Zoran Kastratović: Zlatna kaciga fer-pleja

Šest nacionalnih titula, Zlatna kaciga, jednoglasno priznanje za neverovatan fer-plej i mnoštvo drugih nagrada obeležili su karijeru našeg proslavljenog trkača Zorana Kastratovića. Sve je počelo davne 1991. godine trkom na Ušću, u kojoj je, u prašini, ostavio mnoge ondašnje šampione. Danas, nakon tri decenije trkanja, venama ovog automobilskog asa i dalje teče uzavreli benzin. U intervjuu za 011info, Kastratović pripoveda o tome kako se zaljubio u trkački “grid”, kakvo se srce krije iza volana i zašto je broj 42 postao njegov zaštitni znak.

Da počnemo od vremena pre trka i brujanja motora. Kako mali Zoran pamti Beograd svog detinjstva?

Odlasci u Košutnjak, na Adu i Avalu sa drugarima iz osnovne škole urezani su mi u pamćenje. Flora i mirisi koji okružuju ta mesta uvek me rado vraćaju u prošlost i to sve zahvaljujući sportu.

Naime, od malih nogu počeo sam da se bavim sportom, pa je svako novo dešavanje za mene bilo novo neverovatno iskustvo. Kad god je trebalo da se učestvuje na školskom sportskom takmičenju, ja sam rado dizao ruku. Ta gradska takmičenja možda su ponajbolje oslikavala dušu Beograda i Beograđana. Iako sam tada bio klinac koji nije znao mnogo toga, bilo mi je jasno da je reč o prelepom gradu u kojem se da proživeti prelep život. 

Dakle sportski duh se kod vas javio jako rano?

Svakako. Ja sam pohađao OŠ "Ljuba Nenadović" na Čukarici, i zadesilo se da je celo moje odeljenje bilo sportski nastrojeno. U to vreme vi, kao školski sportista, bili ste zaštićeni poput "belog medveda". Ako se dobije neka lošija ocena, progledaju vam kroz prste. Kada je na programu takmičenje, možete da izostanete iz škole radi spremanja za kros i da za to dobijete "opravdani". No, ja nisam to zloupotrebljavao, nego sam se zaista pripremao kako bih ostvario što bolji rezultat.

U konačnici, sport oplemeni vaš život. Iako se pretežno bavim automobilizmom, trčanje je ostalo prisutno u mom životu. Jednostavno, kada jednom osetite taj nalet adrenalina, nema nazad.

Kada je reč o ljubavi prema mašinama, vi ste "prvi gas" dali na motoru?

Moram da vas ispravim, bio je bicikl! (smeh) U naše vreme to je bio normalan sled događaja. Prvo se zasedne na bicikl, na "poniku" i onda se vozite oko zgrade. Kada imate 10-15 godina, šta drugo možete da radite osim da vozite bicikl.

Međutim, to "pedlanje" vas nauči mnogo čemu. Dok stičete fizičku spremu, upoznate i saobraćajne propise, koji puno znače kod polaganja PSP-a. Sa tim položenim testom, vi ste mogli da upravljate tzv. biciklom sa pomoćnim motorom, tj. današnjim skuterom. Kada se pomeša miris beogradskog vazduha, benzina i prolivenog znoja, onda spoznate šta znači biti na "dva točka". No, ubrzo apetiti rastu, pa postajete "gladni" brzine i atrakcije. U skladu sa godinama, kod mene je to išlo ovim redosledom: automatik, "tomos", pa ozbiljniji motori.

Što se tiče automobila, pošto nisam želeo da čekam punoletstvo kako bih se latio volana, od 14. godine pelcovao sam se na motorima. Čim sam napunio 16 godina, odmah sam polagao za A kategoriju.

Da li ste se kao klinci “ilegalno” trkali?

Da, to je bilo neizbežno. Premda sam protivnik toga, tadašnje trkanje je bilo na dosta nižem nivou nego što je u današnje vreme. Mi smo se trkali sa automaticima, što su u osnovi bili bicikli. Imali su 50cc i razvijali su maksimalnu brzinu od 50 km/h. Mišljenje sam da to nije u toj meri bilo toliko opasno. Danas imate bicikle koji idu daleko brže, te mogu da naprave velike pometnje u saobraćaju.

Elem, da, bilo je trkanja. Nisam uvek pobeđivao, ali jesam bio u samom vrhu i to mi je ulivalo nadu da jednog dana mogu da postanem motociklista. Međutim, sa 16-17 godina nisam mogao sebi da priuštim ozbiljniji motocikl i tako se okušam u bilo kom šampionatu. Sa druge strane, za razliku od mnogih drugih trkača, ja nisam poticao iz trkačke porodice. Moj otac i majka, vojno lice i prosvetna radnica, nisu imali razumevanja za trke.

Stoga, morao sam prvo da se osamostalim. To se dogodilo sa mojih 18 godina, kada sam, pored pohađanja škole, počeo privatno da radim. Nastojao sam na sve moguće načine da sebi obezbedim mašinu. Najpre je to bio motocikl, ali onda se nešto prelomilo u meni i odlučio sam da to ipak bude automobil.

Zašto ste se predomislili?

Prolazio sam motorom pored Ušća, gde se u tom trenutku održavala auto-trka. Do tog momenta nisam gajio simpatije prema četverotočkašima. U automobilu sam se osećao zatočeno, bez slobode kretanja. Motor je važio za atraktivnije vozilo, jer na njemu možete da zaležete, obarate. Jednostavno, imate mnogo veću slobodu. Dok sam auto doživljavao kao prevozno sredstvo za more, a ne kao vozilo za trkanje i zabavu.

Elem, sa nepunih 18 godina pogledao sam jednu trku na Ušću i stekao drugare, koji su pratili Crvenu zvezdu, koja je bila šampionski klub. Oni su mi pričali neke dogodovštine iz garaža. Od toga kako se kola spremaju do toga šta se sve može učiniti na njima.

Otuda se javila želja da trkanje na dva točka zamenim onim na četiri. U prilog tome išla je i činjenica da nije bilo adekvatnih staza za moto-trke, te da su auto-trke daleko bezbednije po vozača. Mada, onda je usledio poziv za vojsku.

U vojsci sam sve vreme kovao planove kako da se učestvujem na auto-trkama. Po izlasku nadmetanje na motorima je i definitivno otpalo, prvenstveno zbog finansija. Tada ste za skromnu sumu novca mogli da pazarite, recimo, "jugića", dok je dobar motor koštao previše. I tako je pala odluka.

Došli ste do prvog automobila, ali trebalo ga je pripremiti za trke. Kako je tekao taj proces?

Za "budženje" auta bio je zadužen moj drugar Ćure, po vokaciji auto-mehaničar, za koga je to bio lični izazov. I to je tako krenulo. Nas dvojica stavili smo prvi motor, koji nije mogao da se diči sjajnim performansama. Na ruku mi nije išlo i što sam učestvovao u najkonkurentnijoj klasi.

Inače, ondašnja nacionalna klasa brojala je čak 70 vozača, dok je pravo nastupa na Ušću imalo svega njih 22. Iz tog razloga sama kvalifikacija za trku je bio pozamašan uspeh. No, sa Ćuretovim motorom i mojim krivim trapovima bio sam 21, tj. pretposlednji, ostavivši iza sebe mnoštvo šampiona iz slabijih klasa. To mi je ujedno bio znak da ima nade za mene, da sa boljim motorom i trapovima mogu biti među 10 najboljih.

Kako ste doživeli tu prvu trku?

Prva trka bila je 1991. godine i ona se ne zaboravlja. Osećaj probijanja pored konkurencije i prilaska automobilu bio je nesvakidašnji –  kao da se spremate na put na Mars. Za razliku od danas, kada imate NAVAK i karting staze, mi tada nismo imali ništa, te nismo znali šta nas čeka.

To mogu da uporedim sa fudbalom. Na primer, vi ste juče igrali ispred zgrade, a danas treba da izađete na Vembli dok vas gleda 100.000 ljudi. Doslovno je bilo tako. Masa ljudi je prisustvovala prolećnim auto-trkama kod nas. Spoj majskog vazduha sa mirisom benzina i "režanjem" motora nema zaborava. 

Da li je bolji plasman mogao još više da upriliči taj događaj?

Kod prve trke mesto na finišu se nije gledalo. Svrha je bila završiti trku, koju ja nisam ispunio. Ja sam se kvalifikovao za trku i vozio je. Sa začelja sam se probio do 15. mesta, a onda je na scenu nastupilo neiskustvo i nisam završio trku.

U auto-trkama imate dva cilja: kvalifikacije i trku. Ja sam prvi cilj ispunio, drugi nisam, ali i to je bio ogroman uspeh sam po sebi jer, ako se u subotu ne kvalifikujete, vi slobodno možete da se spakujete, natovarite auto na prilikolicu i vratite u garažu.

Iskren da budem, bio sam spreman da se ne kvalifikujem. Zašto? Zato što je bilo suludo očekivati da neko ko nikad nije obrnuo nijedan krug na Ušću u trkačkom autu nađe se među prvih 22. Otuda sam bio prezadovoljan ishodom.

Kako je to dalje uticalo na vas?

Apetiti za tili čas porastu i više niste zadovoljni samim učestvovanjem na trci. To je i kod mene bio slučaj. Narednih godina imao sam bolju mašinu i bolje plasmane, ali uvek sam želeo više. Kada ste među prvih 10, žalite što niste među prvih 5. Kada ste među prvih 5, žalite što niste na podijumu. Kada ste na podijumu, žalite što niste pobedili. Prosto želja za pobedom bude utkana u vaš DNK. I onda kreće da radite, što na sebi, što na mašini, da biste ostvarili pobedu. 

U međuvremenu tehnologija je drastično uznapredovala. Da li je tada više zavisilo od vozača nego li danas?

Apsolutno ne. Podela u automobilizmu glasi ovako: 70% auto, 30% vozač. Bilo i biće. No, da bi se pobedilo, oba uslova moraju da se ispune. Primera radi, ako najboljeg vozača stavite u loš auto, on neće pobediti. Znate li zašto? Zato što su vozačke razlike u samom vrhu izuzetno male.

Kako prelazite u više rangove takmičenja, tako konkurencija raste. Naravno, za nekoga to može da bude i preveliki zalogaj. Ali, ako imate dobar auto, inženjera, tim, na vama je samo da poentirate. 

Koliko je potrebno da vozač poznaje svoj auto u dušu kako bi ostvario što bolji rezultat?

Gledajte, ako je vozač brz na četiri točka, on će voziti brzo u koji god auto ga smestite. Ono što pravi razliku jeste okruženje. Nije isto da li vozi reli, kružnu ili brdsku trku. Takođe, zavisi i od gabarita automobila. Ako se radi o istoj klasi, dovoljne su trka-dve, pa da se auto savlada.

U isti mah postoje vozači koji imaju preferencije, pa isključivo voze male ili velike automobile. Šta više, ima vozača koji nastupaju u trkama kamiona. Recimo, jedan naš kolega imao je solidne rezultate u auto-trkama, a onda je zaseo u kamion i postao je prvak Evrope. Jednostavno govoreći, kamioni su mu legli, iako je to drastična razlika.

Kada je došla prva titula?

Trebalo je da prođe par godina. Gotovo je nečuveno da neko u svojoj prvoj sezoni osvoji titulu. Kada ste na početku karijere, mislite da ona nikada neće doći. Zato što su trke tehnički sport, pa ako imate nekonkuretan auto, stare gume, ograničen budžet, ne možete da ostvarite rezultat uprkos vozačkom maksimumu.

Ja sam odolevao tim nedostacima i završao od 5. do 15. mesta. To je divno i bajno, ali ja sam želeo više. Onda su određeni ljudi u meni prepoznali talenat i dobio sam njihovu podršku: od nabavke delova do finansija. Meni je potom bilo mnogo lakše da napravim konkurentan auto i da se trkam.

Bio sam non-stop među prvih tri ili pet, međutim, titula mi je uvek izmicala zbog raznoraznih stvari. I onda vam sine: "Ja nikad neću postati šampion!" To je jako deprimirujuće za jednog vozača u izuzetnoj konkurenciji. Na primer, budete u prvom startnom redu i spremni da odvezete sjajnu trku, a onda vam jave da vam je otpao ventil na gumi i da morate da oterate auto u boks. I zatim vam zbog takve gluposti izmakne titula.

Sve u svemu, čekanje prve titule se čini kao sama večnost. No, kada je osvojite, sve dođe na svoje i svaka sledeća se daleko lakše pokori. To su mi starije kolege pričale, a ja im nisam verovao. Jednostavno, morate da prođete kroz školu i naučite iz svojih grešaka.

Da li je i danas tako?

Danas je priča potpuno drugačija. Tu škola koju sam ja prolazio 10 godina, današnji klinci mogu da prođu za 3 godine. Dovoljno je da se upišu u neku školicu vožnje ili na karting ili kupe simulator i spremni su. Gotovo ništa od toga nije postojalo u naše vreme. Morali ste peške da pređete stazu da biste se upoznali sa istom. 

Vi ste ponosni dobitnik titule za fer plej i zapravo prvi vozač kod nas koji je poneo ovu titulu i to za, zaista, nesvakidašnji čin.

To je bilo 1998. godine. U to vreme vozile su se zajedno i kružne i brdske trke. Dakle, postojao je kružni, brdski i apsolutni šampion klase. To je bio pravi izazov za sve nas. Bilo šest kružnih i šest brdskih trka po čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji, od Lovćena preko Jahorine do Kopaonika.

Sve do poslednje trke glavnog konkurenta, Gorana Asanovića, i mene delilo je svega nekoliko poena, a onda je njega zadesio peh - otkazao mu je motor u toku kvalifikacija. U tom trenutku mi je sinulo: "Osvojiću titulu zbog tehničkih problema na njegovom autu." To mi je bilo nezamislivo i ne bih osećao kao da sam zaista i zaslužio trofej.

Kako tada nismo bili praćeni od strane mehaničara, sve smo morali sami da radimo. Pošto je on pronašao neki motor, zamolio me je da mu popravim auto da bi mogao da učestvuje sutradan. Ja sam pristao i zavrnuo rukave. Radio sam celu noć, do 4-5 ujutru. Obzirom da je trka bila od 10, odspavao sam svega par sati i izašao na stazu.

Ishod? Vozio sam trku i izgubio titulu za dve desetinke od čoveča kome sam ugradio motor. Svi su bili u čudu što sam to učinio, ali meni je bilo draže to drugo mesto nego li titula koju sam mogao da osvojim da Asanović nije učestvovao. Naposletku, on je uzeo titulu na brdu, a ja na krugu.

Uglavnom, Auto-moto savez je te godine uveo titulu za fer-plej. Kuriozitet jeste da su pravo glasa isključivo imali sami vozači. Kolege su prepoznali taj moj gest i svi su glasali za mene. Ta titula mi je neopisivo draga. Imam čak titule koje su značajno vrednije, poput Zlatne kacige za tri zaredom osvojene titule, što je prava retkost, a opet mi je ta za fer-plej u ravni sa Zlatnom kacigom.

Nakon toga nastavili su sa dodelom titule za fer-plej, gde se nagrađivalo pomaganje, ali rekao bih da je moj slučaj jedinstven. To je zato što su vozači po prirodi sujetni i samo im je titula na pameti. Ja nisam bio takav možda zato što mi to nije bila prva titula. Da jeste, uzeo bih je kako znam i umem! (smeh)

Ranije ste na kolima imali broj 37, ali ste ga zamenili brojem 42. Zašto je došlo do toga?

Ta priča počinje 2017. godine kada sam imao operaciju srca. Kada je oporavak završen pitao sam doktora da li mogu ponovo da trčim. Rekao mi je: “Naravno, pa zašto smo te inače opravljali”. Tako sam sa prijateljem otišao u Barselonu, gde smo namervali da učesvujemo polumaratonu.

Sećam se, svi akreditovani učesnici su se slikali ispred broja 42 koji je bio iscrtan na stazi, dok ja nisam imao herca da to učinim obzirom da sam došao da trčim polumaraton. Osećao sam da ne zaslužujem da se slikam pored tog broja.

I krenula je trka. Kada smo Đole, moj drugar, i ja stigli do 21 kilometra, shvatili smo da tu samo stoji obeleženo koji je kilometar u pitanju i da polumaraton zapravo i nije organizovan kao zvanična trka. Pomislio sam: "Ako izađem ovde, vodiću se kao da nisam ni učestvovao. Uzalud sam trčao."

U tom trenutku prijatelj Đole i ja smo se samo pogledali i rešili da probamo da istrčimo ceo maraton. Čak i da smo odustali, morali bismo da se idemo 21 km nazad jer nije imao ko da dođe po nas, pa smo odlučili da guramo do kraja! (smeh)

I, uz velike napore, završili smo trku.

Na ciljnoj ravnini ronio sam suze poput malog deteta. Poslednjih 200 m dao sam sve od sebe. To mi je, zajedno sa prvom trkom, bio najsvetliji trenutak u životu. Zaista neverovatan osećaj.

Na kraju sam pretrpeo i određene povrede, ali nisam mario zato što je glava bila na pravom mestu. U životu sve se svodi na glavu. Kažete sebi da možete i stvarno možete.

Zato sam se nakon prolaska kroz cilj slikao kod broja 42 i rekao: "Ovo je moj taličan broj. Sada sam ga zaslužio!" (smeh)

Tu godinu sam zaokružio titulom vozeći pod brojem 42. Mislim da mi je to taličan broj i da sam ga zaslužio. (smeh)

Automobilizam je sport u kome se “vrti” mnogo novca. Ipak, čini se da najveći deo sredstava odlazi u auto i pripreme, a da sami vozači, makar kod nas, baš i ne profitiraju već žive od ljubavi prema sportu.

To je, nažalost, istina. Gotovo svaki trkač će pre otići na trku Evropskog prvenstva nego na dve nedelje letovanja na Bahamima. Inače, ja sam mišljenja da odmor i oblizak sveta možete da ostavite po stare dane.

Inače, ja tu penziju neprestano odlažem. Planirao sam da vozim do 50, ali to se promenilo. Smatram da dokle god se vi osećate sposobni za vožnju treba i da vozite. Podrazumeva se da i dalje imate zapažene rezultate, uostalom kao i u svakom drugom sportu. Kada se jednom povučete, to trebalo da bude to. Zato što se u tom trenutku predate i onda nema nazad, jer telo i mozak sportiste nisu naviknuti da ne rade ništa.

Međutim, ono što je pozitivna strana ovog sporta jeste što on ne mari za godine. Na primer, prošle godine Ivan Miler, koji je moje godište, 1970, postao je prvak sveta. Drugi primer je Gabrijel Trkini koji je vozio do svoje 60. godine, odnosno do prošle godine, a pritom nije bio statista u šampionatu.

Što se mene tiče, nakon 31. godine u ovom sportu i dalje treniram svaki dan, posvećen sam tome i živim za to. Kada kucne čas za povlačenje, trudiću se da ostanem uključen u celu priču, bilo da imam svoj tim ili da imam svoju školu vožnje. No, o tom potom.

Da li postoji neka trka koju biste voleli da vozite, a do sada niste imali prilike za to?

Voleo bih da vozim Silverston. Imao sam čast dvaputa da budem na toj stazi kao gost jednom engleskom timu. Njima sam prodao "lagunu", koju sam vozio pre "klia". Potom su me zvali da im održavam taj auto, jer sam ga znao do "poslednjeg šrafa".

I taj Silverston je mene ostavio nezapamćen utisak. Naime, u pitanju je vojni aerodrom, koji je posle rata prepravljen u trkačku stazu, a međuvremenu je podignuta i kompletna infrastruktura. Imao sam priliku da se provozam po njoj, ali na suvozačevom mestu. Otuda mi je želja da tu nastupim u bilo kojoj formi.

Nažalost, Engleska je dosta daleko i nemoguća misija bi bila ići sopstvenim autom. Prvenstveno zbog astronomskih troškova. No, ukoliko mi se ukaže prilika, voleo bih tamo da provozam neki ozbiljan trkački auto.

Kakvi su planovi za dalje?

Definitivno turistički automobili do kraja karijere. Ne dolazi u obzir da menjam disciplinu, pogotovo ne u ovim godinama. Apropo prethodnog pitanja, želja mi je bila da se oprobam na reliju. To bi morao da bude jako ozbiljan auto, a to je neuporedivo skuplje u odnosu na touring trkanje. Imajući u vidu sadašnje uslove, mrka kapa, što bi rekli.

Dakle, sve se svodi na touring trkanje, gde je velika konkurencija, a tek će biti. Dovoljan dokaz su vozači malih formula koji su prešli na touring automobile. Pitanje je samo u kojem šampionatu ću nastupati.

Porodica ima razumevanja za to?

Ja sam se trkao i pre zasnivanja porodice. To je prikolica sa kojom sam ušao u bračne vode. (smeh) Pre korone ćerka me je pratila na svim trkama, što nije bio slučaj tokom pandemije, ali verujem da će se to uskoro promeniti. Dakle, podrške mi ne manjka.

Mada, ruku na srce, ne mora niko da vas podržava, dovoljno je da vam ne smeta. Bilo da je reč o porodici ili poslu. Najgore je kada vam neko smeta. Ako ne možete da pomognete, barem nemojte da smetate. To je moj moto.