Stefan Milenković: Nindža sa violinom

Umetnik veka i proslavljeni violinista, Stefan Milenković, u intervjuu za 011info otkriva kako se latio gudačkog instrumenta i klackao između dva različita načina života, priseća se povlačenja gudala pred punim auditorijumom u mrklom mraku i skakanja sa padobranom sa neslućenih visina, te najavljuje spektakl na Tašmajdanu zvani "Rock El Clasico”. 

Šta za vas predstavlja Beograd i koja su vam prva sećanja na njega?

Beograd je jedan živi organizam, satkan od uspomena, mirisa i ukusa, porodice i prijatelja. Prva sećanja su mi vezana za Zemun, gde sam odrastao i školovao se do 13. godine. Celo moje detinjstvo je bilo poput medalje - imalo je dva lica. Sa jedne strane radno, ispunjeno vežbanjem i nastupima. Sa druge strane bezbrižno, satkano od druženja i avantura pored Dunava, igranja fudbala na ulici i jurcanja na skejtu.

Kada smo se preselili u centar grada, skejt je ponovo bio centralna tačka, tako da sam na njemu, vozeći se sa bratom Teofilom, istraživao beogradske ulice. Glavna stečišta u to vreme bila su Plato i kod "Konja".

Kako je izgledalo vaše odrastanje i kada ste prihvatili violine?

Bio sam sasvim običan klinac sa neobičnim interesovanjem. Dakle, u mom životu je vladao taj neki kontrast, pa samim tim moje odrastanje je ujedno bilo i obično i neobično. Sa jedne strane, pohađao sam redovnu školu, imao sam drugare, voleo sam da se igram. Dok, sa druge strane, imao sam tronedeljnu turneju po Australiji. Iako se, naizgled, sve činilo haotično, ipak se radilo sa sjajnom balansu.

Što se tiče sviranja, violine sam se latio sa 3 godine. Prve časove mi je držao otac i na poziciji mog profesora zadržao se do 18. godine. Pored oca, na razvoje mene kao violiniste i same osobe uticala je i familija i neposredno okruženje.

Kako su tekli vaši dana u tom uzrastu?

Rekao bih da je većina dana izgledala uobičajeno. Išao bih u školu, radio domaći, a nakon toga sledilo je redovno vežbanje. I tako je bilo oduvek. Zapravo, ne sećam perioda života kada nisam vežbao violinu.

Ta svakodnevnica je bila prošarana nesvakidašnjim aktivnostima, poput putovanja i turneja. Kako su godine odmicale, postajalo je sve složenije i složenije. Vodio sam život bez rutine. Neprestano u pokretu, svaki dan sam gostovao u drugom gradu i drugoj hali. Ubrzo je to postala moja rutina - taj život bez rutine. Otuda nije lako opisati jedan dan u mom životu zato što nijedan nije bio isti.

Da li ste imali neke zanimacije mimo muzike i kako ste to uklapali?

Da, oduvek sam voleo video-igre, skejt, igračke, nindže. Brat i ja smo sanjali da postanemo nindže i to nam je bila neostvarena želja. Danas nindže i igračke više nisu u fokusu, danas se igram padobranima i motorima.

Inače, uklapanje karijere sa drugim obavezama je pitanje organizacije. Kada nešto volite i želite, pronađete vremena za to. Kod mene je na prvom mestu usklađivanje profesionalnih i drugih obaveza, pa kada se ispostavi da ima lufta, onda se planiraju "vannastavne" aktivnosti. Iskreno verujem da je sve može postići. Svi ti moji hobiji, koliko god oni bili bizarni ili opasni, u određenoj meri doprinose mom glavnom interesovanju - violini i muzici.

No, veoma je važno ne dozvoliti tim dokolicama da štete vašem životnom pozivu. Ako dođe do toga, onda je vreme da im se stane na put. U konačnici, ako ste dobro organizovani, sve se može postići.

Spomenuli ste da je jedna od vaših strasti “druženje” sa oblacima?

Tako je, od kad znam za sebe voleo sam letenje, a plašio sam se visina, što je krajnje zanimljivo. Inače, moj deda je bio pilot, pa samim time ostvariti se kao pilot za mene je neopisivo dostignuće.

Elem, gajio sam ljubav prema nebu i oblacima, ali ne i prema merdevinama i skelama, što je i dan-danas slučaj. Kasnije sam shvatio da se radi o strahu koji je vezan za zemlju, ali dok nema kontakta sa površinom - sve može!

Padobranstvo je ušlo u moj život u pravom času, bez da sam ga tražio. Zapravo, u prvi mah imao sam podozrenje prema tom sportu, ali znatiželja je preovladala. To se manifestovalo u Kaliforniji, kada sam, u istom danu, izveo dva padobranska skoka u tandemu. Nakon uspešnih doskoka, bilo mi je jasno - ako savladam strah i sam sport, ovo je prava stvar za mene. Narednih mesec dana bistrio sam sve moguće knjige, informisao se o procedurama, rizicima i statistici. Naposletku, upisao sam kurs u "Skydive Chicago". I, što bi rekli, ostalo je istorija. Danas, 13 godina i 600 skokova kasnije, poletan sam kao i prvog dana.

Uzgred, skokovi su dosta nalik koncertima. Sve se svodi na gotove iste stavke: kontrolu, koncentraciju, pažnju na druge. A, onda sledi iskorak u prazno, iskorak na scenu, gde više nema nazad i onda se nalazite u trenutku. To je upravo kao jedan nastup, gde ima dosta priprema, ali u jednom trenutku prestaje taktiziranje i na vama je da onda budete spontani i slobodni. Na kraju otvarate padobran, romantično se spuštajući. I tako uvek iznova.

 

Kako padobranstvo utiče na život?

Ono svakako razvija neporecivo samoupozdanje. Ako ste ga imali pre toga, imaćete ga još više. Ako ga niste imali dovoljno, to više neće biti slučaj. Znate li zašto? Zato što svaki put prolazite kroz proces spašavanja sopstvenog života. To zahteva određenu dozu sabranosti, koja vam na kraju uliva samopouzdanje za bilo koju drugu aktivnost. Naposletku postanete sigurni u sebe, ali i obazrivi prema drugima, što je i te kako korisno u životu. To su vrline koje se cene u bilo kojoj profesiji.

Da li ikada imali tremu pred koncert?

Apsolutno! Ona me i dalje u stopu prati, ali to je priroda ovog posla. Na vama je da izađete pred publiku i izvedete nešto savršeno. Nekad je to auditorijum od nekoliko ljudi, a nekad milionski, ako se nastup prenosi, razume se.

Ko kaže da nikada nije iskusio tremu, verujem da preteruje. Trnci su sasvim normalna pojava. No, važno da je poznajete sebe, te da znate kako reagujete u trenutku treme i kako istu kanališete.

Recimo, jednom prilikom priupitao sam prijatelja, koji je padobranski instruktor sa 8.000 skokova, da li oseća nervozu pred skok, a on mi je rekao: "Svaki put osećam leptiriće u stomaku, osim što sada ti leptirići lete u formaciji." Identično je i pred nastup, čak i posle svih ovih godina.

Da li biste mogli da izdvojite neki nastup?

To je jako nezahvalno. Ja uvek nastupam isto - sa maksimalnom predanošću, bilo da se radi o maloj ili velikoj sali. To ne igra nikakvu ulogu. Na meni je da dam svaki put sve od sebe. Otuda je i svaki koncert poseban.

Istini za volju, bilo je raznih dogodovština. Izdvojio bih jedan koncert koji je po mnogo čemu jedinstven. Pre nekoliko godina imao sam nastup na Instituta za slepe u Trstu, čija sala je bila u potpunosti lišena svetlosti. Kako bi se simulirao svet u kome slepi žive. Sve je bilo izlepljeno trakama tako da niti jedan zrak nije mogao da se probije. Publika je morala da ostavi sve reflektujuće lične stvari ispred, dok su ih slepi uvodili u mrkli mrak sale. Isto je i važilo i za mene. To mi je istovremeno bilo i čudno i uzbudljivo. Na bini su me čekali određeni markeri, koji su služili za orijentaciju. Sat vremena sam svirao violinu solo u tmini. Kuriozitet je da je program bio štampan na Brajevom pismu. To je zaista bilo nezapamćeno iskustvo.

 

Ko zaslužan za vašu afirmaciju i kako je tekao razvojni put?

Umnogome vas formira samo okruženje, a u mom slučaju i vreme. Devedesete su bile košmarne za sve nas. Početkom tih godina otišao sam u Italiju, gde sam počeo da učestvujem na velikim takmičenjima i na svakom od njih sam osvajao nagrade. To je bio veliki uspeh. Sa druge strane, uronivši u golem rad prebrodio sam čitav taj buran period.

Put Njujorka krenuo sam 1997. godine, gde sam najpre studirao. Prvo dve godine sa gđom Doroti Dilej, jednom od tadašnjih najvećih pedagoga na svetu. Potom me je ona pitala da li bih da predajem za nju, što sam oberučke prihvatio. Preuzeo sam njenu klasu od deset studenata, gde sam ja bio ubedljivo najmlađi.

Zahvaljući njoj upoznao sam Icaka Perlmana, koji mi je držao časove, da bih kasnije počeo da predajem na njegovom letnjem kampu na Long Ajlendu po imenu "Perlman Music Program" - Perlmanov muzički program. Posle prve godine ponudio mi je mesto asistenta na Džulijardu, što sam, naravno, prihvatio. Istovremeno sam radio na Džulijardu kao njegov asistent, razvio sopstvenu klasu i predavao na njegovom kampu, i to uz sve koncertne aktivnosti.

Pored toga, na razvoj mene kao umetnika uticali su raznorazni hobiji, život u Njujorku i Americi, susreti sa velikanima. To vas sve obogaćuje i stavlja u neki kontekst. Zaista ne bih bio tu gde jesam da nije bilo svih tih uzora, susreta, uspona, ali i padova, koji vas nesumnjivo formiraju.

Kako se definiše karijera klasičnog muzičara?

Karijera je proces, a ne destinacija. Ono na šta sam izuzetno ponosan jeste činjenica da sam još uvek motivisan i inspirisan muzikom, umetnošću, mladim talentima. Sada mi se čini da više cenim karijeru zato što je ona nije pomodna, nego tradicionalna. Iskreno govoreći, veoma sam srećan zbog toga.

S obzirom da se danas svet dosta brzo menja, prvenstveno zbog tehnologije, te da se sve gubi u jednoj buci vrednosti ili nedostatku istih, stiče se utisak da ništa nije važno. No, neke stvari ipak jesu važne. Mi, kao ljudska bića, postojimo dosta dugo na ovoj planeti i nismo danas izmislili izvesne stvari. Određeni principi, tendencije postoje 100-1000-5000 godina. Važno je da budemo svesni te istorije. Mi, klasični muzičari, smo čuvari te istorije i tradicije ne samo muzike, već i izvođenja.

Da biste postali muzičar, instrumentalista, potrebne su godine i godine rada, ali vi na sebe preuzimate jednu istorijsku odgovornost. Zato sam ja najsrećniji zbog toga što i dalje nosim tu baklju, što je prenosim drugima i što imam i dalje i te kakvu motivaciju da nastavim u tom maniru. To je neophodno u vremenu kada se stvari tako brzo menjaju.

 

Da li biste mogli da zamislite sebe u nečem drugom što nema veze sa muzikom?

Ako me nešto interesuje, nastojim da u tome budem najbolji. Bilo da se radi o profesiji ili hobiju, nikad ne stajem na pola puta. Primera radi, na muzičkom delu radim sve dok ne postanem potpuno slobodan i spontan. Nekad mi treba manje, a nekad više vremena za to. Isto važi i za tango, borilačke veštine, padobranstvo, jogu, itd. Lično mi je veoma bitno da dostignem svoj maksimum u svim tim aktivnostima kako bi mi to bilo na komandu dostupno. I to mi ne pada teško. To je deo moje ličnosti, koja je pomalo opsesivna.

A, život bez muzike ne mogu da zamislim. Da li bilo ko može da zamisli život bez muzike? Čak i da zamislimo osobu koja živi u svetu bez muzike, ona nije lišena zvuka. Ako se zadesi u prirodi, čuće šum vetra, cvrkutanje ptica, urlik životinje. I to je muzika.

Možete li nam malo više reći o projektu "Rock El Clasico" koji ostvarujete sa Neletom Karajlićem?

Da, 21. juna je veliki koncert na Tašu, koji je plod jednog kreativnog procesa koji traje skoro tri godine. Nakon dva odlaganja zbog korone, sada smo konačno nadomak cilja. Neleta i mene je spojio Dejan Grastić, koji je producent ovog projekta, smatrajući da zajednički snagama možemo da izrodimo nešto neverovatno.

Već posle prvog susreta bilo je jasno da imamo mnoge zajedničke karakteristike: znatiželjni smo, nemamo inhibicije kada se radi o kreativnosti i pomeranju granica. Počeli smo da sarađujemo i destilisali smo ovo što sada predstavlja "Rock El Clasico".

U tom procesu puno nam je pomogla Ana Krstajić, koja se našla u ulozi muzičkog prevodioca između nas dvojice, jer ipak "Zabranjeno pušenje" je pank bend, a ja sam klasičan muzičar. Premda smo strahovali kako ćemo naći zajednički jezik, ispostavilo se da sva muzika deli neke zajedničke osobine, koje u osnovi dele i sva ljudska bića. Kada to prepoznate u bilo kom žanru, onda to možete spojiti u kompoziciju koja kuca jednim srcem. Gorepomenuta Ana je spajala sve to u jednu celinu, trudeći se da to ne bude klasika na rok način ili rok na klasičan način, nego kompozicija bez vidljivih šavova.

 

Šta publika može da očekuje od “Rock El Clasico”?

U osnovi, namera nam je da to bude prirodno, organski, autentično, zabavno, zanimljivo, eksplozivno, energično. I, iskreno, jedva čekamo da izađemo na scenu i pokažemo taj multimedijalni teatar i spektakl, sa krajnje neobičnim spojem roka i klasike.

Siguran sam da će publika uživati od prvog do poslednjeg minuta. To uverenje uliva mi činjenica da smo imali priliku da predstavimo gotovo u celosti taj projekat u Dubaiju u februaru ove godine. Bili smo više nego prijatno iznenađeni koliko je ondašnja internacionalna publika došla na koncert, slušala i plesala uz taktove muzike, te čak i pevala, iako neretko nije ni spoznavala reči. To je dokaz da je muzika univerzalna. Upravo smo to hteli da postignemo i postigli smo, pa samim tim jedva čekamo da predstavimo "Rock El Clasico" na Tašu.

Kakvi su dalji planovi?

Sledeći koncert sa "Rock El Clasicom" je na Arsenal festu u Kragujevcu i tome se radujemo. Naravno, i Nele i ja ponaosob imamo kamaru obaveza i koncerata. Na mom sajtu možete videti sve predstojeće koncerte, projekte, male i velike violinske radionice.