Gazela, Mostarska petlja, Terazijski tunel – samo su neki od mnogih čuvenih simbola Beograda, ali da li znamo kada su oni nastali? Malo kome je poznato da je to bilo u vreme legendarnog gradonačelnika Branka Pešića. To vreme se smatra „zlatnim dobom“ prestonice i periodom kada je Beograd postao metropola u pravom smislu reči. Nijedan gradonačelnik posle njega nije bio toliko voljen, niti je ostavio tako dubok trag.

Branko Pešić rođen je 1. oktobra 1922. godine. Nakon završetka osnovne škole i gimnazije u Zemunu, studirao je pravo na Beogradskom univerzitetu. Međutim, posle Aprilskog rata i okupacije tadašnje Kraljevine Jugoslavije, napustio je studije da bi učestvovao u narodnooslobodilačkom ratu. U početku je učestvovao u organizaciji sabotaža i diverzija u rodnom Zemunu, a potom pristupio partizanima i borio se na frontu u Bosni kao politički komesar bataljona, komande mesta i komande vojnog područja. U sastavu 12. vojvođanskog korpusa učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda i Zemuna, oktobra 1944. godine. Posle rata, Branko završava Višu političku školu i obavlja razne državno-političke dužnosti. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima je Orden junaka socijalističkog rada. Od 1964 do 1974. obavlja funkciju predsednika Skupštine grada Beograda.

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević)

Vizionar sa obe noge čvrsto na zemlji

Čini se da je ovaj veliki čovek imao viziju Beograda u budućnosti i da se nije obazirao na prepreke i negodovanje pojedinih građana. Tada je bilo onih koji su smatrali da je most sa šest traka u oba smera, koji je danas, možemo reći,  „mali", tada za mnoge bila nepotrebna i nepromišljena investicija koju finansiraju građani, uz argument da Beograd nema toliko automobila. Odlučnost da napravi most i protiv glasnog otpora građana dovelo je do toga da je na predlog Branka Pešića donet leks specijalis, koji je omogućio korišćenje ondašnjih „sredstava Federacije" za finansiranje radova. Nije se obazirao na nedobronamerne jezike znajući da, prema rečima Ive Andrića, „Mostovi nisu samo obične građevine od kamena, betona ili željeza kojim se premošćuje neka reka… Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo".

Foto: Wikipedia / Zaostavština Branka Pešića / Adligat

Osim izgradnje mosta, Branko Pešić važi za gradonačelnika koji je uveo red u grad. Upravo on je zaslužan za izgradnju mnogih objekata kao što su Mostarska petlja, Terazijski tunel i drugi objekti.  Ada Ciganlija je postala uređeno kupalište, a podignuti su Hala „Pionir“, SRC „25. maj“, „Pinki", „Olimp“, Muzej savremene umetnosti. Na kraju njegovog drugog mandata završena je izgradnja Palate „Beograđanka“, a započeta je izgradnja zapadne i istočne kapije Beograda. Za vreme njegovog mandata rodile su se ideje o kojima se i danas mnogo govori – plan spuštanja grada na reke ili Beograd na Savi, plan izgradnje železničkog čvora i plan Beogradskog metroa.

Ipak, možda još i više od činjenice da je bio čovek koji je u vreme socijalizma bio najduže na funkciji prvog čoveka Beograda, značajno je to što je Branko Pešić uživao poštovanje i poverenje Beograđana. On je iskreno verovao u komunizam i nikada nije dozvolio da ga vlast promeni. Njegovi savremenici kažu da je radio danonoćno, i da je znao u sred noći da pozove telefonom direktore ili zaposlene  ako bi se desilo da nestane struje ili ako ne rade ulične sijalice tamo kuda je prošao.

Foto: Wikipedia /  Wizardist

Gradonačelnik koji pamti imena svojih građana?

Pešić se ponašao kao ostali funkcioneri na položajima. Živeo je skromno, u nasleđenoj prizemnoj kući i bio cenjen u javnosti zbog toga što je stalno želeo da pomaže građanima. Iza njega ostao je veliki broj anegdota koje se i danas prepričavaju po beogradskoj čaršiji. Iako nije pio, bio je čest gost kafana. Voleo je muziku i tamburaše, bilijar, raub i preferans. Odlazio je kako u elitne restorane, tako i u najobičnije kafane i birtije. Poznato je da je posle prve vesti o eksploziji u bioskopu „20. oktobar“ napustio svečani prijem i trkom, dojurio do Balkanske ulice i pomagao ranjenima. Takođe se priča da je među prvima priskočio u pomoć vatrogascima u borbi protiv požara u zgradi „Politike“. Njegove sugrađane je fasciniralo i to što je pamtio svačije ime. Nikada nije obećavao ono što nije mogao da ispuni, a kome je šta obećao, to je i ispunio. Nije imao službeni automobil ni šofera. Svako jutro je išao na posao svojim automobilom i često je znao da usput vozi svoje sugrađane. Beograđani su bili toliko slobodni da su ga zvali na kućni telefon, a nisu se ustezali ni da mu zakucaju na vrata.

Upravo ta činjenica da je Branko Pešić bio čovek iz naroda, srdačan sa svima i uvek spreman da pomogne, učinila ga je najomiljenijim i najvoljenijim gradonačelnikom Beograda svih vremena. Stariji Beograđani će vam i danas reći da je Branko Pešić u prestonici bio popularan koliko i Tito. Umro je u rodnom Zemunu, 4. februara 1986, a sve ono što je učinio za Beograd ponosno živi i danas.