U osvit rusko-japanski rata 1904.godine, koji se vodio za prevlast nad Korejom i Mandžurijom, knez Arsen se prijavljuje u Kozačku konjicu. Dobija čin kozačkog kapetana i komanduje pukom. Učestvuje u bitkama u Port Arturu i bici kod Mukdena, najkrvavijoj tog rata. I ponovo do izražaja dolazi njegova hrabrost, odvažnot, veština komandovanja.

Često je na čelu izviđačkih odreda koji prave “dar-mar” u neprijateljskoj pozadini. Uvek se javlja kao dobrovoljac da predvodi izvidnike, pa njegovi junački podvizi bivaju tema i ruske štampe. Unapređen je u čin pukovnika i na prsima mu je zasijao jedan od najznačajnijih ruskih ordena, Zlatna Georgijevska sablja.

Rat je započeo Japan kako bi anektirao Koreju. Podršku, i to onu  finasijsku Rusiji pružala je Francuska, a SAD i Engleska finansirali su Japan. Rusija je poražena u ovom ratu, mir je zaključen 5. septembra 1905. Godine. Zbog poraza u  Rusiji je buknulo veliko narodno nezadovoljstvo, koje je i dovelo do revolucije iste godine. Boravak u Rusiji, Karađorđević završava  1906. godine, kada kao pripadnik kozačkih jedinica,  učestvuje u gušenju pobune u ruskom gradu Čiti. Zatim dolazi u Srbiju.

Junak sa bojeva na Kumanovu, Bitolju i Bregalnici

U činu divizijskog generala, u Balkanskim ratovima knez Arsen komanduje Konjičkom divizijom, koja pod njegovim vodstvom igra ključnu ulogu u  Kumanovskoj bici, na Bitolju i Bregalničkom boju. Srpskom vojskom je kružila priča o junaštvu i komandnim veštinama prilikom boja sa daleko jačom turskom vojskom koju je predvodio Džavid paša, koga je progonio preko Albanije. U boju sa Bugarima na Bregalnici jurišom svoje konjice omogućio je srpskoj vojsci pobedu i dobijen rat. Nazvaše ih “bestrašinski”, bez straha.

Uvek u prvim borbenim redovima, rame uz rame sa svojim borcima, postao je cenjen i popularan među vojnicima. On je i prvi od srpske vojske koji se susreo sa savezničkim grčkim jedinicama. Knez je postao i član organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, poznate i kao “Crna ruka”. Ostalo je zapisano da je na prvom sastanku rekao da  to čini “radi odbrane i ujedinjenja ugroženog srpstva“. Popularnost. Sve to zajedno, popularnost u vojsci i narodu, pripadnost Apisovoj organizaciji, izgleda dovela je do zavisti regenta Aleksandra Karađorđevića, verovatno i doze straha, pa traži od kralja Petra da Arsen napusti otadžbinu. Knez duboko povređen i razočaran odlazi u Rusiju.

“Crveni” nisu smeli da ga streljaju

Na početku Prvog svetskog rata Arsen se vraća u Rusiju i dobija čin general-majora. Car Nikolaj II lično mu poverava komandu Druge konjičke brigade. Učestvuje u bitkama kod Varšave i Rige, u kojima se proslavio. Ne manjka mu ni hrabrosti ni organizacionih sposobnosti ni u ovim vojevanjima. Negde sredinom 1916. sukobljava se sa pukovnikom Gatovskim, koji je bio nezadovoljan njegovim komandovanjem. Da li je bilo dvoboja, ostaje tajna, a Arsena povlače u Štab Petrogradskog vojnog okruga. Gatovski je ražalovan i premešten, ali se ubrzo pojavio kao vazduhoplovni as, vraćen mu je čin, a 1917. Dobija generalske zvezdice.

Bez obzira na čin i privilegije, početkom 1918. godine dezertira i prelazi u redove boljševika. To je i vreme kada “crveni”, zajedno sa mnogim plemićima hapse kneza Arsena Karađorđevića i sudi mu  “Sovjetski sud građana i vojnika” u Petrogradu. Koliko je u njegovom hapšenju i suđenju imao udela Gatovski, tada već u činu generala Crvene armije, nije poznato, al je ostalo zabeleženo da se knez držao dostojanstveno sa snažnom dozom prkosa.

Na suđenju, niko od njegovih kolega nije prozborio ni jednu reč u odbranu Arsena, ali jeste njegov prijatelj i suparnik iz dvoboja, general Manerhajm. On snažno protestuje, reaguju i diplomate, a prisutna je i doza straha boljševičkog suda da osude brata jednog stranog vladara. Na kraju knez je oslobođen i odlazi u Pariz. Posle 37 godina u oficirskoj uniformi, povlači se iz vojnog poziva.

U Srbiju dolazi samo dva puta: 1922.godine na svadbu bratanca Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije Hoencolern, te 1934. na njegovu sahranu. Knez Arsen Karađorđević umro je u Parizu, 19. oktobra 1938. godine, u svojoj sedamdeset devetoj godini. Sahranjen je u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu.

Štampa tog vremena je pisala: „Ono tmurno i oblačno nebo iz koga je promicala sitna i hladna kiša u danima Kumanovske bitke, u tim istim danima posle 26 godina ispratila je Kneza na poslednjem putu za Oplenac ‐ večno boravište slavnih Karađorđevića, pobuđujući u starim konjanicima uspomene na najslavnije dane iz prošlosti. Za to vreme počasni plotun izvršila je ista konjička baterija koja je svojom grmljavinom na Kumanovu objavila novo, sretnije razdoblje u istoriji Srbije, objavljujući Kraljevini Jugoslaviji prelazak u večnost jednog skromnog Kneza, ali Div‐junaka“. Njemu u čast šesti konjički puk kraljevske vojske poneo je njegovo ime.

Najodlikovaniji srpski oficir svih vremena

Kneza Arsena Karađorđevića odlikovali su Francuzi, Rusi i Srbi. Ukupno je poneo 18 odličja, pa je od svih oficira u srpskoj istoriji imao najveći broj odlikovanja. Knez Pavle, njegov sin, predao je beogradskom Vojnom muzeju sva Arsenova odlikovanja. Fašisti su tokom Drugog svetskog rata poharali zbirke muzeja, pa je od Arsenovinih ordenja ostalo njih pet. Među njima i skupocena Zlatna sablja, Georgijevsko oružije. Na dršci je bila posveta “za hrabrost”. To je bilo jedno od najviših ratnih odlikovanja Carske Rusije, a ponelo ih je, koliko se zna 4 ili maksimalno 7 admirala i generala. Među nagrađenim dijamantskom Zlatnom sabljom bio je i Knez Arsen Karađorđević. Njegov primerak Zlatnog oružija i danas se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.