Možda zvuči neobično, ali Srbija je prvu topolivnicu napravila 1807. godine, a prvog zvaničnog tobdžiju dobila tek četvrt veka kasnije. Njegovo ime bilo je Janaćko Nikolić, a uprkos činjenici da je poneo titulu prvog tobdžije, njegov život bio je daleko od bilo kakvog glamura i na ivici egzistencije.

Nagrada za ustanika

Janaćko Nikolić, rodom je bio iz Stare Srbije i učestvovao je u Drugom srpskom ustanku kao hrabri dobošar. Međutim, nakon što je Beograd vraćen u srpske ruke, a Osmanlije se povule, pojavila se potreba za ljudima koji su vični rukovanju topovima. Kako stručnih artiljeraca nije baš bilo u buljucima, pojavilo se mesto za Janaćka koji je kod Turaka naučio da rukuje topovima. Zahvaljujući znanju koje je imao, dopao je u milost kneza Miloša, a ovaj ga je postavio 1832. godine za tobdžiju u Beogradu i rukovaoca dva najveća srpska topa.

Janaćkova je dužnost bila da iz tih topova puca prilikom svih većih praznika i svečanosti i tako uveća događaje.

Za ovu dužnost određena mu je plata od 240 groša čaršijskih godišnje, to jest 20 groša mesečno. Inače jedan čaršijski groš vredeo je 20 para, dok je postojao i poreski groš čija je vrednost bila duplo veća. Ova podela bila je mera kojom je knez Miloš isterivao turski novac iz Srbije.

Ovakva plata bila je zaista jadna i od nje ni sam Janaćko nije mogao da sastavi kraj s krajem, a kamo li da izdržava ženu i decu, naročito ne u vreme velike skupoće koja je stupila na scenu te 1832. godine.

Kad tobdžija prosi

Dovijao se Janaćko kako je znao i umeo. Zaduživao se i svašta pokušavo, ali uzalud. Nemaština ga je priterala uza zid i morao je da proguta svoj junački ponos. Uzeo je artiju i olovku i knezu Milošu uputio sledeće pismo:

"Vaša Svetlosti, svemilostivi Gospodaru!

Ja dolepotpisani usuđujem se Vašoj Svetlosti pristupiti, nuždu moju pokazati i za milost prositi. Pošto sam ja već godinu dana u službi Vaše Svetlosti stupio i nikakve pomoći ni od kud osim jednog talira plate imam, od čega moram kiriju, brašno i drvo kupovati, a pošto su sad godine skupe nastale, to se usuđujem Vašu Svetlost pokorno moliti, da bi se Vaša Svetlost na mene pokornog roba vašeg smilovala, da mi platu malo povisite, s kojom bih mogao sirotinjski živeti. U kući u kojoj sam do sada se deo ne mogu više sedeti jer gazda od kuće traži više kirije, a ja više plaćati ne mogu, a nemam kud da idem od vas. Kako Vaša Svetlost izvidi, onako neka bude".

I osmehnula se sreća Janaćku Nikoliću. Njegovo pismo naišlo je na dobar odziv i razumevanje kod vladara. Bez mnogo premišljanja knez Miloš mu je povećao platu dva puta i uz to mu poklonio u Beogradu kućicu sa baštom, kako bi i sam mogao da uzgaja hranu.

Tako je prvi zvanični srpski tobdžija konačno mogao da nađe svoj mir.