Vesna Čipčić: Dobra uloga je ulaznica za sve radosti

Roditelji prosvetari vaspitali su je da bude fina i kulturna, dok je smelost i srčanost stekla na pozorišnim daskama. Ogromnu popularnost širom čitave ondašnje Jugoslavije stekla je još kao mlada glumica igrajući Šurdinu suprugu u seriji Vruć vetar, a od tada pa do danas, nikada nije napuštala srca publike. U intervjuu za 011info proslavljena glumica Vesna Čipčić priseća se svojih početaka, pripoveda o, zlata vrednom, savetu koji je dobila od čuvenog Čkalje i otkriva kako je, uz pomoć jedne svećice, uspela da majku i sebe, spasi iz oluje na uzburkanom moru.

Iako ste rođeni u Beogradu, svoj put zapravo ste započeli iz Kikinde.

Upravo tako. Roditelji su bili učitelji u Vrdniku, a ja sam se sticajem okolnosti rodila u Beogradu, kada je mama došla u Beograd kod sestre. Gledajući sada unazad, premda sam veći deo života provela u Beogradu, ipak mi je Kikinda u srcu, kao i Divčibare.

Čim pomislim na taj severnobanatski grad, odmah mogu da osetim spokoj koji je vladao nedeljom na ondašnjem trgu.

Mada više ne bih mogla da živim u takvoj mirnoj sredini, ona mi je opet neophodna, jer jedino tako nekako podnosim ovdašnju papazjaniju u Beogradu.

Kada ste se vratili u Beograd?

Skupa sa roditeljima, ja sam napravila jedan krug i ponovo se nastanila na istoj opštini na kojoj sam i rođena. Taj kraj se zvao zapadni Vračar gde živim poslednjih 20-tak godina. Beograd je, u vreme kada sam bila gimnazijalka, za mene bio centar sveta i tiha patnja. Jednostavno, Kikinda mi je postala “pretesna”.

Svaki put kad bih bila u poseti Beogradu, već na Pančevačkom mostu hvatali bi me leptirići u stomaku zato što ulazim u taj veliki, blistavi grad. I onda, kad sam položila prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti, ostvarila mi se ta velika želja da živim u prestonici.

Sve u svemu, Beograd jeste moj grad, kojeg obožavam. Mislim da je najlepši nakon podužeg odsustva i upravo zato mu se rado vraćam. Iako je centar, kao što već rekoh, prava pravcata papazjanija, svesno sam odlučila da dom napravim baš tu na Vračaru jer sam znala da će meni i deci biti lakše zbog vrtića, škola i fakulteta.

Ipak, sva ta gungula me nije sprečila da u dvorištu kuće stvorim svoju mikroklimu, sa zelenilom koje podseća na Divčibare, gde mogu neometano da se igram sa unučićima. Prijatelji, kad mi dođu u posetu, vele da ovde mogu da osete kikindsku košavu, ali i dalmatinski melos. Iskreno, osećam se blagosloveno što sam našla ovaj dom, koji neodoljivo podseća na one kuće “na lakat” u Vojvodini. 

Beograd nekada i ovaj današnji dosta se razlikuju. Šta je to vam danas baš i nije po volji u Beogradu?

Pre svega tempo života i neorganizovanost. To najbolje vidim kad odem u Ljubljanu. Tamo je sve uređeno i podseća na onu Jugoslaviju u kojoj sam nekada živela. Život u tom miru i organizovanosti je nešto što smatram da je primernije današnjem čoveku i vremenu, koje je postalo suludo, sa silnom jurnjavom. 

To je, u stvari, najveći problem. Ne mogu i ne želim više da trčim bilo kuda. Ako vi ne možete da uhvatite taksi sat vremena da biste stigli na vreme na neki događaj u prestonici, onda čemu sve to, pitam ja vas. Tako sam odlučila da nema više jurcanja za mene.

Smeta mi i to što Beograd gubi svoj identitet i svoj primarni lik. Protiv sam devastiranja grada. Gledam ovo čudo od Beograda na vodi. Ako su ga već pravili, trebalo da to bude s druge strane reke gde je čistina. Nekako tamo pripadaju te visoke zgrade gde su soliteri. I sve to što se tiče sajma i Expa i stadiona… nemam reči. Samo kada bi se ove beogradske fasade sredile i malo osvetlile, pa mi bismo bili lepota od grada. Onda, kada bi videle da je sve tako lepo i uglađeno, ni ove gospođe koje vode kučiće i mačiće, ne bi dozvolile da se na travu ili pločnik pusti ono što ne treba da se pusti.

No, valjda će tome doći kraj.

Mogu ja biti srećna u svom dvorištu koje držim čistim, ali na parče. Kada izađem napolje i vidim narod, svet koji je tužan, siv i nezadovoljan… Kada sretnete nekoga pa pitate “Kako si?”, on vam odgovori, onako smušeno “Dobro sam”. Hoću da čujem da ljudi punog srca kažu “Sjajno sam. Evo planiram neko lepo putovanje”. Retko to čujem. Žao mi je što je tako, pre svega zbog dece. Mada ni nama starijima nije lako. Nas je stigla ona kletva “Dabogda imao pa nemao”. Mi smo videli kako može, ali današnja deca nisu.

U ondašnji Beograd ste se vratili zbog studija. Kako pamtite prijemni ispit?

Pre nego što odgovorim na to, jedna mala digresija. Ja sam koja, što kažu, kad voli – voli. I to važi za sve situacije u životu: i dan-danas vozim sa istom onom strašću kao i kad sam prvi put sela za volan; sa osmehom i guštom spremam klopu kao i kad sam prvi put latila varjače i skuvala ručak; istovetno uzbuđenje osećam danas kročim na scenu kao i kad sam prvi put stala na pozorišne daske.

Elem, kad sam završila gimnaziju, došla sam u Beograd da polažem prijemni. U Knez Mihailovoj nabasala sam na filmskog kritičara, Milana Vlajčića, koji me je prepoznao sa amaterskih festivala na kojima sam nastupala sa kikindskim pozorištem. Pitao me je od kud ja u Beogradu, na šta sam mu odgovorila: “Došla sam da upišem glumu”. Ne da polažem prijemni – da upišem dramske studije.

Moram priznati da se on malo iznenadio mojim stavom i poručio mi je da se Akademije ne upisuje baš tek tako i da je konkurencija velika. Međutim, taj susret sa divnim Milanom mi se urezao u pamćenje baš zato što sam Akademiju upravo upisala onako kako sam to i zamislila – samo sam se pojavila, odigrala svoje i završila upisnu proceduru.

Što se tiče samih studija, bila sam u klasi profesora Milenka Maričića, koji je bio vrhunski i izuzetno strog profesor glume. I nakon dve godine od diplomiranja, kad se steklo pravo da se nastupa, na poziv reditelja, uskočila sam na Terazijama da igram Evicu u “Pokondirenoj tikvi”, delo koje sam vrlo dobro znala iz kikindskih dana. Kad se predstava završila, okusila sam najzad slobodu, što su primetile sve kolege sa klase. Prosto, bila sam van sebe što sam ponovo osetila radost publike.

Da li ste nastavili da nastupate u Pozorištu na Terazijama?

Jesam. Štaviše, postala sam njihova stipendistkinja i nastupala u mjuziklima i komedijama. Međutim, iako sam uživala u tom poslu, posle nekoliko godina igranja želela sam da se okušam i u nekim drugima žanrovima. Iz tog razloga sam prešla u Beogradsko dramsko pozorište, ali ne bez drame.

Šta se dogodilo?

Naime, ljudi sa Terazija mi nisu dali “zeleno svetlo” da pređem u drugu kuću, već su tražili nazad stipendiju. Pitala sam zar nisu svi moji nastupi bez honorara, zapravo, bili odrađivanje stipendije, ali oni nisu popuštali. Međutim, bila sam rešena da pređem u BDP. Rekla sam ovako – Ja prelazim, a potpisaću sa vama da ću sve prestave u kojima sam nastaviti da igram u Pozorištu na Terazijama potpuno besplatno. Verujem da je to bio presedan među nama glumcima.

Na kraju, nisu imali izbora i morali su da me puste. Na kraju se ispostavilo da sam odigrala možda svega dve-tri predstave u tih godinu dana. Naime, komadi su skinuti sa repertoara zbog blagoslovenog stanja glavne glumice i bolesti sirotog Dragana Lakovića.

I eto, ta epopeja se ipak završila mojim prelaskom u Beogradsko dramsko pozorište, gde sam provela svoj radni vek, uz male izlete do Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. 

Inače, pravi razlog zašto je moj odlazak iz Pozorišta na Terazijama bio problematičan, saznala sam tek pre nekih 15 godina u Splitu gde sam se srela sa Žarkom Radićem, koji je bio u programskom savetu Pozorišta na Terazijama. Prema njegovim rečima, pozorištu je bilo veoma stalo do mene i ni po koju cenu nisu želeli da odem, a nisu znali kako da me zadrže i zato je nastao problem.

Kada ste se prvi put našli na malim ekranima?

Rekla bih da je to bilo godinu-dve po završetku Akademije, kad sam dobila svoju priliku u "Vrućem vetru". U ono vreme se nije snimalo i emitovalo mnoštvo serija, već jedna i to je gledala cela ondašnja Jugoslavija. Ja sam imala sreću da sam se dobro snašla na tom probnom snimanju, odnosno kastingu, "Vrućeg vetra", i dobila lepu ulogu kod divnog reditelja, Aleksandra Ace Đorđevića.

Ta serija je postala kultna. S vremena na vreme ona se remituje na televiziji i to ne samo kod nas. U Rovinju su me sreli na ulici i poručili da su upravo pogledali na epizodu "Vrućeg vetra" na lokalnoj TV stanici.

Da li imate neku anegdotu sa snimanja "Vrućeg vetra"?

Naravno. Recimo Čkalja je imao samo reči hvale za mene, ali jedna stvar mu je jako smetala – to što pušim. Stalno je govorio: “Mala, nemoj da pušiš, baci tu cigaretu.”

To je išlo dotle da sam se sklanjala kad želim da pušim samo kako me on ne bi video.

Uglavnom, u pauzi između snimanja "Vrućeg vetra", Čkalja se zaputio u Švedsku, gde je imao neko gostovanje. Nakon što se vratio u Beograd sreli smo se ponovo na snimanju. Prišao mi je i dao neku kesu. Kad sam ga pitala šta je unutra, samo je nešto promrmljao sebi u bradu kako je to neka sitnica. Otvorila sam je i imala šta da vidim – unutra je bio komplet koji je sadržao tabakeru, upaljač, muštiklu i malu damsku pepeljaru koju sam tada videla prvi put u životu. Od srca sam mu se zahvalila, a on mi je samo nehajno poručio: “Kad već pušiš, treba da pušiš kao dama”.

Druga anegdota… Pa, možda pre savet nego anegdota, ali kad smo jednom prilikom pričali na temu vaspitanja, Čkalja mi je rekao da sam “prevaspitana” u smislu da su me roditelji previše lepo vaspitali i da moram da naučim da budem malo bezobrazna i da kažem drugima “Ne”. Bio je to savet koji mi je, pokazalo se, veoma značio u životu.

"Vruć vetar" je serija koja vam je preko noći donela ogromnu popularnost. Kako ste se nosili sa time?

Iskreno govoreći, i dan-danas se pitam kako sam uopšte to sve iznela. Nisam imala na koga sam mogla da se oslonim ili da se posavetujem. Sećam se da sam ljubazno izvinjavala i odlagala intervjue kako me ne bi bilo na svim naslovnicama istovremeno. Iz ove perspektive, zaista mislim da sam se odlično snašla.

Istini za volju, imala sam podršku oca. On je bio zaljubljen u moj posao, a i sam je pisao komade i režirao, završivši kurs režije i šminke u Narodnom pozorištu. Pamtim da me je za Beograd ispratio rečima: “Voleo bih da te prime, pa makar ja sutra umro.” Nije bio ambiciozan otac, nego je osetio draž tog posla i prepoznao da je to profesija za mene. 

Sa druge strane, draga majka je bila više nego skeptična i neprestano se pitala kako ću izneti glumačku karijeru, porodicu i decu. Vreme je pokazalo da i te kako mogu sve to da iznesem.

Opšte mišljenje je da bi glumci treba da budu prazna platna na koje se slikaju likovi koje tumače. Međutim, vi, kao i cela vaša generacija, privatno posedujete autentične i snažne karaktere.

Isprva nisam bila takva, ipak su me učitelji odgajili da budem kulturna i vaspitana osoba. I kad god bi neko pomenuo kako sam fina Vojvođanka, izvesno vreme sam to shvatala kao neku vrstu mane. Bilo je potrebno da podignem malo gard, što vremenom i jesam.

Nikada neću zaboraviti očevu reakciju nakon mog telefonskog razgovora sa jednim producentom kome je prisustvovao. Tata je ostao bez teksta kada je čuo kako sam se tom sredovečnom producentu obraćala i skrenuo mi je pažnju da to ne priliči jednoj dami da tako razgovara. Na to sam, moram priznati, pošizela, a onda sam mu objasnila da ne bih opstala u ovom svetu i poslu da sam prema svima ostala onakva kakvu su me vaspitali da budem. I to je bila istina.

No, roditelji su me uistinu lepo vaspitali i na tome sam im neizmerno zahvalna. Iako nije bilo lako, u istom maniru sam odgajila i svoju decu, a nadam se da će isto vaspitanje biti preneto i mojim unučićima.

Od samog početka karijere radili sa velikanima našeg glumišta. Ko je ponajviše uticao na vas?

Mada sam, kao ovan u horoskopu, pokazala određenu dozu smelosti i spremnosti da se uhvatim u koštac sa velikim projektima, ipak sam imala uza sebe sjajne kolege, čija podrška na samom startu nipošto nije mala stvar.

Bilo da sam se obrela na malim ekranima ili na velikom platnu ili u pozorištu, svuda su me toplo prihvatali i redovno mi udeljivali savete. I to mi je i te kako značilo, neću lagati. U Vrućem vetru glavni oslonac su mi bili reditelj Aleksandar Aca Đorđević, Miodrag Petrović-Čkalja i, naravno, nezaobilazna Radmila Savićević, koja mi je bila i koleginica u Beogradsko dramskom pozorištu. 

Pomenuli ste da ste dobijali savete od njih. Pamtite li neke?

Pamtim i one dobre i one loše. Recimo, zamerali su mi što vraćam pozorišne uloge. Jedno vreme sam više odbila značajnih uloga nešto sam prihvatila. Ali, tada me je snimanje uzelo pod svoje i nije me puštalo: iz serije sam išla na film, iz filma u seriju. Međutim, negde u duboko u sebi sam znala da je ta kritika na mestu i istu sam prihvatila. U jednom trenutku podvukla sam crtu i poručila sebi da je dosta bilo sa snimanjem i da se vraćam u pozorište.

Gledajući iz ove vizure, mislim da je to jedan od najpametnijih poteza koji sam povukla u karijeri. Zato što se u to vreme nije gledalo blagonaklono na snimanje serija, a da ne pominjem uloge u reklamama. Kao da je postojao nekakav žig koji je stavljan na televizijske glumice. Da se nisam okrenula pozorištu, ne znam kako bi se završilo, ali zasigurno znam da bi mi duša gladovala za tim daskama. Ovako sam tumačila izvrsne uloge, sarađivala sa izuzetnim rediteljima, i pobrala silne nagrade za svoje role. I ako bih opet mogla da biram, isto bih učinila.

Danas, kad se nađem u ulozi savetodavca, mladim koleginicama uvek poručim da odigraju nekoliko uloga u serijama, naprave svoje mesto u publici, a onda ozbiljno stupe na pozorišne daske. Jer mi smo mala zemlja i kod nas ne snima puno, a još manje ima kvalitetnih ženskih uloga.

Vaš talenat se ne svodi samo na glumu i pevanje, zar ne?

Do pre desetak godina intenzivno sam i slikala. Recimo, dok sam pohađala gimnaziju, išla sam i na kurs šivenja. Takođe, već 40 godina imam dozvolu da upravljam plovilima do tri tone i redovno se otisnem sa morske pučine u svom gumenom čamcu sa motorom, sa kojim sam iskusila neverovatne dogodovštine. 

Tokom jedne od njih je bilo baš “čupavo”.

Da, da. Dogodilo se to na polovini kanala iz Portoroža prema Kanegri, preko Savudrija. Majku i mene zadesilo je strašno nevreme u čamcu, koji je stao u sred ničega. Koša je punila čamac i do struka smo sedele u vodi. Trebalo je nekako zameniti svećice po toj kiši koja je neumitno padala. Sa vrata sam otrgla kesicu u kojoj sam krila rezervnu svećicu i nekako uspela da, po tom nevremenu, otklopim motor, zamenim svećicu, upalim motor i dokopam se Portoroža. Članovi sportskog kluba Pirat su izašli na obalu i hvatali se za glavu gledajući ko je to imao toliko hrabrosti da, po takvom nevremenu, vozi čamac.

Od ekstremnijih avantura mogu da ubrojim i letenje zmajem. Zbilja je neverovatan oseća kada se nađete 400 metara iznad Vršca i, sa ugašenim motorom, letite kao ptica. Uglavnom, to su samo neka od mojih interesovanja. Zaista imam pregršt želja i ponekad mi se čini da je 24 sata u danu premalo.

U međuvremenu ste zašli i spisateljske vode.

Jao, da. Već izvesno vreme pišem knjigu o svom ocu, učiteljskoj profesiji i školi kakve, nažalost, više nema, koju ću, naravno, završiti. Ne smem da se zakunem kada, jer sam nekoliko puta odlagala zbog toga što sam se zapetljala sa obradom očevog pedagoškog rada, koji je zaveštao Pedagoškom muzeju. U njemu sam provela sata i sate, ali nije lako sve to pretočiti na papir, pogotovo što pisanje nije moja struka.

Pritom, ako poslednje poglavlje u mojoj knjizi bude o tati, koji je ostavio veliki trag na mene, ne znam kako ću je zbilja napisati. Sve se plašim da će biti ili preobimno ili prekratko, ali verujem da ću smoći snage. Iskreno, nemam želju da se bavim spisateljskim poslom, ali imam nasušnu potrebu da zabeležim te, po mom mišljenju, veoma značajne stvari.

Na čemu danas radite i kakvi su planovi za dalje s obzirom da ste veoma zauzeti iako ste u penziji?

Skupa sa Milanom Cacijem Mihailovićem i Svetlanom Cecom Bojković već 40 godina igram u “Ženskim razgovorima”, što je uistinu podatak vredan divljenja. Iako su prošle četiri decenije u istoj materiji, mi se svejedno beskrajno radujemo svakom nastupu, kako kod nas, tako i u inostranstvu. 

U Jugoslovensko dramskom pozorištu posebno mi je draga i predstava “Zašto je poludeo gospodin R”, koja je zasnovana na filmu Fasbindera. U Beogradskom dramskom imam uloge u komadima Misisipi i Idiot od Dostojevskog. 

U maju bih trebalo da snimim jedan kratki igrani film sa rediteljem našeg porekla, koji završava Akademiju u Minhenu. Ono što je posebno kod tog projekta jeste što ću igrati ulogu majke mojoj ćerki Anji, koja tumači glavnu ulogu.

Takođe, najavljeno je snimanje nastavka “Ludih godina”. Milena Marković je napisala scenario, a sa radom bi trebalo da se krene krajem ove sezone ili početkom naredne, ali o tom – potom. U međuvremenu, volela bih da zaigram u nekoj pozorišnoj komediji, ali bilo koju ulogu da dobijem, ako je dobra, ona je moja ulaznica za sve moguće radosti.