Princ Đorđe Karađorđević u istoriji će ostati upamćen kao prestolonaslednik koji se odrekao trona, prinudni psihijatrijski pacijent, ljubimac naroda koji nije bežao pred okupacijom i čovek koji je i Hitleru i Titu rekao veliko "NE".

Đorđe beše čovek pomalo preke naravi. Tokom školovanja naviknut na vojnu disciplinu, bio je sklon agresivnim reakcijama, a u svom ponašanju, narodski rečeno, bio je zadrt. I za to je platio ceh stalno se boreći sam protiv svih.

Foto: "Istina o mom životu", Đorđe Karađorđević/Screenshot - Aleksandar, Jelena, Pavle i Đorđe u Ženevi

Dete iz mještovitog braka

Đorđe Karađorđević ime je dobio po pradedi Karađorđu Petroviću. Rođen je 1887. godine na Cetinju kao prvi sin kralja Petra I i knjeginje Zorke, ćerke crnogorskog kralja Nikole I. U to vreme presto Kraljevine Srbije bio je u rukama Obrenovića, a Karađorđevići su, praktično, bili u izbeglištvu pa su tu rođena i sva ostala deca ovog kraljevskog para. Porodica je na Cetinju živela sve do 1894. kada Zorka umire, a kralj Petar I i deca odlaze u Ženevu.

Još od detinjstva Đorđe Karađorđević bio je nemirnog duha i čvrsto se držao svojih odluka, sasvim suprotno svom bratu Aleksandru koga je krasio diplomatski karakter.

Prema tradiciji Karađorđevića, nakon školovanja u Parizu, u Rusiji upisuje vojnu školu u Kadetskom korpusu cara Aleksandra II. U želji da se sopstvenim snagama probija kroz život, nikome od svojih kolega iz klase nije rekao ni reči o "plavoj krvi" koju je imao, krijući i samu činjenicu da su mu tetke udate za pripadnike ruske carske porodice.

Vojnička rutina mladog Đorđa bila je prekinuta Majskim prevratom 1903. godine kada su u Srbiji ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga Mašin.

Naime, zaverenici sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na čelu, odlučuju da na presto vrate Karađorđeviće, pa Đorđe, sa svojih 16 godina, postaje prestolonaslednik kao sin prvenac. 

Foto: "Istina o mom životu", Đorđe Karađorđević/Screenshot - Đorđe i Mika Alas u ribolovu na Dunavu

Nepodobni princ

I otac ga je spremao za ulogu budućeg kralja. Zapravo, kralj Petar I je imao želju da Đorđe što pre sedne na presto, a da se sam skloni od svih političkih igara koje su kolale uzavrelom Srbijom. Kako bi dovršio svoje obrazovanje Đorđe dobija tutora – čuvenog matematičara Mihajla Petrovića Alasa, čoveka koga je pored velike pameti, krasila i ljubav prema ribolovu i uživanju u životu.

Prema svemu sudeći, Mika Alas i prestolonaslednik Đorđe brzo su postali veliki prijatelji, a matematičar je imao velikog uticaja na svog mladog štićenika. A Đorđe je bio čudan za tadašnji Beograd. Bio je vlasnik jedinog automobila u gradu kojim je stalno brodio po gradu. Noću je često znao da izjaše na konju "u vreme kada pošten svet spava", a jutrom bi ga viđali kako, zavrnutih nogavica i bosonog čavrlja sa alasima, svojim dobrim prijateljima.

Ovakvo "ne kraljevsko držanje" Đorđa Karađorđevića narodu možda i nije smetalo, ali je predstavljalo trn u oku onima koji su bili na položaju. Smatrali su da je Đorđe nepredvidiv, težak za kontrolu, a samim tim i nepodoban da dođe na vlast. Tako su počeli da se kuju planovi kako skloniti Đorđa.

Velimir Vemić, oficir zaverenik u svom dnevniku navodi da 5. jula 1907. sa Apisom, Vladimirom Tocovićem, Antonijem Antićem, Stojanom Popovićem i Milićem Simeunovićem, razgovaraju o mogućnosti da prestolonaslednik Đorđe bude otrovan. Nikakvi dalji koraci nisu bili preduzeti, sve do 1909. kada se u zaveru uključuje dvorski lekar, Petar Živković, predsednik vlade i sam Aleksandar Karađorđević, Đorđev mlađi brat.

Kako bi se dodatno osigurali, konspiratori odlučuju da pribave dokaz o tome da je Aleksandar, budući kralj uključen u čitav plan. Ovaj zadatak biva poveren Živkoviću.

U svojoj knjizi po nazivu "Crna ruka", istoričar Vasa Kazimirović piše:

"Živkoviću je uspelo da dobije to pismo. Pokazao ga je zaverenicima i predložio Apisu da ga on zadrži kod sebe. Ovaj je to odbio, ali se brzo predomislio i zatražio od Živkovića da mu ga ipak da. Ali Živković se sad izgovorio da je pismo uništio..." Zapravo, to pismo Živković će koristiti za ucenu kralja sve do smrti.

Ali, ni Đorđe Karađorđević nije bio naivan. U svojim memoarima "Istina o mom životu", on piše kako je dobro znao šta se dešava:

"Otac je ovih dana dobio dostavu da je nekolicina mlađih oficira, zajedno s Apisom, na nekom tajnom skupu govorila da, ugodnom prilikom, izvrše atentat i reše pitanje u korist Aleksandra."

Međutim, trovanje nije bilo krajnji izbor zaverenika. Posegnuli su za bombom. Početkom 1909. odjeknula je snažna eksplozija u kući Đorđa Karađorđevića u Krunskoj ulici. Detonacija je bila toliko jaka da se čula u čitavom ondašnjem Beogradu. Đorđe je imao sreće. U trenutku kada je bomba aktivirana, nalazio se u drugom delu objekta i ostao nepovređen. Ipak, ovaj događaj nikada nije dobio zvanični epilog.

Konspiratori nisu odustajali. Tražila se nova prilika.

Aneksiona kriza, smrt i odricanje od prestola

Austrija 1878. okupira Bosnu i Hercegovinu. U nameri da, preko Raške i Makedonije izađe na toplo Egejsko more pokreće Aneksionu krizu i pokušava da sebi prisjedini BiH.

Ovo je, naravno, naišlo na oštro protivljenje Srba. Prvo BiH je po narodnosti posmatrana kao srpska država, a drugo, ovakvo nadiranje Austrije bi srpsku državu ostavilo izolovanom i potpuno zavisnom od dobre volje Austrije, u ekonomskom smislu.

Princ Đorđe oktobra 1908. u Beogradu drži govor pred 20.000 ljudi. Petina stanovnika Beograda pretvorila se u uho, upijajući Đorđeve reči, a kulminacija je nastala kada je prestolonaslednik zapalio zastavu Austrije. To je učinio iako su ga svi odgovarali, a iz Rusije stigao aber da oni nisu u mogućnosti da ratuju i da se Srbima valja utišati.

Logično je za pretpostaviti da je Austrija blagonaklono gledala na ideju o sklanjanju Đorđa sa scene, a možda čak i napravila određene dogovore iza kulisa.

Kako bilo, u to se dogodio incident sa smrtnim ishodom. Naime, Stevan Kolaković, poslužitelj princa Đorđa nešto nije uradio po volji svoga gospodara. U besu, Đorđe ga je, navodno, udario nogom u grudi, a nesrećni Stevan pade niz stepenice i preminu.

Sve ovo rezultovalo je time da Đorđe ponudi abdikaciju 27. marta 1909. godine, a Petar I izda proklamaciju u kojoj navodi kako se "Dosadašnji prestolonaslednik, našao pobuđen da na prava i prerogative prestolonaslednika podnese abdikaciju."

Proklamaciju je potpisala cela vlada na čelu s predsednikom Stojanom Novakovićem.

Novi prestolonaslednik postao je Aleksandar Karađorđević, koji iz Sankt Peterburga kreće put Srbije.

Zanimljivo je da list "Politika" u komentaru vesti o abdikaciji navodi:

"Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji."

 

Nastavak priče o uzbudljivom i nesrećnom životu princa Đorđa pročitajte u četvrtak u našem Magazinu.