Vesna Dedić: Balkanskom ulicom do novinarskog vrha

Ona je novinarka koja je svojom čuvenom “Balkanskom ulicom” prošetala mnoge slavne ličnosti, književnica koja svojim bestseler romanima pobuđuje emocije čitalaca i jedno od najpoznatijih TV lica čija popularnost već decenijama ne jenjava. Vesna Dedić u intervjuu za 011info govori o tome zašto se “Beograd voli unapred”, otkriva kako je tekao njen uspon do novinarskog vrha i šta ju je motivisalo da započne sa pisanjem svog prvog romana koji nikada nije objavila.

Rođeni ste u Osijeku, a detinjstvo ste proveli u Podgorici da bi se u Beograd doselili nakon upisa na fakultet. Da li se sećate svog prvog susreta sa prestonicom?

O da. U Beograd sam dolazila u vreme gimnazijskih dana povodom školskih takmičenja i amaterskih pozorišnih festivala. Znate, u ondašnje vreme Beograd se voleo unapred, tj. "na slepo” i svi su uživali kada dođu u ovaj grad. Zapravo, kada sam se doselila u Beograd, uveliko sam znala nazive mnoštva ulica, čak daleko više nego li sada nakon više decenija provedenih u ovom gradu.

U prestonicu se prvenstveno dolazilo radi upisa na fakultet, ali i zbog uživanja u njemu. Posete BITEF-u, odlazak na FEST, koncerte, u SKC, Dom omladine, Dom sindikat i Dom pionir, odlasci u bioskope... Istraživanje i uživanje u svim tim sadržajima bilo je nešto bez čega nije mogao da prođe niti jedan dan.

Koliko vam je teško pao odlazak od kuće i roditelja?

Nije mi teško palo razdvajanje u smislu da nisam mogla bez kuće, već je teško bilo nositi se sa sopstvenim ambicijama. Naime, tada su se devojke između sebe nadmetale, ali intelektualno. Recimo, tadašnji dečko mi je ispričao kako ima prijatelja koji tvrdi da njegova devojka bolje zna Dostojevskog od mene. Odmah sam tražila da se što pre sretnemo i suočimo čije je znanje veće.

Svesna sam da to nalikuje na bajku, ali stvarno je tako bilo. Podrazumevalo se da ste šarmantni, harizmatični, te da posedujete određenu ženstvenost u vidu fizičkim atributa, ali pored svega toga morali ste da budete ozbiljno vispreni da biste zavredeli svoje mesto u društvu, a pogotovo u novinarstvu. Želela sam da zaslužim svoje mesto u građanskom životu Beograda. Nije bilo nimalo lako. Došla sam u velegrad iz manjeg mesta, koje je imalo sam u jednu liniju gradskog prevoza. To je značilo da sam morala da se izborim i sa gradskim prevozom, beogradskim gazdaricama, plaćanjem komunalija i mnogim drugim stvarima koje dolaze sa preseljenjem u glavni grad, ali i da steknem prijatelje.

Najteže sam podnela što sam malu, sunčanu Podgoricu zamenila za tmurni Beograd. Nedostajalo mi je sunce i uvek plavo nebo, pa sam se čim je pao prvi novembarski sneg vratila vozom kući. Bilo mi je hladno i na ulicama i u nekom podstanarskom stanu bez centralnog grejanja. Roditelji su me ohrabrili da ipak dam još jednu šansu Beogradu, što sam i učinila i hvala im na tome.

Nijedan početak nije lak, a naročito ne u gradu koji je metropola. Uzgred, svaki grad nije metropola. Primera radi, Zagreb, Sarajevo ili Varšava nisu metropole. Postoji svega nekoliko gradova na ovoj planeti koji mogu da se podiče tom titulom zato što metropolu ne čini broj stanovnika i impozantnih zdanja, već duh i način življenja. Jednom rečju, kultura.

S obzirom da je taj beogradski duh nešto što je iskreno deo vas, da li smatrate Beograđankom iako niste rođeni u ovom gradu?

Reći ću ne, da se ne bi naljutili pravi Beograđani. (smeh) Iako zaista poštujem to što su neki od njih četvrta ili peta generacija sa Dorćola ili Vračara. Ipak, volela bih da svi oni poštuju sve nas koji smo sve najlepše iz svojih zavičaja, domova i genetike doneli u ovaj grad i podarili mu.

Metropola nastaje iz fuzije raznih nacionalnosti, vera, duhovnosti, itd. pa je i Beograd veliki upravo zbog toga što je postojala ta Balkanska ulica, kojom su najbolji i najtalentovaniji iz cele zemlje dolazili u ovaj grad da mu sve najbolje od sebe to daruju.

Dakle, ja jesam Beograđanka po svom duhu, načinu razmišljanja i uloženom trudu u predstavljanju duha tog grada kroz svoje romane i emisije. Ubeđena sam da ne postoji bolji poznavalac Beograd od mene, a da mu to nije struka, i voljna sam da stanem na crtu svakom rođenom Beograđaninu. Sigurna sam da znam više od njih o ovom divnom gradu, jer sam o njemu učila iz ljubavi i potrebe da mu budem dobra i da mu se baš dopadnem.

 

Dakle, ipak ste Beograđanka.

Ja se nadam. Jesam Beograđanka po svemu onome što sam dala Beogradu, što kroz emisije, što kroz romane, što kroz stil života. Crnogorka sam po ocu, Hercegovka po majci i sve najbolje što su mi ti geni dali donela sam na Terazije. Sećam se da sam već prvog dana boravku u Beogradu angažovala lektora kako bi prelazak sa ijekavskog na ekavski bio smislen, lak i dobar.

Ipak, najbolje što sam pružila Srbiji i Beogradu jeste moja ćerka Lenka, koja je prava Beograđanka, onakva kakvim sam ih ja zamišljala čitajući romane Mome Kapora. (smeh)

Gde se u vaše vreme izlazilo po Beogradu?

Uglavnom smo se delili na šminkere, hipike i pankere, a ja sam bila sve to po malo jer nisam nikada podnosila ekstreme. Tada ste po načinu oblačenja i vrsti muzike koju neko sluša mogli da zaključite kojoj grupi ko pripada. Ja sam kao i većina izlazila svake večeri. Kada bolje razmislim, ne znam kako nam je uspevalo da to finansijski izvedemo, a istina je da smo kao studenti izlazili baš svake noći.

Moj favorit je bila kafana Manjež, gde su se okupljali studenti Likovne akademije, Fakulteta dramskih umetnosti i nekoliko kolega sa Filološkog fakulteta. Atmosfera je bila predivna, a naročito kada bi svratili posle predstave glumci JDP-a.
Ipak, dok bi se drugi uglavnom vezivali samo za jedno mesto, ja sam volela da izlazim svugde gde je dobra atmosfera i da se družim sa raznim ljudima. I tu naviku sam zadržala do danas.

Rado sam posećivala i Nanu i Taš, nalickana šljokicama i na štiklama, gde su gosti bili sportisti, ali i kriminalci, ali i Likovnu akademiju gde su izlazili ljudi drugačijih interesovanja. Što se tiče muzike, slušala sam novi talas, kao i svi, ali volela sam i "mainstream" osamdesetih i nostalgiju roka sedamdesetih. Narodnjake moja generacija nije slušala.

Prestala sam da izlazim kada sam dobila ćerku Lenku, usredsredivši se u potpunosti na majčinstvo. Ipak, čim je ona malo porasla, opet sam krenula da izlazim. Onog trenutka kada budem prestala da odlazim u provod, mislim da mi je vreme za starački dom! (smeh)

Mišljenja sam da smo mi po prirodi društvena bića, koja će uvenuti u svakom smislu ako se zatvore u svoja četiri zida. To nije život. Stoga, meni na spisku dnevnih obaveza, pored posla, čitanja i treniranja, jesu i izlasci, bilo u restoran ili klub, bilo koncert ili u pozorište.

Jednostavno, smatram da su izlasci i putovanja, pa makar u neki obližnji manastir, salaš ili banju strašno važni za mentalno zdravlje. Znam mnogo uspešnih ljudi koji su duhovno propali upravo zato što su se učaurili u svoje navike na relaciji kuća-posao. Kada se učaurite i počnete da strahujete za novac i zdravlje stavljate sebe u neplodnu i jalovu situaciju koja ništa dobro ne može da donese. Zato se svojski trudim da se ne ušuškam ni u sopstveni ni u nečiji tuđi život.

 

Sa 13 godina ste počeli da radite na radiju, a karijeru ste nastavili i tokom studija.

Najpre sam vodila dečje emisije, a potom i omladinske, da bih na kraju pisala u novinama. Kada sam došla u Beograd, završila sam na Studiju B. I sve mi je to išlo nekako lako, od ruke, što bi se reklo. Krajem 1991, u vreme sankcija i građanskog rata sam bila na RTS-u i vrlo brzo primljena za stalno kao urednik i voditelj Jutarnjeg programa. Nisam ni stigla da razmislim da li uopšte želim da radim na televiziji. Kada sam postala majka, opet nije bilo vreme za drugu branšu, jer morala sam da se staram o detetu, a ne da počinjem karijeru od nule. Tada sam došla na ideju za emisiju “Balkanskom ulicom”. I, tako je prošlo 30 godina u novinarstvu, profesiji koju obožavam, ali koju nisam ja izabrala već, očigledno, ona mene. 

Na Studiju B ste upoznali i ženu koja vam je, kako mladoj novinarki, bila idol.

Da, i ona nas je nedavno napustila. Bila je to Gorica Nešović, koja je bila starija od mene četiri godine, što u ovim godinama nije mnogo, ali je tada to bila velika razlika. Kada sam došla u Beograd, imala sam iza sebe već radijsku karijeru na Radiju Titograd i htela sam da nastavim da se bavim tim poslom.

Na Studiju B je postojala emisija "Ritam srca", čije glavne zvezde su bile Voja Nedeljković i Gorica Nešović. Kada kažem zvezde, mislim u pravom smislu te reči. Prvi put kada sam se popela na poslednji sprat Beograđanke i ugledala Voju i Goricu, zanemela sam. Eto, tolike su zvezde bili.

Nažalost, Gorica i ja nikada nismo postale prijateljice i to mojom krivicom. Znate li zašto? Zato što je ona u mojim očima i dalje imala nedodirljiv status legende jugoslovenskog novinarstva. Prošle godine sam imala sreće da gostujem kod nje u jednoj TV emisiji, gde smo se, nakon snimanja, baš lepo ispričale. Kasnije te nedelje svakom sam prepričavala svoj susret sa Goricom Nešović. Ona je bila i ostala dobri duh Beograda osamdesetih.

Sada kada sam se opraštala od nje, mnogi mediji nisu dokučili suštinu mojih reči, gde sam rekla da je naša generacija u svet novinarstva ulazila u "Starkama", a ne na štiklama. Tada zaista nije bilo primereno da se bilo gde kao dvadsetogodišnjakinja pojavite u štiklama, bilo da se radi o klubu ili redakciji. Bila je ogromna sramota izgledati kao starmala, kao neka tetka, a naročito je bilo sramno kopirati druge, od načina oblačenja do načina pisanja ili vođenja programa.

 

Novinarsku karijeru ste počeli da gradite izveštavanjem sa demonstracija. Da li možete da nam približite to vreme?

Te 1991. godine bila sam sa čuvenim Predragom Pecom Dobrohotovim u Londonu, gde smo snimali emisiju o tom gradu. Kada smo se vratili, što je bilo 10. marta, Studio B je bio opkoljen od strane policije.

"Na slobodi", uslovno rečeno, pored mene zatekli su se i montažer Jagodinac i snimatelj Zli, koji je posle snimio pregršt spotova. Nas troje smo izašli na teren i snimali prvu noć studentskog protesta. Isprva je bilo 100-200 okupljenih studenata i glumaca, da bi broj rastao kako je noć odmicala.

Procedura nam je bila sledeća. Prvo bismo snimili materijal ispred Terazijske česme, a onda bih ja potom jurila do Studija B sa policijom za petama. Ipak, uspevala sam da im “umaknem” zahvaljujući dobrom poznavanju Beograda i prolaza.

Kada bih se domogla Beograđanke, uz pomoć šarma bih ušla unutra, gde bi me sačekao legendarni tonac, pokojni Robert Klajn, te voditelj programa Jugoslav Pantelić, koji je danas upravnik Kinoteke. Jugoslavu sam, tako, predavala kasete narednih nekoliko dana.

Bio je to veoma važan period u mojoj karijeri. Naime, jedan stariji kolega je tada samo nehajno pohvalio naš rad i zatim poručio da je vreme da glavni novinari izađu na ulice i snime najave. Tako je i bilo, njih četvoro-petoro danas krupnih zverki u svetu političkog novinarstva je izašlo i uslikalo se. Od tog materijala napravljeno je dosta dokumentaraca, dok se ja nalazim samo u jednom kadru, tačnije moj konjski repić dok intervjuišem tadašnjeg ministra policije, Radmila Bogdanovića, koga sam presrela dok je izlazio iz službenog automobila i upitala da li namerava da bije studente.

Taj intervju je završio na malim ekranima, kao i moj repić. Meni je tada bilo jasno da nisam za političkog novinara, jer tu morate da znate kako da prodate sebe, a ja nikada nisam bila umešan trgovac, bilo da se radi o novinarstvu, medijima ili izdavaštvu. Moje knjige se kupuju zahvaljujući ljubavi čitalaca, a ne zato što znam kako da ih prodam. Elem, u tom trenutku sam sebi obećala da nikada, nikada, ama baš nikada da neću da intervjuišem političare, niti da se bavim bilo kojom vrstom dnevno-političkog novinarstva.

Ta moja odluka me je koštala dosta novca i sigurnosti u životu, ali nikada se nisam pokajala. Čak i kada su političari bili gosti u emisiji “Balkanskom ulicom”, tek njih pet šest, nikada nisam spomenula njihovu funkciju ili stranku.

 

Nakon toga je usledio prelazak na RTS.

Radila sam u redakciji Beogradskog programa i cela moja generacija tada mladih novinara, dvadesetogodišnjaka imala je sreću da nam je tadašnji glavni i odgovorni urednik beogradskog programa Milan Miki Nedić dopuštao da pravimo program kakav želimo, pa čak i da izveštavamo sa studentskih protesta uprkos protivljenju generalnog direktora Dragoljuba Milanovića i urednika informativnog programa Milorada Mikija Komrakova.

Dakle, iako je predsednik republike bio Slobodan Milošević, bilo je sasvim u redu da se vaše mišljenje ne podudara sa mišljenjem rukovodstva. Normalno sam dolazila na posao sa bedžom “Čedo, oženi me”, vodila emisije i primala platu, razume se, bez bonusa, ali odanost vlastima je bila stvar tvog ličnog izbora. Nisam poput mladih SPS-ovaca dobila stan od rukovodstva, ali nisam dobila ni otkaz.

Nedavno dok sam montirala jednu epizodu Balkanske ulice, kopala sam po arhivi i prisećala se tih izveštaja, gledajući stotine hiljada mladih duša i njihove energije. I moram da priznam da me malo brine kada vidim da danas toga nema, jer bunt je sinonim za mladost. Mi, kada smo bili mladi, izlazili smo na ulice da se bunimo, odlazili sa žurke na demonstracije na prvi poziv nekog drugara. (smeh) Danas 18-godišnjaci ne prave nikakvu buku. Ne znam da li je došlo takvo doba jer ne veruju u promene ili su ih roditelji zastrašili.

U Balkanskoj ulici ste ugostili bezbroj ličnosti. Da li postoji nit koja ih sve povezuje?

Postoji. Ono što je većini zajednička jeste emotivnost, harizma, kao i način na koji doživljavaju ljude, vreme, okolnosti, grad, tj. sve ono što ih okružuje i čini život. Naši razgovori se razlikuju od onih u drugim emisijama sličnog tipa ne zato što sam pametnija ili bolje pripremljena, nego zato što, kao majka i žena, posedujem izvesnu emotivnost. Mislim da sve te ljude, čije karijere su nam zanimljive, krasi emotivnost i elementarna dobrota. To je prosto svima zajedničko.

Inače, nisam od onih koji misle da se ljudi rađaju harizmatični. Verujem da je harizma odlika koja se stiče u određenim okolnostima i umnogome zavisi od toga koliko ste spremni da dobrote, vremena i svih najboljih delova sebe podelite sa drugima.

I bilo ko da kroči u moj studio, svima je zajedničko da se osećaju kao kod kuće, gde komotno mogu da se ispričaju, isplaču ili slatko nasmeju. Razlog tome ne leži u činjenici što su oni velikani u svom poslu, nego što oni sa sobom nose veliku osećajnost i dobrotu. I nit koja ih sve povezuje jeste otvorenost ka menjaju, što od strane sveta, što od strane ljudi, kao i sposobnost i potreba razumevanja ljudi i okolnosti.

Sa druge strane, imate ljude koji su u istim tim profesijama, ali nikada neće postati zvezde upravo zato što nemaju taj faktor o kojem govorim.

 

Da li postoji žal što izmeštanjem železničke stanice Balkanska ulica više neće biti prva dodirna tačka za one koji dolaze u Beograd?

Sve najbolje i najlepše stvari koje su se desile u ovom gradu zbile su se u dva navrata.

Prvi put posle Berlinskog kongresa, tj. početkom 20. veka, kada su se Turci povukli i kada je građanski duh Beograda počeo da se stvara. U to vreme otvarane su škole za devojke, počela su da niču velepna zdanja, nošnje su zbačene, dame su počele da nose divne haljine, a obrijana gospoda bez brkova izvrsna odela.

Drugi momenat velike izgradnje Beograda bio je između dva svetska rata. Iako je taj period kratko trajao, sve ono najlepše što turisti danas gledaju po Beogradu je sagrađeno tada.

U toj priči o tom velelepnom početku 20. veka u Beogradu važno mesto zauzima ta železnička stanica, koja je dobila nagradu na Svetskom festivalu arhitekture te godine kada je sagrađena. I kada vi izađete iz voza sa koferom u ruci i pogled ustremite ka Nemanjinoj ili Balkanskoj, gde su Slavija i Terazije, to je simbol Beograda.

Apsolutno u svim svetskim metropolama u kojima sam boravila železnička stanica je jedno grandiozno zdanje u centru grada. Poenta je da vam smesta pogled pukne na taj veličanstven grad u kome ste se obreli.

Stoga, naprosto ne razumem zašto je železnička stanica premeštena u drugi deo grada.

Istini za volju, kaldrma jeste ponovo sastavni deo Balkanske ulice, ali, nažalost, tuda više niko neće niti dolaziti niti odlaziti. Srce mi se cepa kada vidim da drugi gradovi čuvaju svaki svoj istorijski kutak, dok se kod nas tome ne posvećuje ista pažnja. I taj spomenik sa mačem da dnu Nemanjine umesto da bude spomenik dobrodošlice preti mačem kao da uzvikuje iznad glava “Gde si krenuo, nisi dobrodošao”.

 

Kako ste odlučili da postanete pisac?

U Beograd sam došla upravo sa željom da postanem pisac! (smeh) No, taj san mi je "ugašen" na prvom predavanju na fakultetu i to od strane prof. Vladete Jankovića. Grupu je činilo tri-četiri mladića i šest-sedam devojaka i svi smo žudeli da postanemo novi Svetislav Basara, David Albahari ili Duško Kovačević. Odnosno, o tome smo maštali sve dok nam Vladeta Janković nije poručio da ćemo mi devojke biti najlepše i najobrazovanije udavače, što je nas strašno uvredilo i da je u književnosti sve što vredi već napisano.

Inače, program svetska književnost, koju sam upisala, je imao malo koji univerzitet na svetu, a naš Filološki fakultet je bio jedan od njih. Prvi student je bio Danilo Kiš lično, a grupe su oduvek bile malobrojne. Tu ste mogli da steknete široko obrazovanje, proučavajući sve od Biblije do savremene književnosti uz vrhunske profesore. Problem je što naposletku nemate konkretnu profesiju "u rukama". Samo ste veoma obrazovni.

Kada ste napisali prvu knjigu?

Bilo je to na prvoj godini studija. To je bila zbirka od desetak kratkih priča iskucanih na pisaćoj mašini pod imenom "Crni ljiljan". Taj rukopis sam odnela u tadašnju najveću izdavačku kuću, BIGZ. Oni su dali zeleno svetlo za štampu, što je mene učinilo neopisivo srećnom.

Ipak, istog dana sam se našla sa urednikom BIGZ-a, pokojnim Draganom Barjaktarevićem, zahtevajući da stopira štampu. Znate li zašto? Zato što je delo obilovalo erotikom, a to, najblaže rečeno, ne bi leglo mojim roditeljima. Tom rukopisu više nema ni traga ni glasa. Verovatno se u procesu selidbi negde zagubio.

Kada sam dobila ćerku Lenku 2001. godine, objavila sam roman "Kao leto". Međutim, kako nisam imala dadilju, nisam mogla u potpunosti da se posvetim promociji knjige. Kasnije sam taj roman preradila i izdala u svojoj izdavačkoj kući i postao je bestseler.

Uglavnom, prvi roman koji naišao na pravi uspeh bio je "Zauvek u srcu" 2010. godine, a veoma je zanimljivo kako je do toga došlo. Naime, isprva sam digla ruke od toga da mogu zavredeti pažnju ljudi kao pisac. Međutim, te godine sam vodila naslednicu na zimovanje, gde sam potrošila sav novac. Sinulo mi je da će naredne plate jedva pokrivati osnovne životne troškove i da neće biti para za letovanje.

Kako nisam imala finansijsku zaleđinu, tražila sam način da dodatno zaradim. U to vreme u književnim krugovima kružile su priče, ispostaviće se lažne, kako izvesni beogradski pisci zarađuju po stotine hiljade evra. Meni je bilo dovoljno i par hiljada kako bih mogla sa ćerkom da odem na letovanje.

Kud ću, šta ću, latila sam se dnevničkih beleški, koje sam pisala za svoju dušu nakon razvoda, i sklopila ih u melodramu "Zauvek u srcu". U Laguni su bolje od mene procenili moju tržišnu vrednost. Uglavnom, dobivši avans u visini od 3.000 evra, osećala sam se kao najuspešnija žena i najsposobnija majka na ovom svetu.

Roman je objavljen 1. jula, a mi smo već sutradan bili na moru. Svega par dana kasnije javljeno mi je da se štampa drugi tiraž, a kroz nekoliko dana i treći, itd. Do kraja godine prodato je više od 100.000 primeraka, što me je učinilo najčitanijim piscem u celom regionu.

Moram priznati da mi je bilo fascinantno. Dok se šetate plažom na svakom koraku primećujete kako devojke čitaju vaš roman. Na jesen na beogradskim ulicama vam prilaze žene koje iz torbi vade vaš roman želeći da im potpišete primerak.

Ono što se uvek provlačilo jeste pitanje kada će drugi roman.

Kada sam napisala drugu knjigu, "Sunce tebi, sunce meni", shvatila sam da uživam u pisanju i da to ljudi vole i cene. 12 godina kasnije, uveliko pišem 16. roman i, kao i uvek, biće objavljen na leto.

Ako se pitate zašto na leto, otkriću vam. Prvi roman sam objavila jer mi je bio potreban novac za letovanje, a pošto je knjiga od strane “kritičara” okarakterisana kao lako štivo, nastavila sam da objavljujem na leto, ne želeći da “ulazim u teritoriju” ozbiljnih pisaca koji svoja dela izdaju za Sajam knjiga u oktobru. Na kraju su svi počeli da ciljaju da im dela izlaze na leto, verovatno misleći da je ključ uspeha u terminu. (smeh)

 Foto: Mia Kostić

Da li smatrate da vaša dela zaista spadaju u lako štivo? Ipak, u njima se bavite veoma osetljivim i važnim društvenim pitanjima.

Dobro znam koliko sam vremena i truda uložila u istraživanje onoga o čemu pišem. Moji romani obrađuju teme poput feminizma, prava žena, samohranih majki i LGBT populacije, izbeglica, steriliteta, usvajanja dece, kriminala, partijskih karijera itd. jer su društvene hronike.

Verujem da imam veštinu da kroz melodramu opišem okolnosti u kojima žive glavni junaci. I to nije ništa novo, melodrama, po definiciji, jeste ljubavna priča, nemoguća u određenim društvenim okolnostima koje je ometaju.

Kada sam objavila prvi roman, bila sam svesna da sam novinar koji piše knjige. U prevodu, to znači da moram da imam temu, koju ne biram nasumice.

Sećam se kada sam sela da pišem, odlučila sam da to bude melodrama uz koju će žene roniti suze, a da uz put ispričam priču o samohranim majkama. Zašto? Tema mi je bila izuzetno bliska, a pritom su te naše žene najugroženiji sloj u celoj Evropi.

Iako možda grubo zvuči, one nemaju nikakvu sistemsku podršku. Sva dešavanja o kojima čitate po medijima o ubijenim ženama, porodičnom nasilju i dečjoj agresiji vuku korene iz nemogućnosti žene da napusti loše odnose i brak i tako zaštite sebe i decu. Kada bi država napravila sistem socijalne zaštite nevoljenih žena i dece, svega toga bi bilo daleko manje.

Uglavnom, to se ženama jako dopalo. Pa, kada je došao red na drugi roman, odlučila sam da će roman govoriti o preljubi kao motivu, dok će se istovremeno, baviti sterilitetom kao društvenom temom koja je i dan-danas tabu tema sa patrijarhalne tačke gledišta.

Kasnije sam se pozabavila i biseksualnošću, izbeglicama, itd. Recimo, u romanu "Ničija" prva sam se posvetila gej prostitutkama. Sve teme koje se provlače kroz dnevnu štampu sam obrađivala u romanima, kao što je narkomanija, čiji sam veliki protivnik.

Međutim, ono što je ipak najvažnije jeste da ženama i devojka bude lakše nakon što pročitaju poslednju stranicu romana jer jedan od ciljeva umetnosti je pružiti utehu, spoznaju da nisi sam u svojoj patnji.

Za kraj, možete li nam otkriti dalje planove za "Balkansku ulicu"?

Nema nikakvih planova. (smeh) Volim da svaku epizodu radim od nule. U protivnom, emisija bi brzo dosadila gledaocima, ali i meni.

Sa promenom televizije, dobila sam novi studio, koji ima šank, beli klavir i stalnog pijanistu. Takođe, ispunjena mi je želja da zvuk bude mekan i akustičan, a štimung kabaretski. Produženo je i vreme trajanja na sat i po, što je prava mera da se ispriča životna priča gosta u atmosferi koja priliči gledaocima nedeljom posle ručka.

Usled silnih kopija "Balkanske ulice", plan za 21. sezonu mi je da napravim toplu atmosferu, koja će uneti dozu spokoja i bezbrižnosti u živote gledalaca. Ako su do sada epizode bile u beogradsko-crnogorskom maniru, sada bih da budu više u vojvođanskom-salaškom tonu. (smeh).