Živojin Žika Petrović: Inovator iz podruma

Živojin Žika Petrović je od malena bio pravi „tata-mata” za elektroniku, radio-amater i zaljubljenik u inovacije, a pre više od jedne decenije pokrenuo je Srpsku naučnu televiziju, danas poznatu kao Brainz TV.

U intervjuu za 011info Živojin Petrović otkriva kako je, još kao dečak, otvorio TV servis, šta je bila nagrada za najuspešnijeg prodavca pejdžera u zemlji i kako je došao na ideju da na Mesecu bude postavljen eko-alarm.

Poznati ste po svojoj preduzimljivosti i optimističnom duhu. Da li je to nešto što ste nasledili od roditelja?

Moji pokojni roditelji su se u Beograd preselili 1948. godine. Otac je bio poreklom iz sela Drenova, pokraj Takova i Gornjeg Milanovca, a majka iz Užica. Po okončanju Drugog svetskog rata, otac je učestvovao u omladinskoj radnoj akciji izgradnje fabrike „Ivo Lole Ribar" u Železniku, gde se i zaposlio kao livac. U međuvremenu je završio srednju školu i fakultet, usput postavši šef, zatim direktor i na kraju generalni direktor tog preduzeća.

Zahvaljujući njemu sam naučio kako da rukovodim. Njegovo geslo je bilo da prvo moraš da budeš podređen, te da stičeš znanje i iskustvo da bi kasnije mogao da predvodiš. Ta poruka me prati i dan-danas. Recimo, kada smo pokretali televiziju, prvo sam naučio kako se piše scenario, režira, montira, itd, a sve to u cilju uspešnog rukovođenja ljudima. Od njega sam nasledio taj pragmatični gen.

Sve u svemu, tako sam prvih desetak godina života proveo u Železniku, gde je majka radila kao lekar u ambulanti fabrike. Nakon toga smo se preselili na Vidikovac, koji mi je ostao u daleko lepšem i živopisnijem sećanju.

Kako je izgledalo odrastanje na Vidikovcu?

Živeli smo u Susedgradskoj ulici u višespratnicama koje je podigla fabrika za svoje zaposlene. Naša zgrada je imala zajedničke prostorije, smeštene u polusuterenu, gde je svaki stan imao svoj podrum. Kada sam u osmom razredu shvatio da mi ide od ruke popravka električnih uređaja, zamolio sam komšije da mi dopuste da pregradim te zajedničke prostorije i napravim TV servis. Dobio sam zeleno svetlo i uz pomoć nekih dasaka sve to sklepao. Podigao sam police i „razvukao” struju iz našeg podruma.

U tome mi je pomogao Rade Gligorijević, tadašnji drug, a danas kum. On je takođe bio zaluđenik za elektroniku. Nas dvojica smo po ceo dan i celu noć neumorno radili. I tako sam krenuo.

 

Kako pamtite Beograd iz tog vremena? 

Kad bi me drugari tražili kod kuće, mama bi uvek govorila: „Žika je otišao u Beograd”. Ispadalo je kao da su to bile moje reči, a zapravo je tako mama doživljavala glavni grad. (smeh) Uglavnom, čini mi se da je Beograd bio daleko topliji.

Evo jednog primera. Jasno se sećam da sam, sa 15-16 godina, na krovu zgrade postavio jednu antenu na koju sam zakačio bežični telefon. Pošto nisam imao položenu vožnju, zamolio sam komšiju da me poveze da vidim dokle „dobacuje”. Radeta, koji je bio na drugoj strani linije, sam čuo sve do Mostarske petlje. Pošto smo ostali bez signala, zaustavili smo se na auto-putu. Mlatio sam slušalicama, pokušavajući da ponovo uspostavim vezu. U tom trenutku se policija niotkuda nacrtala pored nas. Poručili su nam da se smesta sklonimo odatle, ali učinivši to na jedan prijatan način.

Jednostavno, tada je Beograd bio bezbedan. Niko me nije dirao, pa su roditelji bili bezbrižni. Iako sam, tokom svakodnevnih aktivnosti menjao silne prevoze, niko nije strahovao niti morao da me prati i dočekuje. 

Odakle ljubav prema elektronici?

U osnovnoj školi sam imao predmet OTO (Opšte tehničko obrazovanje), gde sam prvi put otkrio svet elektronike. Sa druge strane, tu ljubav su mi usadili i ujaci, prof. Branko Lalović i Dragan Lalović. Obojica su bili vrsni fizičari: Branko nuklearni, Dragan teoretski. Kad god smo išli kod njih u posetu, oni bi mi stalno pokazivali šta su nedavno napravili. Prvi put kad sam kod ujaka ugledao digitalni sat, sa zelenim displejom, nisam mogao oka da sklopim čitavu tu noć. Samo sam o satu razmišljao.

Srećom, imao sam određenu slobodu u porodici. Bilo mi je dopušteno da radim i petljam čak i po cenu toga da pokvarim nešto, što se neretko i dešavalo. Zahvaljujući tome, zavoleo sam elektroniku, pa je ta ljubav kasnije prerasla u biznis.

Zato ste i upisali srednju elektrotehničku školu "Nikola Tesla"?

Dabome. Sećam se toga kao danas. Završio sam osmi razred i bilo je vreme za upis. Kada sam se vratio iz grada, majka me je čekala dok kuće. Pitala me je da li sam upisao neku srednju školu. Odgovorio sam potvrdno, rekavši da sam novi đak ETŠ "Nikola Tesla". Još je samo zanimalo gde se ta škola nalazi. (smeh)

Iz toga možete da zaključite da me ona me nije vodila na upis niti mi je bilo ko sugerisao u kom smeru bi trebalo da se obrazujem. Danas je često drugačije. Roditelji vuku decu za ruku prilikom upisa u srednju školu, a vala i na fakultet.

Odgajani ste da budete nezavisni.

Tako je. Moj otac je bez pogovora napustio dom sa 14 godina kako bi prehranio porodicu. Isto je bilo i sa mojom majkom, koja je napustila Užice da bi upisala medicinsku školu. Očigledno da nisu želeli da menjanju oprobani recept, pogotovo što sam ja dosta rano pokazao veliku zrelost, ozbiljnost i odgovornost. Sklopivši taj mozaik, dobio sam na samostalnosti.

I ta nezavisnost je nešto najvrednije što čovek može da ima. Sa njom možete da opstanete, napredujete i stvarate. Ne postoji novac ili obrazovanje koje može da nadomesti samostalnost. Nažalost, mislim da smo upravo tu samostalnost izgubili, što kao pojedinci, što kao društvo. Sada da se raspredati šta je uzrok toga.

To ste preneli i na svoju decu.

Jesam. Imao sam sreću da supruga deli moju filozofiju. Naše dve ćerke su od malena vaspitane da moraju da vode računa same o sebi, te da ostvaruju svoje želje. Naravno, mi kao roditelji smo tu da im pomognemo u određenim granicama, ali ipak želimo da same to steknu. Iskreno, bio sam iznenađen kada mi je mlađa ćerka saopštila da je upisala Fakultet za menadžment. Dakle, istu sudbinu sam doživeo kao i moja majka. (smeh)

Ali, nikada ih nisam ni na šta terao. U stvari, moj zadatak je bio da im sve pokažem: od zanimanja do hobija. Na kraju su one same odabrale čime će se zanimati: starija dizajn i umetnost, a mlađa, kao što rekoh, finansije.

Da li su drugari iz osnovne i srednje delili tu vašu strast prema elektronici?

Nažalost, u osnovnoj školi ne. Ali, sa druge strane, nisu me ni sputavali da ostvarim svoje želje. U srednjoj školi je bila druga priča. Bilo je njih nekoliko koji su se zanimali za praktičnu primenu tog znanja. U prevodu, to je značilo da vi nešto popravite i samim time učinite dobro delo. Ipak, niko od njih nije to realizovao do samog kraja. Za razliku od njih, ja sam to apsolutno sproveo u delo. Moj servis je radio od 1984. do 1994. godine.

Dakle, i za vreme srednje škole ste radili?

Da, neprestano. Čak se ni tokom služenja vojnog roka nisam „odrekao" svog zanata. Svima u kasarni sam popravljao televizore. Po povratku iz vojske, servis je počeo da radi u okviru preduzeća, koje sam osnovao 1991. godine. Rade i ja smo sve svoje skalamerije preselili na Beogradski sajam i tamo počeli da se bavimo prodajom tehničke robe, a kasnije i pejdžera i mobilnih telefona.

Kada je počelo širenje interesovanja?

Početkom 90-ih političar Ante Marković uvodi jedan novi zakon koji je dozvoljavao otvaranje privatnih preduzeća. Iako mi je bilo 19 godina, iskustvo iz servisa mi je pokazalo da imam „sluha” i za trgovinu. Stoga sam registrovao preduzeće po imenu "Procesor Komerc", koje je namenski otvoreno za kupo-prodaju tehničke robe.

Rade je nastavio da se bavi servisom, a ja sam se latio prodaje. Prva odluka koju sam doneo bila je da se klonim uvoza, već da tehničku robu uzimam od uvoznika i prodajem je na jednom mestu. To je i te kako značilo kupcima, pošto nisu morali da jure po čitavom Beogradu. Pored prodaje, nudili smo dostavu i servis, ali i edukaciju, što se pokazalo kao pun pogodak, jer sa pojavom nove tehnologije narod nije bio verziran u korišćenju iste.

Za samo nekoliko godina to preduzeće je postalo glavno mesto za kupovinu tehnike. Ispred su bile kolone ljudi koji su čekali u redu. Inovativnost je krasila taj biznis. Bio sam među prvima koji je uveo prodaju na 6-12-15 rata, čekovima građana. 

U međuvremenu ste postali i najbolji prodavac pejdžera.

Istina. To je bila još jedna inovativnost. U svakom biznisu je potrebna novina, pa i u trgovini. Vukao sam čudne poteze za to doba. Jedan od njih je bilo „kukumavčenje" rukovodstvu „Belpadžeta" da mi dozvole prodaju pejdžera u radnji. Pre toga ste mogli da ih pazarite isključivo u njihovoj poslovnici na Novom Beogradu, tako što ste popunjavali formular i, sa izvršenom uplatom u pošti preko puta, vraćali se nazad po pejdžer. Inače, za mlađe čitaoce, pejdžer je bio jednosmerni uređaj za komunikaciju, koji se nosio za pojasom.

Elem, nekoliko dana sam ubeđivao rukovodstvo „Belpadžeta" i naposletku sam uspeo. To sam učinio tako što sam izvadio novac i tražio da kupim sto pejdžera. Kada su videli pare, odmah su promenili ploču. Imao sam samo jedan uslov za njih: da ih kodiraju i podese, ali da ne unose ime i prezime vlasnika pejdžera, već to da obave kada ih prodam. Nakon par minuta razmišljanja, pristali su.

Kada sam odneo te pejdžere i stavio ih u izlog, to je bila prava pravcata senzacija. Prolaznici su ulazili i raspitivali se kakav je to uređaj, te đuture kupovali. Čim bih obavio prodaju, pozvao bih „Belpadžet" radi registracije i to je bilo to. Te godine sam bio proglašen za najboljeg prodavca pejdžera u Srbiji.

Kao nagradu, dobio sam priliku da biram broj pejdžera. Tražio sam broj 13, koji je imao moj tadašnji i sadašnji drugar, Ivica Koren, direktor marketinga tog preduzeća. On je na licu mesta skinuo pejdžer sa svog pojasa i dao mi ga. (smeh)

Kako ste počeli da se zanimate za radio-amaterizam?

Ranije je postojao sistem Narodne tehnike, koji je imao svoje sekcije po čitavoj zemlji. U njih su se ubrajale: elektronika, radio-amaterizam, fotografija, kinematografija, itd. To je bila sjajna prilika da osnovci pronađu svoju zanimaciju. Tako sam se ja „zakačio" za radio-amaterizam koji je, zapravo, prva društvena mreža na svetu. I to uz pomoć uređaja i antena koje neretko sami pravimo.

Sada se pitate kako taj radio-amaterizam funkcioniše? Putem tih uređaja i antena u etar se šalje signal, koji može da bude u vidu glasa ili Morzeove azbuke, koji potom neko negde prima i uzvraća svojim odgovorom. I tako se stiču poznanstva. Zato je ova društvena mreža bila interesantna i popularna. Tome je umnogome doprineo inovativni karakter, jer vi sopstvenim prstima šaljete signal širom sveta.

Radio-amateri su se pokazali i tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

Tada su se radio-amateri predstavili široj javnosti pokazavši svoje umeće, znanje, volju i snalažljivost. Nas 5000, koliko je danas registrovanih u Srbiji, u svakom trenutku možemo da odnesemo svoje uređaje na značajne tačke u zemlji i uz pomoć solarnih ploča, baterija i akumulatora uspostavimo mrežu za komunikaciju. U trenucima nedaće informacije su od vitalnog značaja, kao što je bio slučaj tokom bombardovanja, razornog zemljotresa u Kraljevu ili poplava u Obrenovcu.

Kada svi sistemi padnu, radio-amateri izlaze i svojim umećem daju svoj doprinos. Iako to državu ništa ne košta, ona, nažalost, i dalje nije zvanično prepoznala naš značaj. Za razliku od mnogih drugih razvijenih zemalja, koje su prepoznale svoje radio-amatere i stavili ih u službu odbrane i bezbednosti za krizne situacije.

Kako izgleda organizovati tih 5000 ljudi?

Naziv „amateri" je samo zaostavština, inače smo mi veliki profesionalci. Kada dođe do nedaće, naša krovna organizacija, Savez radio-amatera Srbije, koja okuplja sve članove i klubove širom zemlje, diže tzv. radio-mrežu za opasnost iliti skraćeno RMZO.

Predstavnik Saveza preuzima mikrofon i upravlja vezom, a svi ostali pomno slušaju. Tu određenu frekvenciju niko ne sme da koristi sem Upravne stanice za opasnost i aktivnih članova RMZO. Savez radio-amatera Srbije i Upravna stanica za opasnost preuzimaju koordinaciju akcijom, te pozivaju sve radio-amatere u pomoć, koji odmah i bez pogovora pristupaju osmatranju, izviđanju i javljanju.

Mi nismo stručni da procenimo model aviona, jačinu zemljotresa ili razmere poplava, ali smo sposobni da viđeno na terenu u potpunosti i verodostojno prenesemo od tačke A do tačke B i dalja, a na stručnim licima koja slušaju sve to ostaje da zaključe šta dalje činiti. Dakle, u takvim vanrednim situacijama, bitna je informacija, a tu su radio-amateri zlata vredni. Koristeći nekoliko vrsta radio-talasa, možemo da pošaljemo signal dosta daleko.

Sa kim ste najdalje stupili u kontakt?

Iako kod kuće imam celokupnu aparaturu, nisam takmičar radio-amater, za razliku od pojedinih kolega koji važe za jedne od najboljih u svetu. Odaslao sam signale po čitavoj Evropi, a mislim da sam najdalje „dobacio" do juga Afrike. Ali, ne, nisam poznat po DX vezama iliti vezama na veliku daljinu. Dakle, moja DX veza je bila Afrika, što je za naše vrhunske radio-amatere mačji kašalj. (smeh)

Šta sprečava državu da vas uvrsti u svoje institucije?

Ne bih znao. To je višedecenijsko pitanje. Imali smo obećanja, počev od Slobodana Miloševića, koji nas je odlikovao Ordenom zasluga za Saveznu Republiku Jugoslaviju, preko narednih predsednika i svih ministara policije. Svi oni su nas tapšali po ramenu, ali niko nas zvanično nije uveo u Republički štab za vanredne situacije. Štab danas broji 50-ak organizacija koje su važne za odbranu, bezbednost i spašavanje, ali, nažalost, među njima nisu radio-amateri.

Stoga, iskoristio bih ovu priliku da pozovem državno rukovodstvo da se ugleda na ostale razvijene države i uvrsti nas u Republički štab za vanredne situacije. Ako se, ne daj Bože, nešto dogodi, te telekomunikacioni sistem padne, radio-amateri će moći još bolje i brže da reaguju ako budu pod okriljem jednog takvog državnog tela.

Srpsku naučnu televiziju ste pokrenuli iz jednog stana, sa jednom kamerom. Kako je do toga došlo?

Celog života sam oko sebe okupljao vredne i pametne ljude, sa afinitetima nalik mojim, i sa njima provodio slobodno vreme radeći nešto korisno. Okupljene genijalce iz raznoraznih sfera pokušao sam nekako da spojim sa privredom. Njima su bili potrebni kontakti, a privrednicima njihovo znanje. U suštini, gradio sam most između genijalaca i privrednika.

Isprva smo se okupljali neformalno, ali na kraju smo zaključili da bi trebalo da javno promovišemo njih i njihovo znanje. Vukao sam za rukav prijatelje i poznanike iz medija da napišu članak o nekom od tih veleumova. To je bilo jako mučno. Od 2005. do 2009. jedva da su ta visprena i nagrađivana deca dobijala po šlajfnu u novinama.

Dogodine smo presekli - ako ne možemo da pobedimo medije, pridružićemo im se. Tako je nastao Komitet znanja Srbije, sa ciljem da promoviše znanje, kulturu i umetnosti. Prvi korak je bilo pokretanje televizije koju smo nazvali „Srpska naučna televizija“.

Da li je neki kablovski operator prepoznao vašu ideju?

Jeste, bio je to Telekom. Sa njima smo se dogovorili jedan kanal koji je 00-24 h promovisao nauku, obrazovanje, kulturu i umetnost. Nazvavši ga Srpska naučna televizija, krenuli smo uz pomoć štapa i kanapa. Bilo je izuzetno zahtevno voditi televiziju, pogotovo imajući u vidu da smo bili samofinansirajući. Međutim, znanje i entuzijazam su nadomestili nedostatak finansijskih sredstava.

No, to nije bilo dovoljno da opstanemo, a kamoli da se širimo. Davao sam sve od sebe da izdejstvujem državnu pomoć, ali uzalud. Kao i u slučaju radio-amatera, svi su nas tapšali po ramenu, ali ne i po džepu. Uvek sam nailazio na raznorazne izgovore. Čisto da naglasim, nisam tražio kule i gradove, već minimalna sredstva, koje sam na kraju obezbeđivao putem prijatelja i donatora.

Bio sam prosjak visokog staleža. Pokušavali smo na raznoraznim konkursima da dobijemo finansiranje, ali pošto smo bili neopredeljeni dešavalo da ostanemo kratkih rukava. Sprovodili smo divne ideje i zamisli uz minimalna sredstva i tako smo opstajali pet godina. Ipak, 2017. godine sam morao da dignem ruke. Nisam ni finansijski ni duhovno mogao više da izdržim. Bio sam potučen do nogu.

Ipak, to nije bio kraj Srpske naučne televizije.

Nedugo zatim usledio je poziv od United Medije, koja je izvesno vreme pratila moj rad, da napravimo naučni kanal. To je bilo kao život posle smrti. Sastavio sam skroman spisak zahteva, tj. šta je sve potrebno da se emitujemo u visokoj rezoluciji kod nas i u svetu, tako da svi upoznaju naše genijalce.

Oni su bez pogovora pristali na sve to. Kako bismo postali internacionalna televizija, insistirao sam na rebrendingu i tako je Srpska naučna televizija postala Brainz TV. Od 2018. godine emitujemo se preko dva satelita i vidimo se u svim zemljama bivše Jugoslavije, kao i širom južne Evrope.

U međuvremenu smo pobrali silne nagrade. Između ostalog, dobili smo najviše priznanje za promociju obrazovanja, nauke i kulture u Srbiji, a to je Svetosavska nagrada od Ministarstva prosvete.

Nažalost, prethodni kablovski operater nije imao razumevanja za to što smo prihvatili pomoć gorepomenute grupacije, te su nas „skinuli" sa programske šeme. No, ja i dalje pokušavam da ih „odobrovoljim" da nas ponovo uvrste u svoju ponudu, jer smatram da je važno da nas gleda i druga polovina Srbije, da naši veleumovi i njihovi uspesi budu u fokusu. To je ono čime svi treba da se ponosimo i dičimo.

Da li smatrate da postoji manjak edukativnog sadržaja na TV-u?

Šta znači da imamo 280 televizija od kojih je samo jedna jedina registrovana kao naučna televizija? Ako nema naučnog programa, ako nema besplatnih sekcija po školama, deca neće moći da se uzviše, da se osamostale, odnosno biće zavisna od drugih.

U današnjem školskom sistemu svi su nezadovoljni: počev od nastavnika i direktora, preko roditelja, pa sve do đaka. I kako onda da očekujete da će ta deca nakon mature želeti nešto da grade i da stvaraju, da preduzimaju. Ja sam iskreno zabrinut za buduće naraštaje.

Smatram da su intelektualci ti koji bi trebalo da se pozabave tim pitanjem. Predlagao sam da se pokrene tzv. Ministarstvo za budućnost, koje bi imalo neko telo - komitet, npr. 100 najvećih, najboljih i najpriznatijih naučnika, koji bi se pitali da li nešto valja ili ne. 

U međuvremenu, uhvatili ste se u koštac i sa zagađenjem.

Mislim da je to veliki problem. Danas razvijene zemlje su do tog razvitka došle zagađivanjem okoline i sada brane nerazvijenim da isto učine. Opet, njima ne ide u prilog da se stane na put zagađivačima, poput fabrika. Da bi se građanima sveta najbolje predočio nivo zagađenja, došao sam na jednu ideju koju sam pretočio na papir.

Uz pomoć Instituta za fiziku i sekcije za lasere i laboratorije u Beogradu, napisao sam rad i predao ga ESA-i iliti Evropskoj svemirskoj agenciji koja je isti i objavila. Rad po imenu "Moon Eco Alarm" je predlagao alarm na Mesecu u obliku zelene lampice, koja bi noću upozoravala čovečanstvo na zagađenje. Što bi veće bilo zagađenje, to bi brže treptala.

Iako je reč o filozofskom radu, on je bio potkrepljen tehničko-materijalnim dokumentima, kojim smo dokazali da je to izvodivo za 20-30 godina. Stoga, ako u budućnosti na Mesecu nešto bude treptalo zeleno, znajte da iza toga stoji jedan Srbin. (smeh)

Pored svega čime se bavite, pišete i objavljujete knjige. Kako ste se “zarazili” pisanjem?

Kao što sam napomenuo, moj pokojni otac je iz sela Drenova, gde je sahranjena Mina Karadžić. On mi je u amanet ostavio najstariju kuću u tom mestu, staru preko sto godina. Kada sam preuzeo brigu o njoj, pronašao sam brdo dokumenata, pisama i beleški od mog dede Živojina, koji je bio borac na Solunskom frontu. Verujem da je to bila inicijalna kapisla. Te 2006-2007. godine malo više sam se zadubio u dedin život i kretanje na Solunskom frontu i jednostavno krenuo da hvatam beleške.

Koja je bila prva knjiga koju ste napisali?

Bila je to „Budi GURU menadžer", koju sam napisao nakon što sam pokrenuo nekoliko uspešnih kompanija „od nule". I to sam učinio na nagovor drugih. Nju je krasio malo „bombastičan" naslov i inovativni format i način prodaje. Naime, kao džepno izdanje, ona je prva prodavana u samoposlugama i na kioscima 2004. godine.

Dakle, mogli ste uz novine da pazarite i knjigu, te da je stavite, jelte, u džep i s vremena na vreme pročitate. Za par meseci prodata je u nekoliko desetina hiljada primeraka na opšte čudo štampara. (smeh) 

Vaše poslednje knjige bave se istinitim događajima. Koliko one zahtevaju istraživačkog rada i truda?

Čega god sam se latio, činio sam to zdušno, nipošto ciljano. Takav je bio slučaj i sa proučavanjem. Kada bi me neka tema zainteresovala, odmah bih stupio u kontakt sa profesorima i naučnicima, razmenjivao informacije i misli sa stručnjacima, usput oslanjajući se na sebe i svoju istraživačku moć. 

Usled silnih obaveza, da li nešto „ispašta” zbog toga?

Dobro organizujem vreme. To je najvažnija vrlina u biznisu. Ma koliko god novca imali, jedini resurs koji ne možete da kupite je vreme. Ujedno, to je jedini resurs koji vam „radi o glavu". Zato je bitno ovladati vremenom, a sve ostalo će lako doći.

Ja sam to vrlo rano savladao. Kako bih se prihvatio neke obaveze, tako bih je usklađivao sa vremenom. Neretko se ljudi prihvate nečega bez da imaju vremena za to i onda obično nešto trpi: porodica, klijent ili neko treći. To nikako ne opravdavam i ne podržavam. 

Šta volite da radite u slobodno vreme?

Moja filozofija od malena glasi da na posao gledam kao na zabavu, a na zabavu gledam kao na posao. U prevodu, sve što radim - radim sa velikim uživanjem. Nikada ne bih pristao da radim nešto što mi ne prija.

Sa druge strane, zabavi i hobijima pristupam pomno, sa izuzetnom pažnjom, entuzijazmom, željom i upornošću, bilo da je reč o radio-amaterizmu ili istorijskom istraživanju ili druženju sa ljudima iz raznoraznih oblasti. Obožavam da upoznajem nove ljude, razmenjujem iskustva i upijam njihovo znanje.

Takođe, tu su i izlasci i šetnje sa prijateljima. Tokom korone su ta drugovanja bila primorana da budu „preko žice", osim jednog. Naime, imam prijatelja sa kojim već godinama razmenjujem prava pisma. To je danas stvarno retkost.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Ciljeve uvek postavljam za lestvicu iznad onoga što realno mogu da ostvarim. To mi daje motiv da dam sve od sebe. Uglavnom, neke stvari mogu da vam otkrijem, poput novog rukopisa koji je upravo predat Laguni na odobrenje. Reč je o priči koja do sada nije ugledala svetlost dana, a koja je toliko čudna i zanimljiva da zaslužuje mesto u mojoj poznatoj ediciji „Nestvarno, a stvarno".

Sa druge strane, ima nekih planova koje ne mogu da obelodanim. Ja sam jedan od onih ljudi koji se vodi narodnom poslovicom „Prvo skoči, pa reci hop". Dela, zapravo, treba da govore, a ne reči. To je stav koga se držim.