Sanja Radan: Žena pred kojom mediji nemaju tajni

Sredinom 90-ih godina, kao dvadesetogodišnja devojka, stala je pred kamere. Pamtimo da je u Bingu ispunjavala snove srećnih dobitnika. U sklopu emisije Za milion godina, desetak godina nakon toga, publici je predstavljala tadašnje zvezde u povoju, poput Aleksandre Radović i Marije Šerifović, a zatim je postala zaštitno lice mnogih TV kuća – od RTS-a, prvog i Trećeg kanala, preko Pinka, pa sve do TV Prva. Danas, Sanja Radan je žena koja važi za velikog PR stručnjaka, a u intervjuu za 011info sa osmehom evocira dogodovštine iz detinjstva na Zlatiboru i školske uspehe u Beogradu, te otkriva kako se obrela na malim ekranima, a potom i u odnosima sa javnošću, ne libeći se da kaže šta misli.

Koja su vam prva sećanja iz detinjstva?

Moje najranije uspomene su vezane za Zlatibor, jer su mamini roditelji, kao i ona sama, sa Zlatibora. Tačnije, reč je o jednom selu između Šljivovice i Čajetine po imenu Gornji Branešci. Sticajem okolnosti, ja sam dobar deo detinjstva tamo provela. Naime, tokom 70-ih godina prošlog veka porodiljsko bolovanje je trajalo svega 100 dana, pa kad je mama iskoristila sve moguće olakšice na poslu, odvela me je kod bake na Zlatibor sa nepunih šest meseci. I tako je nastala ta povezanost, koja mi je obeležila detinjstvo. Posle je moja mama tamo vodila često moju i decu mog brata.

Rasla sam sa bakom i dedom i obožavala i njih i sve vezano za život tamo. Naravno, nisam bila na Zlatiboru stalno, ali roditelji su znali da me dovedu i ostave po mesec dana. Čak i nakon što sam krenula u školu, to se zadržalo. Tačno se sećam, čim bi se završila školska godina, pokojni deda Jeremije bi došao u Beograd da nas vozom vodi na Zlatibor. Ako se to ne bi desilo prvog dana letnjeg raspusta, ja bih napravila dramu, što bi rekla današnja deca. Jednostavno, za mene je boravak na Zlatiboru bio sinonim za slobodu i radost.

Deca u školi su, posle raspusta, znala da me zadirkuju, govoreći “Što ne ostaneš malo u Beogradu, ideš tamo da čuvaš te ovce”. A ja sam sa smeškom odgovarala da mnogo volim te ovce i krave. Radila sam sve što rade deca na selu, čuvala sam krave, brala maline, odnosno pomagala deki i baki u svakodnevnim poslovima. Nisam bežala od fizičkog rada, nego sam bila srećna da mi nešto povere, jer sam volela da budem uz njih i da im pomažem.

Tako sam se pela na vršalicu za žito da, presecam kanap na snopovima žita, okopavala vrt sa bakom, plastila (skupljala seno), brala maline, kupine, šipurak, krajem leta kupila šljive...

Bilo je odranih kolena, a i ozbiljnijih povreda. Jedanput mi se učinilo da se približava auto, pa sam brže-bolje potrčala da pretrčim put i pala sa flašom u ruci. Odlomljeni grlić mi je toliko duboko posekao ruku da je krv liptala na sve strane. Pritrčao je komšija, peškirom mi uvio ruku i potom me odveo u Užice na ušivanje. Dok je sanirao ranu, tamošnji doktor mi je zategao i tetivu, tako da ni dan-danas ne mogu da spojim koja 2-3 milimetra mali i domali prst leve ruke. I to je trofej sa Zlatibora, ali ne bih ništa menjala. 

Kakve su još bile Vaše aktivnosti tokom raspusta?

Ako nisam provodila vreme pomažući ili igrajući se, onda sam čitala. Bez po muke bih se peške zaputila preko brda po knjige do, četiri kilometara udaljene, biblioteke Mića Ðenić u Čajetini. To mi je bila kao neka pustolovina ako me puste sa drugaricom da odem peške do biblioteke, iako je svakodnevno neko išao kolima. Ovo je bilo slađe. Fina bibliotekarka, Milina, je govorila da sam ja član koji ubedljivo najviše čita. Kad god bi braća i sestre od ujaka i tetaka imali lektiru, ja bih istu pročitala, pa im prepričala. Neki od njih kasnije su postali veliki novinari, kao što je moj brat od ujaka, novinar, Vladimir Lojanica, koji je nažalost iznenada mlad preminuo 2023. godine.

Zlatibor je za mene tad bio poseban vazduh, osećaj, bliskost, radost. Bila sam sanjalica, koja mašta i voli da piše. Moja baka Dušanka se naslušala pohvala ondašnjih komšinica, koje su govorile: "Blago tebi, Dulo, tvoja unuka kao da nije iz Beograda." To je bio valjda najveći kompliment koju su mi mogle dati. Sve u svemu, tamošnji ljudi su zaista bili divni i pametni, prvo moji baba i deda, i svašta se moglo od njih naučiti. Oni su bili i fantastični pedagozi koji su oblikovali moje detinjstvo – daleko bolji od svih današnjih life coacheva. Mama i tata dođu na odmor, odemo na more, pa se opet vratimo na Zlatibor.

Kad je trebalo da se vratim u Beograd i ponovo krenem u školu, rastanci su bili ozbiljno tužni. Sećam se da bih neutešno plakala do Požege. Moji nisu mogli da me nateraju da dođem kući pre samog kraja avgusta. I to je bio slučaj tokom čitave osnovne škole. Kada se danas osvrnem na taj period, znam da me je takvo detinjstvo odredilo i bilo blagoslov za sve dalje.

Kako je izgledalo odrastanje u Beogradu?

Ja sam odrastala u Nemanjinoj ulici, gde mi i dalje žive majka i brat sa porodicom. Pohađala sam OŠ Radojka Lakić, koja se nalazi nadomak današnjeg spomenika Stefanu Nemanji, a odmah iza bolnice Sveti Sava. U odnosu na druge, zvučnije, beogradske škole, moja je bila skromne veličine, sa svega dva odeljenja po razredu. Nadmetali smo se sa obližnjim školama, Isidora Sekulić iz Gavrila Principa i Petar Petrović Njegoš iz Vojvode Milenka.

Iako sam kratko trenirala košarku i atletiku, mene je zanimala književnost, pisanje i recitovanje, pa sam bila drugarica članica literarne i dramske sekcije. Nisam loše pisala za taj dečiji uzrast. Majska pesnička štafeta je bila glavni događaj u maju za sve beogradske škole tog vremena, a sama nagrada je bila prestižna. Tad sam kao baš klinka volela Vaska Popu, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Momčila Nastasijevića. Ozbiljni pesnici za derle od 13 godina.

Pored pisanja ozbiljna strast je bilo recitovanje i tu sam osvajala svašta nešto, a jedan zanimljiv projekat nastavnice srpsko-hrvatskog u to vreme, Branke, bio je recital pesama Desanke Maksimović, gde sam u crnom mantilu i sa šeširom, da valjda ličim na Desanku, u sred Zagreba govorila njenu poeziju. I danas znam skoro sve što je napisala napamet.

To su bili bezbrižni dani, razmene učenika su bile tradicija. Mi idemo u porodice u Zagreb i Sarajevo, a posle ta deca dolaze kod nas. U pitanju je kraj osamdesetih i poslednji dani bratstva i jedinstva. Ubrzo su stigle devedesete i sve je otišlo u nepovrat.

Bila sam zanesena štreberka, koja piše i glumi, ide u Studio Bate Miladinovića, i osnovnu školu sam završila kao đak generacije. Sećam se da sam kao nagradu za to dobila dve knjige - Ilijadu i Odiseju. Kako to zvuči pase, danas bi nagrada bio bar tablet ili nešto slično.

Pisanje je danas, kao i novinarstvo, kao i voditeljstvo postalo poligon na kome može svako da se oproba. U početku je bilo i simpatično, a onda je postalo tragikomično. Kao što reče Sergej Trifunović u podkastu Sto minuta buke, jednom od retkih koje gledam - danas svako piše. Najbolji primer je Viktorija Bekam, koja se hvalila na sva usta kako nije pročitala ni jednu knjigu, ali je zato sada objavljivana autorka. To je metafora vremena u kome živimo, pored drugih, manje zabavnih.

Vremena su se svakako promenila.

Živa istina. U to sam se uverila kad je nastupila pandemija, gde ćerka nije ispuštala telefon iz ruku. Kad sam joj skrenula pažnju, objasnila mi je da joj cela Gugl učionica tu. Ðaci danas uče iz prezentacija, dok udžbenici bivaju gotovo neotvoreni. Da ne pričam o gimnaziji, gde deca najviše uče iz skripti i nekih skraćenih verzija lektire. Ko još čita lektiru, ko uopšte od dece čita? Toga me je strah.

Svi smo videli onaj viralni klip u kojem deca na ulici ne umeju da prepoznaju na slici Ðuru Jakšića, Desanku Maksimović i Ivu Andrića, ali zato, bez problema, znaju neke influensere, kvazi likove. Realno su ona deci veći uzori. Može ovo da nam se ne sviđa i da se koprcamo i opiremo, ali je nažalost tako.

 Kada i kako ste završili na malim ekranima?

Sa tim nikada ne završite baš u potpunosti. Komunikacije, industrija PR-a i marketinga i mediji su neraskidiv spoj. U šali kažem kao krupije i kockar, malo ste sa ove, malo sa one strane stola. Važno je da poštujete etiku i pravila pozicije na kojoj ste.

Moj prvi kontakt sa televizijom je kada sam u RTS-ovom studiju na Sajmu sa čuvenom Dragom Jonaš snimala emisiju “O jeziku, rode”, povodom dva veka Vuka (Karadžića). Bila sam sedmi razred, a osmi, kada sam glumila jednu od sporednih uloga u dečijoj seriji “ Sazvežđe belog duda”.

Na RTS-u sam počela da radim u oktobru 1993. godine. Bila je to audicija za Slagalicu, imala sam 20 i moja porodica nije imala nikakve veze sa medijima. Najpre sam se prijavila na javni konkurs, koji je RTS raspisao, i našla sam se među tri hiljade kandidata. Prošla sam kroz silne selekcije, gde se izbor sužavao. Naposletku, primljeno je nas šestoro.

Ja sam imala iluziju da će nas starije kolege sa entuzijazmom uvoditi u posao, što je bilo daleko od istine. Međutim, postojala su probna snimanja i sve je zavisilo od toga kako se pokažete u živom programu.

Završila sam u zabavnom programu, čiji je urednik tada bio čuveni Vojkan Milenković, a glavni producent Feti Dautović, profesor na FDU i jedna svestrana ličnost. Od Informative sam devedesetih bežala svesno. Prve emisije su bile muzičke, kolažne, dnevne, naizgled ništa posebno, ali dovoljno da se prepozna da li od te osobe može da se oblikuje kvalitetan voditelj. Da se razumemo i tada su se prijavljivale atraktivne devojke i manekenke. Takođe, i u ono vreme je bilo onih koji su putem poznanstava dolazili do radnog mesta, ali takvi se nisu obično zadržavali.

Gotovo četiri godine sam radila kao honorarac, da bih konačno bila primljena za stalno 25. decembra 1996. godine, dok sam vodila Bingo sa Nikolom Pandilovićem.

Zanimljivo je da ste odbili stalno zaposlenje kada vam je ponuđeno prvi put.

Smatrala sam da najpre treba da budu primljeni porodični ljudi. Konkretno, zalagala sam se da zaposle jednu divnu šminkerku, koja je radila već 20 godina, a čiji je suprug isto radio na RTS-u. Oboje su bili honorarci, a dete im je bilo đak prvak.

To sam i saopštila mom tadašnjem direktoru u Hilandarskoj 11, gde je bilo smešteno naše istureno odeljenje, jer, ipak, ja sam i dalje živela sa roditeljima i za mene je bilo vremena. On je bio u neverici i pitao me “da li sam baždarena". Ipak, ostala sam nepokolebljiva. Kad sam došla kući i ispričala tati, on je samo izustio: "E, moja Sanja, moja budalo. Ti ćeš ispasti mala uobražema i ohola jer odbijaš posao, a nju neće primiti.” Tako je i bilo. Primili su sekretaricu režije, koja je tu bila svega pola godine, jer je njen otac bio, recimo, vozač direktora. Ali, zdrave su te male bitke s vetrenjačama i razbijanje čela o zid. To posle bude s razlogom i lekovito.

U decembru 1996, dok sam radila i na RTS 1 i na Trećem kanalu, dobila sam poziv od iste sekretarice, koja mi je poručila da sam na spisku onih koji će biti primljeni pred Novu godinu. Dodala je da, bez mnogo filozofiranja, donesem radnu knjižicu. Tako su me primili za stalno, iz drugog puta, a na javnom servisu sam se zadržala sve do 2001. godine, kada sam, spletom okolnosti, prešla na Pink.

O kakvim okolnostima je bilo reč?

Koleginica sa Trećeg kanala i ja smo u privatnoj produkciji napravile emisiju, koja se bavila kulturom i vizuelnim umetnostima. Producent, koji nam je pomogao da uradimo pilot emisiju, Toma Babović, umesto da predstavi BK Televiziji, odneo je ideju Željku Mitroviću, sa kojim je zajedno svirao u grupi Oktobar 1864.

Kako se tada desio 5. oktobar, koji sam inače sa tadašnjim dečkom, a sada gospodinom Radanom, mužem mi, dočekala ispred Skupštine, došlo je do izvesnog preigravanja programske šeme na Pinku i otvorio se prostor za našu emisiju. Na Pinku sam se zadržala sve do 2007. godine, radeći davno zaboravljenu emisiju sa Boškom Jakovljevićem po imenu Za milion godina, koja je poznata po tome da su se prvi put na sceni pojavile danas ozbiljne zvezde i sjajne pevačice, Aleksandra Radović i Marija Šerifović. Ja ipak taj period pamtim po rađanju dece. Sina Vuka sam rodila 2002, a ćerku Ninu 2006. godine.

Kako danas vidite televiziju?

Nikad lakše zaposliti se na televiziji, jer ih toliko ima i svakodnevno niču nove, a mali broj je zaista uticajan i gledan. A s druge strane, sudeći po onom što mi kažu prijatelji, koji su urednici, producenti i direktori medija i po onome što svi vidimo, nikad teže naći upečatljive, pismene, obrazovane i harizmatične. Čini se da svako može da bude novinar i voditelj. Nedavno su me u Crnoj Gori pitali kako je moguće da se ta i ta bavi mojim nekadašnjim poslom. Moguće je, jer se sve pretvorilo u rijaliti, pa se o nekome koga u normalnim okolmostima ne biste primetili ni komentarisali, jer bi bilo neukusno, piše i svaka anomalija prepričava i veliča. Na sreću nije svuda tako. Verujem i dalje u obrazovane, zanimljive, informisane, svestrane, a najvažnije pismene televizijske ljude.

Ima i danas odličnih voditelja, onih koji će se snaći ako crkne prompter (idiot), koji drže konce u rukama, dajući uvek prednost gostu, za kog su se prethodno dobro propremili…

Sama sam se nakon sedam godina provedenih u PR agencijama ponovo vratila na male ekrane, i to na Prvu televiziju 2011. godine, u želji da posle ozbiljnog i rudarskog rada u velikim PR agencijama, malo više budem sa decom.

 

Obreli ste se i na radiju, zar ne?

Volela sam baš da radim na radiju. Zato što je radio sjajan otklon od televizije, jer tamo ništa nije vizuelno – bitno je da vaša priča bude zanimljiva i pitka, da vaš glas vozi, da su rečenice smislene i zanimljive. Radila sam na Golf radiju, pa onda i City radiju, gde nam je urednica bila Gorica Nešović. A kad je Milorad Roganović otišao sa Studija B, pravio je ekipu na Index radiju i pozvao me je da mu se pridružim, iako sam bila u drugom stanju sa ćerkom Ninom, 2006.

Radio je zaista divna stvar, odmor za dušu. Za razliku od televizije, na radiju nije bitno kako ste se našminkali, da li su vam šiške pod konac, kako ste prekrstili noge, itd – tu nema obmane. Doduše, danas je sve više radio stanica bez voditelja, sa ustaljenim playlistama, koje se vrte do iznemoglosti.

Kako ste počeli da se bavite PR-om?

Dok sam radila na Pinku dobila sam ponudu da radim kao kompanijski PR, i to mi se učinilo kao dobar potez dok su deca mala. Nakon dve godine, na jednom događaju upoznala sam ženu koja je radila selekciju kadrova za, tada najveću agenciju, McCann Erickson. Ona mi je ponudila mesto u njihovom PR-u i tad sam prešla na poziciju account managera jednog tima.

Potom je usledio prelazak u Communis, gde sam prošla svu tu hijerarhiju u odnosima sa javnošću. Posebno bih istakla vreme provedeno pod palicom Ivana Stankovića. Od njega sam mnogo toga naučila, od toga koga bih zaposlila, do toga koliko su opasne “budale s inicijativom”, i da li je klijent uvek u pravu i hoće li vas ceniti i kad mu kažete da nije. Sve što sam naučila, trudim se da primenim u svojoj agenciji, koja postoji 7 godina.

Danas, kad zapošljavam nekoga, najvažnije mi je da taj neko dobar i normalan čovek. Ako se ne uverim u suprotno, verujem da sve drugo može da nauči.

Imala sam prilike da sarađujem sa različitim ljudima, i imam i dalje. Od svakoga može nešto da se nauči. Nečija jednostavnost vas zadivi, nečija skromnost postidi, nečija opuštenost uplaši. Važno je da klijenti prihvate da se poštuju pravila domaćih medija, da postoje objektivne okolnosti, ali da dozvole da ih vodite jer znaju da ćete raditi kao za sebe, predano i posvećeno, da ćete “nemoguće pretvarati u moguće” bez oscilacija i sa lakoćom, a sve poštujući novinarsku etiku, kolege novinare i njihovu zamisao.

Da li vas možemo ponovo očekivati na malim ekranima?

Simpatično je što taksisti, kasirke i ljudi koje srećem na dnevnoj bazi pitaju: “Na kojoj ste sad televiziji”. Nasmejem se i kažem: “Ni na jednoj”.

A opet na godinu, dve stignu neke ponude koje, za sada, zbog sopstvene agencije odbijam. Ali videćemo, već sam jednom imala povratak kada sam mislila da to više nije za mene i da nemam više želudac za sve i svašta kao sa 25 godina. Moje nekadašnje kolege su danas urednici i direktori novih medija i radujem se kada na ta mesta dođe neko iz vremena entuzijazma, znanja i istinske zanesenosti lepim televizijskim poslom.

Ako se u modu vratio “old money” look, bilo bi lepo da se na televizije vrati “old school” pristup iza, a naročito ispred kamera.

Ukratko, ne razmišljam o povratku na televiziju, ali raduju me ti pozivi. Sva pažnja i fokus su mi na PR-u, gde mi, da kucnem u drvo, jako lepo ide, i gde, donekle, imam obavezu da uvedem nove, mlade ljude i pokažem im da u ovoj profesiji nema kompromisa po pitanju kvaliteta i pristupa.