Tanja Peternek Aleksić: Sasvim (ne)obična novinarka sa Crvenog krsta

Već dve decenije ona uvodi TV lica u naše domove putem malih ekrana, pokazajući da su i ona kao sav normalan svet. Kroz njenu emisiju prodefilovalo je pregršt značajnih ličnosti, a njene epizode su zavredile svoje mesto u arhivi Jugoslovenske kinoteke. Tanja Peternek Aleksić u intervjuu za 011info otkriva šta je sve njena gotovo 100-godišnja kuća prevalila, ko je tačno četvrt veka “buljio” u život njene porodice, te objašnjava kako je zapravo bežanje sa časova trasiralo njenu televizijsku karijeru.

Koje vam je prvo sećanje na Beograd?

Prvo moram reći da mi je neopisivo drago što pričamo o ovom gradu. Iako sam dosta putovala i videla razne lepote širom sveta, mislim da nigde drugde ne bih mogla da živim sem u Beogradu. Kada se vraćam sa aerodroma i preko Brankovog mosta ulazim u stari deo grada, meni to predstavlja esenciju radosti i to upravo zbog ljubavi prema Beogradu.

Što se tiče sećanja na Beograd, za jedno od najranijih vezana je simpatična priča. Naime, moja ulica je slepa, a od trotoara do trotoara je široka tri i po metara. Jedva se mimoiđu dva vozila, što je razlog zašto bolje vozim u rikverc nego li napred. (smeh)

Elem, jedne godine, u novoizgrađenu zgradu, doselila se porodica našeg glumca Milana Cacija Mihailovića. Kada je došlo vreme Uskrsa, deca iz komšiluka su se, tradicionalno, okupila ispred broja 7 i odatle krenula od vrata do vrata, a odrasli su počeli da izlaze napolje iznoseći čokoladu i jaja. Taj običaj je toliko oduševio Cacija da je počeo da tvrdi kako naš kraj, zapravo, pripada predratnom Beogradu. Uzgred, mi i dalje držimo do te tradicije, pa zato svake godine farbam preko stotinu jaja. Recimo, prošle godine je sedamdeset petoro dece zakucalo na moja vrata. (smeh)

Dakle, sećanja na Beograd su vezana za moj kraj i ljude koji su ga činili. Kao, na primer, komšinicu Olgu, prijateljicu moje bake. Ona bi, kad god je čitala "Grofa od Monte Krista", uvek plakala na istoj sceni - kada biva zatočen. Olaga nam je, svake godine u vreme kada slavi slavu, po sinovima slala tacnu žita, sa polovinom oraha onako preko.

Čega se još sećate iz detinjstva?

Meni je u pamćenju ostalo prvi put kad su me prvi put samu poslali do prodavnice kod Živke. Ja, recimo, to nikada neću zaboraviti zato što sam morala da pređem veliku saobraćajnicu – ulicu Gospodara Vučića.

Iako sam išla sama, nisam bila bez nadzora. Naime, bakina predratna drugarica, Dalmatikna po imenu Filomena, držala me je na oku. Ona je sa svog balkona od kovanog gvožđa, koji je gledao tačno na raskrsnicu koju je trebalo da pređem, posmatrala da li ću ja otići na pešački prelaz. I čim me je videla, latila bi se svog zelenog "Iskra" telefona i javila mojoj bakii: "Gđo Zlato, pogledala je levo i desno. Sve je u redu."

U kojem delu grada ste odrasli?

Mislim da sam retka Beograđanka koja može da se pohvali time da i dalje živi u domu u kojem je donešena iz porodilišta. Govorim o kući koju je moja baka kupila 1930. godine. Nalazi se između Crvenog krsta i Liona, tačnije u poslednjoj oazi Beograda, koja polako popušta pod najezdom novogradnje. No, još uvek držimo do elementarne građanske kulture, poput oslovljavanja komšije imenom i prezimenom i čestitanja rođendana i slava. Primera radi, komšinica Verka me i dalje obaveštava ko me je tražio dok nisam bila tu.

Inače, moja ulica je bila kaldrmisana, nalik nekadašnjoj Skadarliji. To mi je užasno smetalo, jer nisam mogla da se sankam od silnog truckanja. Međutim, isto se nije moglo reći i za susednu ulicu, Križanićevu, koja kao da je bila projektovana za sankanje. Tokom zime, ona bi se zatvarala, stavljala bi se mreža u podnožju kako bismo se bezbedno sankali. Ipak, vrhunac je bio kada sam počela da pohađam osnovnu školu na kraju te ulice. Tada bih, kao i sva deca, sela na ranac i samo se spustila do škole.

Kada smo već zimskih avantura, ima jedna priča vezana za moju ćerku Tamaru. Naime, kada je ona došla na svet, zasadila sam bor za Novu godinu. Od tada sam počela da ga, za svaku Novu godinu, kitim bombonama. Jedne Nove godine prišao mi je jedan dečkić iz kraja i upitao me gde sam kupila bor koji rađa bombone. Kada sam mu odgovorila da su mi takav prodali u rasadniku, on je konstatovao da je trebalo da uzmem onaj koji rađa čokoladu. (smeh) Taj dečko je sada odrastao čovek, koji tu dogodovštinu prepričava prijateljima.

Vaša ulica zvuči poput neke vremenske kapsule.

Trudimo se. Čak su se i novi stanari, kao što su glumci Ivana Dudić i Petar Mihailović, Cacijev sin, uklopili u štimung. I to zbog komšije Voje, prvenstveno. On je sin gorepomenute komšinice Olge, koji je od garaže napravio svoju stolarsku radionicu. I svako ko prođe pored navrati na kafu kod njega. Inače, on svakog dana svojim motorom za invalide, odlazi na Cvetkovu pijacu i sve komšije koje sretne uz put obavezno pita: “Mogu li nešto da te poslušam i donesem sa pijace?” Moj suprug Goran je obećao da će mu izraditi pločicu na kojoj će pisati "uliconačelnik" umesto "gradonačelnik".

Dakle, ta vremenska kapsula ne zavisi od toga u kojem vremenu živite, nego u kakvim ste odnosima sa ljudima iz neposrednog okruženja. Znam! Sada biste vi želeli da se doselite u moju ulicu, ali, žalim, nema mesta! (smeh)

U vašem kraju komšije su izgleda, što se kaže, “najbliži rod”, a ti dobrosusedski odnosi se prenose s kolena na koleno.

O da. Ispričaću vam priču koja je vezana za moju majku. Naime, ona je rođena u stanu u Kičevskoj 1, gde joj je prvi komšija bio Zoran Hristić, naš proslavljeni kompozitor. Znate li zašto je rođena u stanu? Zato što nije bilo vremena da se ode u bolnicu. To je bila 1938. godina. Kada su baki počeli trudovi, ceo komšiluk se okupio da pomogao oko porođaja. Mama je došla na svet sa pet i po kilograma i stisnutom pesnicom poput neke partizanke.

Koju deceniju kasnije, kada mi je Zoran Hristić bio gost u emisiji "TV lica... kao sav normalan svet", on je izvadio i pokazao fotografiju na kojoj su on i moja mama na nošama. On je bio plav i kovrdžav, a ona crna i kovrdžava. Ispod fotografije je pisalo "Gagana", kako su se jedan drugo oslovljavali. (smeh)

Zanimljivo je da se vaše priče o Beogradu obojio i jedan nesvakidašnji postupak vašeg dede.

On je bio predratni komunista, koji ništa nije profitirao. Baš suprotno. Sve to ga je koštalo zdravlja, zatočeništva u podrumu sa Davidom Pajićem Dakom, narodnim herojem, koji je danas, nažalost, poznat samo po marki liftova.

Jednog dana moj deda Jova je došao kući i saopštio baki Zlati da je nekim časnim siromašnim ljudima poklonio polovinu kuće, koju su pošteno kupili. Na to mu je ona rekla: "Ako, Jovo, treba pomoći sirotinji." Danas je tako nešto teško i zamisliti.

Mešutim, koliko sutradan došlo je obrta, pošto su ti ljudi preprodali ovaj deo kuće nekoj drugoj porodici koja je brojala 12 šarenolikih članova. Jedan je bio kriminalac u Italiji, drugi alkoholičar u kafani kod Sinđelićevog stadiona, treći... Ma, doslovno galerija likova. Ti ljudi su živeli u našoj kući 25 godina, ne plativši niti jedan jedini račun za to vreme. Premda im se kanalizacija izlivala, oni su i dalje imali struju zato što su se vodili kao socijalni slučaj.

Kuća je izgledala poput onih vojvođanskih, na lakat. Sa jedne strane, gde smo mi živeli, imali ste divno okrečenu kuću, sa opranim prozorima i crvenim muškatlama koje su visile sa simsova. A sa druge strane ste bila je ruina. U toj ruini su živeli ljudi, koji nisu brigovali za to, grejali se na parket i imali rupe po plafonu.

Šta se na kraju dogodilo sa tom porodicom?

Kad sam krenula u 8. razred, oni su dobili stan od Fonda solidarnosti. I sada je trebalo da se svih njih 12 isele. Međutim, oni su se pozvali na tzv. Zakon o cepanju porodice, tako da je deo njih ostao u kući, a deo se preselio u taj stan. No, nakon "razvlačanja" po sudovima, dobili smo presudu i oni su morali da se isele jednom za svagda.

Čim su otišli, a kuća nam vraćena, mama je pozvala drugaricine kršne sinove, koji su istog dana srušili taj deo kuće do temelja. Ali, to nije kraj priče. Naime, to veče se javio njen prijatelj, režiser Aleksandar Đorđević, koji je rekao, citiram: "Nale, snimamo seriju pod imenom "Vruć vetar" i treba nam neka straćara u kojoj će živeti glavni lik Šurda. Je li možemo da snimimo u onom delu vaše kuće gde su živeli stanari?" Nažalost sve jej već bilo srušeno, mada bi nam novac od rentiranja bio dobrodošao za renoviranje. (smeh)

Suština priča jeste da nam je četvrt veka u kući živelo 12 nepoznatih ljudi. To sam pretočila u dramski tekst pod imenom "Šta buljiš u moj život" na studijama dramaturgije, gde mi je profesor i mentor na diplomskom Duško Kovačević. On je najpre bio začuđen mojim vokabularom, odnosno bogatim i sočnim psovkama, a potom mojom bujnom maštom, misleći da sam ja sve to izmislila. (smeh)

Odrastanje vam je bilo veoma uzbudljivo.

I bilo je. Jednom prilikom stražario je policajac ispod bakinog prozora. To je bio Pera Pajkan, koji se izvinjavao baka Zlati što je uznemirava. Naime, jedan od ljudi koji su živeli u tom delu naše kuće nastradao je baveći se nekim sumnjivim radnjama u Italiji i ovde je bila organizovana sahrana. Na dan pokopa krenula je prava svita iz naše kuće, nalik "Maratoncima", ali pre nego što su ušli u groblje napravljena im je "sačekuša" od strane policije. Nakon svega toga Pera Pajkan je prokomentarisao: "Jao, drugarice Zlato, iz vaše kuće izašla cela kartoteka."

Sada kada razmišljam o tome, veoma sam ponosna na to što je moj deda bio takav laf. A, sa druge strane, ko zna kako bi izgledali naši životi bez svih tih iskušenja kroz koja je prošla moja porodica. 

Da li ste razmišljali da tu dramu pretočite u pozorišnu predstavu?

Postoji psihička barijera. Jednostavno je previše lično. I ne mogu da tvrdim da bih mogla da je odgledam, ma koliko god da je dobro odigrana. Verujem da je to zato što je sve to bio deo mog života gde sam bila nemi posmatrač.

Na kraju ste iz svog "džepa" renovirali kuću?

Da, podigli smo kredit. Kada je započeta adaptacija, mučili smo muku sa majstorima. Sreća u nesreći je što je u to vreme čest gost bio Radivoje Lola Đukić, direktor Televizije Beograd, koji je bio mamin prijatelja i kolega.

Jedanput je gospodin Lola došao sa suprugom Vesnom da vidi dokle su odmakli radovi. Čim su ga ugledali, majstori su ga prepoznali i počeli da se cenkaju sa njim. Za postavljene rogove na krovu zahtevali su pečeno jagnje ili prase.

Lola im je potvrdio odgovorio, a potom dodao: "Samo, ako odmah ne završite ovim dobrim ljudima kuću i krov, neće biti ni pečenja, ni rogova, a ni vas." (smeh) Uglavnom, porodica Đukić je bila divan prijatelj. 

Radovi su smesta bili završeni, zar ne?

Ma, kakvi. Renoviranje se odužilo, kao Skadar na Bojani. Doslovno nijedan pedalj kuće nije bio završen. Jednom po povratku iz V beogradske koju sam pohađala, zatekla sam Lolu i njegovu suprugu kako peru teget pločice u našem kupatilu. Kada sam skrenula mami pažnju na to, uključio se Lola, poručivši da makar jedan deo kuće mora da bude osposobljen za život, jer u protivnom ćemo svi poludeti. Upravo Lola nam je, tog dana, doneo držače za peškire u kupatilu, montirao ih i na kraju oprao pločice. I kako onda da ne volim tu kuću i porodicu Đukić?

Zato, ako nešto želim za ovu Novu godinu jeste da ljudi postanu dobri, da slušaju i poštuju jedni druge. Nije neophodno da poklanjaju pola kuće, ali makar da se ponude da operu prozore. (smeh) Jednostavno, jako je malo potrebno da ulepšate nekom život. 

Vaša kuća i dalje prkosi vremenu.

Tako je. Kako su mi majstori nedavno rekli, to je zato što je zidana starim formatom cigle. U prevodu, svaka cigla je slagana popreko. Ona je pregrmela i bombardovanje 1999. godine, iako lično nisam verovala da će do istog doći. Šta više, njen podrum je bio glavnom mesto za skrivanje. Bukvalno svi iz ulice koji nisu imali gde su pohitali kod nas.

To je bilo strašno vreme, ali ja se sećam samo lepih stvari. Takvo je čovek biće. Primera radi, jedna žena, koju smo znali samo iz viđenja, tih dana je pekla neke torte u našoj kuhinji. Kako bi završila jednu, tako bi je snela deci dole u podrum. Kada je otrčala nešto do svoje kuće da uzme, ja sam ostala u čudu kako se dobro snalazi u našoj kujni. Na to mi je mama poručila: "Svako se "leči" na svoj način. Ti, recimo, po četvrti put usisavaš isti tepih." (smeh)

Taj podrum je bio zaista svačije utočište. U našoj kući smo proživeli i lepe i ružne trenutke, ali ona je ostala mesto okupljanja svih naših prijatelja.

Takođe, vaša bašta je čuvena po zabavama.

Istina, poznata sam po tome da volim da organizujem žurke u našoj maloj bašti, koja je zaista malecna. Međutim, to me nije sprečilo da tu smestim šezdeset ljudi. Jednom prilikom me Goran Paskaljević pitao da li može da povede jednog prijatelja sa sobom. Doveo je Mustafu Nadarevića koji je, ušavši u dvorište, izustio: "Kako ti je lijepa ova avlija!" (smeh)

Drugi put je navratio Dejan Dukovski, koga smatram za jednog od naših najboljih dramskih pisaca. On je bio pravi hit na zabavi, pogotovo kada je došla ćerka i njene kolege sa klase, koji su upravo spremali "Bure baruta" za ispit.

Volim da okupljam ljude kako bi se družili i uzajamno pomagali. Oduvek je naša kuća bilal takvo stecište, gde ljudi mogu da dođu da podele bolna i srećna vremena.

Da li će naslednice nastaviti u takvom maniru?

Verujem. Ja imam dve ćerke, Tamaru i Anju. Tamara ima 30 godina i glumica je, dok Anja ima 21 godinu i studira kostimografiju. Jednostavno, kada su shvatile da imaju dom u kojem su svi dobrodošli, počele su da gravitiraju ka tome, ali i ka ovom gradu. Naime, i one su imale prilike da obiđu svet, ali im, kao i meni, srce počne da "lupa" kada, po povratku, prelaze most i vraćaju se kući.

Dakle, ljubav prema Beogradu se nekako prenosi. Ja volim ljude koji dođu u Beograd, ali pod uslovom da ga zavole. Prosto, ako te on prihvati i prigrli, moraš i ti njega.

Odrasli ste u specifičnom okruženju. Da li je televizijska karijera bila prirodan sled?

Daleko bilo. Ja uopšte nisam htela ovim da se bavim. Sebe sam zamišljala kao osobu koja sedi za stolom u bašti i na staroj pisaćoj mašini i žutom papiru piše dramu, a u pauzama sadi lale i gleda ih kako rastu.

U novinarstvu sam se obrela silom prilika - tako što sam bežala iz škole. Iskreno, bilo mi je jako dosadno na časovima. Bilo mi je draže da vreme provodim gledajući aktuelnu pozorišnu predstavu ili film.

Razredna je imala običaj da kaže da je prisustvo na časovima naš doprinos socijalističkom samoupravljanju. Čim je to moja mama čula, odmah mi je dala odrešene ruke da bežim sa istih. (smeh)

Međutim, toliko sam propustila da je bilo stani-pani. Izostala sam iz škole na dan kada su se spremali da mi smanje ocenu iz vladanja. U spas je pritekla moja najbolja drugarica, a danas venčana kuma, koja me je prijavila za Palilusku olimpijadu kulture za odsek voditeljstvo. Da se nisam pojavila na tome, definitivno bi mi bila smanjena ocena. Ja, iskreno, nisam ni znala šta me tamo čeka. Prosto sam otišla da bih nekako opravdala časove.

Kakav je bio ishod tog takmičenja?

Pobedila sam! (smeh) U žiriju je bio srpski pesnik i novinar, Radoman Kanjevac, danas urednik Radio Beograda 2, a tada urednik vrlo slobodoumnog studentskog radija - Indeksa 202. On mi je posle prišao i rekao: "Je li, mala, nama sada odlazi čovek koji je radio "5 minuta za usmerenjake", hoćeš da dođeš da radiš? Dobićeš honorar." Čuvši to, uputila sam kontra-ponudu. Ona je glasila: “Sve može ako mi date opravdanje za školu”. I tako sam se neplanirano zaposlila u radiju.

Ja u životu bukvalno nikad ništa nisam planirala. Život me je uvek nosio. Ako me nanese na nešto što mi se ne sviđa, ja se samo isključim iz tog toka.

Dakle, počeli ste da radite još tokom srednjoškolskih dana?

Da, počela sam da radim u 3. razredu gimnazije, vodivši emisiju "5 minuta za usmerenjake". Zarađivala sam novac i išla u školu kad sam mogla od posla. Nakon što su mi ponudili da vodim čitavu sredu, shvatila sam da govorim "beogradskim" jezikom, tj. vrlo otvoreno. Stoga sam potražila najboljeg lektora na radiju. Od Drage Jonaš sam naučila govorim "radijski". I nastavila sam 3. i 4. razred gimnazije da paralelno radim i pohođam školu.

Nakon gimnazije ste prestali da radite na radiju?

Tako je. Indeksovo radio pozorište bilo u jeku, skupa sa Jugoslavom Ćosićem, Radomanom Kanjevcem, Perom Lazićem, Vojom Žanetićem, koji je moj gimnazijski drug. Kada sam krenula da se opraštam sa njima, govoreći im da idem da upišem Akademiju, počeli su da me odvraćaju. Iako su primali samo šestoro, bila sam ubeđena da upadam.

Naravno, mama je zahtevala da upišem neki fakultet, pa sam za svaki slučaj upisala sociologiju na Filozofskom fakultetu. U međuvremenu, konkurisala sam na Akademiji, gde sam i primljena. Posle toga sam pravo otišla do Indeks radija da im saopštim da ja više nisam novinar.

Međutim, opet ste se vratili novinarstvu?

Na prvoj godini studija, a pred početak FEST-a, pojavio se Bojan Selimović, otac glumice Hane Selimović, koji je tražio nekoga da piše bilten za festival, nudeći honorar i besplatne ulaznice. I cela moja klasa se odazvala pozivu. No, ispostavilo se da je bilo i televizijskog posla oko Festovizije. To je bila interna televizija, koja je kasnije prerasla u Treći kanal. Ipak, to polovini klase nije odgovaralo, pa su odustali.

Sledeće godine ponudili su nam da radimo isti posao, ali sam od svih kolega sa fakulteta pristala samo ja. Onda je došao naš najdivniji filmski kritičar, Nebojša Đukelić, koji je doveo svoju ekipu kulturnog programa RTS-a. On mi je ponudio da ostanem, što sam oberučke prihvatila. Potom nam se priključio Vojislav Voki Kostić, kao umetnički direktor FEST-a.

Pošto sam se dobro snalazila u živom programu, ubacili su me u studio. Dok su prva dva kanala RTS-a imala teleprompter, ja sam morala da napamet da vodim program i to čitava tri sata.

Kako je to izgledalo?

Bilo je sve navrat-nanos. Jednom mi je Đukelić samo najavio gosta i to je bilo sve. Bila sam prepuštena samoj sebi, a gost je bio niko drugi do moj omiljeni režiser, čuveni Miloš Forman. Kada je ušao, seo je i sa osmehom rekao: "Hi!" Zadržala sam smirenost i tačno sam znala šta da ga pitam jer sam bila upoznata sa svim njegovim radovima.

To je ujedno bio trenutak kada sam pomislila da novinarstvo možda i nije tako loša profesija. Ali, u konačnici, odrastanje u okruženju Mije, Čkalje, čika Lole i svih ostalih divnih ljudi nije imalo nikakvog uticaj na to čime ću se baviti.

Kada sam pozvana da đacima održim predavanje u V beogradskoj gimnaziji kao ostvarena osoba, gde su se okupili i nastavnici, oni su ostali zabezeknutim mojim zaključkom. Rekla sam da bežanje iz škole i nije tako loše. Posebno šokiran je bio direktor, poznat po strogoći, koji samo što me nije izbacio iz učionice. (smeh)

Tokom studija rado ste pisali. Kakva je sada situacija?

Nikakva. Od rada na televiziji ne stižem ništa. Premijerna epizoda mora da bude emitovana u subotu od 14 časova. Nemam taj luksuz da ne odem na posao. Ako se ne pojavim u montaži, nema šta da se emituje u tom terminu. Iz vizure pozorišni ljudi, to je kao da imate jednu premijeru nedeljno. Naizgled to deluje kao “nepodnošljiva lakoća”, ali realnost je sasvim drugačija.

Prolaznici se začude kada me vide na ulici, jer sam, na primer, u jučerašnjoj epizodi bila u Parizu. Da, bila sam u Parizu, ali pre šest dana, a potom sam četiri dana provela u montaži. I, naravno, ništa nisam videla od Pariza zato što je fokus bio na emisiji, da ista bude što bolja.

Verujem da ću se pisanju vratiti kada stavim tačku na televizijsku karijeru, ali nisam ni blizu te odluke. Što bi rekla današnja mladež, to me i dalje "loži", i dalje se radujem svakom snimanju. Jednom kada se budem grozila pomisli da moram na snimanje, to će biti kraj za mene.

Neće postojati žal za televizijskom karijerom?

Nikada nisam strahovala za svoju egzistenciju. Štrikanje mi ide od ruke tako da verujem da bih brže-bolje počela da radim za Sirogojno. (smeh) Inače, kada sam se latila štrikanja, baka je smatrala da je to predskazanje. Naime, kao klinka, dok sam se igrala i pravila da sam voditeljka, umesto mikrofona koristila sam igle za štrikanje čarapa koje su nalikovale mikrofonu. (smeh)

Ali, da, nikada se nisam bojala neke druge karijere umesto televizijske. Bavila bih se pletenjem ili nečim drugim što bi me ispunjavalo u datom trenutku.

Važno je da radite ono što volite, zar ne?

Upravo. Najzastrašujući podatak koji sam pročitala glasi da 87% ljudi na svetu ne voli svoj posao. Zamislite! Pa, to je prava robija. Vi, zapravo, mrzite trećinu svog života, što je užasno. Ja taj problem nemam. Svaki gost je priča za sebe.

Pomenuli ste da se putovali svetom. Da li biste neku zemlju posebno izdvojili?

Da, Indiju. Tamo sam puno naučila. Išla sam sa snimateljem da snimamo Gorana Paskaljevića. Kada smo sleteli na aerodrom u Mumbaju, svitalo je. Sa strane nas je sačekala jedna prostrana belina pored auto-puta. Ispostavilo se da su to bili beskućnici koji spavaju uz auto-put. To je bio pravi pravcati šok.

Međutim, kada tamo provedete dve nedelje, imate potpuno drugačiju sliku. Spoznali smo da je vizura života potpuno drugačija. Mi u materijalističkom društvu se stalno bunimo. Ako se probudimo kao podstanari, žudimo za vlastitom garsonjerom. Ako se probudimo u garsonjeri, žudimo za dvosobnim stanom. Ako se probudimo u dvosobnom stanu, onda žudimo za kućom na Dedinju. I tako se svako jutro budimo želeći nešto više, dok se ti indijski beskućnici bude čili i veseli samo zato što su se probudili tog jutra. Kada bismo mogli da radimo na tome da nam bude sve potaman svako jutro, gde bi nam kraj bio.

Da li vam je neka emisija ostala u pamćenju?

Svaka je posebna. Recimo, kada smo snimali Željka Samardžića u Kotoru sačekalo nas je nezapamćeno nevreme. Na snazi je bio crveni meteoalarm. Let je bio toliko buran da je jedna žena počela da vrišti na sav glas.

Kada smo sleteli, taksi nas je odvezao do Starog grada. Kiša je padala, ali ne intezivno. U naredna dva sata koliko smo proveli u hotelu, pala je neverovatna količina kiše. Toliko padavine nije viđeno još od 1927. godine. Da stvar bude još gora, more se izlilo.

I onda me zove Željko i kaže da je zarobljen u automobilu. Jedino gde smo mogli da se sastanemo bilo je “ostrvce” kod pijace, jedino mesto koje nije bilo pod vodom, a na nama je bilo da dođemo do tamo. Po izlasku iz hotela sačekali su nas spojeni pontoni visine kafanskog stola. Tako smo se, uz asistenciju spasilačke službe, dokopali “ostrvceta”.

Kada smo napustili Stari grad, jedva sam uočila Željkova kola. Voda im je bila do prozorskog stakla. Ipak, nekako sam doplivala do njega. Onda se postavilo pitanje gde ćemo obaviti snimanje. Željko je predložio da se uputimo u njegovu kuću, napominjajući da je tamo njegova supruga koja ne daje intervjue. Po dolasku u dom Samardžića, ona nas je ugostila kako dolikuje, a onda je dobacila da ide da se presvuče kako bi se pridružila intervjuu.

Na kraju se dobro završilo.

Da, i baš zato se ne treba žaliti na okolnosti nego iste okrenuti u svoju korist. Istina, nismo dobili Željka Samardžića u prugastoj majici na barci koja plovi u zalazak sunca, ali smo dobili nikad pre ispričanu toplu porodičnu priču.

Ja sam svim prijateljima poslala montiranu verziju uvoda, gde senzori na Željkovom automobilu lude i pište, a on se kao Nautilus probija kroz taj kijamet. Doslovno svi su rekli isto: "Jao, što je super izgleda ova vremenska katastrofa!"

Dakle, sve može da ispadne kako treba ako se potrudite.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Ima još pregršt gostiju za emisiju i mnoštvo divnih priča koje čekaju da budu ispričane. Uskoro će na programu biti epizoda sa Nenadom Radujevićem povodom 25-godišnjice modne agencije Click i 50 Fashion Weekova, što je golem uspeh.

Inače, tokom snimanja bila je neopisiva gužva, jer se održavala modna revija posvećana Jovanki Broz. Iako smo snimajući dan proveli na izložbi u Silosu, šetajući se Zemunom i uzivajući u glamuru koji prati jednu modnu reviju, ipak mi je vrhunac bilo to što su nas primile Nenadova sestra i mama. Njegova majka me je sačekala rečima: "Jao, Tanja, gledam svaku vašu epizodu. Napravila sam pitice, jer vidim da vas svi srdačno dočekuju!" (smeh)

Šta sam ovim htela reći? Da smo i dalje dobrodošli i da gosti sami kreiraju kako izgleda taj jedan dan u njihovom životu koji mi provodimo snimajući. Divno mi je to osećanje gostoprimstva koje nas svaki put dočeka, te osećanje poveranja da nećemo zloupotrebiti ono što oni izgovore.

Dakle, kad se dobronamernost i lepo vaspitanje vrate, kako u novinarstvo, tako i međuljudske odnose, životi će nam biti daleko lepši i ugodniji. Iskreno se nadam da će u takvom tonu biti naredna godina.