Život kakav je poznavala u Nišu za Jelenu Dimitrijević bio je završen 1915. kada njen suprug Jovan gine na frontu. Bol za voljenim mužem koji joj je bio najveća životna podrška, pokušava da odboluje u Srbiji. A onda, četiri godine kasnije, 1919. odlučuje da je vreme da se trgne i iz korena promeni svoj život.

Put putujem

Odlazi prvo u Francusku, zatim u Španiju da bi u septembru posetila Englesku gde se ukrcala na brod i uputila put Amerike. Sve do kraja godine upoznaje se sa ovim kontinentom o kojem piše brojne putopise, ali je ljubav prema istoku vuče te se vraća u Evropu da predahne i pripremi se za nova putovanja.

Godine 1926. kreće na istok. Posećuje Egipat, Palestinu, Siriju, Liban… Dane provodi šetajući Aleksandrijom, u Kairu obilazi tržnice i priča sa ženama upoznajući se sa njihovim načinom života.

Iz Egipta putuje u Bombaj gde se susreće sa čuvenim Tagorom sa kojim razmenjuje mišljenja o velikim razlikama između istoka i zapada.

Odlučna da istraži najistočnije delove planete, Jelena Dimitrijević odlazi put Kine, pa dalje u Cejlon i u Japan. I piše, piše, o svemu piše. Beležila je utiske, običaje, hranu, mudrosti, radoznalo promatrala i budnim okom hvatala one tanane niti koje čine svakodnevicu jednog sela, grada, zemlje. Volela je različite kulture i sa velikom željom je upoznavala zabačena mesta beležeći svoja zapažanja.

Posetila je i Izrael, otišla na Hristov grob.

Jer ženski životi su važni

Kao obrazovana žena koja je "videla sveta", Jelena Dimitrijević bila je veliki borac za prava "slabijeg pola". Volela je da ih upoznaje, priča sa njima, deli njihove običaje, male i velike radosti…

U pismu koje je 2. avgusta 1908. gidine poslala prijateljici Lujzi St. Jakšić povodom svog odlaska u Solun napisala je: “Ja pođoh onamo s mnogo radosti i radoznalosti: videću one koje sam volela i od kojih sam voljena, doznaću kako im je kad su razvijene, crvene li staroturkinje od stida, meću li po nagonu mahramu na glavu, umeju li da idu s ljudima i raduju li se, da li je u Solunu bilo za sve njih šešira ili su neke gologlave.”

Tom prilikom Jelena je otišla u Solun kako bi sakupila građu za svoj roman “Nove”. U njemu je pripovedala o životu turskih žena u ovom gradu koje su se našle usred dubokih promena u društvu, a naročito u pogledu rodnih prava i (ne)slobode.

Jelena je posmatrala, i opisala kako su se ove mlade žene (pa i one starije) našle rastrzane između tradicionalnog i modernog. Boravila je u njihovim domovima, u haremima, žene su joj otvarale dušu i puštale u svoja srca kako bi Jelena mogla da ispriča njihove priče i na taj način zabeleži jedno vreme koje je ostavilo dubok trag u istoriji.

Jelena Dimitrijević duboko je bila dirnuta lošim položajem žena. Još teže joj je padala činjenica da su mnoge sa time pomirene, da su prihvatile svoj status kao sudbinski i nepromenjiv.

U “Pismima is Misira” beleži ovaj težak teret koji žene nose na svojim plećima i kaže: “…na magarcima jašu ljudi, a žene idu peške… Kroz jednu nozdrvu presvučena je karika, srebrna, a možda i zlatna, tek utisak je isti. Jedne su istetovirane po čelu i bradi, obeležene kao koze i ovce da se zna iz čijeg su tora.”

U Egiptu Jelena se susrela sa čuvenom feministkinjom Hodom Hanem Šaraui-Pašom koja je tada bila predsednica Saveza egipatskih feministkinja. Nakon sastanka, Jelena Dimitrijević ostala je pod tolikim utiskom da je u svom putopisu “Sedam mora i tri okeana” celo poglavlje posvetila ovom susretu.

Rešena da preokrene sudbinu i ženama pomogne da svoj život imaju u svojim rukama, Jelena Dimitrijević bila je aktivni član udruženja žena. Zajedno su se borile za obrazovanje devojčica i devojaka i pomagale su ženama kojima je pomoć bila neophodna. Gospođa Dimitrijević bila je najmlađi član “Ženskog društva”, a kasnije i čnak “Kola srpskih sestara”. Kao bolničarka učestvovala je u Balkanskim ratovima. Iako iz visokog društva, nije se libila da pere, čisti i neguje ranjenike kako bi pomogla svom narodu.

Zaveštanje za buduće studentkinje

Kada nije bila na nekom od mnogobrojnih putovanja, Jelena Dimitrijević boravila je u Beogradu u kući koja se nalazi u Francuskoj 29. Svoj dom ispunila je mnogobrojnim dragocenostima koje je donela sa mnogobrojnih putovanja. Bilo je tu nakita, maski, dragog kamenja, ali i jednostavnih predmeta, ličnih memorabilija čija je jedina vrednost ta da su joj grejali dušu.

Nakon pljačke kuće tokom koje su joj ukradena vredna dela, novac i dragocenosti, i koja ju je emotivno duboko pogodila, Jelena se povukla u sebe. I pored zazora koji se u nju bio uvukao nakon ovog razbojništva, hrabra feministkinja nije poklekla u svojoj nameri da se i nakon smrti bori za prava žena. Tako je u svom testamentu svoju kuću ostavila Srpskoj akademiji nauke i umentosti kako bi se od prihoda koji kuća donese, mlade srpske studentkinje usavršavale u engleskoj u oblastima za koja su se školovale. Nekoliko godina SANU je poštovao ovu odluku, ali je iz nepoznatog razloga odustao od ovog vida saradnje.

Vlasnik kuće koju je Jelena Dimitrijević ostavila kako bi Srbija imala školovane žene, neko vreme bila je jedna banka. Danas se ne zna u čijem je posedu završio dom i zaveštanje ove velike žene.

Sahrani Jelene Dimitrijević niko nije prisustvovao. Nije bilo cveća, suza, uzdaha ni govora. Niko nikome nije izjavio saučešće. Niko nije rekao “Otišla je velika žena”.

Kada su ljudi došli kako bi na večni počinak ispratili veliku srpsku putnicu, borca za prava i književnicu, zatekli su svežu humku. Tužna lica začuđeno su gledala okolo u neverici. Jelena Dimitrijević bila je sahranjena dva sata pre satnice koja je bila navedena u novinama.

Zauvek će ostati nepoznanica da li je za ovaj događaj kriva slučajnost, neka greška ili je Jelena u dosluhu sa najboljom prijateljicom, inače novinarkom časopisa u kojem je izlazio raspored sahrana, načinila  performans želeći da na svoje poslednje putovanje ode sama, kao što je putovala i u stvarnom životu.