Petar Janjatović: Muzička enciklopedija sa Liona

Kao klinac kešao se na tramvaje i znao da se prošvercuje na bioskopsku predstavu, a onda ga je očarala muzika. Ipak, njegovo oružje nisu postali instrumenti već pisana reč. Gotovo iz svakog kutka sveta prenosio je utiske sa koncerata, intervjuisao slavne, ali i one još neproslavljene bendove i uticao na stvaranje domaće rock scene. Petar Janjatović, novinar, muzički kritičar, pisac i prava muzička enciklopedija sa Liona za 011info govori o svom odrastanju, slikama iz života i objašnjava kako se jedan hipik oseća danas.

Koja su vam prva sećanja iz detinjstva?

Ona su vezana za deo grada između Liona i Crvenog krsta u kojem sam odrastao. Moja ulica je bila mirna, sa slabim saobraćajem i tu, na jednom skveru, smo se svi okupljali. Uvek kao u čoporu. Kada pogledam na to vreme iz današnje perspektive, čini mi se kao da sam živeo negde u provinciji, gde se društvo iz kraja druži svake večeri.

U blizini je bila bašta bioskopa "Beograd". Naravno, svi smo obožavali filmove pa smo često znali da se promuvamo kroz tuđa dvorišta kako bismo se domogli bioskopa i provukli bez karte. A čitav taj letnji bioskop je izgledao kao da ste negde na moru. Danas je bašta napuštena. Srećom nije porušena zbog retkog drveća koje je tamo zasađeno, pa je kao mala botanička bašta.

Isto tako na uglu Gvozdićeve i Bulevara revolucije je bila kafana "Lipov lad", koja je postojala od Drugog svetskog rata, pre nego što je 1974-75. godine srušena i izgrađena nova. Pošto je Bulevar bio pun malih zanatskih radnji, unutra se tačno znalo za kojim stolom sede pekari, mehaničari, obućari... Upravo tu su nas vodili na ćevape kada bismo dobili petice. Kad su srušili kafanu, Raša, moj brat blizanac je doneo veliki rukom pisani jelovnik (sa cenama) koji je godinama visio na zidu kafane pa je bio žut od duvana i masnih jela. Nažalost, nismo ga sačuvali a baš bih voleo da ga danas imam.

Kasnije, kada god bi me pitali gde stanujem, ja bih rekao: "Pa, kod one kafane gde je Dragan Nikolić išao na audiciju da bude šlager pevač." 

Foto: Vojislav Vujanić

Kako je izgledao život jednog dečaka tog vremena?

 Mi smo bili tipični klinici koji su ogrebanih kolena jurili za loptom. Igrališta su nam bili temelji današnjih crvenih solitera u Vranjskoj ulici, a kući smo se, po običaju, vraćali prljavi kao prasići. Dakle, potpuno jedno provincijsko odrastanje.

Onda je počelo postupno osvajanje Beograda. U to vreme saobraćali su tramvaji "Belgijanci", a glavna fora je bila da se na njih kešamo i tako spustimo od Liona sve do crkve Svetog Marka i onda nastavljamo u zezanje. Jeste bilo opasno i bilo je onih koji su i nastradali tako, ali kada smo se kešali osećali smo se kao nekakvi filmski junaci. Bilo je veoma uzbudljivo i suludo. Starije generacije kažu da su žace znale da ih pendrekom ošinu po turu dok su se verali. Ja sam mlađi, pa nisam to iskusio.

Tokom odrastanja ste postali i veliki fan kafana.

Moj otac Duško je radio kao šef nabavne službe hotela "Mažestik". Kada bi Rašu i mene doveo na posao, nastajala je fešta. Stuštili bismo se u poslastičarski deo kuhinje, gde bi nas tete posadile na stolice i kljukale poslasticama.

Krajem tih 60-ih "Mažestik" je bio baš na jakom glasu i u ponudi su imali neke, do tada neviđene, proizvode. Recimo, u njihovom ogromnom frižideru, velikom poput sobe, prvi put smo videli konzerve "Koka kole" i "Švepsa". Zamislite samo kakvo je bilo to iskustvo kada sediš i piješ sok iz limenke koju pola grada nikada nije ni videlo. Tako je počelo moje druženje sa kafanom. 

Foto: Vojislav Vujanić

Postoje li i danas kafane u pravom smislu te reči?

Ima Beograd dobrih kafana sa starinskim šmekom. Ja znam pet-šest takvih i tu svoju potrebu zadovoljavam u njima. Kafana se vrti oko klope i pića, ali ključna stvar je što se u njima mnogo smeje. Jako volim kafansku galamu, svi viču i kad se svađaju i kad se zabavljaju.

Verujem da svaki drugi konobar ima smisla za humor. Krajem 80-ih poznavao sam tadašnjeg britanskog ambasadora koji je bio veliki fan kafane. Vodio sam ga po takvim rupetinama, da ne poverujete. Baš u jednoj takvoj na meniju smo naišli na brizle. Kako nisam znao šta je to, pitao sam kelnera da mi objasni. On se uhvatio za gušu i krkljajući rekao: "To su ovde neke žlezde kod krave!" Tada sam skovao termin stand-up konobar.

Kada je se pojavila ljubav prema muzici?

Od malih nogu, peti-šesti razred osnovne. Fanatično smo slušali radio, zato što je bio najbrži izvor informacija, a tranzistor smo vukli svuda sa sobom. Uz film, rokenrol je bio najzanimljivija moguća kreativna delatnost u tom trenutku. To je period kada su "Bitlsi" bili u najkreativnijoj fazi, kada se stvarala tzv. hipi generacija, "Vudstok"... Sasvim je bilo logično da vas sve to povuče i privuče.

Foto: Z. Živković / Privatna arhiva

Paralelno sa time imali ste i afinitet prema knjigama i pisanju.

Kod oba roditelja je postojala ljubav prema pisanoj reči. Mama je studirala književnost i kuća je bila puna knjiga, tako da smo rasli okruženi njima. Takođe, moj teča je radio kao urednik u "Nolitu" i stalno nam je donosio nove i nove knjige. Dešavalo se da, kada nam dođu gosti, onako u čudu gledaju prepune police i pitaju nas zbunjeno: "Jeste li vi pročitali sve ove knjige?"

S vremena na vreme vodila nas je mama u antikvarnicu kod Beograđanke, gde smo imali pravo da kupimo po dve knjige i taj naš ritual nas je veoma radovao.

Moj otac je iznenada preminuo u 61. godini, ali par godina pre toga imao je ideju da mi ispriča svoju životnu priču i da ja to pretočim u knjigu. Svaki put smo to odlagali za neki drugi dan ali on nikada nije svanuo. Zbog toga veoma žalim. 

A onda ste obe ljubavi stopili u jedno.

Pošto nisam imao afiniteta za sviranje i pevanje, a muziku sam voleo, onda mi je bilo super da pišem o njoj. U početku sam pisao o raznim temama, knjigama, fimovima, pravio reportaže, putopise i nisam imao predstavu da ću se baviti muzičkim novinarstvom.

Kasnih 70-ih i početkom 80-ih bio je aktuelan list "Zum reporter", koji je bio sirotinjska verzija zagrebačkog magazina "Start". Sadržavao je golotinju, zanimljive tekstove i iscrpne intervjue. Tu sam pisao o poslednjim radnjama za proizvodnju soda vode na Kaleniću i o zavučenim beogradskim sokacima koje sam otkrivao.

Sa dolaskom novog talasa ukazala mi se prilika za rad na "Studiju B" i "202", za pisanje za "Džuboks" i razne novine. Muzika me je sve više i više obuzimala i u jednom trenutku sam ukapirao da samo pišem o njoj. Potpuno spontano, bez predumišljaja.

Zašto? Zato što je to bilo najzabavnije. Naravno da je lepo bilo pisati i o filmu, raditi intervjue sa glumcima i književnicima, ali ovo je bila neprekidna žurka.

Pored toga što je bilo zadovoljstvo, bilo je i jako lako plasirati te tekstove. Bilo je puno medija. Tako sam mogao da pišem non-stop.

Foto: Vojislav Vujanić

Sa još par kolega, poput Pece Popovića, vi ste zapravo začetnik ovog vida novinarstva. Da li je bilo zabavno?

Bilo je odličnih novinara. U Zagrebu su bili Darko Glavan i Dražen Vrdoljak, oni su bili pioniri zanata. Takođe, u Novom Sadu nekoliko kolega rođenih ranih 50-ih godina, isto tako pioniri.

Recimo, mi smo u "Džuboksu" pisali rubriku po imenu "Na putu". Išlo se sa bendovima na njihove svirke i to pretežno u manja mesta pa su se opisivale dogodovštine, susreti sa fanovima i sva dešavanja. Tako je naš prijatelj Buca Popović jedne zime išao sa "Idolima" na svirku u neki vatrogasni dom negde “bogu iza nogu” u Vojvodini. Bila je to katastrofa. Publika ih je terala da sviraju "Motore" od "Divljih jagoda", što su oni odbili. To ih je koštalo rasečenih guma na kombiju. Na sve to, domaćini su im spremili parizer i hleb za meze, da kao nešto prezalogaje. Možete li da zamislite lepo skockane "Idole" kako sede u nekoj oguljenoj kancelariji i "tuku" po parizeru.

Ja sam tu rubriku obnovio kada sam radio u listu "Rok" sočnom reportažom o "KUD Idijotima". Vozio sam ih na "no budget" svirku u Smederevsku Palanku. Uz to je Tusti bio rođendan, pa su mu spremili tortu. Potpuno blesavljenje i veoma zahvalno za pisanje.

Dokaz da novinarstvo može da bude vrlo interesantno, ogleda se i u iskustvu mog druga i muzičkog novinara Dragana Kremera. On je sredinom '80ih počeo da piše o narodnoj muzici, na način rokenrol kritike - o autorstvu pesama, produkciji itd. Između ostalog, u tada neprikosnovenoj 'Politici' izašao mu je prikaz prvog koncertu Tome Zdravkovića u “Domu sindikata”, kad se vratio iz Amerike. Mesecima kasnije saznao je da ga Toma traži, da ga pozove na promocoju svog novog albuma “jer niko nikada nije napisao tako nešto o njemu”. Posle velike promocije u "Mažestiku", popodne je uži krug zaseo da pije i priča; po zatvaranju restorana, premestili su se u legendarni apartman na vrhu zgrade, i tokom noći razni likovi su dolazili i odlazili, Toma ih je sve predstavljao, a sledećeg jutra navratile su i 'prijateljice noći' koje su završile smenu. Toma ih je istinski poštovao, pa je naručio doručak i terapiju kafom, a razlaz je usledio tek kad je morao na ranije ugovoreno TV-gostovanje. Kremeru je to i danas jedno od najdražih iskustava u karijeri.

Da li je to vremensko razdoblje za muziku, novinarstvo i sticanje tog nekog životnog iskustva bilo bolje nego li danas?

Za novinarstvo je svakako bilo bolje zato što je bilo jakih, dobrih medija. Bilo je tiražnih novina koje su imale mogućnost da vas pošalju na put, pokriju te terenske troškove. Jugoslavija je imala toliko jedinstvenu poziciju pa su nam kao novinarima u inostranstvu izlazili u susret.

Recimo, u Parizu sam jula 1982. godine video plakat za koncert "Toking hedsa" koji su par nedelja kasnije imali zakazan koncert u Beogradu. Prijateljicu čiji je engleski bio besprekoran sam zamolio da pozove broj organizatora sa postera i da nam kao novinarima iz Beograda omoguće da budemo na koncertu. Na njeno zaprepašćenje samo su nam rekli da nas na ulazu čekaju propusnice. Koncert je bio fenomenalan, sve je bilo super. Međutim...

Po povratku u Beograd ispričao sam to tadašnjem uredniku "Džuboksa", Branku Vukojeviću, i pokazao mu plastificiranu propusnicu koju sam dobio. On ju je pogledao, okrenuo i upitao me: “Kakva je bila žurka posle”.

Bledo sam ga pogledao: “Ne razumem?”. On mi je pokazao poleđinu propusnice i rekao: "Piše ti ovde "aftershow", bili ste pozvani na žurku posle." Ja tada nisam znao šta znači "aftershow". Čuo sam samo za "aftershave". (smeje se)

Hoću reći, vidite broj na ulici, okrenete ga, predstavite se kao jugoslovenski novinar i vrata su vam otvorena. Dakle, baš je bilo bolje. Danas kada biste rekli da ste srpski novinar, šta mislite da bi se dogodilo?

Što se tiče grupa, lakše im je tada bilo zato što je drastično manje muzike bilo snimljeno. Pank i novi talas su doneli teme u rokenrol kakvih nije bilo pre toga. Dakle, imali ste jedno ogromno, neistraženo polje. Tako da je današnjim muzičarima teško da budu originalni i nije ni čudo što se masovno obrađuju pesme.

Sa druge strane, imate "Artan Lili", koji je veoma zanimljiv bend i imaju svoju prepoznatljivu boju. Imate ove klince iz "Buča Kesidija", koji su pet puta zaredom svirali u Zagrebu. Oni se obraćaju zbunjenim vršnjacima, a to nailazi na jako dobro tle i kvalitetno je spakovano. Kada imate jak rukopis, onda je sve mnogo lakše. Onda i temama koje su ispevane više puta može da se da svoj ugao.

Slična je situacija i kada je književnost u pitanju. Možda grešim, ali ne verujem da nove generacije čitaju klasike. Mada, ima klinaca koji su baš radoznali. Oni čitaju Džejmsa Džojsa bez problema.

Hoću reći, većinsko čitalačko telo je okrenuto knjigama koje traju mesec dana. A i muzika nema onaj značaj koji je imala ranije. Danas je po principu “od Silvane do Nirvane”.

Foto: Vojislav Vujanić

Kako na to može da deluje muzička kritika?

Bojim se da muzička kritika nema nikakav uticaj. Zbog ludila interneta jako je teško doći do čitalaca. Masimo Savić je nedavno pričao kako se nekada strepelo od kritike Dragana Kremera i Pere Janjatovića povodom novog albuma ili koncerta – mada mi to tada nismo znali niti doživljavali sebe na takav način.

Jedino gde vidim neku ulogu kritike jeste da usmeri i da ukaže u ovoj šumi muzike. Ako imate nekoga u čiji ukus verujete, sledite njihov savet. Ja, recimo, volim da čitam filmske recenzije Milana Vlajčića. Njemu verujem i samim tim gledam ono što je pohvalio i preskačem ono što nije. Generalno mislim da je umetnička kritika u krizi.

Povremeno pišem za "Vreme". Desi se da izađe kolumna i da mi niko ne spomene da ju je pročitao. Ali, kada se pojavim na televiziji, samo zvrnda telefon. Prosto, mediji su se fokusirali na televiziju i na internet.

S druge strane na televiziji nemate ozbiljnu emisiju koja se bavi kulturom kao nekada. Svojevremeno je bila emisija "Petkom u 22", koja je pokrivala sve kreativne grane i to je cela Jugoslavija gledala. Tada je izvođaču bilo dovoljno da ima intervju u recimo, listu "Rock" i pojavi se u "Hitu meseca" i on je završio svoje. Danas morate da trčite na hiljadu strana da biste nekako bili vidljivi, što govori o tome koliko je slab medijski uticaj.

Vaša muzička enciklopedija je jedinstveno i veoma značajno delo za domaću muziku. Pisali ste je na osnovu svojih iskustava i u takvom tonu da je pravo zadovoljstvo čitati je.

Meni je i bila ambicija da to bude zanimljivo za čitanje, da ukoliko neko želi da napravi scenario za rokenrol film, može u toj knjizi da nađe gomilu scena, situacija i događaja koje mogu da budu vezivno tkivo.

Bio sam svestan da će ta knjiga isprovocirati moje kolege i da će svi čupati kosu što oni nisu to napisali, ali eto, pretekao sam ih. Srećom desilo se da je Bogica Mijatović napisao enciklopediju muzike Novog Sada i enciklopediju vojvođanske muzike, drugi kolega je napisao enciklopediju zaječarskog rokenrola. Dakle, sada svaki veći grad ima svoju enciklopediju.

Recimo, pre godinu dana je u Hrvatskoj izašla "Enciklopedija hrvatskog milenijskog rokenrola". To je bilo zanimljivo za čitanje zato što mnogo toga ne znam.

Kolege novinari su vam kod prvog izdanja zamerali što niste uvrstili sve žanrove muzike, metal konkretno. Zašto? Koliko se metal slušao među novinarima?

Jedino novinarka Jadranka Janković, koja je bila hevi metal junakinja i nju je publika obožavala. Ona je bila veća zvezda od nekih muzičara.

Odluka da ne uvrstim metal je bila moja lična bahatost. Nije mi se dalo da pišem o žanru koji posebno ne cenim. Tako da sam u knjigu stavio najprepoznatljivije predstavnike hevi metala: "Pomorandžu" iz Slovenije, "Divlje jagode", “Grivu” i još neke.

Nisam petljao previše, jer, budimo realni, o hevi metalu je dosadno pisati.

Foto: Vojislav Vujanić

Da li ste kao novinar dobijali pretnje?

Ne. Zbog oštrijih kritika ljudi su dizali nos i nisu hteli da razgovaraju sa mnom po nekoliko godina. Kad bi ih prošla ljutnja, onda bismo nastavili komunikaciju. Ljutili bi se i ako bih odbio da pišem o njihovom albumu koji sam cenio da je loš i verovao da je bolje da o tome ne pišem.

Mislim da smo mi muzički kritičari zapravo afirmatori muzike. Treba da se mnogo više bavimo muzikom za koju smatramo da je kvalitetna nego onom koja nam se ne dopada, sem ukoliko ta bez veze muzika nije postala previše otrovna.

Tako da me relativno nisu dirali, za razliku od pomenutog Kremera. Njemu su dolazili na vrata da mu prete. Ja, kao hipik, nisam uživao takav imidž. Ja sam za "flower power, peace, love"!

Koliko je današnje vreme (ne)ugodno za jednog hipika?

Vreme je jezivo. Negativne utopije koje smo čitali 70-ih i 80-ih su se realizovale višestruko strašnije nego što je Džordž Orvel mogao da pretpostavi. Ceo svet je postao veoma sebičan, a neviđena količina bahatosti i mržnje otiče na sve strane.

Ja sam pet-šest godina uzastopno stopirao po Evropi. Po mesec i po dana sam bio na drumu. Nikada mi se ništa neugodno nije desilo. Stajali su mi najrazličitiji ljudi: od penzionera, preko kamiondžija, biznismena do čitavih porodica.

Na primer, u Francuskoj je bratu i meni stao mlad bračni par sa petogodišnjom ćerkicom. Mi smo sedeli pozadi sa njom, pa nas je učila tekst francuske pesme koja je pobedila na "Evroviziji" te godine. Nakon sedam sati vožnje, kada smo se rastajali, ona je bila sva u suzama i tražila je da nastavimo put sa njima.

Iz današnje perspektive, da li biste vi sada pokupili dva čupava, bradata, prašnjava magarca? I da dete sedi sa njima? Tada je bilo poverenja i prepoznavanja.

Da li biste mogli da izdvojite neku numeru koja je zapostavljena ili nikad nije postala hit, a da je to zasluživala?

"YU grupa" ima jednu pesmu sa prvog albuma koja se zove "Noć je moja" i koja je živela par godina po izlasku albuma, a onda je potonula. Oni je više ne sviraju na koncertima. Ta stvar mi je fenomenalna.

Ako govorimo o Jugoslaviji, Franci Blašković sa suprugom Arinkom ima grupu "Gori Ussi Winnetou". On je 93-94. godine, usred rata, obradio staru istarsku pesmu "Tri nonice" i dao joj je političku konotaciju vezanu za nacionalističku mržnju. Sjajna pesma! Puštao sam je na radiju dok sam bio na "B92". Te dve bih voleo da su malo duže živele.

Foto: Vojislav Vujanić

Ima li neki koncert na koji niste otišli zbog čega i danas žalite? 

Naravno da ima. Stotine koncerata. Jedan od kojih ne mogu da prežalim je "Subotički festival" 1980. godine. Festival je bio pomeren na jesen usled Titove smrti. Ne znam zašto nisam bio tamo, a takmičili su se "Film", "Haustor", "Idoli", "Šarlo", "Orgazam". Tu su svi stekli ime. Zamislite četiri dana sa tom blesavom ekipom!

Kremer je bio na licu mesta i pričao mi je da su on i fotoreporter "Džuboksa" nosili Juru Stublića iz kafane. Kako su ga pod miškom vukli do hotela, tako je on nogom odvaljivao retrovizore na parkingu. Da sam ja bio, verovatno bih ga držao za noge da to ne radi!

Elem, to je bio značajan festival. 

Koliko su festivali u današnje vreme progutali pojedinačne izvođače?

Koliko su ih progutali, toliko su im i pomogli. Recimo, nastup Ramba Amadeusa na "Exitu". On nikada ne bi svirao pred 30.000 ljudi da nije bilo "Exita".

Pandemija na stranu, ti festivali su veoma značajni i iz ekonomskog ugla. Omogućuju bendovima mnogo više svirki.

Mi imamo problem što deo nove publike nema naviku da ide na koncert i sluša pesme. To su “tribute” bendovi upropastili, jer oni sviraju tuđe biseve. Onda mlad konzument nema strpljenja da sluša nastup gde su hitovi ostavljeni za kraj. Sve se svodi na: "Hoću sve i hoću sada."

Jedna od stvari za koju mislim da je preživela jesu mali klubovi. Tipa, "Kvaka 22", Cetinjska. Tu se uvek okupljao mali broj ljudi koji prati nove bendove. Recimo, u vreme novog talasa svakog ponedeljka su tri nova demo benda svirala u "Dadovu" koji prima 200 ljudi. Prvi koncert "Partibrejkersa" upravo tamo sam gledao. Mi smo išli da bismo bili u toku i družili se sa ekipom.

Kompletna beogradska pank scena se vrtela u donjem klubu "SKC"-a, koji prima 300, a Beograd tada ima milion i kusur stanovnika. Dakle, nikad to nije bilo bogzna kako masovno. Zahvaljujući festivalima je dobilo na masovnosti.

Sa druge strane, imate "Beer Fest" gde narod dolazi da cirka i baš njega briga ko svira. Oni ni ne primećuju ko je na bini. Od silnog meteža ne možete ni na miru da gledate.

Naravno, svaka medalja ima dve strane.

Foto: Vojislav Vujanić

Pored spremanja petog izdanja “Ex YU rock enciklopedije”, šta su vam planovi za budućnost?

Spremam se za penziju, makar onu starosnu.

Iskreno, ne usuđem se ništa da planiram zbog previše posla oko diskografske kuće. Doduše, dopada mi se ideja da nagovaram drugare da pišu knjige, a da ih ja uređujem. To sam učinio sa Vojom Pantićem i njegovim džez intervjuima koje smo objavili u knjizi “Jazz face”. Uredio sam i autobiografiju “Izgužvane misli” Branka Golubovića Goluba iz Goblina. I ona je baš dobro prošla kod fanova. Neprekidno razmišljam o knjigama gde bih bio krovna konstrukcija. Pošto nisam siguran da bih ja mogao bog zna šta da napišem. Mada sam se naložio kada sam pročitao knjigu Rajka Grlića "Neispričane priče". Inače, topla preporuka svima. On je u njoj abecedno poređao termine vezane za kinematografiju i pod njima pisao razne stvari iz svog života. Kada sam ga sreo, pitao sam da li mogu da mu "ukradem" koncept i dobio sam zeleno svetlo. Ima toliko neispričanih priča, ali mi je problem kako da formiram tu knjigu, da ne bude samo puki niz anegdota. 

Rekli ste da se nekada pisali o raznim beogradskim sokacima. Da li možda i o tome razmišljate?

Ima već godinu dana kako pišem za slovenačke novine kolumnu koja se zove "Razglednica iz prestolnice" i tu se najmanje bavim muzikom. Toj imaginarnoj slovenačkoj publici šaljem raport iz Beograda. Pišem im o kafanama, ovdašnjim političkim brljotinama, anegdotama i to me drži na radnoj temperaturi. Inače, nisam razmišljao u tom pravcu. No, verovatno bi mogle i takve priče da se stave u knjigu koju sam pomenuo. Mislio sam da je nazovem "Potucanja". Tako su mi nazvali tekstove o putovanjima i seksu koje sam pisao krajem osamdeseteih za novosadski list “Stav”.

Znate šta, ima toliko mnogo dobrih pisaca da mi se ne piše. Kad krenete da ih čitate shvatite da vi nemate šta tu da tražite. Nisam lažno skroman, prosto ima ljudi koji u tri rečenice sažmu ono za šta meni treba sedam. Teši me samo to što ima i onih opširno dosadnih koji od mojih sedam naprave sedamdeset!