Čime je Mihailo Madžarević zavredio da mu Karađorđevu zvezdu lično uruči regent Aleksandar Karađorđević, prethodno je skinuvši sa svoje dolame? Kako je jedan skromni momak postao srpski vojnik koga su Bugari, ali i Austrougari dobro zapamtili? Čak toliko da je potonja carevina raspisala ucenu na 50.000 kruna za njegovu glavu!

Savremenici su zapisali da je momak iz Tamnave bio junak "bez mane i straha". Tamo gde običan borac nije ni pomislio da proviri glavu, Mihailo je išao bez pogovora. Posebna "specijalnost" bila mu je dovođenje neprijateljskih "živih jezika". A da ih je dovodio, dovodio ih je.

"Ja sam umro pre nego što sam krenuo", stav sa kojim je išao u boj

Otac mu je bio Mađar, Ileš Poležnik, koji po dolasku u Srbiju uzima pravoslavnu veru i menja ime u Ilija Madžarević. Majka Katica Eva Katanić, rođena je u sremskom selu Krčedinu. Niko nije ni slutio da će skromni i ludo hrabri momak iz Murgaša sa Uba, postati jedan od najvećih heroja ratova koji su vođeni početkom 20. veka za konačno oslobođenje Srbije. 

Ratni put Mihaila Madžarevića počeo je u Prvom balkanskom ratu kao svršeni pitomac pešadijske podoficirske kao najbolji u klasi, sa devetnaest godina i činom podnarednika srpske vojske. Beše oktobar 1912. godine i njegovo "vatreno krštenje". Posebno se istakao u oslobođenju Bitolja kada je zarobio  tursku bateriju i za taj podvig dobio Srebrnu medalju za hrabrost, prvu u dugačkom nizu. Zahvaljujući pokazanoj hrabrosti i umešnosti u komandovanju decembra 1912. godine unapređen je u čin pešadijskog narednika. Iz Drugog balkanskog rata izlazi u činu potporučnika, sa preležanom kolerom i podvizima u bici na Bregalnici.

Prvi svetski rat ga zatiče na službovanju u Skoplju. Njegova jedinica je odmah prekomandovana u blizinu Loznice. Mihailovu hrabrost i karakter neprijatelj je osetio na Gučevu. U tim ratnim danima bio je ranjen u okolini Kamenice kod Valjeva. 

Bezbroj puta pokazanu hrabrost i inicijativu, Madžarević je pokazao i na obali Save 1915. godine. Sa druge strane neprijatelj, a srpski štab bez informacija o namerama Austrougara. Mihailo po ko zna koji put potvrđuje svoju specijalnost, hvatanje "živih jezika", odnosno neprijateljskih vojnika raznih činova koji su srpskoj vojsci davali važne informacije o kretanju neprijatelja. Sa svojom jedinicom, poslanom kao pojačanje 5. pešadijskom puku, bez saglasnosti komande prelazi Savu sa grupom od 16 boraca. I to dva puta. Behu to specijalne operacije izviđanja na Mačvanskom frontu. Prvi put bio je maj mesec, noć 8. na 9. maj. U tri čamca prelazi sa grupom Savu kod Vladimiraca i zarobljava starešinu i odeljenje izviđača. Ispitivanjem su dobijeni podaci od velikog značaja o ustrougarskim snagama. Na Madžarevićevim grudima zasijala je Karađorđeva zvezda sa mačevima 4. reda. Vojnici koji su pratili svog starešinu u ovoj akciji odlikovani su Obilićevom medaljom za hrabrost. Akciju ponavlja 22. maja kod Novog Sela, i u komandu dovodi zarobljenog podnarednika, kaplara i sedam vojnika.

Tokom ratnih dejstava Austrijanci u jednom trenutku zauzimaju Mišarsku Adu kod Šapca. Tom prilikom zarobili su nekoliko srpskih vojnika. Madžarević okuplja dobrovoljce, njih dvesta. Neprimentno se iskrcavaju na ostrvo. Zarobili su i vojnike i oficire. Od jednog od njih tada saznaje da mu je glava ucenjena - "živ ili mrtav" na 50.000 kruna. Onome kome to pođe za rukom, obećano je unapređenje u viši čin.

Foto: Wikipedia / Mihailo Madžarević "Kroz sjaj i senke rata" - Madžarević na dan unapređenja u čin podoficira, 1913. godine

Podvig do podviga, orden do ordena i vreme kada je Mihaila telefonom zvao sam Kralj Petar

A zašto je front i sa jedne i sa druge strane pričao o Mihailu kao "lovcu na žive jezike" pokazuje i akcija u noći između 26. i 27. maja 1915. godine. Potporučnik Madžarević zarobljava, praćen sa nekolicinom dobrovoljaca, devet neprijateljskih vojnika.

Najpre u srpsku komandu dovodi jednog neprijateljskog vojnika, a da dopuni ili potvrdi dobijene informacije, prelazi ponovo reku Savu i vraća se sa osam "živih jezika". Za ove akcije u neprijateljskoj pozadini čulo se nadaleko, pa ga je jedno popodne ordonons komadanta njegovog bataljona pozvao da se hitno javi na telefon. Sa druge strane se nalazio kralj Petar:

–  Alo!

– Ovde Petar!

– Koji , bre, Petar, prezime?

– Kralj Petar.

Na te reči, Mihailo ustade u stav mirno, sve sa slušalicom u rukama.

– Izvolite, vaše veličanstvo!

– Za pokazanu i osvedočenu hrabrost prilikom prvog i drugog prelaska Save i zarobljavanje neprijateljskih vojnika, ja vas, Madžareviću, unapređujem u čin poručnika!

– Hvala, vaše veličanstvo!

– Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci!

– Bog nas čuo, vaše veličanstvo!

I regent Aleksandar dobro je znao njegove ratne podvige. On će ga proizvesti u čin kapetana.

Bilo je to 1916. godine na Solunskom frontu. Naime, nakon sloma srpske vojske, Madžarević prelazi preko Albanskih planina do Krfa. Oporavlja se i odmah učestvuje u borbama na Solunskom frontu. U svojim memoarima, Madžarević se priseća razgovora regentom:

–  Kog čina bejaste?

– Poručnik, vaše kraljevsko visočanstvo!

–  Vi ste kapetan! – reče mu regent Aleksandar.

– Nisam, poručnik sam!

– Znam, ali ste od ovog trenutka kapetan. Najsrdačnije vam čestitam čin!

Inače, sve činove, sem onog podoficirskog naredničkog iz vojne škole, Madžarević je zavredio u bitkama. Uvek sa vojnicima, uvek na puškomet od neprijatelja, na "bajonet".

Najmlađi major u srpskoj vojsci

Tako je jednu od onih pomenutih tri Karađorđevih zvezda dobio iz ruku samog regenta Aleksandra Karađorđevića godine 1916. I to ne bi bilo ništa čudno za takvog junaka, ali da ta ista medalje bude prethodno skinuta sa regentovih grudi i zakačena za Mihailov šinjel, treba zaslužiti takvu počast. I ne samo regent. Saraj, francuski general učinio je isti gest. Sa svojih na Madžarevićeve grudi "preselio" je Orden Legije časti. Zaslužio je odličja za akciju koja se na frontu prenosila od "usta do usta". Dobio ih je za izvršenje jednog od najblistavijih zadataka u njegovoj bogatoj vojničkoj karijeri.

Bila je to najviša kota Kajmakčalana, Kučkov kamen, koja se mora osvojiti za dalje napredovanje, sa dobro utvrđenim bugarskim mitraljeskim gnezdom. Smrtonosna vatra kosila je srpsku vojsku. Madžarević, uz dopuštenje, prilazi regentu Aleksandru, francuskom generalu Morisu Saraju i vojvodi Živojinu Mišiću sa predlogom da na svoj način eliminiše neprijatelja. Dobija "zeleno svetlo". Opasani bombama, njegov narednik i on čekaju najvreliji deo dana. Bugarima smeta vrućina, traže zaklon u hladu i onda im se "dešava Madžarević". Bombe su bačene, mitraljez je zaćutao, a kroz krhotine, dim i prašinu dvojica bombaša su raportirala da je zadatak izvršen, da je otvorena, kako su je srpski vojnici nazvali, "Kapija slobode", jer je bio otvoren put da se zakorači na komad srpske zemlje. 

Od prisutnih je dobio Karađorđevu zvezdu i Orden legije časti, a vojvoda Mišić ga je vanredno unapredio u čin majora. Imao je 24 godine. Time je postao najmlađi oficir tog čina u srpskoj vojsci. Bio je i jedini oficir kojeg su vanredno unapredili kralj Petar, regent Aleksandar i vojvoda Mišić.

Nije prošlo ni mesec dana, Madžarević učestvuje u ofanzivi na Kajmakčalan. Do podataka o brojnosti i snazi neprijatelja dolazi od uhvaćenog bugarskog "živog jezika". U tim borbama je ranjen. Prebačen je u Bizertu, u Tunis, gde se hiljade srpskih vojnika lečilo i oporavljalo. Po izlečenju vraća se i učestvuje u proboju Solunskog fronta i oslobađanju Srbije.

Pored tri Ordena Karađorđeve zvezde, bio je nosilac i Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Albanske spomenice, Ordena belog orla sa mačevima, od Francuza je dobio Orden legije časti, a od Engleza - Ratni krst. 

Foto: Wikipedia / Ванилица 

 "Kroz sjaj i senke rata"

Pri kraju rata, u Bijeljini je upoznao svešteničku kći, sa kojom se oženio i izrodio troje dece. Demobilisan je 1920. godine, da bi 1933. godine objavio knjigu sećanja "Kroz sjaj i senke rata", samo sa potpisom major Madžarević.

Po završetku rata bio je na službi u jugoslovenskoj vojsci radeći u više garnizona. Penzionisan je na službi u Gvozdenom puku u Beogradu 1931. godine, po jednom izvoru jer nije imao uslova za dalje napredovanje, a po drugom iz političkih razloga. Nakon toga još neko vreme radio je u Fabrici šećera Čukarica u Beogradu.

Kada je izbio Drugi svetski rata odbija funkciju komandanta Nedićeve žandarmerije u okupiranoj Srbiji. Hapse ga i tamnuje u logoru na Banjici. Potom je interniran u zarobljeništvo u Nemačku, gde dočekuje kraj rata. Odbija da se vrati u domovinu i odlazi preko okeana u Ameriku. Nikada više nije video svoju porodicu. Živeo je u Viskonsinu, u državi Ilinois. Radio je teške fizičke poslove. Uživao je veliki ugled među tamošnjim iseljenicima. Umro je 1965. godine u Libertivilu. Sahranjen je u porti manastira Svetog Save, gde su počivali i kralj Petar Drugi, Jovan Dučić, Sveti Vladika Nikolaj Velimirović.

Beograd nije zaboravio ovog velikana. U naselju Rakovica jedna ulica nosi naziv Majora Mihaila Madžarevića.