Kako su Jevremova i Jovanova ulica dobile imena po braći kneza Miloša Obrenovića, logika nalaže da iza Simine ulice stoji slično poreklo. Međutim, dotični Sima nije bio deo kneževske ili kraljevske porodice. Radi se o poligloti, poštaru, policijskom prevodiocu,i, nehotice, okidaču srpsko-turskih ratova koji su se završili nezavisnošću Beograda.

Godine 1831. knez Miloš donosi Uredbu o ustanovljavanju Tajne policije za političke poslove unutar beogradske policije. Nekim čudom, iste godine je i rođen junak naše priče, koji će 29 godina kasnije biti postavljen na čelo ove specijalne jedinice. Kako je govorio srpski, turski, grčki, hebrejski, nemački i francuski jezik, Sima Nešić je bio izvanredan obaveštajac, neka vrsta inspektora i verovatno prvi policajac sa ovakvim lingvističkim oružjem. Priča kaže da se njemu samom posao policajca nije previše dopadao, ali mu je pržeo izvanrednu priliku da na jezima kojima vlada komunicira i usavršava ih. Tako je istovremeno radio i kao zvanični terdžuman - sudski tumač za dva glavna jezika u Beogradu.

Možemo da zamislimo i koliko je Simo putovanja priuštila ova nesvakidašnja profesija. Kao neka vrsta špijuna, putovao je do Carigrada, Atine, Beča, osluškujući strane agente i izaslanike. Međutim, najveća koncentracija Siminog posla (i ključna za Beograd u dato vreme) događala se na Kalemegdanu, gde se nalazila turska uprava grada. Prevodio je policijska dokumenta i tako imao direktan uvid u poslove beogradskog paše, kao i sultanovog izaslanika, Ašir paše. Sve ove informacije su po pravilu išle nazad, do ministra policije Nikole Hristića i samog kneza Mihaila. Prvih godina Simine službe sve je teklo po planu, a onda se došao dan koji je - makar je zanimljivo verovati - uticao na promenu toka srpske istorije.

Foto: Wikipedia / Goldfinger - Spomen ploča u Siminoj ulici

Prapočetak oslobođenja

Juna 1862. godine bakalin po imenu Aleksa Nikolić, čija se radnja nalazila na Dorćolu, poslao je svog šesnaestogodišnjeg šegrta Savu po vodu, do Čukur-česme. Pred njom je bila gužva, mladi Sava je stao u red. Neko je, međutim, pokušao da se provuče mimo reda, gde je nastala opšta gurka u kojoj je Sava slučajno udario krčag jednog Turčina i polomio ga. Turčin je izvadio nož i ozbiljno povredio dečaka. Bes kulja, prisutna nekolicina Srba takođe vadi svoje noževe i nastaje tuča. Srpska policija dolazi, na čelu sa Simom Nešićem, koji šalje dečaka u bolnicu, a pomenutom nasilniku vezuje ruke i vodi ga u stanicu. Ova vest je stigla i do turske policije koja se ubrzo pojavljuje, te počinje huškanje između dve strane. Priča kaže da je Sima pokušao da pristupi diplomatski, objasni turskim kolegama šta je po sredi i da privedenog vodi na saslušanje ali mu to ne polazi za rukom. Štaviše - sleduje najgore. Turska policija, navodno, započinje paljbu i pritom ubija pet policajaca, troje civila koji su se tu slučajno zadesili i - Simu Nešića.

Foto: Pavle Kaplanec - Spomenik podignut u spomen na događaj kod Čukur česme koji je bio uvod za oslobođenje Beograda od Turaka

Nekoliko dana kasnije čitava varoš se našla na sahrani nesrećno poginulih sugrađana. Netrpeljivost koja se dugo krčkala i samopouzdanje koje je polako raslo unutar knez Mihailovih odaja dostiže svoj vrhunac. Na povorku koja je krenula od Saborne crkve prema Tašmajdanskom groblju je, sa Kalemegdana, otpočela paljbu turksa vojska s Kalemegdana. Masa se razbežala a paljba raširila po gradskim ulicama. U roku od nekoliko dana počela je mobilizacija, tako da su vrlo brzo i vojne i diplomatske snage Srbije bile spremne za konačnu odmazdu.

Isprva je došlo do mirovnih pregovora koji su podrazumevali povlačenje turskih snaga iz Užica i satog okruga, kao i Sokola pored Drine. To ipak nije bio zadovoljavajući rezultat. U ovom novom naletu, dva rata između dveju strana koja su usledila dovela su do konačnog oslobođenja i samostalnosti Srbije, 1878. godine.

Nekoliko godina ranije, 1872, ulici na Dorćolu je dodeljeno ime nastradalog Sime Nešića i ostalo je nepromenjeno sve do naših dana.