Tamara Ćosić: Porodica je moj oslonac u životu

Širok osmeh i beskonačna pozitivna energija zaštitni su znak Tamare Ćosić, jedne od naših najpoznatijih domaćih beauty blogerki. Preko Instagrama i YouTubea pod nazivom Lepa svaki dan, Tamara nesebično deli svoja iskustva, znanje i savete za lepotu i zdravlje.

Za 011info Tamara govori o svom odrastanju, profesionalnom putu i značaju koji porodica ima u njenom životu.

Koje su neke prve i najlepše uspomene iz vremena kada si bila mala?

Jedna od prvih stvari kojih baš pamtim iz detinjstva, iz vremena kada sam imala 3-4 godine, je Zoološki vrt. Odlazak tamo je bila jedna od meni omiljenih stvari. Tada smo živeli kod zgrade Politike i ritual nam je bio da idemo peške od stana do Zoološkog vrta. Imali smo godišnju kartu i tata me je vodio makar jednom nedeljno. Ipak, svaki put bismo obišli sve životinje kao da prvi put dolazimo tamo i, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, smo se fotografisali na ulazu svaki put.

Neke druge uspomene su vezane više za porodične stvari. Odlasci kod bake i dede koji su živeli na različitim krajevima grada. Jedni su bili u Zemunu, a drugi na Novom Beogradu i za mene je to tada bilo pravo putovanje svaki put kada bi smo odlazili.

Kada si bila u Zoološkom vrtu poslednji put?

Pre nekih godinu – dve. Išli smo porodično svi da se prisetimo kako je to bilo nekada. Nedavno smo gledali neke stare slike i na jednoj smo svi četvoro, mama, tata, sestra i ja u Zoološkom vrtu, tako da smo se dogovorili da ponovo odemo i rekreiramo te slike.

Potpuno je drugačiji doživljaj kada, kao odrastao čovek, gledaš ono što si obilazio kao mali.

Inače, moj tata jako voli da ide stazama prošlosti i, sva ta mesta koja su on i mama obilazili u mladosti dok su se još zabavljali ili na koja su sestru i mene vodili kada smo bile male, svake godine vole da posete iznova makar neko od tih mesta. Recimo, ove godine smo, prvi put posle šest godina, išli zajedno na letovanje. Mama i tata su nas vodili na sva mesta gde su oni išli kada su imali desetak godina, pa tamo gde su išli sa 17-18 godina. Baš volimo da se, tako porodično, vraćamo na ta mesta iz prošlosti. 

Reklo bi se da ti je porodica najvažnija u životu?

Veoma sam vezana za roditelje i porodicu. Moji mama i tata su relativno mladi, imaju 56 godina, dovoljno su moderni i prate sve stvari tako da su interesantni za komunikaciju, a s druge strane, iz profesionalno ugla poslova kojim se bave imaju puno širine i iskustva i ja se mnogo često savetujem sa njima. Uvek uradim po svome, ali u mnogim velikim odlukama u životu su oni kumovali.

Mama sa kreativne strane i te jedne podrške koja daje lakoću svemu tome, a tata sa one racionalne strane koja je veoma sistematična i analitična. Onda njih dvoje daju savršeni balans. Šta god da je moja naredna ideja, kada je propustim kroz njih kao filter, postanem sigurna da li je to dobro ili ne. 

Kako je bilo odrastati u centru grada?

Išla sam u osnovnu školu Drinka Pavlović u centru i kretanje nam je bilo ograničeno od škole pa do Pionirskog parka i Terazija. Tu smo kao klinci stalno cirkulisali. Nismo imali baš gde da se igramo jer nije bilo toliko parkova. Danas je sve mnogo uređenije i čistije. To sam zapravo shvatila kada smo se, nakon 15 godina života u centru Beograda, preselili u Makedoniju na tri godine, nakon što je posao naveo moje roditelje da tamo odu.

To je bio divan period mog detinjstva ispunjen sa puno jurcanja i igranja. Leti smo napolju ostajali sve do 23h, svi smo bili stalno zajedno i svi su brinuli o svima. Tako je praksa bila da koja god majka stigne, pokupi svu decu i nahrani nas.

Kada smo se vratili prvi put sam stekla svest koliko mi nemamo prostora za igranje tu gde smo živeli, koliko nema igrališta i mesta gde se deca igraju. I onda smo se stalno dovijali i odrastali možda malo netipično za decu tog vremena. To sam još bolje shvatila nakon što smo se preselili u Zemun. Tu sam videla da su svi moji drugovi iz srednje škole prijatelji još iz osnovne i da su svi sedeli na keju pored reke, tu su se šetali, zezali, a mi smo se u centru igrali nekih naših izmišljenih igara.

Čega ste se igrali?

Nismo igrali tipične dečje igre kao što je lastiš, između dve vatre. Više smo radili neke druge stvari, sedeli u školskom dvorištu, postajale su popularne video igrice, recimo čuveni „Sims“, mada me nije to toliko privlačilo.

Tada je bio popularan „Dosije X“ i onda smo zamišljali da smo FBI agenti, pa bi pratili ljude po Pionirskom parku. Pravo je čudo da nas niko nije uhvatio :)

Tada smo imali i neke naše naučnoistraživačke projekte kao FBI pa je deo te igre bio kod kuće, a drugi deo u Pionirskom parku ili nekoj drugoj lokaciji u blizini.

Kada pogledam sa ove distance, bio je to neki neobičan način zabave za decu, mada je tada zapravo počeo taj neki način zabavljanja koji deca danas primenjuju, a koji je takav da su deca dosta više u kući nego li napolju.

Jesi li volela školu?

Jesam. Zapravo, nisam volela učenje već sve ono što okružuje učenje. Za mene je 1. septembar bio neka vrsta praznika. Onaj trenutak kada se vraćam u školu posle letnjeg raspusta mi je bio jedna od spektakularnijih stvari. Da se spremim, da se vidim sa svim drugarima na jednom mestu i da provedemo vreme zajedno. Nisam volela taj deo što znam da imam 1.000 obaveza, što se deci čine velikim, a sada sa ove distance deluju kao ništa strašno.

Čak smo imali dogovor da dolazimo 45 minuta ranije u školu da bi se družili i organizovali sve kako mi hoćemo. Taj momenat podele ko gde i s kim sedi, to sam jako volela.

S druge strane, srednju školu posebno pamtim kao ultrazabavan deo života. 

Upis u srednju Ekonomsku školu se poklopio sa tvojim preseljenjem u Zemun. Bilo je to puno promena u kratkom vremenskom periodu.

Kada sam se preselila u Zemun sve je bilo drugačije. U centru smo živeli u stanu, a u Zemunu smo imali kuću. Način života dece u Zemunu je bio skroz drugačiji nego li nas u centru. Prvo, imali su mnogo više mesta gde su se igrali i imali su igru koja je bila orijentisana na spoljne aktivnosti i sport. Drugo, devojčice se nisu šminkale, a mi smo u osmom razredu već imale nokte, sređenu kosu.

Dinamika druženja je bila drugačija, pristup u školi je bio drugačiji. Zapravo, prvih par dana mi je bio potpuni šok. Bila sam u potpuno novom okruženju, nisam poznavala nikoga i bila sam kao pala s Marsa. Već posle nedelju dana sam želela da se prebacim u Prvu beogradsku jer su sva deca iz moje škole bila tamo.

Sećam se tačno tog dana. Došla sam kući i mama me pita šta imam od predmeta. Kažem, pa imam to i to i imam računovodstvo. Mama mi kaže da neću ja to mnogo voleti jer nisam volela ni matematiku.

Ja u dramu. Sve mi se nekako skupilo.

Međutim, mama me je posavetovala da sačekam desetak dana da upoznam ljude pa, ako mi se ne bude dopalo, podneće zahtev da me prebace.

U tih 10 dana stvari su se toliko promenile da sam znala da ne bi mogli više ni na silu da me odvedu iz srednje škole. Kada sam upoznala društvo i kada je prošla ona početna stegnutost, potpuno sam se pronašla u toj školi. I dan danas veliki deo društva mi je iz osnovne i srednje škole, nekako smo svi ostali zajedno.

Zanimljivo je zašto si odabrala da upišeš baš Ekonomsku školu.

Marketing je nešto u šta sam se zaljubila još kao mala. Naime, moja mama je godinama radila u Satchi & Saatchi koja je bila jedna od najvećih marketinških agencija, kasnije je vodila takvu agenciju u Makedoniji i radila u marketingu u nekoliko velikih firmi tako da sam odrastala gledajući nju kako radi neke ultra zabavne projekte na poslu. Mislila sam da je njima posao jedna dobra zabava i da oni po čitav dan isprobavaju nove proizvode, osmišljavaju zanimljive kampanje, druže se i rade nešto što je mešavina posla i sjajnog provoda.

Pošto je njena agencija bila u istoj ulici gde smo živeli, često sam, posle škole, prolazila kao da joj se javim, a zapravo sam želela da gvirnem šta ima novo. Tu je bila gomila nekih novih proizvoda, nekih stvari koje se još nisu pojavile na tržištu, a koje su oni testirali kako bi napravili kampanje, uvek je bilo nešto šareno, puno neobično sređenih ljudi i, kao mala, mislila sam da je to ludilo interesantno.

S druge strane, još dok sam bila sasvim mala javila mi se ljubav prema šminkanju i kozmetici. Naime, pokojna baka, mamina mama, je celog života bila jako sređena žena. Prva stvar ujutru kada ustane bilo je da se umije, opere zube, masira lice, stavlja kreme, jedan vikler na šiške i jedan pozadi da podigne kosu i dok se kafa kuva, ona maže karmin. I dok sa dedom pije kafu, lakira nokte u boju dana – crvenu ili ljubičastu.

Ona je znala da se dnevno presvuče i po sedam puta. Ničim izazvano, samo da promeni neki detalj. Čitav život je imala samo jedan parfem, ali mu je bila verna i negovala se kvalitetnom kozmetikom čitavog života bez obzira na to koliko je imala novca. To je bio njen luksuz.

Gledajući nju i par žena iz okruženja koje su jako volele šminku i sama sam je zavolela. Imala sam kao sasvim mala običaj da sednem u krilo nekoj od tih doteranih žena i da prstom pratim liniju ajlajnera ili im pipkam kosu kakva je.

Posle bih se i po tri puta dnevno znala da našminkam maminom šminkom i skinem samo da bih vežbala ili da mažem nokte. To je bilo nešto što me je zaista ispunjavalo.

Kako sam bivala starija htela sam da spojim te dve ljubavi – ljubav prema kozmetici i lepoti, ali lepoti u smislu brige o sebi, trenutaka u kojima se uživa i stvari koje čine da se osećamo dobro i fizički i psihički i ljubavi prema marketingu. Tako sam znala sam će ono čime ću se baviti biti neki marketing u kozmetičkoj industriji.

 

Vodeći se idejom o svom poslu iz snova upisuješ Poslovne studije.

U srednjoj školi smo imali profesorku marketinga i kada smo je pitali koji fakultet da upišemo i šta da gledamo kao najvažniju stavku, ona nam je rekla nešto što nam se svima urezalo u pamćenje – Da li ćete upisati ekonomiju, prava, jezike, privatni ili državni fakultet, to su odluke koje uopšte nisu toliko važne. Najvažnija odluka je kome ćete roditi decu jer to je veza za ceo život. A to koji fakultet ćete da upišete, na kraju dana, uopšte nije bitno jer ćete raditi ono za šta se budete potrudili i ono što vam je suđeno.

Ja sam sanjala o tome da se zaposlim u L'Orealu. Zapravo, fakultet sam završavala kako bih se tamo zaposlila, jer to je bio osnovni uslov za posao kakav sam želela u marketingu.

Prva stvar kod izbora fakulteta mi je bilo da imam što više vremena za praksu i da za to vreme mogu da završim što više kurseva i edukacija u oblasti kozmetike. Mislila sam da, kada diplomiram, ako tog dana ne budem radila u kozmetičkoj industriji – sve je propalo.

Jedna od ključnih stvari je bila kada je mama došla jednog dana i rekla: „Vidi, svaki dan neko dolazi kod tebe da ga šminkaš, da mu radiš neki tretman kose, kuća nam je kao kozmetički salon. Ja ću tebi da uplatim kurs šminkanja kao poklon za rođendan, a onda dok studiraš od toga možeš da malkice zarađuješ za džeparac. Jednog dana, budi uverena, to će ti biti prednost ako budeš aplicirala u kozmetičkoj industriji“.

Taj kurs sam završila za jedno leto i šminkala sam celu četvrtu godinu za svadbe i proslave i tako zarađivala. Sve pare koje bih zaradila šminkanjem trošila sam kako bih isprobala neki tretman, proizvod, masažu, kako bih znala kako sve to izgleda i funkcioniše. 

Posle fakulteta, zahvaljujući pomalo čudnim spletom događaja, brzo pronalaziš posao.

Kada je došao kraj četvrte godine, to je bio period kada su svi pričali kako ne može da se nađe posao. Moja mama je u tom periodu već godinama radila u marketingu i ja nikako nisam želela da radim negde gde neko zna mamu pa zbog toga imam neku protekciju.

I jednog dana na internetu sa drugaricom pogledam šta ima od poslova kako bi smo konkurisale i dokazale da se može naći posao.

Naravno, ja sam silno želela u L'Oreal i ništa me drugo nije zanimalo. Međutim, tata je porazgovarao sa mnom i rekao mi da je sve to lepo i da odlično što imam samopouzdanja, ali da nikada nisam bila na intervjuu za posao i ne znam koliko pritisak prvog intervjua može da bude nezgodan. Zato mi je predložio da nađem nešto drugo, konkurišem i odem na razgovor kako bih vežbala intervju.

Sve to mi je zvučalo logično tako da sam pronašla oglas i konkurisala na poziciju marketing asistenta u Avon cosmetics. U to vreme sam viđala neke njihove male kancelarije po Beogradu i nisam ni znala koliko je to velika firma zapravo. Međutim istražujući i spremajući se za intervju, pošto sam taj proces shvatila veoma ozbiljno i naručila 30 njihovih stvari iz kataloga kako bih mogla da sve isprobam, skontam da je to jedna ogromna firma, da imaju neverovatno veliki portfolio proizvoda i da je celokupan koncept njihove prodaje fokusiran na edukaciju ljudi kako da koriste proizvode. A, sve to se podudaralo tačno sa mojim interesovanjima.

Sećam se, prvi put kada sam ušla u njihovu zgradu, oduševila sam se kako sve izgleda i pomislila  – Ja ovde želim da radim. Ovo mi remeti ceo koncept.

I krene intervju, zatim drugi, pa treći krug, sve prođe odlično i posle mesec i po dana ja dobijem posao.

Međutim, iako je oglas navodio da je u pitanju rad u dinamičnom okruženju i upoznavanje sa novitetima u industriji, ispostavilo se da taj posao uopšte nije bio vezan ni za šta dinamično niti za same proizvode. Najveći deo vremena odlazio mi je na prevođenje kataloga sa engleskog, a proizvode nisam ni videla. I posle tri meseca, sa očima punim suza, ja kažem mojima da moram da dam otkaz.

Međutim, baš tada dođe moja šefica i pita me da li želim da budem beauty business trener za Srbiju i Crnu Goru.

Tako dobijem posao gde je meni zapravo osnovno zaduženje bilo, kroz treninge za negu kože i makeup, obučavam žene kako da koriste proizvode, kako da ih prodaju na najbolji način, kako da napreduju dalje u karijeri i da one same budu reprezentativne u celom tom procesu. Bilo je to tačno ono čime sam želela da se bavim.

Na ovom poslu si ostala dve i po godine, a onda...

Dala sam otkaz i prvi put pokušala da pokrenem svoj blog i snimam za YouTube. Mogu reći da je sve zaista sjajno krenulo. Međutim, ljudi koji su mi bliski pitali su me da li je to zaista dobar izbor. Ostavila sam dobru platu, službeni automobil, sigurnost i svašta nešto što je za moje godine bilo wow kako bi krenula u nešto što je bilo neizvesno.

Tako da, nakon što su mi iz kompanije Oriflame ponudili da budem regionalni menadžer prodaje, što je bio posao vezan za brojke i uključivao je česta putovanja tako da je bio prilično dinamičan. Dodatni razlog zbog kog sam prihvatila ovaj posao bilo je to što sam radila sa najboljim ljudima na svetu. Njihova radna etika, posvećenost i iskustvo zaista su bili bez premca, tako da sam rekla „DA“ novoj avanturi iako sam već posle godinu dana shvatila da sebi dugujem da se zaista posvećeno oprobam u onome što i danas radim :)

Ali, protiv svoje pasije nisi mogla.

Shvatila sam da ću jako izdati sebe ako ne budem makar probala da izguram priču sa blogom do kraja.

Nisam osoba brojki. Želim da budem kreativna i radim nešto što je u direktom kontaktu sa ljudima. Da na neki način utičem na žene da se osećaju dobro. To je moja lična misija, ono što u duši osećam kao pravu stvar. Baš tako transparentno sam sve to rekla kolegama na poslu objašnjavajući zašto dajem otkaz.

Na sve to oni mi kažu: „Ako ne možeš da budeš naš menadžer prodaje, bićeš naš bloger“.

Tako je Oriflame bio moj prvi klijent u ovom poslu. Oni su me pogurali da istrajem u ideji da, sa jednog sigurnog i dobro plaćenog posla, odem u nepoznato, i bili moja prva moralna i finansijska podrška u kreiranju bloga Lepa svaki dan. 

S one druge strane velika pomoć ti je došla od mame.

Mnogi misle da se Lepa svaki dan odnosi na mene. Naravno da ne. Kada sam odlučila da idem „all in“ u to da napravim svoj blog, rekla sam roditeljima da želim po drugi put da dam otkaz, da će to biti poslednji put i da mi treba njihova podrška. Sebi dajem šest meseci da to bude jako uspešno ili da ga stavim u fijoku i kažem probala sam, nije išlo i nema veze.

Moja mama, koja je u međuvremenu postala profesionalni coach, tada je sela sa mnom i rekla: „Hajde da sad lepo napišemo, zašto to želiš da radiš i šta ti je važno“. Jedno 300 vrlo iscrpljujućih i opsežnih pitanja smo prošle u nekoliko dana kako bih definisala koja je moja misija u svemu tome i čime želim da se bavim svim srcem.

Sećam se, bio je Božić. Mama je pisala sve po stavkama - ovo je cilj, želiš da pišeš o ovoj i ovoj temi... Samo je odjednom rekla: „Pa ti si Lepa svaki dan. Tvoj blog se zove Lepa svaki dan jer je on skup saveta koji ženu čine lepom svakog dana iznutra i spolja“.

Tako je nastao naziv koji, isprva, možda jeste malo provokativan, ali čim se malo uđe u njega svakome postaje jasno da je posvećen ženama i tome da one budu lepe svakog dana iznutra i spolja.

Sada imaš blog, profil na Instagramu i You Tube kanal. Čemu daješ prednost.

Nažalost ljudi u današnje vreme imaju više vremena da pogledaju nešto što je kratka forma, na preskok, dok rade nešto paralelno, nego da samo sednu i čitaju. Tako da je blog potpuno pao u zapećak. Negde je moj plan da blog u narednom periodu vratim kroz neke potpuno drugačije teme.

Što se tiče Instagrama, za mene je on nešto što je svakodnevna inspiracija, interakcija. Nešto što je neposredno, lično, needitovano i mesto gde smo svi jedna zajednica. YouTube, s druge strane je nešto što držim vrlo strukturirano kroz rubrike i kanal kroz koji pružam edukaciju i odgovor na pitanja publike trudeći se da je inspirišem da urade određene stvari na neki drugačiji način koji će im doneti nešto dobro.

Ne mogu da kažem koja mi je mreža draža, ali taj edukativni aspekt mog posla volim najviše.

Nekako su se sve kockice složile. Poslovno iskustvo koje sam stekla pružilo mi je mogućnost da, kada radim sve ovo, mogu da zatvorim pun krug i ne razmišljam šta je to što će da prođe dobro u smislu da više ljudi vidi. Sve vreme razmišljam šta je važno iz ugla klijenata, šta je važno iz ugla pratilaca i na koji način da sve učinim da ljudima bude što čitljivije, bliskije i prijemčivije, a šta je bitno gledano iz mog ličnog ugla kako bih ispunila svoju ideju zbog koje sam i počela da se bavim ovim poslom.

Koliko se razlikuje ono što radiš danas u odnosu na tvoje početke?

Kada sam sve počela snimala sam se na laptopu. Otvorim ga, kliknem snimanje, ispričam i postavim na YouTube bez editovanja. U cugu sam se i šminkala i snimala. Tada su me ljudi prihvatili kao nekoga ko ima video koji kao da je sniman digitronom, ali ima dosta edukativnog sadržaja.

U početku nisam imala ni neki vrhunski mobilni, niti sam umela da slikam te neke zanimljive fotografije, nego sam slikala kako sam znala i umela i stavljala akcent na tekst koji je koristan i ljudima je to bilo fino.

Vremenom sam shvatila da je upravo to deo neke moje autentičnosti i, koliko god da sam napredovala i učila kako nešto fotografisati ili snimiti, ni danas ne pravim neke velike izmene na fotografijama upravo kako ne bih ukrala tu autentičnost. S druge strane, ne želim da se bilo ko iznenadi kada me nakon snimka ili videa vidi uživo.

Verujem da se realnijim sadržajima šalje mnogo bolja poruka publici. Nekada se snimam bez šminke, u trenerci koju nosim pet puta u istoj nedelji, sa mokrom kosom ili se u više videa pojavim u istom sivom džemperu koji je za po kući. Mislim da je to deo moje autentičnosti i ja sam takva privatno. Kod mene na profilu može često da se nađe da sam se u istoj haljini slikala 7 puta jer meni se ta haljina u tom trenutku sviđa.

Da skloniću ako je neka bubuljica na sred čela ili malo dodati boje da bi nešto bilo živopisnije, ali bilo kakve veće izmene, to ne.

Vremenom sam shvatila da, ako želim da podignem stvari na novi nivo, moram da naučim makar osnove editovanja videa. Mogu slobodno da kažem da je to bilo najdužih par dana u mom životu. Mislim da sam se setila svih psovki koje sam ikada čula. Sedela sam i sve vreme psovala, ljutila se, gledala tutorijale, čitala i pokušavala. Dok to nisam naučila, htela sam da se spalim.

I jedno vreme sam sama editovala svoje klipove. Međutim, onda sam shvatila da je potrebno preći na još viši nivo. Onda sam uzela devojku koja je zaista dobra u svom poslu i ume da uđe kamerom, da je zavrti, uklopi ovo s onim. Shvatila sam da bih mogla da naučim i taj deo, ali posao editovanja klipova oduzima jako puno vremena koje mogu iskoristiti da uradim neke druge stvari, pružim dodatne informacije publici, napravim novu rubriku, odgovorim na direktne poruke koje mi šalju... Tako sam odlučila da angažujem nekoga za editovanje klipova.

Sa razvojem ovog posla raste i potreba za ljudima koji će biti deo tima i to je nešto čime ću se baviti. Bilo bi lepo da u narednom periodu imam recimo fotografa sa kojim ću sarađivati i u planu mi je da uzmem nekoga ko bi mi bio neka vrsta asistenta, to jest osoba koja prati moj posao i može da daje kreativne ideje ili isproba nešto umesto mene, pa da ja iz njenog ugla podelim kako to izgleda.

Da li i kako vagaš šta objaviti, a šta ne?

Ima jedan momenat koji neminovno malo povuče u ovom poslu. Naime, slikaju se neki sadržaji, dele se snimci, i onda shvatite da nešto bolje prolazi u smislu ljudi više reaguju na to, više lajkuju i dele. To podsvesno utiče da pomislite kako nešto možda neće dobro proći i da je bolje da ne objavite neki sadržaj.

Međutim, prvi put kada sam pomislila – „Ovo neće dobro proći, bolje da ne objavljujem“ – bila sam u fazonu šta se ovo desilo. Pa ovaj kanal je nastao tako što sam delila sadržaj sa željom da ljudima to pomogne, ne razmišljajući da li će to neko da shvati ovako ili onako. Zašto bi ja to sada menjala?

Sećam se, tada smo bili na Kopaoniku, mama, tata, sestra i ja, i igrali asocijacije prvi put u životu. Sestra i ja smo mislili da ćemo lako pobediti roditelje, ali oni su nas odrali. I u tom trenutku sam bila svesna da će to biti lepa uspomena za ceo život. Telefonom sam slikala te papiriće i napisala tekst koji je bio meni srcu blizak i od tog trenutka sam rekla da nikada više neću razmišljati da li će nešto dobro proći ili ne. To je moj profil, moj sadržaj. Neka slika će imati puno, neka malo lajkova, ali će meni biti bliska i biće ono što ja jesam.

Ne mogu ni da radim sve stvari već samo ono što bih zaista pojela, popila, stvarno koristila ili kupila, samo to može da se nađe na mojim mrežama.

Društvene mreže su mesto gde se sa drugima obično deli najbolja verzija sebe, što može da izazove komplekse. Međutim, to nije praksa kojoj ti pribegavaš.

Često na Storyju navodim da sam devojka koja voli da ustane rano, da joj dan počne u 6 i da bude ultra produktivna. Ali, kada mi dođe lenji dan – ne radim ništa. Neko sam ko voli da trenira, ali nikada neću reći ne nekom slatkišu. Volim da se sređujem i jedan dan mogu da budem diva, ali isto tako mogu da budem u trenerci i džemperu. Kada žene pogledaju malo iza toga i ne gledaju samo te najpozitivnije momente, nego sve što celokupno delim, onda ne bi trebalo da kažu da im nabijam komplekse nego da kažu: „E hvala bogu evo je jedna ista kao mi“.

Ženama, kada pitaju za neke stvari, potpuno objektivno kažem da nešto radim dobro, a da sam u nečemu drugom katastrofa, baš da ne bi shvatile da je ono što je najpozitivnije jedino realno.

Neko će, možda, pomisliti kako se tvoj posao sastoji od toga da se našminkaš, lepo obučeš, fotografišeš i to postaviš na društvene mreže. Koliko ti zapravo vremena oduzima posao kojim se baviš i koliko je zahtevan?

Ljudi nisu ni svesni da iza skoro svake teme stoji i po nekoliko nedelja testiranja proizvoda, beleženja utisaka, kako je, šta je, da li se koža upali... Iza svakog razgovora sa doktorom stoji nekoliko dana pripreme, da saznam koja su pitanja važna za datu oblast, ko je tu zaista najbolji i zašto nekome da dam prednost, a ne nekom drugom.

Takođe, dogovori vezani za kampanje sa kompanijama, tu nije slučaj da mi samo kažu uslikaj se sa karminom i to je to. Često zapravo zajedno smišljamo kampanje, šta će biti, kako, šta su njihovi ciljevi, šta bi to od materijala najviše pogodovalo da se ti njihovi ciljevi ostvare, a da opet bude edukativno, zanimljivo i inspirativno za ljude koji me prate. Zatim tu su i stvari tehničke prirode, da se to slika, snimi, montira, pošalje na korekcije, fakture, firma... sve one stvari koje postoje u svakom poslu, a koje su iza kulisa i ne vide se.

Pri tom treba odgovoriti na brojne poruke i pitanja koja mi pratioci postave, a trudim se da odgovorim uvek i svima, iako to ne uspevam da ispunim svakog dana, dajem sve od sebe.

Međutim, ja radim posao koji zaista volim, tako da zapravo uživam u svemu.

Šta planiraš na dalje?

Naredni korak je da Lepa svaki dan postane mesto i offline, odnosno da otvorim jedan beauty centar koji će sve ono što je deo moje filozofije, te lepote iznutra i spolja, da radi na jednom mestu gde će devojke i žene moći da dođu i urade neke tretmane koji će zapravo biti netipični tretmani. Sada sam u prvom mesecu novog posla i polako radim na enterijeru i opremanju ovog centra.

Takođe, godinama radim marketing u medicini i kroz taj posao imam prilike da isprobam razne tretmane. Zahvaljujući ovom iskustvu sada radim na odabiru najboljih od najboljih mašina koje sam ikada probala i protokola da bi se kreiralo šta će to biti u Lepa svaki dan centru.

Biće to centar u kome se, pored aparaturnih tretmana, sve radi po jednom jedinstvenom protokolu koji se uklapa sa filozofijom Lepa svaki dan, odnosno lepote koja proizilazi iz brige o sebi i tog dobrog osećaja iznutra. Sve će biti jedan vođen proces zaljubljivanja u sebe.