Koliko ste puta zapevali: "Bakićeva ulica, već je zaspala…" iz pesme "Rusija" VIS Idlola?

Da li znate gde je ova ulica? Ili ko je taj Bakić? 

Bakićeva ulica zaista postoji i nalazi se na Voždovcu. A, iako možda maštate da je u pitanju bio neki pesnik razbarušene kose, istina je daleko od toga.  U pitanju je Vojislav Bakić, začetnik pedagoške nauke u Srbiji i jedan od profesora Velike škole koji su stali na crtu samom Nikoli Pašiću u vreme njegove najveće vlasti. 

Učeni sin Korduna

Vojislav Bakić rođen je u godini Vukove pobede 1847. godine, u mestu Perna, na obroncima slavne Petrove gore na Kordunu. U rodnom mestu završava osnovnu školu, gde još kao dečarac radi kao pomoćnik učitelja. Upravo će Bakićeva izražena bistrina i želja za znanjem i prenošenjem znanja biti glavna vodilja i u ostatku života.

Zahvaljujući proti Nikoli Begoviću iz Karlovca dobija stipendiju crkvene opštine, te u gradu na pet reka zaršava gimnaziju. Put ga vodi dalje u Sombor, gde u Učiteljskoj školi sa samo dvadeset godina, završavajući dve školoske godine odjednom, dobija zvanje učitelja. 

Paralelno sa školovanjem piše prvi srpski stenografski udžbenik, na osnovu stenografskog znanja koje je stekao još za vreme gimnazijskih dana. Postaje stenograf na sve učestalijim skupovima srpske dijaspore u Austrougarskom carstvu, gde sreće Svetozara Miletića, koji će ostaviti veliki uticaj na njegovo duhovno formiranje i do kraja Bakićevog života biti jedan od najvećih uzora. 

Ova pomalo neobična uloga stenografa bila je ulaznica za krug najučenijih i najistaknutijih  Srba tog vremena, koji videvši da pred sobom imaju mladića izuzetnog talenta odlučuju da ga finansijski potpomognu u daljem školovanju. Tako 1870. godine o trošku Srpskog narodnog sabora odlazi na pedagoške studije u Lajpcig, s obavezom da šest godina posle svršetka studija radi na poziciji koju mu Sabor odredi. U Nemačkoj se prvo školuje na univerzitetu u Lajpcigu kod profesora Cilera. Kada je uvideo da mu je ovaj pristup pedagogiji previše krut i svakako neprilagodljiv srpskom školstvu i kulturi, odlučuje se da studije nastavi u Hajdelbergu kod profesora Karla Folkmara Stoja. Konačno, još jednom se 1874. godine vraća u Lajpcig gde brani doktorsku disertaciju o pedagoškim idejama francuskog filozofa Žana Žaka Rusoa, rad za koji prima velike pohvale od strane svojih nemačkih profesora. 

Foto: N. Radovanović - Bakićeva ulica na Voždovcu

Porodično vaspitanje kao osnova dečije sreće

Još za vreme studija, Vojislav Bakić piše stručne radove o uređenju osnovnih škola, pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika, a poseban akcenat još tada stavlja na neophodnost obrazovanja ženske dece. Naime, Bakić je smatrao da su glavni vaspitači upravo roditelji i da osnova svakog školskog, moralnog i društvenog razvoja i obrazovanja počiva u porodici. Smatrao je da se ovo početno, najvažnije vaspitanje postiže kroz ljubav, najjača osećanja i bliske porodične odnose i da predstavlja osnovu dečije životne sreće. 

Na ovim temeljima nastaje najpoznatije Bakićevo delo "O vaspitanju dece u roditeljskoj kući", u kome ističe značaj žene i majke kao najznačajnijeg vaspitača u ovoj fazi formiranja deteta koja kroz ljubav i lični primer vaspita decu, dok je otac tu kao simbol autoriteta i dosledosti. Ipak, isticao je da sama porodica treba da bude skladna, a roditelji složni u vaspitanju kako bi se stvorili što povoljniji uslovi za rast i razvoj podmlatka. 

Tih godina Bakić napušta Hrvatsku, pošto njegov izbor za školskog nadzornika srpskih škola u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji nije odobrio hrvatski ban Ivan Mažuranić. Ogorčen, Bakić dolazi u Kneževinu Srbiju gde će provesti svoj čitav radni vek.

Rodonačelnik srpske pedagogije 

Prvo nameštenje Vojislava Bakića u Kneževini bilo je na položaju profesora u Učiteljskoj školi u Kragujevcu, gde je predavao pedagogiju, nemački jezik, etiku i psihologiju. Njegovom zaslugom objavljen je prvi udžbenik pedagogije na srpskom jeziku "Nauka o vaspitanju", a u narednim godinama radi na zakonu kojim je uređeno pitanje učiteljskih škola. Već 1880. godine postaje član Prosvetnog saveta, čiji će član biti narednih 25 godina. 

U njegovoj karijeri posebno je bila značajna 1892. godina kada je izabran za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole. Iste godine bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruga, a izabran je i za počasnog člana Srpske kraljevske akademije. Dva puta je biran za dekana Filozofskog fakulteta i dva puta za rektora Velike škole, a predavao je i na Bogosloviji. Osnovao je i uređivao list Vaspitač, objavljivao je u brojnim domaćim i stranim stručnim časopisima. Za svoje zasluge na polju obrazovanja odlikovan je ordenom Sv. Save III stepena. 

Ipak, smena dinastija 1903. godine i dolazak Nikole Pašića na mesto predesednika vlade Kraljevine Srbije označili su kraj njegove karijere. Naime, kada je 1905. godine odlučeno da Velika škola preraste u Beogradski univerzitet, Bakić je bio jedan od profesora kojima to zvanje nije priznato u novom sistemu, već mu je ponuđeno niže zvanje iako je ispunjavao sve potrebne uslove. Uvređen, podneo je zahtev za penzionisanje koji je brzinski prihvaćen. U osnovi ovoga bio je njegov sukob sa Nikolom Pašićem koji je osnivanje Univerziteta iskoristio za obračun sa političkim neistomišljenicima iz redova liberala kojima je Bakić pripadao. Rezigniran, bez želje da se upliče u političke rasprave, Bakić se povlači iz javnog života.  U narednim godinama nastavlja piše knjige i radove iz teorije pedagogije, o moralnom i patiriotskom vaspitanju, te vaspitanju dece u porodici, ali se nikada nije vratio na mesto profesora. 

Vojislav Bakić umro je 30. aprila 1929. godine u Beogradu. Svoju veliku zbirku od 355 knjiga zaveštao je Pedagoškom seminaru filozofskog fakulteta.  

Danas uspomenu na njega čuva jedna ulica na Voždovcu, paralelna sa ulicom Gospodara Vučića i početni stihovi pesme "Rusija" VIS Idola.