Vladimir Vlada Kuzmanović: MVP sa Karaburme

Nekada najstariji MVP Evrokup čelendža, danas domaćin podkasta i stručni komentator Evrolige na Sport Klubu i zauvek istinski ponosan Karaburac. Vladimir Vlada Kuzmanović, u intervjuu za 011info otvoreno govori o svom odrastanju, prijateljima iz detinjstva koji su mu obeležili život, prvih košarkaških koraka u Harlemu, osvajanja titule sa Crvenom zvezdom i potencijalnog “grejanja klupe” u NBA ligi.

Odrasli ste na Karaburmi. Po čemu je se sećate?

Mnogi tvrde da je njihov kraj bio najbolji za odrastanje, ali ja ću pokušati da argumentujem zašto je to zaista bio slučaj sa Karaburmom. Ja sam rođen kod Vukovog spomenika i tamo sam živeo do četvrte godine, tj. dok se nismo doselili na Karaburmu 1975. godine. Naš novi dom bio je stan u taze izgrađenoj zgradi od fasadnih cigli. Ukupno sedam zgrada činilo je naš kraj, koji je bio oivičen prirodom. Sa jedne strane imali smo Zeleno brdo, a sa druge Marijane Gregoran i Danteovu ulicu, i više od toga nismo tražili.

Nedaleko se nalazila fabrika "Radulaška", čiji radnici su podobijali stanove u tim zgradama, dok su njihova deca bili naši drugari. Pa, otuda je postojala ta neka usađena građanska kultura. Ne sećam da je neko bacao đubre kroz prozor. Nismo smeli starijeg da uvredimo zato što bi se to vrlo brzo pročulo, a kada bi nas pokojna baka Smilja upozorila da je na snazi kućni red, mi bismo napuštali igralište i prekidali sa bukom.

Naš kraj je krasio i neverovatan broj škola: "Stjepan Stevo Filipović", "Stevan Dukić", "Jovan Popović", "Jovan Cvijić" i "Filip Višnjić". Ja sam pohađao OŠ "Stjepan Stevo Filipović", koja se danas zove "Arčibald Rajs". Uzgred, i dalje mi nije jasno zašto je došlo do preimenovanja - Stjepan Stevo Filipović je sinonim antifašističke borbe.

Elem, meni se i dan-danas javljaju snovi o Karaburmi i u njima se osećam potpuno bezbedno. Verujem da razlog leži u tome što smo tamo bili sigurni. U mojih 15 godina života tamo bilo je tri svađe. Trunke kriminala nije bilo. Mogli ste da ostavite širom otvorena vrata od stana i sve bi bilo na svom mestu.

Tada se drugačije živelo?

Jeste, bio je drugi sistem vrednosti. Ovde nije bilo imućnih. Niko nije imovinski odskakao od drugog. Mislim da je to donosilo blagostanje među nama. Bilo je svega nekoliko automobila: dve "fiće", jedna "lada", jedan stari "ford taunus", koji je komšija Ljuba vozio - kada bi on prilazio, čuli bismo kako delovi otpadaju sa njega. (smeh) Kasnije se tu upakriravao "ford eskort", koji je pripadao sinu čuvenog fudbalskog sudije Ćajića. Kada bi stao, mi bismo blenuli u auto kao da je reč o svemirskom brodu.

Recimo, naše komšije su bili Ivanjičani, koji su svakog leta ovde pekli hrpu paprika. Pre nego što bi započeli trodnevno pečenje, zamolili bi stanare da ne suše veš kako se isti ne bi nadimio. Međutim, to nama klincima nije smetalo da se igramo. Šta više, pozvali bi nas u pauzama i svako bi dobio po parče hleba, pečenu papriku i kobasicu.

Jednostavno, takav je bio sistem vrednosti. Kad god bi neko ogladneo, dovoljno je bilo da zakuca na bilo koja vrata i podelio bi krišku hleba sa drugom iz kraja. Isti je slučaj bio i kod nas. Mi smo živeli u prizemlju i kada bi društvo i ja došli da se napijemo vode, moja mama bi svakoga ponaosob nudila sa parčetom hleba sa puterom i šećerom. I zato je ovaj kraj bio najbolji za odrastanje.

Niste imali osećaj da odrastate u gradu?

Ni najmanje. Zimi smo Peđa Mušurinski i ja prtili staze od sabajle. Na kraju bismo napravili tri fantastične staze, gde smo provodili ceo dan i celu noć. Uz mesečinu, ostajali bismo do promrzlina, tj. dok ne počnu da nas roditelji dozivaju. I sutradan iznova.

Fudbal po zimi je bila priča za sebe. Igrali bismo košarkaškom loptom i svi bismo bili u posekotinama od zaleđenih šavova. Bila je to neprestana zabava sa dobrim ljudima. Istovremeno naši roditelji su bili bezbrižni, jer nikada nismo bili dalji od zvižduka. Kada bi nas dozvali, mi bismo se "nacrtali" ispred njih.

Gotovo svi su išli na letovanja - ili na more ili na selo. Tako da su oni koji bi ostajali bili u gadnom problemu - nije bilo žive duše. Ja, recimo, nikada nisam mogao da proslavim rođendan u društvu, jer bi svi 31. jula uveliko bili na letovanju! (smeh)

I dan-danas ovde živi mnogo dragih ljudi. Ne bih mogao da se zakunem ko je gde, ali Cvija i Vasa su tu, Kira se odselio, dok je Vedža još uvek tu i uvek se setim koliko ga je keva nervirala! (smeh)

Gde ste sve se okupljali?

Imali smo četiri stecišta: na terenu, kod krugova, na garaži i na stepeništu. Niz ulicu nalazio se, tj. i dalje se nalazi, čuveni bioskop "Slavica", koji je uvek bio dupke pun kada je na repertoaru bila neka premijera. Bilo je gotovo nemoguće dokopati se karata. Sećam se da nismo mogli nedelju dana da kupimo ulaznicu za film "Moj tata na određeno vreme". A kada bismo išli, uvek bismo išli u čoporu. Ako bismo gledali Brusa Lija, drali bismo se na sav glas u povratku. (smeh) Kada bismo poželeli neki svečaniji odlazak u bioskop, seli bismo na autobus i pravac "Kozara" ili "Odeon".

Inače, Karaburma je uvek važila za omraženo predgrađe, a to meni nikad nije bilo jasno. Na četiri stanice ste od SUP-a u 29. novembra, a na šest od samog centra. Šta reći onda za Novi Beograd? Brat mi je živeo u bloku 70, a tada ste imali samo džadu od ničega do nekih zgrada. Kada krenete da se vozite tramvajem, kao da ste seli u voz za Novi Sad. (smeh)

Elem, autobusi 16, 23 i 25 spajali su nas sa svim delovima grada, osim sa Slavijom. Ma u koji god bus ušli, nikada nismo mogli direktno da se domognemo Slavije. (smeh) Inače, tada je linija 27 bila podeljena na A, B, V i G. A je išla preko Karaburme, B je saobraćala do Mirijeva, V je vozila u Višnjicu, a G oko groblja. Čak i kada je Marijane Gregoran bila zatvorena zbog klizišta, i dalje smo bili povezani sa gradom.

Mimo "Slavice", tu je bila i kafana “Topola” u koju, razume se, nismo smeli da uđemo. (smeh) Tek kada smo napunili 15-16 godina, mogli smo da se ušunjamo unutra. "Redovni inventar" činili su ondašnji karaburmski boemi. Međutim, nismo osećali potrebu da tamo provodimo vreme. Jasno mi je da danas to zvuči nadrealno, pogotovo kada vidite kafiće pune mladih, ali to prosto nije bio deo našeg interesovanja. Radije bismo cunjali gradom, tražeći sportske terene i nove protivnike za "odmeravanje snaga". Bukvalno se sve svodilo na sport.

Dakle, ovaj kraj je bio sportski?

Apsolutno. Na ovim terenima dešavala se prava magija. Golovi su bili napravljeni u gorepomenutoj fabrici, sa sve mrežom. Kad god bismo igrali fudbal, iznosili bismo ih iz jedne od zgrada. To je bilo božanstveno. Kasnije je kod garaža postavljen koš, koji smo odnekle "ćapili". Mislim da smo preskočili ogradu "Sporta", te ukrali i tablu i obruč kako bismo i mi imali svoj koš. Zapravo, na taj koš sam uputio svoje prve šuteve.

Inače, tereni su u stopu pratili sportska takmičenja. Kada je bilo prvenstvo u fudbalu, igrao se fudbal. Kada je bilo takmičenje u košarci, igrala se košarka. Tada je velika većina igrala i fudbal i košarku. Danas fudbal niko ne igra, a koševa gotovo da ni nema. Po gradu slabo ko se bavi nekom sportskom aktivnošću, a tada je sport bio sastavni deo života.

U svakom stanu živeo je neko kome se igrao fudbal, košarka ili neki treći sport. Samo je bilo pitanje koliko će nas se okupiti: dve, tri ili četiri ekipe. Podjednako smo uživali i u letnjim i u zimskim danima. Kada bi pao sneg, sankali smo se niz obližnje brdo. Za razliku od danas, tih godina zimska sezona je trajala po mesec-mesec i po dana. Leti su nam se dani završavali tek u 23-24h i uvek na istom mestu - u ovom kraju.

Međutim, nije bilo sve tako bajno. Oskudevali smo po pitanju devojaka. U silnim stanovima živelo je svega pet devojčica: Željka, Staša, Tanja, Marina i Goca. (smeh) 

Pre košarke trenirali ste fudbal?

Fudbal sam trenirao u FK Beograd Karaburma sa društvom iz kraja, pa samim time nije bilo potrebe da se ide u OFK. Ovde su bili sve sami fudbaleri: Čuka, Peđa, Buca, Miki, Gane, itd. Dovoljno je bilo da zviznete i prva osmorica koja bi promolila glave bi igrala, a ostale ko šiša! (smeh)

Naravno, ne smem da zaboravim ni na Peru Praščevića, koji je bio alfa i omega kraja. Bio je neviđeno duhovit, sklon smišljanju strašnih smisalica, te strahovito talentovan za sport. Od badmintona do odbojke, ali i svega između. Jednom smo ga napalili kako on ipak nikad ne bi mogao da igra fudbal u Crvenoj zvezdi. Dečko je seo na autobus, otišao na Zvezdin trening i na kraju se vratio sa članskom kartom. "Na keca" su ga primili, ali nikada više nije otišao tamo. Zašto? Dokazao je da može i to mu je jedino bilo bitno.

Ovde su živele i neke poznate beogradske “face”?

Istina! Sećam se da smo svake nedelje ranom zorom izlazili iz kuće i skupljali se na obližnjim stepenicama kako bismo videli Dragana Džajjića Džaju, koji je u to vreme ovde živeo, kako se vozi u svom "mercedesu". Najodvažniji među nama bi se razdrao na sav glas: "Džajo, imaš li kartu?!" Džaja bi se šmekerski zaustavio, spustio prozor i dao nekoliko karata. A nama nije bilo toliko do karata, koliko do toga što je Džaja stao i pozdravio nas. (smeh)

Pored Džaje, proslavljeni rukometaš Jovica Cvetković je ovde živeo, tačnije u Vojvode Micka. Takođe, čini mi se da je fudbaler Partizana Miloš Đelmaš isto stanovao na Karaburmi.

Ne znam za druge Karaburce koji su napravili nešto u životu, pa je moja sreća bila utoliko veća kada sam uspeo u sportu. To su ovdašnji ljudi veoma cenili, šaljući mi poruke preko prijatelja kako prate moje igre i kako su ponosni na mene. Moj uspeh su doživljali kao uspeh kraja.

Pored vas, da li je još neko iz vašeg društva “uspeo u životu”?

Ne može se reći da su ovde živeli ljudi sa velikim ambicijama. Naravno, svako pravilo ima izuzetak, a jedan od njih je Dušan Dule Živanović, danas bubnjar Orthodox Celtsa, koji mi je bio prvi komšija. On je uspeo da iskoči iz tog okruženja. Recimo, Dragan Ranđelović je bio jedini iz kraja koji je završio fakultet. Kada smo mu napravili doček, on nam je poručio da ta diploma ne vredi ničemu. Ispostavilo se da je bio u pravu. Bio je nepodoban i vucarao se po raznim nekim ušljivim poslovima.

Ono što hoću reći, niste mogli da očekujete neke neverovatne uspone, pogotovo ne kada su došle 90-e. Usled izuzetno teškog života radničkih porodica, Karaburma je 90-ih postala sinomim za kriminal. To mi je jako teško palo, jer sam izgubio dosta drugara. Pogodilo je to čitav grad, ali ipak najviše je nastradala Karaburma zbog zatvaranja preduzeća i radnih mesta.

Kako ste ostavili Karaburmu iza sebe?

Zapravo, menjali smo stan za veći kod Vukovog spomenika i vratili smo se ulicu niže u odnosu gde sam rođen. Već tada sam išao u V beogradsku gimnaziju, koju sam završio pored bavljenja sportom. V beogradska je uvek slovila za tešku gimnaziju i ponosan sam na činjenicu što sam tamo maturirao. Tek tu sam upoznao "gradsku" decu i odmah mi je bilo jasno da ona nisu imala detinjstvo poput mene. Za razliku od centra, gde ste prostorno ograničeni, mi smo na Karaburmi mogli da igramo fudbal nasred ulice - cigle smo samo pomerali kada je prolazio autobus. (smeh)

Sada kada se osvrnem, sa jedne strane, to je bio pravi trenutak za moj odlazak sa Karaburme. Sa druge strane, imao sam savršeno detinjstvo. Bio sam okružen ljudima koji su me voleli i čuvali. Međutim, nikad nisam poricao gde sam odrastao. Naprotiv, vidite sa kojim ponosom pričam o Karaburmi.

Posle toga ste otišli u Ameriku...

Tokom zimskog raspusta 1987. godine odlazim u Ameriku i na svoj prvi basket. Sećam se kao danas, pokojni Draško sa Karaburme i ja ulazimo u salu, a tamo sve tamnoputi igrači. To se sve dešava u portorikanskom delu Harlema, gde postoji nepisano pravilo da ne prilazite dok vas ne pozovu.

U jednom trenutku svi su ukopali u mestu i stali sa igrom. Posle malo razmišljanja, dobacili su loptu Drašku. Igralo se po principu svako za sebe. Oni su imali izreku: "Ako prođeš ovde šestoricu, lako ćeš proći jednog u NBA." Ja u tom trenutku nisam imao blage veze sa košarkom. Znao sam samo da tapkam loptu. Nadobijao sam se batina i batina. Za razliku od mene, Draško je super prošao. On je bio dobar basketaš.

Kada sam se vratio u stan, gledao sam kako Džerald Vilkins, brat Dominika Vilkinsa, preseca lopte i pravi neke piruete prilikom zakucavanja. To me navelo da montiram koš iznad garaže. Iako sam imao visinu, jedino sam mogao da zakucam ako se zaletim i nogom se odbijem od garaže. Drugačije nije bilo moguće. Tada sam počeo da non-stop igram basket.

Ja sam tek sa 17.5 godina počeo profesionalno da treniram košarku, a do tada sam bio samouk. Dokaz koliko sam provodio vremena trenirajući leži u činjenici da u drugoj godini srednje škole nisam igrao za sopstveno odeljnje dok sam u trećoj igrao za školski tim. Uprkos svim svojim nedostacima, malo je reći da sam ponosan na svoju karijeru.

Šta je najviše doprinelo vašem košarkaškom uspehu?

Vera u sebe. Preda mnom je bilo mnoštvo izazova, kao i pred ostalom beogradskom decom. Tada su igrače Zvezde i Partizana činili momci iz cele zemlje. Dakle, konkurencija je bila paklena. Prvenstveno zato što su igrači iz unutrašnjosti bili isključivo fokusirani na košarku, dok smo mi Beograđani prvo mislili na druženje i devojčice, a tek onda na trening.

Elem, verovao sam u sebe. Išao sam korak po korak. Moj jedini motiv je bio da vidim koji su mi dometi. U tom trenutku košarka je bila amaterski sport, pa mi nije padalo na pamet da ću od toga živeti. Sećam se prve utakmice u dresu OKK Beograda protiv Partizana. Dok su svi bili pokunjeni zbog poraza, ja sam jedva čekao sledeću kako bih ponovo mogao da odmerim snagu. Onda kada pobedite, osetite se fenomenalno.

Inače, u prvi tim OKK Beograda sam ušao putem probe. Među dvadesetak momaka zategnutih poput struna, ja sam bio najmlađi. Iako sam odigrao svega par minuta, upao sam u prvih 12. Kad sam došao kući, moji nisu mogli da me obuzdaju od sreće.

Igrao sam nikad jaču B ligu i to sa svega 70 kilograma. Nakon prve godine, dobio sam malo ozbiljniju minutažu. U trećoj godini igrali smo prvu ligu. Tada sam bio na Kipru, jer sam gotovo digao ruke od košarke, ali ipak je usledio poziv nazad. Prva utakmica je bila protiv Zvezde, uz 20 dana priprema. Sve vreme sam cupkao nogom na klupi, nadajući se da ću ući u igru i nešto promeniti. Naposletku, ušao sam u igru, odigrao 7 minuta i postigao 9 poena, a tim je preokrenuo utakmicu i pobedio.

Naravno, tada očekujete da to bude prekretnica u vašoj karijeri. Znate li šta se onda desilo? Narednih sedam utakmice nisam ušao na parket. Ubrzo shvatite da živite u sistemu gde to mora tako da bude. To me je navelo da se odvažim na nečuven potez, kao Beograđanin otišao sam da igram za BFC iz Beočina, sa kojima sam napravio istorijski rezultat - izgubili smo od Partizana finale YUBA lige sa 3:2, iako smo vodili u seriji 0:2.

Zatim je usledio poziv od Crvene zvezde, kojoj sam godinu dana ranije bio nedovoljno talentovan. U prvoj sezoni osvojili smo titulu. Odmah nakon podizanja trofeja, tadašnji predsednik kluba, Vojislav Voja Stojaković, isto veče je rasformirao čitav tim, što je faktički rezultovalo nastankom ondašnje jake Budućnosti. Put Podgorice su otišli Željko Topalović, Milenko Topić i ja, kao i Dejan Tomašević i Haris Brkić. Poslednja dvojica nikada se ne bi priključila Budućnosti da sam tim nije bio toliko snažan. Kao šlag na tortu, došli su Saša Obradović i Igor Rakočević. Na kraju su se pridružili Dejan Milojević i Žarko Čabarkapa. I to je sve bila posledica rasformiranje jednog tima.

Sve u svemu, to su bili pravi potezi. Mislim da sam u karijeri povlačio prave poteze. Mnogi su se čudili kako sam ja, kao neko ko nije reprezentativac, završio u Budućnosti. Dok su se oni džapali između sebe, ja sam igrao. (smeh)

Posle su mi prebacivali kako mi je Miroslav Muta Nikolić "namestio" minutažu. Kada je Bogdan Boša Tanjević preuzeo kormilo, meni je minutaža još više skočila. Posle toga su svi zanemeli.

I na to ste postali najstariji MVP Evrokup čelendža...

Da. To sam postigao sa rumunskim Ploeštijem, što ne verujem da će ikada ponoviti. Iako su bila šestorica naših igrača u timu, to ostaje zabeleženo kao uspeh rumunske košarke. (smeh) Bio je to vrhunac moje karijere, a povrh toga supruga mi je ostala u drugom stanju. To je bio pravi trenutak da se stavi tačka. Već sledeće “sezone” našao sam se u ulozi oca.

Na moju veliku radost, i dalje sam u košarci i to kao stručni komentator Evrolige na Sport Klubu.

Da li ste, tokom igračke karijere, razmišljali da nastupate u NBA?

Ne, prvenstveno zato što u to vreme nije bilo izvodljivo. Mala digresija, kao što već rekoh, meni kao košarkašu najviše prebacuju što nikad nisam zadužio reprezentativni dres. Moj odgovor je uvek isti - umesto koga? Dejana Bodiroge? Predraga Saše Danilovića? Aleksandra Saše Đorđevića? Kamo sreće da sam bio taj nivo. (smeh) No, to me nije sprečilo da se sa tim velikanima "laktam". Sa druge strane, mislim da je postojala prilika da zaigram za reprezentaciju. U gorepomenutoj seriji protiv Partizana, kada sam na dve utakmice ubacio 44 poena, polomio sam metatarzalnu kost u četvrtoj utakmici. To je bila idealna šansa da se domognem prvih 12 ili barem šireg spiska, ali… Ipak me nije previše tangiralo to sve.

Elem, otuda je i NBA je bilo jako teško dostići. Čisto da osvežim pamćenje, tada su u Americi igrali Sale Đorđević i Žarko Paspalj koji se nisu snašli , Dražen Petrović koji se dugo dokazivao, Vlade Divac se zapatio, a Dino Rađa je bio epizodista. Ali, ne može se reći da nije postojala mogućnost.

Ipak, jednog dana ste dobili poziv od bivšeg saigrača iz juniorskih dana, Igora Kokoškova...

Saopštio mi je da je moj CV na stolu NBA tima, Dalas Maveriksa. O čemu se radilo? Don Nelson, tadašnji trener Dalasa, bio je u potrazi za 12. igračem i ja sam bio u izboru. Međutim, francuski reprezentativac, Antoan Rigodo, bio je daleko zvučnije ime, pa su njega potpisali. To je bila moja jedina prilika da odem, a ne da igram u NBA. Morate da razumete, tada se malo ko naigrao od evropskih igrača. Pa, velikom Toniju Kukoču je trebalo vremena da se adaptira. Stoga, nisam imao grandiozne snove. Postojala je teoretska mogućnost da tamo "mašem peškirom", te povremeno odigram odbranu i šutnem pokoju loptu.

Ipak ste se domogli NBA, ali kao skaut. Kako je do toga došlo?

Radio sam u agenciji BeoBasket, kod našeg najpoznatijeg agenta, Miška Ražnatovića. On me je predložio Hjuston Roketsima, koji su to oberučke prihvatili. Njihov glavni skaut, Đanluka Paskući, bio je moj mentor i na tome sam mu večno zahvalan.

Tih godinu i nešto dana bio sam zadužen za igrače iz Srbije i Crne Gore. Redovno sam slao izveštaje iza kojih i dan-danas stojim. Za to vreme "promašio" sam samo jednog jedinog igrača, sve ostale sam dobro “procenio”. U pitanju je bio Lukša Andrić, krilni centar Cibone. Trebalo je da završi u Detroit Pistonsima, što mi je čak i sam Igor Kokoškov potvrdio, jer se sjajno pokazao na probi. Međutim, Džo Dumars, predsednik košarkaških operacija, odlučio se za drugog košarkaša na draftu.

Imao sam priliku da upoznam tadašnjeg generalnog menadžera Hjustona, Derila Morija. On je čak došao u Beograd da se upoznamo. To je bila prava privilegija.

Inače, tu se krije jedna lepa anegdota. Naime, dok smo sedeli u jednom beogradskom restoranu, on je sve vreme kucao na svom telefonu. Kada sam ga uljudno pitao šta radi, on je rekao da hvata beleške pošto ništa ne razume o čemu Đanluka i ja pričamo. Pazite kakav je to čovek. Ima silne novce, a opet mu nije problem da kaže da nešto ne zna. Čitav njegov pristup mi je bio fascinantan.

Posle godinu dana saradnje, Đankula napušta svoju poziciju, a na njegovo mesto dolazi Arturas Karnišovas, koji okuplja svoj tim ljudi. Ja sam mu poslao poruku da sam na raspolaganju, ali nisam dobio pozitivan odgovor. I tako se završila moja skaut epizoda. Uzgred, značaj skauta nije danas ono što je nekada bio. Danas vam je sve dostupno na internetu. Naravno, pojedini skauti su zadržali svoje pozicije. Voleo bih da sam nastavio time da se bavim, ali jednostavno nisam imao dovoljno kontakata i to je to.

Bili ste na raznim košarkaškim funkcijama...

Tako je. Trenutno sam član skupštine košarkaškog kluba Crvena zvezda, ali to je više protokolarna funkcija. Takođe sam član Upravnog odbora Paraolimpijskog komiteta Srbije, koji je uspeo da obezbedi sredstva za pripreme košarkaša u kolicima u Sarajevu, a sve zarad opstanka u B diviziji.

Kad smo već kod košarkaša u kolicima, vezan sam za klub Singidunum Crvena zvezda za koji isti nastupaju. Oni su bili počasni gosti na trećoj utakmici između Zvezde i Cedevite u okviru plej-ofa ABA lige. Dobili su nesvakidašnji doček od strane publike. Pre toga, tačnije do oktobra 2021. godine, bio sam na čelu Saveza košarkaša u kolicima. Moj interes je uvek bio da izdignem te ljude, da budu prepoznati od strane javnosti. No, ponestalo mi je snage da se borim protiv vetrenjača.

Dve i po godine sam proveo i u KSS-u. Oni su jedva čekali da odem, a osećanje je bilo uzajamno, jer nismo bili na istim talasnim dužinama. Znam da sam obavljao sjajan posao, što mogu da potvrde svi treneri sa kojima sam sarađivao. Ponosan sam na činjenicu što sam napustio poziciju na vrhuncu - bili smo najbolja nacija na svetu: osvojili smo prvo, treće, četvrto i peto mesto u četiri selekcije, što nikome drugome nije pošlo za rukom. Dakle, rezultati sami govore.

Čime se danas bavite?

Pored privatnog biznisa i spomenutog komentarisanja Evrolige, vodim podkast sa dragim kolegom Lukom Spasovskim pod imenom "Košarkaški podcast sa Lukom i Kuzmom". Imamo sve veći broj pratilaca, koji uživaju u nepretencioznoj priči o košarci, bez ikakvih tračeva i čarki. Imamo divne goste, te isto tako divan odnos sa publikom. Počeli smo u oktobru prošle godine sa 1.500 pregleda, bez pompe i najave. Danas imamo preko 4.000 pregleda prosečno, 1.700 pretplatnika, donatore, ali sponzora u vidu jedne kladionice. Dakle, rastemo iz dana u dan.

U principu, najvažnije je biti zadovoljan onim čime se baviš, a ja to jesam. Istovremeno uživam i u svojoj nezavisnosti. Tokom godina zavredeo sam poštovanje ljudi iz sveta košarke, kao i nerazumevanje onih koji me ne poznaju. Nastojim da u svakodnevnom životu budem isti onakav kakav sam bio na terenu - diskretan.

Igrate li danas rekreativno?

Ranije jesam, ali onda su počeli da pojavljuju ljudi koji bi nešto da mi dokažu. Meni to ne treba u životu. Danas isključivo igram sa sinom. Živimo kod Pionira, pa ponekad "pikamo" u parkiću preko puta ETŠ "Rade Končar".

Kakvi su vam planovi za dalje?

Planove nikada nisam pravio, nekako je sve išlo svojim putem. Kada se prilika ukaže, ugrabim je i ne okrećem se. Podkast radimo sa puno razumevanja i ne nazire mu se kraj. Što se tiče komentarisanja, tu ima i pohvala i pokuda, ali kada sve izvagam, pohvale preovladaju.