Slavko Beleslin: Dorćolac sa Kosančićevog venca

Decenijama unazad svojim baršunastim glasom i besprekornom dikcijom vodio je informativne emisije u udarnim terminima i obaveštavao nas o aktuelnim dešavanjima. Iako se danas nalazi daleko iza kamera, kao direktor informativnog programa na televiziji UNA, i dalje se stara da putem malih ekrana dobijamo taze i proverene vesti. Slavko Beleslin u intervjuu za 011info priseća se nestašluka tokom odrastanja na Kosančićevom vencu, selidbe na “omraženi” Dorćol, te otkriva kako se obreo ispred kamera i zašto su vesti, zapravo, istina.

Koja su vam prva sećanja na Beograd?

Ja sam rođen u Pop Lukinoj, odnosno na uglu Pop Lukine i Brankove ulice. Sećam se jurcanja Kosančićevim vencem, buke sa Brankovog mosta, teniskih partija u Konaku knjeginje Ljubice, sankanja niz ulicu Kralja Petra i pored Paviljona Cvijeta Zuzorić, pravljenje igloa u porti Saborne crkve…

Ipak, glavno igralište mom društvu i meni je bila stara srušena biblioteka. Unutra su, tokom igranja žmurki, smeli da zađu samo oni najhrabriji. S druge strane, kada bi nas uhvatio avanturistički duh, znali smo da se zaputimo do Savamale i njenih tunela koje smo pomno istraživali.

Inače, mnogo godina kasnije postao sam svestan da su kulise mog detinjstva, zapravo, najveće turističke atrakcije u Beogradu. Zahvalan sam što sam baš tu rođen i što sam proživeo detinjstvo u srcu istorije jednog naroda. 

Koliko je taj istorijski faktor imao ulogu u vašem odrastanju?

Iskreno, ono što meni i dan-danas mami osmeh na lice i tu patinu nostalgije čini uverljivijom od znamenitosti, poput Patrijaršijskog dvora, Francuske ambasade ili Knez Mihailove ulice, jeste atmosfera u kojoj sam odrastao.

To je atmosfera u kojoj svi brinuli o meni, gde sam bio mažen i pažen. Neki će to nazvati Titovom Jugoslavijom, ali zaista je bilo tako – celo društvo se staralo o najmlađim žiteljima ovog predivnog grada. Ako malo bolje razmislimo, to je civilizacijski korak unazad u odnosu na ovo što danas živimo – ovo doba individualizma.

U ondašnje vreme svako vas je vaspitavao: ako bih zgužvao parče papira i bacio na trotoar, prolaznik bi me upozorio da to podignem i odložim u kantu za smeće. Ukoliko bi se neko nesnosno drao na sav glas u popodnevnim časovima, komšija bi mu skrenuo pažnju da je od 15 do 17 časova kućni red koji se mora poštovati.

Taj osećaj potpune ušuškanosti i bezbednosti svakako nije bio plod moje mašte. Jednostavno se tako živelo. Naravno, ako se nešto loše desi, za rukav se vuku policajci, koji su onda među decom bili “dobri momci” koji su tu da pomognu. Dakle, ipak mislim da se ne radi o znamenitim objektima, već o nostalgiji.

Koliko često posećujete stari kraj?

Nažalost, to se retko dešava i zbog toga me malo grize savest. To vam kao kada se setite nekog dalekog rođaka – vreme leti, a vi se niste ni javili ni pojavili godinu-dve-tri. Ista priča je i sa starim krajem.

Iako sam trenutno smešten na Dorćolu, nesumnjivo želim da se vratim u svoj stari komšiluk. Ipak su to staze mog detinjstva. Mislim da je to najbolje Zvonko Bogdan sročio, kada je rekao da svi imamo tendenciju da se vratimo tamo gde smo rođeni.

Kako je biti Dorćolac?

Apropo toga, sve što sada izustim je potpuno subjektivno. Dakle, tokom mojih đačkih dana postojao je rivalitet između škola. Moja osnovna škola “Braće Ribar”, današnji “Kralj Petar I”, u kojoj nisam baš briljirao, vazda je bila u nekom “sukobu” sa OŠ “Pero Popović Aga”, sadašnjoj “Mihailo Petrović Alas”. Tačka razdvajanja bili su Studentski trg i Univerzitetski park. Mi, tzv. momci sa Palasa, nismo smeli da se spustimo dole, a oni, Dorćolci, nisu smeli da se popnu gore. Tako da sam stanovnike Dorćola donekle doživljavao kao arhineprijatelje i najblaže rečeno taj deo grada mi nije bio najdraži.

No, kada je kucnuo čas da napustim porodično gnezdo i osamostalim se, jedini uslov za stan je bio da je lociran na pet minuta od Trga Republike, jer to je nešto na šta sam prosto navikao. Uglavnom, skrasio sam se na Dorćolu i to, ako mogu dodati, poprilično nevoljno. (smeh) I pošto sam tada već bio TV ličnost, kasirke bi znale da nimalo suptilno prozbore: “Evo i ovaj voditelj hoće da bude Dorćolac!” Možda teatralno zvuči, ali to je za mene tada bila prvoklasna uvreda!

U svakom slučaju, tako sam postao Dorćolac i postepeno se iskreno zaljubio u taj kraj. 

Da li se od onda promenio Dorćol?

I te kako. Postoji ulica po imenu Gundulićev venac koja se proteže iza Bajlonijeve pijace. To je predivno mesto za život, pogotovo u poslednjih desetak godina. Međutim, kada sam se preselio ovde, bilo je neverovatno uživo prisustvovati suživotu dva sveta: jednog nalik onom iz “Skupljača perja” i drugog, gospodskog. Malo je reći da su redovi u samoposluzi, katkad, bili veoma živopisni.

Danas je dosta drugačija situacija, gde se Dorćol svakodnevno menja. Gotovo svaki drugi dan vidim kako je jedna stara kuća zamenjena novim gradilištem, ali pretpostavljam da to spada u zakon evolucije i civilizacije. I, nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam apsolutno za promene, bez obzira šta mislim o aktuelnim dešavanjima. Zato što, da nismo puštali ono što su naši preci sazidali, i dalje bismo svi živeli u zemunicama, a to, složićete se, nije naročito praktično.

Zašto niste briljirali u školi?

Zato što sam rođen kao pesnik, dok su prosvetari pokušavali da me ukalupe. To mi je danas više nego jasno, a onda sam mislio da nešto nije u redu sa mnom. Ja sam, u stvari, bio jedno krajnje pristojno dete, ali sa drugačijim prioritetima od onih koje su nastavnici nametali. Imao sam za cilj da stvorim nešto što nije postojalo juče.

Elem, bio sam obuzet poezijom i to me je više zanimalo od nekakvih matematičkih i hemijskih formula. Moj uspeh u školi, zapravo, bio je sasvim solidan, ali na tome mogu da zahvalim nagradama na gradskim i republičkim takmičenjima iz pesništva zbog kojih su mi nastavnici “gledali kroz prste”. Štaviše, o tim podvizima pisala je i Ilustrovana politika. Tako da, u neku ruku, može se reći da je to bio moj upliv u jedan vid medija.

Ali, niste bili nestašni.

Što se nestašluka tiče, oni su bili potpuno drugačiji od ovih današnjih. Naime, godinu stariji brat i ja smo voleli da uštinemo malo vremena od časova, da ne kažem da smo bežali. Međutim, to vreme smo provodili u gradskoj biblioteci. Na njenim policama nalazile su se knjige koje uvek mogu da čitam iznova, ukoričeni Politikin zabavnik i Otkriće sveta u stripu.

Uglavnom, jednog dana roditelji su primili vest da smo brat i ja pobegli iz škole. Zapravo, mi smo uzeli nekoliko tih Otkrića sveta, ukrcali se u trolejbus, vozikali se u krug i čitali. Trolu smo pikirali zbog grejanja i tapaciranih sedišta. Kada bismo obrnuli nekoliko krugova, izašli bismo na Kalemegdanu, gde je tada bila okretnica.

Naposletku, bili smo uhvaćeni negde u blizini škole. Otac nas je zatekao na delu, odnosno kako čitamo stripove. Ishod? Ja se iskreno nadam da ovo niko iz škole neće pogrešno protumačiti, ali tada nas je odveo na ručak u omiljenoj kafani “Proleće”. Sve u svemu, možda smo propustili neki kontrolni, ali stekli smo lekciju koja i dan-danas jasno živi.

Dakle, voleli ste da čitate u slobodno vreme.

Najblaže rečeno. Kada sam bio sedmi razred, zbog problema sa kukom “zaglavio” sam u bolnici. Tamo sam proveo dobrih godinu i po dana. Drugim rečima, u bolnici sam završio školu. Najpre sam bio nepokretan, a kasnije mobilan zahvaljujući štakama, i tokom tog perioda dogodilo se nešto zanimljivo. Dok je moja generacija nastavila istim stopama – da “pika” fudbal i da se kočoperi se pred đacima “Popović Age” – ja sam bio okružen knjigama i imao sve vreme ovog sveta za čitanje.

Mnogo godina, a možda i decenija kasnije, dokučio sam da je to bio blagoslov za mene. Zato što sam ja vreme, u stvari, provodio sa velikanima poput Andrića i Disa, nesvesno uzdižući sebe duhovno. Kada sam se vratio među svoje vršnjake, odudarao sam od njih. Ne preterano, ali sasvim dovoljno da se razlikujem od ostalih iz generacije.

Hoću reći, ako uzmemo za aksiom ono što govore – da ste vi prosek tri-četiri osobe sa kojima provodite najviše vremena – zašto onda ne biste se okružili delima doajenim srpske književnosti koji, nažalost, više nisu među nama, i tako unapredili sebe.

Kada pokazujete interesovanje prema medijskom svetu?

U dvadesetim godinama. Zapravo, to je više bila stvar intuicije nego li interesovanja. Inače, prva prilika mi se ukazala kad su Radio Novosti objavile konkurs. Otišao sam na audiciju u ondašnju zgradu Borbe na Trg Marksa i Engelsa, današnjem Trgu Nikole Pašića, i dobio šansu da stažiram.

Sećam se da me je preplavljala neverovatna trema makar imao pola rečenice da pročitam uživo. Takođe, imao sam koleginicu, ali, nažalost, ne znam šta je na kraju sa njom bilo, jer mi je nakon tri-četiri meseca saopšteno da nemam potencijal za radio-novinarstvo, tj. za spikera i da je pametnije da se bavim nečim drugim u životu.

Tako se moj prvi staž u novinarstvu završio neslavno. Kasnije sam otkrio da mediji mogu da budu daleko suroviji, pogotovo oni audio-vizuelni kao što je televizija, gde čista geometrija nečijeg lica daje značajnu prednost u odnosu na nekoga ko je vredniji, pametniji i talentovaniji.

No, niste odustajali od rada u medijima.

Nikako. Vrlo brzo je bio raspisan konkurs za televiziju Politika. Audicija se održavala u Domu omladine, a deo komisije su sačinjavali moji današnji dobri prijatelji, Vanja Bulić i Zoran Baranac. Iako sam prošao dalje, nisam se pojavio u narednim krugu. Zašto? Zato što nisam znao kada se održava.

Naime, bio sam van zemlje kada su se upućivala obaveštenja, a kako je to bilo vreme gde bake primaju pozive na fiksni telefon i gde je komunikacija bila dramatično relaksiranija, ja sam prekasno za to saznao. Pojurio sam koliko sutradan do Politike, ali uzalud.

To me dovodi do sledeće lekcije, ali i faze koja će svakako utabati moj životni put, a to je da svi porazi dobro dođu. Jer, da sam uspeo na ova dva gorepomenuta mesta, onda se ne bih odvažio na veliku audiciju u organizaciji BK Televizije i postao voditelj.

Ta audicija nije bila nimalo laka.

Apsolutno. Ispred zgrade je bila reka ljudi, a ja sam se, ni manje ni više, osećao izuzetno samouvereno. Uz to, obuzimao je neki osećaj, gde mi je bilo pomalo žao ljudi oko mene. Iako sam znao da svi oni došli puni snova i nade, ja sam bio uveren da ću ja biti taj koji će proći dalje. Kao što rekoh, čudan osećaj, poput nekog proviđenja.

Elem, prošao sam prvi, drugi i treći krug i završio na BKTV. 

U to vreme BKTV je unela mnoge novine u svet televizije.

U pravu ste. Ako bolje pogledate, njen nekadašnji kadar čini redakcije gotovo svih današnjih televizija u našem etru. Razlog za to je vrlo jednostavan – radili su mladim ljudima. Niko nije bio bačen u vatru kao danas, gde je odmah izgoreo. Mi smo imali šestomesečne obuke pre nego što bismo uopšte izustili i jednu jedinu rečenicu na ekranu.

Dakle, sa nama su radili univerzitetski profesori, starije kolege novinari… Tako ozbiljnu obuku nigde pre ni posle nisam video. Tokom iste su mnogi otpadali, jer vas ona testira na mnoštvo načina. Recimo, ako vi niste spremni da svako jutro budete u 6 časova na poslu, vi ćete odustati nakon par nedelja. I onda ostaju samo najbolji od najboljih.

Da li su te obuke zaslužne za vašu dikciju?

Inicijalne zasluge za besprekornu dikciju idu na konto moje nane. Ona je bila profesorka srpskog, latinskog i još nekih “mrtvih” jezika i doslovno je trenirala brata i mene do iznemoglosti.

Nikako nije mogla da istrpi da njeni unuci nešto pogrešno prozbore. Bila je toliko stroga da nas je bez pardona gađala knjigom. To je taj stari kov profesora. Ako biste pogrešili, to biste saznali na vrlo, vrlo bolan način. No, očigledno da je obavila sjajan posao, jer mnogi ističu tu moju dikciju kao komparativnu prednost.

Tokom karijere obreli ste se na mnogim pozicijama.

Živa istina. Bio je to čudan put, potpuno neshvatljiv za generacije naših roditelja i to vreme kada je bilo normalno da se zaposlite i u istoj toj firmi dočekate penziju.

Međutim, mene je više puta spopao osećaj neobjašnjivog nezadovoljstva na određenom radnom mestu i to je isprva bilo teško za razumeti. Iako sam imao veoma poželjnu poziciju, gde sam vodio najgledanije vesti, te bio finansijski namiren, ipak sam se duboko u sebi osećao sve lošije i lošije. Ujedno, to je značilo da je vreme za rastanak.

Mnogo godina kasnije shvatio sam da je reč o ličnom rastu. Kada vi ne rastate i stalno “udarate” o plafon, po meni, to je kao neka vrsta male smrti. Znate, ako ne izađete malo iz te zone komfora, zauvek ćete biti ono što ste u ovom trenutku. I onda se nameće pitanje da li ste spremni na to. Ja mislim da niko nije spreman na to.

A na kojem položaju ste se najviše pronašli?

Pazite, bio sam ispred i iza kamera kao voditelj i scenarista, bio sam urednik na nekoliko televizija. Štaviše, jedno vreme sam bio zadužen za adaptaciju stranih formata u Srbiji u sklopu produkcijske kuće Adrenalin. Sa ushićenjem se sećam rada sa dragim prijateljem Markom Živićem na njegovom autorskom šou. Uz Laneta Gutovića, on je bio začetnik tog late night formata kod nas.

Međutim, i pored angažmana na mnogim medijskim kućama i suočavanja sa mnogim medijskim izazovima, gde sam uređivao programe sa milionskim auditorijumom, mislim da je moja sudbina rad na vestima, što je veoma specifična uloga na ekranu i van njega.

Šta je ono što čini vesti uzbudljivim i zanimljivim?

U bazičnoj strukturi informativni program služi da ljudima objasni svet u kojem žive kako bi na osnovu toga lakše donosili odluke. I ono što je komparativna prednost vesti u odnosu na ostale programe jeste što su vesti sam život. Zapravo, vesti su istina – tolika istina da ni voditelj ne može da bude laž.

Sa druge strane, tehnološki razvitak je razdvojio prezentere i voditelje. Naime, kada sam počinjao da radim, svi smo čitali vesti sa papira. To je kod gledaoca stvaralo subliminalnu poruku, gde bi isti konstatovao da ta i ta televizija to i to javlja. Dakle, bilo je potpuno depersonalizovano.

U jednom trenutku tehnološka revolucija je učinila da svi sklonimo te papire u stranu i izustimo: “Ovako izgleda današnji dan.” U tom trenutku, u tih dvesta milisekundi ja moram da budem istina, bez predumišljaja, kako biste vi meni poverovali.

Otada prezenteri više nisu toliko zanimljiviji koliko pravi novinari i urednici. Mi smo počeli da gledamo u oči. Tačnije u teleprompter, bez potrebe da ikad više skrećemo pogled. Zahvaljujući tome, svima postalo jasno da li voditelj govori istinu ili ne.

Dakle, mi smo morali da postanemo istina u tom momentu i to nije nešto što može da se nauči. Zato što se to sastoji od vaspitanja, talenta, ekstrovertnosti, čovekoljublja, itd. Sada, ja predstavljam kao da je u pitanju neka nauka, ali tako je – kako je.

To je sve učinilo da meni taj posao uđe u krv. Čitava dešavanja koja sam pokrivao obogatila su mi život zato što vas ovaj posao stavlja u poziciju da uvek gledate istoriju iz prvih redova. Daleko je veći adrenalinski rolerkoster od bilo kog drugog formata i upravo zbog toga volim vesti.

Kada ste imali najveću tremu?

Verovali ili ne, ali to nije bilo pred kamerama. Sticajem neverovatnih okolnosti, učestvovao sam u novogodišnjoj operi Narodnog pozorišta. Za taj nastup me je spremao čuveni operski pevač, nažalost, sada pokojni Živan Saramandić. Kao gost trebalo je da otpevam Sinatrinu pesmu “My Way”.

No, kada sam zakoračio na scenu Narodnog pozorišta i odatle osmotrio čitav svet koji se tu okupio, mislim da sam tada imao ubedljivo najveću tremu. Naposletku, smogao sam snage i otpevao najbolje što sam umeo. To muzičko iskustvo je zaista bilo fascinantno za mene i neizmerno sam zahvalan ljudima koji su to omogućili. 

Da li postoji žal što se niste ostvarili kao pesnik?

Ne baš. Da, imao sam talenat, ali bio sam previše introvertan za to. Jednostavno, nikada to nije mogla da postane profesija, tj. danas shvatam da je mogla, ali tada nipošto.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Trenutno sam direktor informativnog programa na televiziji UNA, koja je najbrže rastuća medijska kuća kod nas, a možda i šire. I, kada se nalazite u vrtlogu takvog jednog projekta, onda dajete sve od sebe, kako kreativno, tako i energetski. Otuda su sve moje nade i planovi vezani za to.

Međutim, postoji i šira vizija, a to je da objedinim moje dve velike ljubavi: televizijsku i produkcijsku kuću. Odnosno, da uvodim televizijske formate. Jedno od mojih autorskih dela bio je “Flešbek”, tj. “Šta bi posle” na RTS-u. Tako da, voleo bih u budućnosti da spojim te dve stvari na jednom mestu.