Čumićevo sokače u centru Beograda dobro je poznato kako stanovnicima prestonice, tako i većini posetilaca. Nekada mesto na kome se mogla pazariti ekstrevagantna garderoba po poslednjoj modi, a danas, pomalo zaboravljena lokacija ime je ponela po Aćimu Čumiću, nekadašnjem profesoru Velike škole, gradonačelniku Beorgada, a kasnije ministru policije i predsedniku vlade Srbije.

Isprva veliki opozicionar i protivnik trojice namesnika koji su vladali u ime maloletnog Milana Obrenovića, Čumić će kasnije "promeniti ploču" i zaboraviti svoje političke početke.

Foto: buki81 blog - Kapetan Mišino zdanje u kome se nalazila Velika škola u kojoj je jedan od predavača bio Čumić 

Konzervativni Čumić

Aćim Čumić (1836. – 1901.) učio je pravo prvo u Hajdelbergu, a zatim u Parizu. Po povratku u Srbiju, radio je kao profesor gimnazije i u sudu, da bi 1865. godine bio postavljen za profesora kaznenog prava na Velikoj školi u Beogradu.

Paralelno sa profesurom, Čumić se bavio i politikom. Njegovo stanovište bilo je konzervativno, i temeljilo se na idejama Ilije Garašanina i Jovana Marinovića. Pružio je svoj doprinos radu ustavnog odbora iz 1868. godine kada je donet Namesnički ustav, i bio zapažen po svom predlogu da se vlada, umesto pod nadzor skupštine, stavi pod kontrolu državnog saveta.

A, onda je Aćim Čumić doneo odluku koju je prvo saopštio svojim učenicima.

Đaci pravnog odeljenja Velike škole dobro su poznavali svog profesora Čumića. Tog dana bilo im je jasno da mu je nešto teško na pameti.

Čumić je bio voljen od strane svojih đaka. Posebno što je svaku priliku koristio da ospe paljbu po namesnicima maloletnog kneza Milana Obrenovića i predsednika vlade Radivoja Milojkovića.

Beše mart 1871. kada je profesor seo za katedru, namrštenog lica i naboranog čela. Svi su ćutali, a učionicom je vladala grobna tišina.

"Vi ste, tako reći, ljudi. Već ste na četvrtoj, poslednjoj godini prava, pa želim nešto da vam saopštim. Radi se o izborima za predsednika Opštine beogradske. Odlučio sam da se kandidujem za to mesto, ali ne znam kako će namesnici to da prime, odavno sam im trn u oku. Toliko o tome, a sad da pređemo na novu lekciju", obratio se Čumić svojim đacima.

I Čumić dobi izbore protiv rivala Radivoja Milojkovića, ni ne sluteći da je zapravo upao u zamku.

Foto: Wikipeda - Radivoj Milojković, ljuti politički protivnik Aćima Ćumića

Đački protesti

Naime, pozadinski plan bio je da Čumića udalje iz Velike škole, budući da je, kao profesor, uživao poseban status i zaštitu. Pošto nije mogao da u isto vreme bude porfesor i obavlja novu dužnost gradonačelnika, Čumić je morao da podnese ostavku na mesto predavača.

Nakon kraćeg vremena, Čumiću je napravljena zvrčka, te je Čumić morao da kaže zbogom poziciji upravitelja grada.

Bez mogućnosti da se vrati u Veliku školu, profesore je postavljala vlada tako da je mogao da zaboravi opciju vraćanja na staro, Čumić je završio na ulici.

Ipak, Aćim Čumić bio je rešen da uzvrati.  U pomoć su mu priskočile bivše kolege, profesori Đoka Pavlović, Joško Bošković i Milan Kujundžić ohrabrujući đake pravnog odeljenja na pobunu. I tada poče drama.

Đaci su prvo izviždali novog profesora, Milojkovićevog izabranika koji je postavljen umesto Čumića, a onda odbili da ga puste u učionicu.

Glas o ovoj nečuvenosti eksplodirao je čaršijom. Milojković je bio van sebe od besa. Na brzinu donosi odluku da se zatvori pravno odeljenje Velike škole. Čim je osvanuo dan, ministar prosvete je objavio naredbu da đaci koji žele da nastave školovanje moraju ponovo da se upišu i to u roku od tri dana: "Ko to ne učini, smatraće se da je napustio školu..."

Naredba je imala efekat suprotan od željenog. Umesto da uplaši, još više je pojačala otpor đaka. Niko se nije upisao, mada su mnogi bili deca iz sirotinjskih porodica koje su od usta odvajale kako bi se školovali.

Vlada produžava ultimatum za još tri dana nadajući se da će se da će ipak biti onih koji će se upisati. Tada bi mogli da objave kako ne štrajkuju "svi", već samo šačica "drznika". Ali, sabotera nigde.

Milojković se setio dvojice učenika pobunjeničkog odeljenja - Laze Lazarevića i Svetozara Anastasijevića, koji su dobili državne stipendije za studiranje medicine u inostranstvu.

Odmah ih je pozvao, nakon što su stigli reče Lazraviću: "Zar i ti Lazo? Zato li vam dadosmo stipendije, da bunu dižete. E, pa, onda slušajte. Ako se do isteka novog roka ne upišete u Školu, od para i studiranja nema ništa, toliko da znate. A, sad hajde, neću da vas čujem."

Laza Lazarević ostao je uporan do kraja izgubivši stipendiju. Samo se upisao Svetozar Anastasijević, jer su mu svi drugovi rekli da tako učini jer je bio puki siromah.

Ultimatum je isticao i vlada je morala da nađe rešenje.

Regrutacija za sve pobunjene đake.

Učenici su se pred vojnom komisijom pozivali na zakon da su oslobođeni služenja vojske kao studenti, ali ih izvexni major Ilić trijumfalno dočeka rečima: "Ako je tako, onda mi donesite uverenje Rektorata da ste đaci."

Pobunjenici su se našli u zamci. Priterani uza zid, priklonili su se školi. To je bio kraj pobune.

Profesori Pavlović, Bošković i Kujundžić su otpušteni, ali su odmah našli drugu službu. Dok se Čumić u potpunosti posvetio advokaturi i na suđenjima širom zemlje sticao pristalice i popularnost. Iz tog vremena ostalo je zabeleženo da "U buntovnoj Šumadiji njegova popularnost je tolika da seljak kad psuje vola, psuje ga Čumićem."

Ovaj uspeh Aćim je stavio u službu svoje političke karijere okrenuvši novi list.

 

U nastavku u četvrtak, pročitajte o obrtu koji je nastao u političkom životu čoveka čije ime nosi Čumićevo sokače.