Vlasta Velisavljević: Vek istorije Beograda u jednom čoveku

Na pragu svoje 94. godine Vlasta Velisavljević ima energije toliko da mu sva mlađarija može samo pozavideti na njoj. Stalno radi i kao ponosni vlasnik vozačke dozvole sa brojem 4 neustrašivo se probija kroz gradsku gužvu.

Svako malo zazvoni mu telefon. Nude mu se nove uloge, zovu ga mediji ili njegovi Dorćolci koji mu se i u prolazu javljaju. "Moje barabe sa Dorćola. Sve fina deca", kaže Vlasta šeretski. 

Na "daskama koje život znače" prvi put se našao kod Gite Predić, ćerke Branislava Nušića, u pozorištu "Roda". Pregurao je mnogo nedaća, ali i lepih trenutaka pamteći čitav jedan vek srpske prestonice.

Rođeni ste u vreme koje bi mnogi okarakterisali kao najlepše, posle kog je usedilo ono najgore.

Hoćete da kažete u Kraljevini :) Jednom su me pitali da li sam nekada plakao. Rekao sam kako da ne, plakao sam, onako ljudski, kada su nam ubili kralja Aleksandra I u Marseju. Baš sam ridao. Bio sam dečak i možete zamisliti kako je to kada dečaku ubijete kralja. Svi su plakali tada.

Slično je bilo kao kada je Tito umro. Ali, za njime nisam ni suzu pustio. Da se razumemo, to je bila ozbiljna država. Nemam ništa protiv njih, ljudi su verovali u to i kada je on otišao mislili su da je propao svet. Kakav je to maher bio. 

Sećam se tog dana sam bio na Savi. Tu je bio jedan ribar koji je voleo da popije pa smo ga zvali Mile Manastirka. I on ide pijan drumom, onim starim Obrenovačkim i peva: "Ovo je najsrećniji dan u mom životu". A, mi sedimo kod Mike Alasa sa jednim visokim partijskim funkcionerom. I kako je pijan bio, padne Mile niz nasip tačno pred kafanu. E, tu su bila i dvojica milicionera koji su odmah počeli da vade lisice. Međutim, ovaj funkcioner, inače Jevrejin iz Slovenije koji je odrastao kod Cvetkove mehane i doktorirao prava, a bio je zadužen za bezbednost u Saveznom izvršnom veću - Rafael Cijan, ih je sprečio u tome.

Inače, Cijan je kasnije živeo na Dorćolu, a tu se doselio tek pošto je u Sloveniji postao profesor univerziteta u Mariboru. Inače, dok je, još kao dete, bio kod Cvetka, svako ko je hteo da bude u njegovom društvu morao je da se popne na onaj visoki dimnjak od fabrike, koji još stoji tamo, da pokaže koliko je hrabar.

Od detinjstva, koje nije bilo baš lako, do danas živite na Dorćolu. Mnogo toga se izmenilo od tada.

Kao dečak, sve do srednje škole, po gradu sam išao bos i nikada nisam išao dalje od Ulice kralja Milana i broja 15. Ono tamo, gore, uopšte nisam fermao, kao da nije moje. Dorćol je bio samo do Dušanove ulice. Ono gore su kasnije, valjda oni koji su hteli da postanu Dorćolci, kazali da postoji i gornji Dorćol, ali slaba vajda od toga. :)

Već kad dođete na Crveni krst, tada je tamo bila oranica i veliko kukuruzište, to je bila provincija. Tu je bio i ograđeni WC, kao u francuskim filmovima. Tu se gajila izuzetno interesantna klozetska poezija koju je skupljao moj kolega Baja Bačić.

Inače, Dorćol je tada bio primarno naseljen Jevrejima i sa njima sam odrastao. Imao sam vršnjaka Arona u mom dvorištu. Stanovalo se tako, sa česmom i čučavcima u dvorištu i sa tri stana. Prizemne kuće sa niskim prozorima. Na uglu Despota Đurđa i Dubrovačke postoji pekara u kojoj sam ja kupovao hleb kada sam imao 4 godine. Još uvek radi. A, znate li zašto? Zato što je napravljena da bude pekara. Recimo, ceo blok gde je Pozorište na Terazijama, sa onim donjim delom prema trgu, tu je isto bila pekara. Kada se zidala ta zgrada, onda je Srbinović, pekar, dao novac da se tu izgradi pekara. Kada su kasnije došli oni koji su mislili da mogu da preokrenu svet, pokušali su da preokrenu i to pa su tu uselili mlekaru, pa prodavnicu čokolade, a sada je tamo parfimerija. Ne može da bude jer je zidano da bude pekara i ne može se od toga praviti nešto drugo.

Znači, iako niste bili iz tog sveta, drugovali ste sa decom iz bogatih jevrejskih porodica.

Sećam se porodica Mešulam je imala fabriku trikotaže "Elka". I, mi sa pravog Dorćola, ova sirotinja, prođemo neki put ovuda, pa se nađu tu neki mangupčići iz ovih boljih kuća i onda smo ih hvatali na klikere ili na krajcerice da uzmemo neku paru. Međutim, ta dvojica braće Mešulam, mojih tu vršnjaka, su počeli da me gotive i znali su često da mi pomognu.

Dešavalo se i da baš budem gladan. Bilo je toga u toj kraljevini, naročito u vreme velike ekonomske krize tridesetih godina kada nije bilo ni hrane ni posla. 

Moj otac je radio na nekoj građevini na Slaviji, a mene ostavi u obdaništu koje je radilo do 6-7 sati. I svi odu, a ja ostanem i čekam ga na stepeništu. A on odozgo trči od Slavije, nosi hleba i čvaraka i žuri. Mene stavi na krkače, tutne mi u ruke one čvarke da jedem i idemo do Dunava, gde smo tada spavali u jednom prostoru za vodu. Tu se nalazila lokomobila koja je vodu pumpala za ciglanu podignutu kako bi se pravila cigla za Crkvu Sv. Marka.

Jeste li voleli školu? 

Kako da ne volimo školu? Da li je to uopšte moguće? Bilo je raznih mogućnosti u školi. Mogao si nešto da naučiš. Prvo sam išao u Oglednu školu kralja Aleksandra I Ujedinitelja u Dečanskoj, baš preko puta sadašnjeg Doma omladine.

To je kasnije bila muzička, pa baletska škole. Videćete tamo kako su gore komunisti pokušali da skinu ono "kralja Aleksandra", ali nije im uspelo. Možda su i majstori bili pristalice kralja pa su ostavili tako malo da može da se vidi.

Meni je učitelj u osnovnoj školi bio Majstorović. On je bio čudo jedno. Imali smo oglednu nastavu, tako se to zvalo. I on je celo odeljenje, mislim da smo bili drugi ili treći razred, odveo do Tašmajdana gde su braća Ivković gradila Crkvu Sv. Marka, da vidimo kako to izgleda. Inače, mnogi ne znaju da je tu bila još jedna mala crkvica u pokušaju, tamo gde je sada RTS, ali ona nikada nije napravljena zbog nekih velikih nesporazuma oko zemljišta.

Znate, učitelja ili učiteljicu pamtite za čitav život. Međutim, ima ljudi koji to ne znaju.

Godinama kasnije jedan od visokih funkcionera Komunističke partije, čovek koji je odlučivao o sudbinama ljudi, dolazio je na Savu gde sam ja imao svoj brod. Desilo se, tako, da odem kod Laneta Gutovića, i popričam sa njegovom majkom gospođa Lepom. Rekao sam joj da sam stalno na Dunavu, kad će ona: "Jao ima jedan, sad je funkcioner, ja sam mu bila učiteljica, on je stalno tamo". Kažem, pa sa njime sam baš i bio. "Jao, puno ga pozdravite".

Prvom prilikom kada sam ga video, kažem mu da ga je pozdravila učiteljica. Pita on koja učiteljica. Kažem pa tvoja učiteljica kod koje si učio školu. Pitam ga kako se zove, a on me gleda, ne zna. Tada je on kod mene bio izbrisan i više mu se nikada nisam ni javio.

Zanimljivo je da ste od malena znali da će gluma biti vaša profesija.

Ja sam od toga živeo još kao dete. Umeo sam da recitujem i pevam. Ovde na Dorćolu postoji obdanište koje su podigle dvorske dame i ono i danas funkcioniše. I jedva sam čekao neki praznik kada one dođu, a ja im recitujem. Zauzvrat dobijem cipele, košulju, pantalone... Tako sam se oblačio i zarađivao i video da je ta gluma nešto dobro.

Ipak, u srednjoj školi bili ste malo, da kažemo, problematični :)

Upisao Drugu mušku gimnaziju. Imala je najlepšu školsku zgradu na Balkanu. Tih tridesetih godina, ona je posedovala svoju bioskopsku salu, veliko dvorište i sokolanu, odnosno vežbalište, koja je izlazila skroz dole na tadašnju Ulicu kneza Pavla. Ta škola je nažalost srušena, a podignuta je, ne tako lepa zgrada Politike.

Inače, u mom razredu je bio čovek koji će kasnije postati član krunskog saveta. Njega i njegovog brata šofer je svakoga dana Rols Rojsom dovozio na nastavu, a ja sam ga tukao. Naime, otac mi dao 2 dinara za kiflu. Ja je kupio, stojim i jedem, a on me lupi i izbije mi je iz ruke. Jao, rekoh, pa samo sam to čekao. I eto.

Onda su me izbacili iz gimnazije i prebacili u najstrožu školu na svetu, u Realku. Tu smo morali da nosimo kapu na kojoj je stajao amblem sa naznakom gimnazije i brojem koji si razred. Uveče nismo smeli napolje, osim bez kape, naravno. Ali, ako te vidi profesor, možeš samo da se oprostiš od svega.

Imao sam profesora veronauke koji je sedeo u malom bifeu prekoputa Realke i gledao ko od nas dolazi, kada odlazi, ko prolazi. Zvali smo ga Šibica i on nam je veronauku govorio u stihu. To je samo on mogao. I kada proziva kaže: "Neka sada odgovara Petrović Mika, kakva je to slika..." i onda bi nastavio u stihu i da propituje.

Kako pamtite okupaciju Beograda u Drugom svetskom ratu? To je bio jedan od najtežih perioda u vašem životu.

U Tanjugu je bio Gestapo, gore na krovu je bila protiv-avionska odbrana, flakovi, a prekoputa je, u to vreme, stanovao Nikola Simić. E sad, u Gestapo je dolazila velika količina šleskog uglja iz Nemačke, onda je Simić čučao iza svoje kapije sa kofom i čekao da zađe stražar, a onda je kofu punio ugljem i tako snabdevao porodicu grejanjem. 

Nešto slično sam radio i ja. Počeo sam sa mažnjavanjem drva za ogrev od Nemaca na železničkoj stanici. Posle smo se malo izbezobrazili, pa smo krali i druge stvari. Dođu, sa uskog koloseka vagoni sa jabukama i onim što je Srbija plaćala Nemcima kao poražena strana, a mi smo uzimali šta smo mogli da bi preživeli.

Bila je tada vlada Milana Nedića sa kojim su se posle komunisti mučili šta će jer je masa partizanskih funkcionera i oficira, bila prihvaćena, kada ih Nemci pojure po Bosni, a oni pređu Drinu, kao izbeglice. A onda je bio komesarijat za izbeglice koji im podeli izbegličke legitimacije i onda oni prezime u Srbiji.

To je moje najstrašnije životno doba. Nemci su me uhvatili dok smo krali hranu i poslali u logor Dahau, pa filijala Hede kod Dortmunda. Od smrti su me spasile samo moje godine. Bio sam mlad, a Nemci nisu ubijali mlade nego su ih slali na rad. Tako su me stavili da radim u fabrici granata.

Pre nekih desetak godina otišao sam tamo da vidim mesto gde je bio logor. Tu je sve novo izgrađeno, napravljeno je ogromno jezero, narod pliva i veseli se. A, sve vreme me pratio automobil nemačke policije. Bio sam im sumnjiv jer sam još na stanici počeo da zagledam po staničnoj pruzi. Nisu me dirali ništa, ali sam ih video da me prate.

I ustanovim da je taj logor bio baš tu gde sada stoji veliki natpis: "Teatar". Pokušao sam da uđem, ali nije radio.

Prošli ste i nemački logor i kasnije Goli otok kao politički zatvorenik, nakon što vam je kum, inače pukovnik, bio uhapšen. Ipak, iako ste puno toga prevalili preko glave držite ste stava "Ma šta mi fali". 

Ranjiv sam ja, kako da ne. Sve što sam doživeo prošlo je to kroz mene i ostavilo traga. Ali, hvala Bogu, u dušu me nije dirnulo i nežnost je nešto što je ostalo sa mnom. Volim životinje, volim prirodu. Mogu da budem iskren i nežan, naročito kada su u pitanju žene :) Žene zaslužuju nežnost i volim kada su prema meni nežne :) Imam takvu suprugu sa kojom sam skoro pola veka u braku.

Baš je prebirala po nekim slikama pa smo razgovarali o našoj mački koja nam je uginula. Nje smo se setili i kada smo ušli u izolaciju i pričali o tome kako bi nam bilo lepo da je ona sa nama, pa se supruga rasplakala.

Posle Golog otoka ste bili izloženi novim problemima.

Mene su izbacivali iz pozorišta. Baška to što su me islednici i ta bolumenta proganjali. Zbog svega, nisam mogao ni da gledam predstavu u Beogradu. Izbacivao me čuveni Zeka sa Terazijske scene. Moj drug mi je dao kartu da odgledam Nušićevog "Dr". Zeka mi prilazi i pita: "Imate li vi kartu". Ja mu pokažem, on je uzme, pocepa i kaže mi "Marš, napolje". 

Pre dosta godina, prolazi on ulicom. Video me i viče: "Vlasto, Vlasto". Rekao sam mu samo "Marš". Šta drugo da mu kažem.

Tada sam morao da radim po provincijama. Nisam imao izbora. Kasnije mi je Soja Jovanović, koja danas nije cenjena kako bi trebalo s obzirom na to šta je sve profesionalno učinila, mnogo pomogla da se vratim u Beograd.

U tom periodu kada u Beogradu niste mogli da radite, živeli ste i u Mostaru.

U Beogradu nisam smeo ni sa se pojavim, a kamo li da igram u pozorištu. S druge strane, u Mostaru sam naišao na zaista divne ljude. Recimo na Džemala Bjedića, u to vreme predsednika sreza mostarskog, a kasnije predsednika vlade, a tu je bio i Safet Čišić, učitelj po zvanju, a inače najbolji upravnik pozorišta koga sam ikada sreo. 

Tu sam upoznao i najinteresantniji klub u staroj Jugoslaviji, mostarski Velež, za koji sam najluđe navijao iako sam Zvezdaš. Velež je jedini klub koji je igrao samo sa svojim igračima. Ako nisi bio njihov, nije vredelo ništa. Morao si da budeš baš iz Mostara. Tu je ponikao i najbolji fudbalski trio naše reprezentacije BMV - Bajević, Marić, Vladić, zaista sjajni momci.

Ipak, uspeli ste da se vratite i na beogradsku scenu. Koja vam je bila "najslađa" tezga?

Danas "krug dvojke" ima razne neke konotacije, međutim tramvaj dvojka je, tih pedesetih godina prošlog veka, bio namenjen deci. Za velike praznike, dolazila bi kompozicija tu kod ulaza u Kalemegdan i deca uđu u tramvaj, a mi im izvodimo razne stvari i predstave dok se oni voze u krug. 

Tu smo nastupali Dragan Laković, Baja Bačić, Đuza Stojiljković i ja. I kako koji krug napravimo, tako dobijemo honorar. I to baš dobar honorar. Glavna muka nam je bila da vozača tramvaja nateramo da ide malo brže kako bi bilo više krugova i više honorara. :) 

Voleli ste i vodili pomalo boemski život sa svojim prijateljem iz klase Đuzom i Zoranom Radmilovićem. 

Bilo je tu svega i svačega. Zorana smo ženili iz Madere. Tamo smo, kao Zvezdaši, sedeli sa igračima, ali nikada sa funkcionerima. I sedimo mi tako, kad sedi tu i jedna lepa žena, bila je radio novinarka. I primetim ja da Zoran malo nogom nju, onako ispod stola. I završi se sedeljka, mi izlazimo, kad izlazi i ona sa nama. Stojimo tako pred Maderom, već sviće i vidi Đuza da Zoran ima neku nameru. 

Kaže Zoran: "Ajmo kod mene da slušamo ploče". Kakve crne ploče, mislim se, kad imaš samo jednu ploču. Đuza i ja se pogledamo i kažemo da ne možemo, da smo umorni i da idemo kući.

Par dana kasnije, saznajemo od Zorana da je dama tri dana bila kod njega i da je trećeg dana neko pozvonio na vrata. Zoran otvara i vidi jednog gospodina koji ga pita: "Da li je tu moja kćerka". Zoran kaže da jeste i pozove ga unutra. On sedne za sto, izvadi revolver, stavi ga pred sebe na astal i pita: "Dobro, i šta vi mislite sada?"

Zoran kaže: "Ja mislim da se venčamo".

"A, u redu onda", i vrati pištolj.

I venčali su se. 

Međutim, Zoran pre toga ima veliku ljubav koja je bila odsutna mesec i nešto dana - prelepa Dina Rutić, čuveno partizansko dete. Konačno, ona se vraća i dolazi pravo u Beogradsko dramsko pozorište gde smo bili svi. Zagrle se oni, dugo se nisu videli i mi razgovaramo sa njom, sve normalno.

Pitam ja Zorana da li joj je rekao. Kaže nije, ne zna kako će. I prošlo je tu dosta dana. Ne znam šta se tačno desilo samo je Zoran došao i kazao da joj je sve rekao. 

Međutim, posle brojnih peripetija, Dina i Zoran se ipak pomire i venčaju. Na njihovom venčanju ja sam udarao klapu u opštini Stari grad. Udaram klapu i vičem: "Ženidba Zorana Radmilovića drugi put". Umalo me mladin otac, partizanski borac, nije ubio. :)

Sa Đuzom i Zoranom ste plovili morima i prošli brojne avanture. 

Letovali smo zajedno i plovili jedrenjakom ozbiljnim morima. Posada je bila Zoran, Đuza, ja i Toni Laurenčić. To je bila pozada za sve, naročito ako nešto hoćete da snimate, samo ne za brod. Iz svake luke su nas izbacivali.

Kako to? 

Dođemo mi tako na Hvar, privežemo brod, izađemo kad, vidimo veliki plakat - Gostuje ženski deo hora Branko Krsmanović, diriguje Darinka Matić. Auuuu, ovo ne možemo da propustimo. Naravno, posle koncerta ceo hor dovedemo kod nas na brod i tu padne fešta.

Mi smo tu bili časni i verovali smo u to kada smo napadali i kada su nas napadali :)

To se pretvorilo u zabavu koja je trajala do ujutro.

Ali, do nas je bio brod sa kanadskom zastavom - bračni par sa posadom, koji su se žalili lučkom kapetanu da ne mogu da spavaju od nas. I samo što smo legli, kad neko viče - Alo, alo. Kapetan luke došao do nas i kaže: "Znate vi se morate odvezat odatle".

Rek'o, molim vas, nemojte - "Ne, ne, neću da čujem".

Tu narod ide na kupanje, već se svi okupili gledaju šta se dešava. 

U tom trenutku ustaju Đuza i Zoran i sa hrvatskim naglaskom ga pitaju: "U čem je problem".

Sad je on već malo mekši jer smo trojica protiv njega. I prevari se lučki kapetan i ukrca se kod nas. Izbacili smo ga tek tog popodneva, a on je bio sav ušljiskan. :) 

Naravno, sutradan je bio drugi koncert hora i ponovo su došli kod nas na žurku, a Kanađani su se ponovo žalili. Tako lučki kapetan iznova dolazi kod nas, ali ovog puta rešen da nas otera. Ja ga zovem da se ukrca, a on maše onako prstom: "Ne, ne više".

Šta ćemo. Odvežemo se mi, pa pređemo preko puta na ostrvo Palmižan koji je kupio neki Menagelo. Tamo sve raskošno. Ostrvo sa jedne strane, prema Hvaru, ima malu uvalu za sidrenje, a onda se pređe breg i tamo je kompleks koji je baš raskošan. Tu Italijana, veseljaci neki, pevaju, zabavljaju se. I bilo je popodne kada smo došli do tog velikog restorana gde smo seli. Kad izlazi neki lik, znao je da smo iz Beograda, i čistačici kaže: "Počistite to i ovo ovde", pokazujući ka nama. Đuza i ja kažemo Zoranu: "Jesmo li ti rekli da je šovinista, nemoj da se zezaš", a on odgovara onako u svom stilu: "A, šta fali".

Nas dvojica nismo mogli da izdržimo i vratimo se na brod onako gladni, a ova dvojica ostanu. Kad, iz te male luke, dolazi čamac sa kelnerom koji dolazi pravo do nas i donosi nam one velike posude sa ribama i neko piće, Ja prihvatam i konobar kaže: "Gospodin Menagelo vam želi sve najlepše, poslao vam je da imate hranu" i ode. Mi u čudu. 

Ovi Italijani oko nas gledaju i pitaju se ko su ovi kad im Menagelo šalje sve ovo, a Đuza i ja se pravimo važni. Ponašamo se onako nonšalantno i tako se upoznamo sa tim Italijanima, oni počinju da pevaju, a bilo je tu i nekih devojaka. I sve se to lepo dešava do trenutka kada je Đuza uzeo da pere sudove, pošto je na brodu on bio mali od kužine. I ja mu kažem: "Nemoj da pereš, budalo jedna, vidiš da gledaju". Cela iluzija odmah pada. 

Tako nas je Đuza obrukao. Čim su videli da ovaj pere sudove, Italijani se sklonili, videli da tu nešto nije baš kako su mislili. :) 

Uvek uradite ono što kažete da ćete učiniti. To je bio slučaj i sa obećanjem koje ste dali jednom svom prijatelju.

Na Radio Beogradu je radio jedan spiker koji je govorio vodostanje, Sergej Venderović. Od njega sam mnogo toga čuo. Njegov otac je bio pukovnik, jedan od Belogardejaca koje je kralj Aleksandar primio kao izbeglice. Sergej je verovao da su njegovog oca ubili i dugo je pokušavao da sazna gde mu je otac sahranjen. Rekao sam mu da ne brine i da ću pronaći njegov grob. To mi je Sergej ostavio u amanet. Održao sam obećanje i pronašao grob u Beloj crkvi. Išao sam dva puta i drugi put sam ga pronašao. Dosta je zapušteno sve, mada je ruska ambasada pokrenula inicijativu da se to uredi.

Sa pozorištem ste obišli svet. Da li se sećate nekih anegdota sa tih putovanja? 

Bili smo u Bogoti. Tamo su me trkeljali, uh. Sve kolege se prošle na aerodromskoj kontroli i stoje tamo van carinske zone čekajući mene. A mene pretresaju iako nikoga drugog nisu. Pretresaju me dvojica Kolumbijaca, izvadili mi sve stvari, a kolege navijaju li navijaju. Ali, ne za mene nego za policajce.

U Karakasu kada sam bio, potpuno sam razumeo taj režim i te ljude, favele. Kad padne noć pa se popale svetla u tim kartonskim udžericama, kao da ste na nebu. Preko dana, imali smo lepo vreme. Sergej Trifunović se posvetio skupljanju bambusa i hteo je da ponese jedan veliki bambus za uspomenu, ali ga nisu primili u avion. :) 

Tamo sam sedeo, ptice čarlijaju... Ne treba vam ništa. Da sam tamo, ja ne bih ništa radio. Ljudima u tim favelama ne treba ništa više da bi uživali. 

Ipak vi nastavljate da radite.

Radim kod Šotre u seriji Kralj Aleksandar. Bio sam skoro u filmu sa Tamarom Aleksić, i sa njom sam u Madlenijanumu igrao i u jednoj predstavi. Uvek se divim njenoj lepoti. Ipak, meni je najlepša moja žena, moja supruga.

Siniša Pavić me je zvao za poslednju seriju koju je napisao "Junaci našeg doba". Trebalo je da igram Cecinog (Svetlana Bojković) muža, ali sam odbio pa je tu ulogu uzeo Aleksandar Berček. A odbio sam zato što sam imao drugu ulogu u "Švindlerima" gde sam igrao kapitalistu. Inače, sa Pavićem se od tada nisam čuo. Niti sam ja zvao njega, niti on mene, pa sad tako čekamo da vidimo ko će prvi da pozove. :)

Tako da, ima posla, bogami i više nego što bih želeo.