Prljavi inspektor Blaža: Nisam hirurg, ali mislim da bih mogao da izvršim par operacija na Beogradu

Igor Blažević, poznatiji kao Prljavi inspektor Blaža, mogao je da bude poznati košarkaš ili prvi haker bivše Jugoslavije. Umesto toga rekao je “Hoću da uživam u životu” kupio prvu bas gitaru od jednog poznatog rokera, i okrenuo se muzici, pisanju i šoubiznisu, učinivši da domaća scena više nikada ne bude ista.

Muzičar, pisac, zabavljač, promoter, radio voditelj, komičar, lider stranke, kolekcionar ploča, kolumnista, marketar, prijatelj, Beograđanin, Igor Blažević je kategorija za sebe – Prljavi inspektor Blaža, alter ego koji pod jednu kapu stavlja pravog modernog čoveka renesanse.

Kako je mali Blaža došao na svet?

Ja sam drugo dete. Moj brat Viktor je 10 godina stariji od mene, tako da sam ja zapravo greška prirode :) Zapravo, moji roditelji su već izgubili svaku nadu da će dobiti drugo dete i onda se rodio mali Blaža. Tako smo stvorili koaliciju muškaraca u kući. Ipak, mama je uvek bila jača od nas trojice, pošto su žene jači, dominantniji i pametniji pol. Ona je odlučivala kada ćemo na more, kada renoviramo stan, idemo u goste i kod koga. 

Da li si od malih nogu znao da ćeš se baviti muzikom kad porasteš?

Ono čega se prvog sećam jeste, negde, moja 4. ili 5. godina života kada sam po kući počeo da udaram u šerpe i lonce. Baka je tada odmah rekla “Biće muzičar, vidi kako sjajno drži ritam”. Međutim, kasnije kada sam bio u tinejdž dobu, pitao sam mamu i tatu o tom vremenu i rekli su mi da je to bilo nesnosno udaranje po loncima i da su mislili da ću završiti kao kazandžija.

Rođen si u ulici 27. marta u samom centru. Kako je bilo odrastati u sred gužve?

U to vreme nismo mnogo posećivali druge delove Beograda tako da su sva moja sećanja iz detinjstva vezana za taj kraj grada. Jedino sam odlazio do tetke na Zvezdaru.

Iako sam odrastao u centru, imao sam sreće. Deo gde se nalazio naš stan bio je ograđen soliterima i zgradama, tako da smo imali malu oazu u kojoj smo uživali igrajući fudbal, žmurke, tapke sa sličicama i puno drugih društvenih igrada koje, nažalost, danas niko ili retko ko, upražnjava. Moram priznati, moje odrastanje je bilo srećno i prepuno lepih stvari, simpatija...

Sećaš li se devojčice koja ti je prva zapala za oko?

Naravno. Moja prva simpatija se zvala Mina. I stvarno je bila mina. Kada je vidimo, svi eksplodiramo od sreće.

Da li ti je polazak u školu teško pao?

Roditelji su pokušali da me upišu u školu kada sam imao šest godina. Međutim, psiholozi su rekli da sam nezreo i odbijen sam na tom “konkursu”, pa sam morao da čekam još godinu dana. Zapravo, na “audiciji” za prvi razred sam se više kliberio nego što sam se koncentrisao da odgovorim na neka ključna pitanja. Tako sam sa sedam godina krenuo u osnovnu školu Vuk Karadžić i mukotrpnim radom uspeo da završim svih osam razreda.

Moram da priznam da sam u osnovnoj školi stekao prijatelje koji su i danas moji najbolji drugovi. Toj ekipi su se priključili još neki ljudi u srednjoj školi i to je moj najuži krug prijatelja i dragih ljudi.

Kako je izgledao tvoj život tokom srednje škole? Možeš li napraviti poređenje sa današnjim klincima?

Mi se nismo mnogo pomerali iz kraja. I dan danas je Taš moj deo Beograda, moj dom, deo varoši gde svi znamo sve. Tu su nam je bili bazen i tereni na Tašmajdanu, što je bilo naše utočište tokom leta, a kada smo izlazili u grad, išli smo u kafanu “Šumatovac”, jer kafića tada nije bilo. To je bilo ključno mesto na kome su se okupljali poznati ljudi iz sveta šoubiznisa, novinare... Tu sam prvi put video Boru Đorđevića, Bajagu, Vladu Divljana i mnoge druge poznate face. 

Oni će odigrati veliku ulogu u životu mnogih koji su u to vreme počinjali da se bave muzikom.

Bora je 1979. godine održao čuveni koncert na Tašmajdanu gde je bilo 10.000 ljudi. Svi mi klinci iz kraja smo otišli na koncert i bili šokirani. U to vreme smo imali svoju grupu koja se zvala Fiskulturno lane i skidali strane stvari. Međutim, Borin koncert, zapravo prvi koncert Riblje čorbe sa albumom Kost u grlu, je pokazao da je moguće sa autorskim pesmama napuniti tako veliki prostor. To je bila ta nova energija koja se pojavila i tinjala u svakom gradu tadašnje Jugoslavije i koja je dovela do eksplozije Novog talasa – Azre, Prljavog kazališta, Filma, Idola, Električnog orgazma, Šarlo akrobate...

Da li je još neko imao veliki uticaj na tebe u muzičkom smislu?

Nisam siguran da li je bila 79. ili 80. na terenima OKK Beograd bilo je finale Palilulske olimpijade kulture, a specijalni gost bila je grupa Azra. Taj trenutak ostao mi je zakucan u sećanju. Štulić i Azra su se pojavili u pravom trenutku sa svojim socijalnim i angažovanim stihovima i ljubavnim stihovima koji su bili malo pomereni sugerišući da su žene te koje su dominantne. Džoni je bio naš učitelj, a mi smo bili njegovi đaci.

Kako si zapravo počeo muzičku karijeru?

Sve je krenulo tako što sam kupio bas gitaru od Ivice Vdovića Vda, legendarnog bubnjara benda Šarlo akrobata. Neko u kraju je znao da Vd prodaje gitaru i ja sam otišao kod njega u Dalmatinsku u jedan stan u suterenu gde je živeo. Sećam se da sam bio apsolutno fasciniran činjenicom da sam ga upoznao i time bio oduševljen više nego li činjenicom da sam kupio prvu bas gitaru.

Nakon toga je nastalo Fiskulturno lane, grupa koju smo činili nas četvorica drugara iz kraja – Bole, Pop, Mima i ja. I bili smo prilično uspešni. Kako bi smo mogli da imamo probe u podrumu zgrade gde je Bole živeo, on je morao da traži odobrenje od kućnog saveta. Predsednik je izneo tu tačku na zasedanju kućnog saveta gde nas je predstavio kao dobre momke i učenike čiji su roditelji uzorni građani. Tako smo dobili prostorije koje smo obložili kartonom od jaja kako bi smanjili buku. Pošto stanarima ništa nije smetalo, prepustili smo se čarima muzike.

Prvo smo skinuli Santanu, Bob Dilana i grupu Free koje smo besomučno vežbali svakog dana, a potom smo počeli da pravimo prvu autorsku stvar. Ta čar kada napišete prvu pesmu prosto je neobjašnjiva. Bila je u pitanju pesma “Ne mogu bez nje” koja je doživela i preživela 38 godina – prvi put je odsvirana 1980. na probi Fiskulturnog laneta, a onda je 1996. snimljena u izvođenju Blaže i kljunova prvi i 2002. drugi put. Sada je redovno izvodimo na koncertima i to je jedina ljubavna pesma koju sviramo, osim naravno Pamele. :)

Taj period u životu Beograda mislim da je neponovljiv. Svaka ulica je tada imala svoj bend i niko nije više skidao tuđe stvari već su svi pravili svoje pesme. Osećala se neka sloboda za koju nismo znali šta tačno znači, ali je delovala na mlade ljude. U to vreme je umro Tito i činilo se da, ne samo da će važiti parola “Posle Tita, Tito”, već i da će biti takvo vreme da će mladi ljudi imati više prilike da se bave rokenrolom i umetnošću i da to plasiraju u medijima.

Sa Fiskulturnim lanetom smo dogurali do toga da budemo predgrupa Filmu, Bijelom dugmetu i Idolima i čak bili vrlo blizu toga da snimimo ploču i to za samo godinu dana.

Šta vas je sprečilo u tome?

Tada se, posle srednje škole, išlo u vojsku. Petar Janjatović, autor knjige Encikolpedija YU roka, je napisao sjajan tekst u kome kaže kako je vojska oslabila rok scenu 81. i 82.

Posle vojske sve se promenilo za nas koji smo se vratili. U to socijalističko vreme se znalo, ili su se upisivali fakulteti ili se tražio posao na kome se radilo sledećih 40 godina, a onda dobiješ sat i ideš u penziju. Naravno, događaji iz 90-ih, zlokobni i jezivi, su sve promenili i naši životi su otišli u drugim pravcima, ali pre toga mi smo imali jedan život u kome se, otprilike, znala budućnost.

Ipak, ako se neko opirao tom zacrtanom putu, bio si to ti.

To je neverovatan splet okolnosti i možda hrabrosti za koju nisam ni znao da je imam. Završio sam Višu ekonomsku školu (sada Viša poslovna) i zaposlio se u Saveznom izvršnom veću, 1989. godine, kao jedan od prvih hakera u Jugoslaviji :) Znao sam par tastera, Esc-Enter-Space, koje i dan danas uspešno koristim. Međutim, devedesetih sam doneo odluku da se ponovo bavim muzikom, iako sam već imao preko 30 godina i bio mator za to, i da napustim SIV i krenem u ustalasane vode rokenrola u kojima samo mali broj izvođača uspeva da živi samo od muzike. Tako je 1994. osnovana grupa Prljavi inspektor Blaža i kljunovi koju su, pored mene, činili Aleksandar Karadžić - Arigo Saki, Vojin Đurašinović – Voja, Saša Babić – Sale Šofer, Ljuba Tomanović – Bale, Dejan Resanović – Deki i Milutin Petrović – Gazda Milutin, gitarista i guru grupe koji sada sa osmehom gleda na nas dok, negde u nebeskom raju, nastupa sa Hendriksom i Džim Morisonom.

Potom smo napravili prvi album “Plagijati i obrade”, a ja sam počeo da osećam ponovo slast i magiju izlaska na scenu.

Mama je plakala kada sam rekao da sam dao otkaz u SIV-u, a tata nije mesecima pričao sa mnom. Nikada neću zaboraviti taj dan kada sam dao otkaz. Došao sam kući, tata je čitao Politiku, tačnije čitulje. Ja kažem zdravo tata, a on me samo pogledao, podigao novine i nastavio da čita. Za njega je to bilo kao smak sveta jer sam napuštao siguran posao u državnoj službi, dobru platu, a sve kako bih se bavio nečim, za njega, neozbiljnim.

Ipak, ja se nikada nisam pokajao zbog svoje odluke i mislim da je to najvažnije. Sloboda koju imam, nema cenu.

Većina ljudi ne zna da si zbog muzike žrtvovao i potencijalno briljantnu karijeru sportiste.

Eh. U vreme kada sam imao 14 godina, nekadašnji poznati košarkaš OKK Beograd Ristanović me video na bazenu Tašmajdan, prišao mi i rekao da imam sjajnu visinu za košarku i dugačke ruke i noge. Danas imam 201 cm, a i tada sam bio tu negde sa visinom. Pitao me je da li igram košarku. Rekao sam da igram u školskom dvorištu sa drugovima i na terenu Poštara, gde se igrao dobar basket. Kaže bilo bi super da dođeš u OKK...

E onda sam ja rekao: “Ristanoviću, ja da se znojim svaki dan na treningu dva puta dnevno i da ne stižem da muvam devojke i sa grupom sviram rokenrol? Nema šanse. Hoću da uživam u životu”. Ristanović je kasnije godinama u neverici prepričavao ovaj događaj prijateljima. 

Grupa Prljavi inspektor Blaža i kljunovi je, mora se priznati, jedinstvena i bez pandana. Kako ste došli do toga?

Verovatno da se bend malo prelama kroz mene i moju ličnost, što može da bude i dobro i loše. Zbog čuvene rečenice “Hoću da uživam u životu”, često grupa trpi. Ne pišem dovoljno pesama, jer uživam u drugim stvarima. Recimo, radim za različite marketinške agencije, dosta putujem... To je slično nastupu sa grupom. Na meni je da komuniciram sa ljudima, da ih animiram na gradskom trgu i zabavim. Zbog svega toga grupa trpi, pa tako 11 godina nismo snimili novu pesmu, od pesme “Nisam dijamant” koja je objavljena kao bonus numera na live albumu “Samo Supermen Srbiju spasava”.

U meni se meša pregršt različitih zanimanja i to grupi daje čudnu boju i energiju. Međutim, ono što je ključno jeste činjenica da mi dugo postojimo i radimo u istom sastavu. Iako smo nas petorica međusobno potpuno različiti funkcionišemo kao živo biće po imenu Blaža i kljunovi i kada izađemo na scenu dešava se posebna magija.

Kako se u tu magiju umešala Pamela Anderson?

Devedesete u Srbiji bile su godine beznađa, mraka i tame. Svetlost su bile poneke pozorišne predstave, koncerti i Pamela u Čuvarima plaže. Ona je bila san da negde daleko postoji neki svet u kome ljudi trče po plaži, sunce uvek sija, gde su svi srećni. Istovremeno Pamela u crvenom kostimu bila je san svakog tinejdžera i svakog penzionera, a ona i dan danas traje i svi u Srbiji znaju koje je ona, a na koncertima kada sviramo pesmu “Lepa si Pamela” publika, bez obzira na godine, zna tekst napamet. Za ovu numeru, ali i za hitove poput Bodiroge i Mnogo volim pivo, koji pripadaju drugoj i ujedno najuspešnijoj fazi benda, najveću zaslugu ima Arigo Saki koji je svojim fantastičnim kompozitorskim umećem napravio muziku i olakšao pisanje tekstova za ove pesme.

Pored muzike, kao što si spomenuo, imaš pozamašno iskustvo kao radio voditelj, kolumnista, pisac, promoter... Šta bi rekao za sebe da si po profesiji?

To je dobro pitanje. Često me pitaju kako da me potpišu i da li je ok da stave pseudonim Inspektor Blaža. Taj naziv je praktično postao brend za sebe i potpuno je prepoznatljiv, ali je problem kada treba staviti zanimanje. I tu se postavlja pitanje šta sam ja. Kao osnovno može da se stavi muzičar, ali često stavljaju šoumen i muzičar, mada preferiram naziv zabavljač. To je nešto što prepoznajem u sebi i energija koju često prenosim, poslednjih pet godina kao voditelj na rado Laguni, ali i privatno. Imam potrebu da ljude oraspoložim i podelim sa njima svoju pozitivnu energiju.

S druge strane ti si i veoma ozbiljan pisac što se u medijima ne potencira dovoljno. Autor si čak četiri knjige, gde je “Blaža u Beogradu” delo koje bi svaki Beograđanin ili osoba koja je u prestonicu samo svratila, trebalo da pročita. Šta je teže, nastupati ili pisati?

Skribomanija je jedna vrsta opsesije. Počelo je sa pisanjem pesama dok sam bio tinejdžer, a 1996. kada sam radio za časopis Naša krmača, shvatio sam već nakon drugog teksta, da nikada neću moći da prestanem sa pisanjem. Zato se trudim da sam uvek pri nekom dnevnom listu ili časopisu gde će izlaziti moje kolumne i to mi, evo, uspeva već 22 godine. Posle Krmače pisao sam za Bre, zatim Blic u kome već 20 godina pišem filmsku kolumnu, a radio sam i za mnoge druge magazine i Mozzart kladionicu za koju sam pisao sportsku kolumnu, ali na zabavan način. Takođe, mislim da je za mene veoma važan bio rad za gradski vodič “Singidunum Weekly” gde sam pisao tekstove o Beogradu. Skup tih tekstova je knjiga Blaža u Beogradu gde sam dostigao svoj maksimum u pisanju jer sam jednoj novoj generaciji predočio šta je Beograd za mene i kako ga doživljavam, ali na jedan duhovit način i protkano ironijom. Beograd je takav da, šta god mi pričali o njemu, šta god mu zamerali, on će nas nadživeti i biti iznad nas.

Šta najviše zameraš Beogradu?

Možda to što nije dorastao svom imenu, što nije beo. Ma koliko ova šminka radila, fontane, renoviranja ulica... meni fali što nije beo (znam da zvuči rasistički, ali ne mislim na to :)). Možete da prošetate nekom ulicom od početka do kraja i da ne vidite fasadu koja ima svoju lepotu koju Beograd zaslužuje.

A šta najviše voliš u glavnom gradu?

Devojke i žene beogradske. Beogradske žene su neuporedive i svako ko je imao sreće da proputuje Evropu ili svet, zna da nigde neće naći takve lepotice kao u Beogradu. Bukvalno od 20 do 70 godina. Imate beogradske dame koje izgledaju fantastično i sa više od 70 godina, a to ne može da se vidi ni na jednom drugom mestu na svetu. Jednu od tih žena i to onu najlepšu i najbolju, sam i oženio.

Šta se dešava sa Blažom u ulozi političara i Srpskim Pamelističkim blokom?

SPB je nastao devedesetih kao odgovor na tadašnji režim. Sale Andrić, jedan od urednika Naše krmače je dao predlog za njegovo osnivanje i bio je samozvani predsednik stranke. Međutim, ja sam ga smenio sa tog mesta i postao predsednik, a njega postavio na mesto zamenika. Tako smo krenuli u velike pobede.

Sa padom tadašnjeg režima mislio sam da postojanje SPB gubi smisao, međutim prevario sam se. Mislim da je danas SPB jedina nada i da ga moramo reanimirati i pokušati da krenemo tamo gde smo stali. Ipak, ovog puta Sale Andrić bi morao da bude predsednik, pošto je imao bolje rezultate od mene.

Ti bi mogao da se onda kandiduješ za gradonačelnika Beograda?

Naravno. Nisam hirurg, ali mislim da bih mogao da izvršim par operacija na Beogradu i vratim ga u život, pošto je sada na aparatima. Odmah bih sebi dodelio neku visoku platu kakvu nikada u životu nisam imao, postavio bih sekretaricu – jednu lepu devojku iz kraja kojoj ne znam kako da priđem, a ovako bih je viđao svakog dana i samoproglasio bih se za upravnika moje zgrade kako bih, prilikom nabavke sijalica za liftove i krečenja hodnika, mogao da prebacim na svoj račun još neka sredstva.

Koji su dalji planovi inspektora Blaže?

Po godinama, ja sam bliži penziji nego li karijeri. Iza svega što se do sada desilo, pored neverovatnog spleta okolnosti, stoji mnogo rada i maštanja. Imao sam sreće jer, mnogi ljudi su bili na putu sličnom mom, ali nisu uspeli da ostvare svoje snove. Tako da nastavljam do penzije.

Od svih glasina koje se vezuju za tebe, koja ti je najdraža?

Ona da sam radio u MUP-u kao inspektor. Čak se jedna gospođa, koleginica moje supruge, klela da me tamo viđala i da sam bio jedan od ključnih inspektora u 29. novembru. Kada je moja žena rekla “Pa on nije inspektor, to mu je samo nadimak.” ona je odgovorila “Pa vi onda ne znate čime se on zapravo bavi”. To je ta moć medija i iluzije.

Ima li istine u tome da si, radeči u SIV-u, prikupio mnoge tajne informacije o ljudima i da si ucenjivanjem omogućio sebi uspešnu karijeru?

To sjajno zvuči. Ako imam te spise još uvek, onda me se verovatno i ovi najveći plaše. Fakat, ja to ne smem da kažem, tako da neću odgovoriti na pitanje. Mogu samo da dam naznaku da ste i vi u tim dosijeima i da je na vama da li ćete nastaviti sa pitanjima.