Kada je 1905. sa 15 godina krenuo u Beč, kažu peške, već se mogao nazreti nemirni i avaturistički duh mladog Leskovčanina Milorada Rajčevića. U sledećih tridesetak godina proputovaće planetu "uzduž i popreko", posetiće 70 zemalja, naučiti 15 jezika, upoznati najznamenitije ličnosti sveta tog vremena, napraviti "zlatnu knjigu autograma" sa više od 30.000 autograma za koju su mu nudili bogatstvo, a poslednji put će se javiti sa Hilandara kao iskušenik Evdokije Rajčević.

Vizitkarta na kojoj je pisalo "Svetski putnik"

Milorad Rajčević rođen je 1890. u Prokuplju, a školovao se u Leskovcu. Već u toj dobi pokazuje sklonost upoznavanja nečeg novog, luta, upoznaje neke druge krajeve, i već tada jednom rečju – radoznalog uma, pa ga vršnjaci smatraju i čudnim drugarom. A da je bio drugačiji od drugih, pokazaće njegov život, putešestvije koje je obeležilo jednu epohu. Zato i ne čudi, sa ove istorijske distance, njegova strast za upoznavanje zemalja, ljudi, kulture, običaja....

Pošto ga interesuje slikarstvo, golobradi Milorad se uputio u Beč gde kod dvorskog slikara uči likovnu umetnost. Nakon Beča obilazi Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm, Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel, Lucerna.

U Parizu boravi tri meseca radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. I to je tek početak jednog avanturističkog i putopisnog putešestvija, gde ga vodi nemiran duh i strast za putovanjima. Put ga je dove oi do Rijeke, gde upoznaje kapetana Marka Karaksića. Iz riječke luke putovalo se za Ameriku, pa se mlađani putopisac našao na prekookeanskom brodu "Ultania" koja je zaplovila put Njujorka.

U "Novom svetu" obilazi, putuje, bavi se sportom, ljubavlju iz rane mladosti. Tako se i povredio trčeći maraton, pa je završio u bolnici. Tu ustanoviše da nema dokumenata i ubrzo se njegova američka odiseja završila na brodu za Evropu. To nije obeshrabrilo Milorada, već je predstavljalo samo podsticaj da nastavi svoje putešestvije po Rumuniji, Carigradu, Aleksandriji i Jerusalimu.

Ova prva "Miloradova putna tura" trajala je 4 godine, a tokom njih naučio je istoriju, običaje, upoznao ljude, naučio 5 jezika.

Foto: Digitalna NB RS / "Na dalekom Istoku", screenshot 

Opklada koja je ušla u istoriju

Po povratku u Srbiju, Rajčević se bavi sportom. Beše to vreme kada se sport i sportske aktivnosti dosta sporo probijaju u Kraljevini. I kako to obično biva, igrom slučaja upoznaje braću Savić, osnivače i urednike jednog od najčitanijih i najtiražnijih novina tog vremena u Srbiji "Malog žurnala". Braća su predložili Rajčeviću opkladu: za 2 godine uz nagradu od 10.000 dinara sa honorarom od 150 dinara mesečno, da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Milorad nije mnogo razmišljao i pristao je na izazov.

A ljudi sličnih našem Rajčeviću nije bilo mnogo s početka dvadesetog veka na planeti, te je o njegovom poduhvatu pisala i domaća i strana štampa. Takvi izazovi upoređivani su sa avanturama Žil Vernovog romana "Put oko sveta za 80 dana", a Leskovčanin je imao još jedan uslov braće Savić: da šalje izveštaje sa puta ali i potvrde vlasti posećenih predela i gradova, kao dokaz da je bio u svakom od mesta koje je posetio.

Foto: Digitalna NB RS / "Malii žurnal", screenshot 

Na put dugom 120.000 kilometara po utvrđenoj maršruti krenuo je, a odakle drugo, nego iz kafane i to "Takovo" 14. marta 1910. godine. Ispratili su ga sportski prijatelji, drugovi redakcija "Malog žurnala", i kažu, na ulicama je bilo pola tadašnjeg Beograda. U putnom rancu, uz minimum onoga što je poneo, smestio je putničku knjigu u kojoj će skupljati autograme tokom puta. Prvi mu je sretan put poželeo kralj Petar, a u Gornjem Milanovcu u knjigu se potpisuje princ Đorđe Karađorđević. Stigao je zatim do Crne Gore i prestolonaslednika koji ga nagradi spomenicom knjaza Nikole, upisa mu se u knjigu i uputi ga za Italiju.

Zbog rata u Libiji,odustaje od Afrike, već putuje za Francusku i potom Englesku i Nemačku. Maršrutu nastavlja na istok, u Rusiju, gde boravi mesec dana družeći se sa poznatim i istaknutim ljudima, koji mu ostaviše svoje potpise. Primali su ga sa oduševljenjem u svim društvenim krugovima, slušajući njegova predavanja sa putovanja. Honorar od 150 dinara podizao je na dogovorenim mestima tokom svog putovanja. Put ga vodi u Sibir i dalje u Aziju. Miloradov zadatak nije bio limitiran korišćenjem bilo kojeg prevoznog sredstav, pa se on snalazio kako je umeo i znao.

Susret sa kulturom, tradicijom, istorijom i ljudima Azije ostavili su duboke utiske na Rajčevića. Prijatno iznenađenje doživljava u Mandžuriji, gde na prijemu kod guvernera sluša ruskog oficira koji peva pesmu na srpskom "Rado ide Srbin u vojnike". Ispostavilo se da ga je načio general Jovan Lipovac Crnogorac sa kojim se borio u Rusko-japanskom ratu. Pošto je upisao nove potpise u svoju knjigu, produžava za Vladivostok, pa u Japan, odakle šalje "Malom žurnalu" tekst pun oduševljenja japanskim narodom, koji se "kupa dva puta najmanje dnevno", kao i gejšama. Prima ga i predstolonaslednik, koji iz samo njemu znanih razloga, nije želeo da se potpiše u već poodobro ispunjenu putničku knjigu.

 Foto: Digitalna NB RS / "Na dalekom Istoku", screenshot 

Na redu su bili Singapur, Malezija i Sijam. Kakav glas prati Rajčevića, slikovito govori prijem u Sijamu, gde ga prima kralj lično i poklanja mu, kako bi lakše putovao, motorni bicikl. U Indiji mu je priređen raskošan doček, odakle putuje za Cejlon, Persiju, Siriju i Jerusalim, gde ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh.

Odlazi zatim na hodočašće po Svetoj zemlji. Milorad stiže u Beograd 21. septembra 1911. godine. Prestonica je na nogama i u špaliru dočekuje Rajčevića, a glavna fešta se održava tamo odakle je i krenuo na put – u kafani "Takovo". Braća Savić su doček snimili filmskom kamerom, a snimak emitovali u svom bioskopu. I danas se može naći na "mrežama", a verovatno i u ustanovama koje čuvaju arhivski filmski matrijal. Njegova putovanja prekidaju Balkanski ratovi u kojima ratovaše, kao i Prvi svetski rat. Ono što je propustio, Ameriku i Afriku, obilazi kada je oružje utihnulo.

Nastaviće se...