Slavimir Stojanović Futro: Kreativni genijalac iz Profesorske kolonije

Važi za jednog od najplodonosnijih srpskih grafičkih dizajnera, čiji se studio ubraja među 100 najboljih na svetu. Pored toga bavi se pisanjem, ilustracijom i profesurom i čini se da njegova kreativnost nema granica. Slavimir Stojanović Futro u intervjuu za 011info evocira dečačke uspomene iz Profesorske kolonije, pripoveda zašto od malena ima potrebu za dokazivanjem, i otkriva kako je od karikaturiste iz školske klupe postao svetski poznat dizajner i autor dečje slikovnice “Singi Lumba”.

Kako pamtite svoje detinjstvo?

Prvo i najvažnije sećanje jeste na Profesorsku koloniju, odnosno deo iza Cvijićeve ulice, ka hali Pionir. To je bio moj kraj iz koga je sve dalje u životu kretalo i sve što je bilo važno nekako se tu odvijalo.

Kao klinac, gravitirao sam na dve strane. Jedna je bila prema Tašmajdanu i centru, pa potom dalje ka Novom Beogradu, gde sam, u Šest kaplara, neretko odlazio u posetu babi i dedi. Posebno dragi su mi bili i obližnji parkići kod Ušća.

Drugi pravac kretanja bio je u potpuno suprotnom smeru, a to je bila Karaburma, gde sam stekao novo društvo, pohađajući osnovnu i srednju školu.

Da li je postojao neki poseban razlog zašto se klinac iz centra grada školovao na Karaburmi?

Razlog je krajnje sumanut. Naime, mama je radila u Konferenciji omladine Palilule, koja je na Karaburmi imala svoju ispostavu. Smatrala je da zgodno da me svakog jutra, kad ide na posao, vodi u školu.

Međutim, ona je vrlo brzo dobila premeštaj u 27. marta, što je bilo nadomak našeg stana, ali ipak, ja sam ostao u toj školi na Karaburmi. Zašto? Zato što sam imao sve petice i zato što je učiteljica Rosa bila jako dobra. Zapravo, bila je toliko dobra učiteljica da je mojim stopama krenuo i moj brat Neša koga su roditelji takođe upisali u školu na Karaburmi.

I tako sam se ja svakodnevno autobusom klackao od centra do škole na periferiji. Možda to nekome zvuči čudno, ali objektivno je tako bilo. Karaburma je bila radničko naselje. U međuvremenu, ona se izgradila i sada je deset puta veća nego kada sam 1975. godine išao u osnovnu školu.

Da li je tada bilo bitno iz kog dela Beograda ste?

I te kako. U moje vreme bilo je jasno definisano ko je iz centra grada. Svi “belci” ili ti privilegovana rasa, je živela oko Tašmajdana, dok su svi ostali bivstvovali u tzv. getu, gde sam i ja spadao, iako je Cvijićeva na pet minuta od Taša.

Recimo, momci i devojke koji su dolazili iz VIII beogradske gimnazije, današnje III, delovali su nam kao neka bića sa druge, kvalitetnije planete. Em su drugačije izgledali, em su drugačiju energiju nosili. Ja sam uvek imao upaljen taj estetski seizmograf i strašno mi je bilo bitno da vidim ko šta nosi, kako izgleda, šta time poručuje… Mislim da je za time žudeo dizajner u meni.

Zanimljivo, prvi put, kad sam osetio da stvarno živim u Beogradu i pripadam mu, bilo je prilikom premeštaja iz VII beogradske na Karaburmi u V beogradsku gimnaziju ispod Tašmajdanskog parka.

Kada ste se dotakli crtanja?

Ja sam oduvek crtao. Doduše, prvo sam mislio da ću biti pisac ili sportski komentator pošto sam se aktivno bavio sportom, trenirajući atletiku. Štaviše, kao sprinter, pobeđivao sam na takmičenjima na 100 i 200 m. Kad je trebalo da pređem u desetoboj, uplašio sam se, iako sam imao predispozicije za to, pa sam se okrenuo fudbalu. Tako da mi je tada sport bio preči od tzv. kulturnog uzdizanja.

No, vremenom sam shvatio da, pored toga što umem da pišem, umem to i da ilustrujem. Prvo sam krenuo sa crtanjem karikatura. Isprva sam crtao karikature sebe. Bio sam slinav i klempav, pa nije bilo teško napraviti slinavog klempu. S druge strane, to mi je dalo za pravo da i drugarima iz škole putem karikatura ozbiljno stavim do znanja koji su im fizički nedostaci.

Istovremeno sam postao svestan svog okruženja, ali i sebe. Bilo mi je jasno da neću dobiti ništa zauzvrat samo zato što sam, recimo, sladak. Kako je brat bio bolešljiv roditelji su mu posvećivali dosta vremena. Crtanje je bilo moj način da skrenem pažnju na sebe. I tako mi je ta kreativnost ubrzo postala lampica koja će mi osvetljavati život, čak i u najmračnijim trenucima. Da nema te lampice, zaista nemam predstavu šta bih postao u životu. 

Kada su se javile naznake da će dizajn postati vaša profesija?

To se dogodilo kada sam upoznao Jovanketa, druga iz klupe u V beogradskoj. Dok sam ja bio sve bolji i bolji u karikaturama, on je iz glave crtao realne likove. Ispostavilo se da se on spremao za srednju dizajnersku. Inače, mi smo bili “žrtve” usmerenog obrazovanja, tako da smo tek u trećoj i četvrtoj godini mogli da idemo u stručnu školu.

Elem, mene je to zaludelo i, na Jovanketovu preporuku, krenuo sam na pripreme, gde sam shvatio koliko zapravo nemam pojma. Svi su oko mene znali da verno prenesu fotografiju, a ja sam samo umeo da sve iskrivim, da nalikuje na karikaturu.

Da bih se upisao, imao sam nedelju dana da steknem neophodno znanje. Tad mi se bukvalno život promenio iz korena. Svih sedam dana nisam oka sklopio, samo sam marljivo upijao. Motiv više je bila situacija kod kuće, gde se brat promangupirao, otac ludeo na poslu, majka oko svega toga dramila, a ja sam gledao da zbrišem od svega.

Pošlo mi je za rukom da sve savladam i upišem srednju školu, koja mi je utabala put za budućnost. Dalje me je vodila potreba da stalno budem u vrhu, čime god se bavio, a sve kako se ne bi dovodilo u pitanje moje postojanje.

Zašto ste tako mislili?

To je životno pitanje koje sam dosta rano u detinjstvu sebi postavio. Naime, sve datira od odlaska u Ameriku kod babe i dede, koji su radili u ambasadi. Imao sam svega tri godine i roditelji su me samog poslali tamo avionom.

U SAD-u sam proveo godinu i po dana i gotovo zaboravio na roditelje. Kad sam se vratio, opet sam avionom, imao sam skoro pet godina i bio sam potpuno drugo dete. Govorio sam engleski bolje nego srpski i pohađao sam internacionalno obdanište. Za to vreme brat je zauzeo moje mesto, a ja sam stekao osećao da sam slanjem u Ameriku postao nevažan.

I tako je nastala moja potreba da sve što radim bude iznad proseka kako bih samom sebi dao osećaj bitnost, a potom i drugima. 

Da li je to i danas slučaj?

Nimalo me ne popušta. Zato sam, kad se ćerka Nađa rodila, gledao da nikada ne iskusi taj osećaj, odnosno da se rve sa sopstvenim egzistencijalizmom. To je i glavni razlog zašto sam joj za rođendan napravio i poklonio slikovnicu “Singi Lumba”.

Kad smo dobili nagradu za najbolju dečju knjigu godine i potpisivali primerke, bilo mi je jasno da ona neće mučiti muku koju sam ja imao u životu. U isti mah, ona je bila svesna da je, iako tako mala, postala nečija inspiracija. Ujedno, to je bila pokazna vežba da sam korigovao neke stvari koje su bile ukrivo kod mene.

Dakle, dobili ste nadahnuće da budete što bolji otac.

Tako je – otac, ali i čovek. Razvio sam saosećanje, koje možda prethodno nisam imao u toj meri. U tome mi je pomogla i supruga Olja, koja je doktorirala na temu empatije, pa se to malo prenelo i na mene.

Pre toga sam bio u tzv. modu uspeha. Do svoje 40. godine sve se vrtelo oko dokazivanja drugima da sam valjan u svom poslu. A onda se upalila lampica za pomoć i sve mi se otvorilo u životu. Jednostavno rečeno, napokon sam počeo da živim. 

Da li sećate svog prvog angažmana?

O, da. Bio sam u drugom razredu gimnazije i radio sam za mamu, tačnije, za Konferenciju omladine, kojoj je bio potreban plakat. Inače, to je bio jedan pravi epicentar kreativnog sveta sa Palilule. Između ostalih, Neša Leptir nije izlazio iz te Konferencije.

Elem, dobio sam priliku da uradim plakat za Palilulsku olimpijadu kulture, odnosno POK 85. Cela opština je bila obložena mojim plakatima, koji su, uzgred, skroz bez veze, sada kada se osvrnem.

No, to me nije sprečilo da se osećam kao polubog. To je išlo dotle da sam mislio da me ljudi prepoznaju na ulici. Neretko bih seo na klupu i čekao da prolaznici nešto prokomentarišu. To su te klinačke fore. Ipak, “navukao” sam se, videvši da je moguća ta masovna komunikacija. Takođe sam uvideo da imam platformu, gde opet mogu da se dokazujem.

Potvrda toga je stigla kada je Omladinska politička škola “Ivo Lola Ribar” raspisala opšti konkurs. Ja sam na istom pobedio, uprkos činjenici da su mogli i profesionalci da konkurišu. Za razliku od prethodnog, taj uradak nije uopšte bio tupav, čak se može reći da je bio duhovit.

Novčanu nagradu od, recimo, 700 nemačkih maraka sam potrošio tako što sam seo u prvi voz za Trst i tamo kupio dva para “Starki”: oker i bordo. Koliko sutradan, da bih “plen” utvrdio, za školu sam obuo jednu oker i jednu bordo “Starku”. Na delu je bilo loženje na estetiku u doba socijalizma, tj. na sve što je krasilo zapad.

Ubrzo su počele da nižu nagrade. Jedna od njih je i nagrada za životno delo koju ste dobili pre završetka fakulteta, što je dosta neobično.

U pravu ste. Razlog zašto nisam završio fakultet na vreme leži u činjenici da je tada krenula da se raspada Jugoslavija, što je meni teško palo. Ja sam jako bio vezan za tu državu. Prvo, tako sam vaspitan. Drugo, tokom osnovne škole bio sam, recimo, predstavnik beogradskog Crvenog krsta, pa sam se družio sa vršnjacima iz drugih republika i sticao prve simpanije.

To su bila divna sećanja i nije mi padalo na pamet da ih kvarim učestvovajući u razoru nekadašnje zemlje. Stoga sam se zaputio za Švedsku, gde sam upisao Visoku akademiju za dizajn i to bez prijemnog ispita. Naime, profesor Hans Krister Erikson, koji je bio sed i rumen, nalik Deda Mrazovom sinu, oduševio se mojim portfolijom i primio me na Akademiju. Iako nisam imao papire, ostao sam tu da studiram.

Po povratku u Beograd, zaposlio sam se u agenciji Saatchi & Saatchi, gde sam, već sa 23 godine, bio direktor dizajna za ceo Balkan, koji je u to vreme i dalje bio žarište. Međutim, to se nije odrazilo na moj svakodnevni život. Naprotiv, kad bih ušao u agenciju, zaboravio bih na sve gluposti koje nam nisu davale mira. Tako da sam mogao da živim u paralelnom svetu i bez završenog fakulteta jer sam imao primenjivo znanje.

Kad je počela NATO agresija, preselio sam se u Sloveniju i tamo se zadržao deset godina. U dva navrata sam upisivao faks, ali nije mi se dalo da završim. Prosto, diploma bi mi bila potrebna samo ako bih želeo da se bavim profesurom.

Da li je postojala želja da, ipak, privedete studije kraju?

Apsolutno, ponajviše zato što moji roditelji nisu uspeli da diplomiraju jer su me dobili kao jako mladi i to je bila neostvarena želja u našoj porodici. I onda, kada je ćerka Nađa krenula u osnovnu školu i počela da dobija ocene, shvatio sam da moram da joj pošaljem adekvatnu poruku – da sve što čovek sanja, valja i da dosanja.

Tako da, zagrejao sam stolicu te 2017. godine i završio faks, ispunjujući time najveći san u mladosti. Povodom toga sam napisao objavu na Fejsbuku, koju sam zaključio rečenicom: “Ćale, završili smo fakultet!” Roneći suze, izbacio sam iz sebe neku istinu, koja je zavredela 60.000 lajkova, 3-4.000 komentara i isto toliko deljenja.

To je bio srceparajući trenutak za mene, koji mi je istovremeno ulio snagu da počnem da verujem u svoje autorstvo – da ne moram uvek da dobijem naručen projekat nego da mogu da uradim i podarim nešto što smatram da treba našem društvu. I taj autorski smer traje već šest-sedam godina.

Koji vaš rad vam je najdraži?

To je svakako dečja knjiga “Singi Lumba”, koja je nedavno doživala svoju kulminaciju. Naime, dobio sam poziv od dečjeg pozorišta Duško Radović, gde sam bio redovan kao dete, radi redizajna loga koji im je bio potreban za društvene mreže. Zapravo, bio je potreban šminkerski zahvat, a ne dizajnerska bravura. I, mic po mic, uhvatio sam sebe kako gledam njihove predstave i shvatio da zapravo radim za svoje dečje pozorište. Obuzeo me je neverovatan osećaj sreće.

Kad smo obavili sve dogovoreno, mislio sam da je tu kraj naše priče. Ali, ispostavilo se da sam se grdno prevario. Tražili su da uradim plakat za predstavu “Beskrajna priča”, koliko već sledeće nedelje. Naposletku su me pozvali na ručak kako bismo proslavili uspešnu saradnju. Tom prilikom su mi saopštili da su odlučili da naprave lutkarsku predstavu o “Singi Lumbi”.

Na licu mesta sam se ukipio. Prosto, nisam znao šta me je snašlo. Nekako sam smogao snage da ustanem i oko Taša napravim nekoliko krugova kako bih se primirio. Možda to nekima deluje čudno, ali ja nisam naviknut da se stvari dese same od sebe, odnosno dok ih ne isprovociram.

Tako da, taj projekat mi je od neprocenjive važnosti. Premijera predstave biće na jesen 2024. godine, kada bude izlazila i treća knjiga o avanturama “Singi Lumbe”. 

Šta najviše volite da radite u svom poslu?

Najzabavnije mi je kada imam neposrednu interakciju – toliko da mogu da ubrzam svoju svest i brzo odreagujem na zadatu temu. I to se najbolje ogleda kroz motivaciona predavanja koja držim. Ona su na nivou stendup motivacija, gde se ljudi malo smeju, malo plaču. Tokom njih se zaista najbolje osećam.

Kako, inače, izgleda vaš radni proces?

Gotovo 90% vremena utrošim na istraživanje, tj. na otkrivanje šta je suštinska istina klijenata kako bih im pomogao u vezi sa vizuelnom komunikacijom. Rekao bih da je to najkompleksniji deo posla.

Sa druge strane, neretko se dešava da pišem slogane i naslove kampanji ili čak smišljam celokupne kampanje. Slobodno se može reći da, sa kreativnog aspekta, mogu sve da ponudim klijentima.

Naravno, dogodi se da i ja budem nemoćan zato što sam klijent ne zna šta želi. Ili traži da bude, citiram, “lepše”, šta god to značilo. To je doslovno na nivou estetske hirurgije, bez ikakvog razloga ili potrebe, gde se juri nešto što je trenutno u modi.

Zato volim kada se zna šta je krajnji cilj, kao što je bio slučaj sa Narodnim muzejom u Beogradu. Znali smo šta hoćemo: da očistimo, prilagodimo, unesemo tragove nasleđa rimske i kelske kulture u sam vizuelni identitet ove ustanove. I to je bio školski primer plana i egzekucije, gde je svaka kreativna odluka imala svoje utemeljenje.

Vi ste u svetu dizajna i poznati kao neko ko ne pristaje na ustaljene forme.

Trudim se da primenim tzv. bočno razmišljanje. Ako se direktno suočavate sa kreativnim izazovima, uglavnom ćete posegnuti za očekivanim rešenjima, koja su pohranjena u vašim kreativnim datotekama. To se pogotovo odnosi na nas vizuelne tipove, koji imamo fotografsko pamćenje, jer tada nehotice izleti nešto već viđeno u vašim radovima.

Da ne bi došlo do toga, mora postojati utemeljenje u suštinskoj istini, kojoj treba prići na neočekivani način. Najbolji primer toga jeste Optika Rugel u Sloveniji, koja me angažovala radi sofisticiranog izgleda. Ja nisam stavio naočare i lupio cenu, već sam čitavu kampanju ovekovečio životnim situacijama ljudi sa slabijim vidom. Recimo, imali smo atletičarku koja je skočila 10 metara pre same prepone. I to, iz ugla reklame za optičara, zaista menja percepciju.

Sve u svemu, gledam da se poigravam sa neočekivanim. Zapravo, posao nas vizuelnih komunikatora je težak. On je jedna sprinterska disciplina, gde vi morate non-stop da održavate visprenost duha.

Mnoge kolege dizajneri u svetu uglavnom pohitaju za najnovijim fontom, koji neodoljivo vabi, čime traže potvrdu za svoje mesto u planetarnom dizajnerskom establišmentu. Usput zaboravljajući šta je naš zadatak. Nije poenta preko rupe staviti glazuru, koja će poput skramice popucati i biti oduvana od strane vetra, već istu ispuniti, pa potom gladiti.

U poslednje vreme izvesni kreativci strahuju da će ih veštačka inteligencija zameniti. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju?

Smatram da će alati na bazi veštačke inteligencije još napredovati, te nuditi još kvalitetnije finalne proizvode, koji će definitivno ugrožavati ljude koji nisu hipermajstori. U konačnici, to će dovesti do “pročišćavanja levka”, što mi je donekle drago zato što ima mnogih koji su stekli slavu i bogatstvo uz par štosova koje zadaju kompjuteru da uradi.

Sa druge strane, klijenti ne uviđuju razliku. Štaviše, šalju mi primere radova koje je veštačka inteligencija izradila i traže od mene da uradim nešto u takvom maniru. Moje istrenirano oko odmah prepozna takve stvari. Uvek jasno vidim da nema nikakve šanske da je to nešto ljudska ruka to uradila.

I sada su klijenti u fazi da bi rado želeli da preskoče investiciju u nas kreativce kako bi smanjili troškove, što je u nekoj meri razumljivo. Samo mislim da će se pitanje autentičnosti toga vremenom prepoznati. Trenutno je na delu fascinacija – zasenjena prostota, što zgrožava struku. 

Mislite li da ima budućnosti za dizajnere u povoju?

Apsolutno. Čovek je kreativno biće, što ga izdvaja od svih ostalih na svetu. No, ako ne budemo vežbali svoju prirodu, pobediće veštačka inteligencija i čitava civizacija će otići u istoriju. Jednostavno, u našoj prirodi je da se krećemo, a ne da sedimo i šaltamo TV kanale. Sve u svemu, vrlo neprijatan trenutak za čovečanstvo.

Nedavno ste pokrenuli svoj masterclass.

Tako je. Masterclass je osmišljen tako da široko saznanje prenosim svojim polaznicima, kojih ima raznih uzrasta i profila. Kurseve pohađaju menadžeri, kreativci, studenti koji su u potrazi za usavršavanjem i mnogi drugi.

Program i domaći zadaci od učesnika ne zahtevaju remek-dela, već samo da za isti uključe mozak. Ja sam to postigao tako što sam odvojio oruđe od svoje suštine, pa isti princip primenjujem kod njih.

I ono što je zanimljivo, na svakih šest nedelja, koliko kursevi traju, kod novih polaznika uvek uočim isti šablon. Tačnije, da većina njih krene sa idejom estetike, a nakon mesec i po dana se preobraze u autore koji razumeju šta znači osmišljavanje široke koncepcije. Naravno, za sagledavanje šire slike je potrebna i izvesna životna zrelost.

Kakvi su planovi za dalje?

Uveliko pišem svoj drugi roman, koji će, nadam se, biti objavljen tokom 2024. godine. U međuvremenu, sa preko 10.000 prodatih primeraka, autobiografija “Devet” je postala bestseler, a moja spisteljska ambicija iz mladosti je najzad dobila formu.

Još jedan od planova za budućnost jeste da se bavim onim što će motivisati druge. U smislu nadahnuća i pobošljanja unutrašnjeg života drugih, koji će ih naterati da se pomere sa mrtve tačke, jer nikada nije bilo lakše postati inertan.