U blizini Kliničkog centra počinje jedna, samo par stotina metara dugačka ulica koja se završava pogledom na Hram Svetog Save. U njoj se nalazi tek nekoliko nezanimljivih instituta, klinika, kao i Medicinski fakultet. Međutim, ova ulica krije priču o ocu praktične hirurgije u Srbiji, prijatelju Nikole Tesle, učesniku pet ratova i trećem osnivačkom kamenu temeljcu Medicinskog fakulteta u Beogradu - doktoru Vojislavu Subotiću, po kome je i dobila ime. 

Ljubav ka učenju i ambicioznost kreću iz porodice

Doktor Vojislav Subotić rodio se u Novom Sadu 1859. godine. Njegov otac Jovan Subotić bio je čuveni srpski političar i pesnik, a majka, Savka (rođena Polit-Desančić), prva predsednica Srpskog ženskog saveza. Roditelji su mu bili izrazito uspešni i uticajni, tako da su Vojislav i njegova braća i sestrerasli u okruženju u kojem je bilo normalno učiti, školovati se i ulagati u znanje.

Osnovnu školu završio je u Zagrebu. Gimnaziju je započeo u Karlovcima, ali je maturirao u Novom Sadu. Želja da pomaže drugima u nevolji uticala je na odluku o životnom pozivu, te tako Vojislav Subotić upisuje medicinu u Beču.

Kao veliki patriota, sa 17 godina napušta studije da bi, kao dobrovoljac, učestvovao u Srpsko-turskom ratu. Po povratku iz boja, studije nastavlja u Parizu i već u 22. godini dobija zvanje doktora medicine.

Želja za učenjem i daljim usavršavanjem odvela ga je na hiruršku kliniku kod čuvenog češkog hirurga i profesora dr E. Alberta gde je neko vreme radio kao aspirant. 

Povratak u Srbiju

Po završetku studija medicine u Parizu, mladi doktor Subotić odlučuje da se vrati u Srbiju koju je toliko voleo.

Godine 1884. počinje da radi u Zemunskoj bolnici kao gradski fizikus i primarni lekar. Vredan i ambiciozan, brzo napreduje do položaja upravnika. Odatle prelazi da radi u Palilulskoj bolnicu u kojoj otvara prvo hirurško odeljenje u Beogradu i tako postavlja temelje hirurgije u Srbiji.

Kao izrazito vrednog, nadarenog, upornog i veštog hirurga i organizacionih sposobnosti, 1907. godine biva postavljen na mesto šefa Opšte državne bolnice na Vračaru. Doktor Subotić iz pepela podiže ovu ustanovu koja od izrazite zapuštenosti postaje jedna od najboljih bolnica tog vremena.

Doktor Vojislav Subotić bio je veoma obrazovan, inovativan i nije se plašio promena. Brzo je uvideo važnost koncepta asepse i antisepse (delimično, odnosno potpuno uništavanja mikroorganizama sa površine kože, odnosno tkiva), koji su mnogi veliki medicinski srtučnjaci tog vremena osporavali. Dr Subotić je ostao nepokolebljiv tako da ove principe uvodi u svakodnevnu bolničku praksu, a naročito u hirurškim salama zbog čega drastično opada broj infekcija nakon operacija i povećava se broj preživelih.

Kako ove metode zahtevaju aparate za sterilizaciju, naš veliki lekar uspeva da nabavi autoklav koji postaje smrtni neprijatelj za bakterije Subotićeve bolnice i hirurške sale.

Među prvima je nabavio i rentgen aparat i to već 1901. godine.

U svom radu počeo je da primenjuje opštu anesteziju koja je iz korena promenila koncept hirurških zahvata i otvorila put mnogo kompleksnijim operacijama. Hirurgija u Srbiji je na ovaj način postala lakša (i za operatora i za pacijenta), uspešnija i omogućila doktoru Subotiću da među prvima u svetu izvrši operaciju na pankreasu. 

Foto: Wikipedia / Muzej nauke i tehnike u Beogradu 

Hirurg u vihorima ratova

U sukobima koji su goreli na Balkanu doktor Subotić je imao veliku ulogu. U ratu sa Bugarima, kao i u Balkanskom ratu, u svoju operacionu salu u Beogradu primao je ranjenike koje su dovodili sa fronta. Čuveni hirurg je tada stekao veliko iskustvo u operativnom lečenju i saniranju povreda nastalih od malokalibarskog oružja koja prouzrokuju izuzetno teške rane.

A onda je na vrata zakucao Prvi svetski rat.

Na početku Velikog rata, doktor Subotić je bio upravnik Vojne bolnice u Nišu. Želeći da se približi frontu kako bi mogao što više da pomogne ranjenicima, dr Vojislav Subotić se priključuje ratnicima. Sa vojskom je prešao i Solunski front. Rame uz rame sa srpskim vojnicima, hrabri doktor je preživeo i Albansku golgotu da bi se u Srbiju vratio slab, namučen i narušenog zdravlja. Tokom ovog izrazito teškog puta od grčke do Srbije javili su mu se sternokardični napadi, čiji simptomi odgovaraju onima koji prate oboljenje danas poznato kao angina pektoris. Ova bolest pratiće ga do kraja života.

Slab, narušenog zdravlja i bez svog hirurškog odeljenja, doktor Subotić odlazi u inostranstvo gde radi kao srpski delegat u interalijalnog komisiji u Parizu i Londonu.

Donekle oporavljen, početkom 1918. odlazi na Krf, a odatle u Solun. Ponudu da bezbedno operiše u pozadini Solunskog fronta odbija. Insistira da bude na frontu i to u Drugoj armiji, pod komandom čuvenog vojskovođe Stepe Stepanovića.

Po pristizanju na front, doktor Subotić je zahtevao da obiđe rovove u kojima su srpski vojnici, bez odmora i zamene, boravili od 1916. pa sve do proboja Solunskog fronta.

Zadivljen hrabrošću i izdržljivošću ratnika rekao je: “Naši ljudi su tako skromni u svom herojstvu da nemamo ni dovoljno načina, ni dovoljno moći da im učinimo što više usluga.”

Sa svojim učenicima, kolegama, sestrama i drugom medicinskom osoblju doktor Vojislav Subotić spasio je mnoge živote. Bio je jedan od prvih hirurga na svetu koji je vršio reparaciju (popravljanje) oštećenih krvnih sudova umesto da ih samo podveže. Ovaj zahvat je predstavljao veliki uspeh svetske medicine, na čemu mu je odao priznanje i najveći vaskularni hirurg tog doba – doktor Rudolf Matanas.

Zahvaljujući veštini i znanju doktora Subotića, mnogi ranjenici ne samo da su preživeli teške rane već su se kući vraćali na nogama što je dotad bila retkost ukoliko bi neko zadobio kuršum u nogu. Spašavali su živote, ali i ruke, noge, pa čak i vid jer su mnogi oboleli od kokošijeg slepila usled nedostatka vitamina tokom višegodišnjeg boravka u rovu. 

Poljska hirurška bolnica u Dragomancima

Pošto je, ruku pod ruku, sa svojim učenicima, kolegama i drugim vojnicima, prešao Solunski front, doktor Subotić je u Dragomancima (kod Bitolja) oformio čuvenu Prvu hiruršku poljsku bolnicu Vrhovne komande. Ova izuzetno dobro izgrađena i organizovana bolnica počela je sa radom 22. septembra 1916. godine. Imala je nekoliko operacionih sala, previjališta, rentgen (koji je neprekidno radio dve godine), apoteku, laboratoriju, pa čak i očno odljenje.

Doktor Vojislav Subotić i njegove malobrojne kolege, u ovoj poljskoj bolnici su se vrlo uspešno borili protiv raznih infekcija i zaraza koje su bile sastavni deo života na frontu, često se dovijajući se putem “štapa i kanapa”,.

Dr Mihailo Petrović, takođe vrstan hirurg, koji je rame uz rame sa dr Subotićem spašavao živote u ovoj bolnici, u svom dnevniku je zapisao: “Tako smo improvizovali udlage, sterilizatore i aparate za destilaciju vode. Gradili smo kuće, operacione sale, ortopedske aparate, da su, naročito Englezi, a docnije i Amerikanci, dolazili da kod nas uzimaju mustru za te poslove”.

Usled velikih uspeha na polju ratne, ali i civilne hirurgije dr Subotić bio je izabran za člana Društva ratnih hirurga SAD i Engleske.

 

U drugom delu priče o dr Vojislavu Subotiću, pročitajte kako je tekao nastavak karijere ovog značajnog lekara i naučnika.