Bio je jedan od trojice rodonačelnika pozorišta u Beogradu i Srbiji. Njegovo mišljenje i stvaralaštvo oblikovali su estetiku mlade Kneževine Srbije. Od pera njegove književne kritike zazirali su najtalentovaniji stvaraoci tog doba, a Đuru Jakšića doveo je do ruba očaja. Da nije bilo njega, danas ne bismo imali Narodno pozorište - ni kao zgradu ni kao instituciju.

A, ipak, danas je van uskog kruga ljubitelja pozorišta gotovo potpuno zaboravljen.

Predvodnik kulturnog preporoda

Georgije Đorđe Maletić rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve 1816. godine. Kao i mnogi za nauku talentovani mladići, školuje se u čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji, a potom odlazi u Segendin na studije filozofije. Kao tek svršeni student, prelazi u Srbiju odlučujuće 1838. godine. Učen, evropskih manira, snalažljiv lako nalazi nameštenje u knjaževom okruženju.

Mada je još kao gimnazijalac objavljivao pesme u "Letopisu Matice srpske", karijera ga je vodila daleko od umetnosti. Postaje prvo pomoćnik sekretara u Okružnog kragujevačkog suda, zatim sekretar Uprave varoši Beogradske, a potom i sekretar Knjažesko Srbske agencije u knjažestvima Valahija i Moldova u Bukureštu. Ovde ga zatiče i smena dinastija. Kao osoba bliska Obrenovićima, nastanjuje se u Zemunu.

Vreme nemilosti potrajaće kratko. U Beograd se vraća 1847. godine i velikim koracima stupa na pozorišnu scenu. Bio je, naime, jedan od prvaka beogradske kulturne zajednice koji je pružio podršku trupi Nikole Đurkovića, koja je iz Pančeva prešla u Beograd kako bi učestvovala u osnivanju drugog stalnog pozorišta u Beogradu, znanog pod imenom „Teatar kod Jelena“. O njegovom značaju govori i činjenica da je iste godine izabran za prvog dopisnog člana „Društva srpske slovesnosti“, preteče današnje Srpske akademije nauke i umetnosti.

Iz zapisa savremenika, može se videti da je ondašnja kulturna zajednica bila izuzetno živa. Rasprava o karakteru Stefana Dečanskog, kako u istorijskom, tako i u umetničkom svetlu, koja je vođena između Maletića i Jovana Subotića, potrajala je nekoliko godina. Bila su to vremena u kojima su se mešale nacionalne ideje i evropski (kulturni i svaki drugi) uticaji. Sam Maletić, bio je fasciniran nemačkom umetnošću. Za potrebe teatra prevodi Šilerovu dramu „Parazit“, a na repertoaru lokalnih scena (bilo ih je više, uglavnom po salama hotela i pivara) izvode se njegova originalna dela „Spomenik Lukijanu Mušickom“ i „Apoteoza Velikom Karađorđu“. Piše i ep "Tri pobratima".

Prve pozorišne kritike i izveštaje objavljuje anonimno 1848. godine u „Srbskim Novinama“, potpisujući se samo kao „jedan rodoljubivi Srbin“. Profesionalno radi kao profesor na katedri za nemački jezik, da bi u narednim decenijama stigao do mesta direktora, sada već, Liceja.

Zakulisane radnje

Može se reći da je Maletić potpuno bio posvećen pozorište. Kao član beogradskog Čitališta, osniva Pozorišni odbor, čiji je cilj bio izgradnja zgrade Narodnog pozorišta. Na donatorskom balu koji je održan tom prigodom drži vatreni govor koji je pomogao da budu skupljena su sredstva za početak izgradnje zdanja. Za mesto je odabran današnji Zeleni venac, baš na prostoru pijace. Angažovan je neimar, udareni su temelji, ali… zbog loše procene, brzo su potonuli u podzemnim vodama, a sam san o pozorištu potopljen je na dobre dve decenije.

U deceniji povratka Obrenovića u Srbiju, Maletić se uzdiže na pijedestal nedodirljivih. I sam pesnik, dramaturg i estetičar manje ili više uspešnim zahvatima kroji sliku kulturne scene Beograda. Ovo je iziskivalo i određene stilističke okršaje, a najpoznatiji je sigurno bio onaj sa ocem srpskog teatra Jovanom Sterijom Popovićem. Oštrom i neodmerenom kritikom, Miletić  podržan od strane Jovana Subotića, Jovana Boškovića i Matije Bana, pokušava da izgura Sterijina dela sa repertoara kako bi napravio mesta za drame sa jakom nacionalnom porukom.

Ulazi u sukob i sa mladim Đurom Jakšićem, čiju dramu „Seoba Srbalja“, postavlja na scenu beogradskog pozorišta. Prema oceni kasnijih kritičara, ova adaptacija bila je ispunjena sitničavim i neveštim ispravkama kojima je Maletić gotovo uništio Jakšićevo delo. Delovi su izbačeni, tekst drastično izmenjen, a umesto Đurinih stihova Maletić dopisuje svoje koji su bili manje umetničke vrednosti. Ide čak i dalje da ovo „ulepšano“ delo žestoko kritikuje u časopisu „Vidovdan“. Duboko potresen i razočaran Jakšić u jednom pismu koje piše izvesnom dr Andrejeviću, upoređuje Maletića sa „Judama koje razapinju Hrista“.

Pozne godine

U svom kulturnom arsenalu, Maletić je imao i dva jaka oružja, časopise „Podunavka“ i „Rodoljubac“. Prvi, „Podunavka“ štampan je i izlazio u Zemunu 1856-1858. u izdanju štampara Karla Soprona. Bio je kulturno-poučne tematike, a pored samog Maletića, stupce su punili Ljuba Nenadović i Milan Đ. Milićević. Drugo izdanje, „Rodoljubac“, izlazilo je u Beogradu tokom kratkog perioda 1858. godine i nije imalo nimalo umetnički duh. Orijentisan ka „poleznim znanjima“, ovaj časopis bavio se popularizacijom nauke i promocijom higijenskih navika.

Ono po čemu je, pak, Maletić zapamćen je delo „Posmrtna slava kneza Mihaila", kojim je otvorena nova zgrada Narodnog pozorišta. Otvaranje ovog zdanja koje je finansirao, knez nije dočekao, ali Maletić,koji ga je inicirao gotovo dve decenije ranije jeste. Šta više, dve godine kasnije, 1871. zauzeće poziciju drugog direktora ove ustanove.

U poznijim godinama posvećuje se i politici kao član Naprednjačke stranke, koju zastupa u Narodnoj skupštini. Piše i svoja teorijska dela „Retorika“, „Teorija poezije“ i možda najbolji uvid u razboj kulture u Beogradu „Građu za istoriju srpskog narodnog pozorišta u Beogradu“. Za svoj doprinos kulturi, 1878. godine dobija i Takovski krst trećeg stepena.

Umro je početkom januara 1888. godine u Beogradu. Iako nekada jedna od najuticajnijih ličnosti Beograda u onim godinama kada je od varošice postajao grad, danas je gotovo potpuno zaboravljen. Uspomenu na njega čuva ulica i osnovna škola sa njegovim imenom u rodnom Jasenovu. U Beogradu čak ni to nema.