubnjevima i udaraljkama. Mlađi sin, Jakov, slika otkad je bio u pelenama i to voli. Meni je neopisivo drago što se obojica tako kreativno izražaju.

No, realista u meni bi rekao da je to osuđeno na “propast”, jer umetnost kod nas, a i u svetu nije oberučke prihvaćena. Zapravo, na umetnost se gleda kao na neku “razonadu”, ali ako neko toj “razonodi” priđe svim svojim biće, to prelazi u njegovu vokaciju. Na stranu sve to, i supruga i ja ih podržavamo čime god žele da se bave u životu.

Kakvi su planovi za dalje?

Ako govorimo o slikarstvu, nastavljam da stvaram svim mogućim tehnikama, toliko da mogu da napunim dva-tri-pet kontejnera, a kad me ne bude bilo, deca će dobiti ključeve od istih i neka rade šta im se prohte. Zašto? Zato što, za moje vreme na ovoj zemaljskoj kugli, ne verujem da ću vinuti u “slikarska nebesa”. Otuda ja čitavu kolekciju odmila i zovem “Dead Art”, odnosno “Mrtva umetnost”. I, naprotiv, ne nameravam da prestanem da stvaram.

Što se muzike tiče, nastavljamo po starom, odnosno da sviramo gde god nas pozovu. Svakako uživamo u tome. Voleli bismo da nastupimo u Las Vegasu, ali sve mi se čini da nema ništa od toga. (smeh)

Kad je reč o klovnskom poslu, želim da naučim još novih stvari i steknem još veće iskustvo. U protivnom, ako budem stagnirao, onda ću spakovati sve u kufer i povući će se. No, to se neće desiti. Da, nekad mi je svega preko glave, ali to me prođe nakon nekoliko dana i ponovo se vrati ono istovetno ushićenje.

Prosto, ja sebe vidim kao slugu ovih poziva i lepo mi je. I zaista mi je nebitno da li će neko kupiti sliku ili ne, da li će neko doći na svirku ili ne, ili pred koliko dece ću izvoditi tačku. Ja sam 300% u svemu tome i naposletku svega toga osećam se podmlađenim.