"Kad se sad nisam šlogir’o nikad neću" - ima li čoveka u bivšoj Jugi koji ne zna ovu repliku Mije Aleksića iz "Maratonaca"? Svojim ulogama ovaj bard nas je zasmejavao, zabavljao i podučavao, a generacije su odrastale prepričavajući njegove role.

Mija Aleksić svojim životom i radom ostavio je neizbrisiv trag, ali i bogato nasleđe za sve generacije koje će doći i uživati u njegovim ostvarenjima.

Dečak koji je izbegao smrt

Milosav Mija Aleksić rodio se u 1923. godine u mestu Gornja Crnuća u blizini Gornjeg Milanovca. Kada je napunio 10 godina, sa sestrom i roditeljima Velimirom i Sinđom seli se u Kragujevac gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Tu pravi i prve amaterske korake u glumačkim vodama nastupajući u školskoj predstavi kada mu je bilo 14 godina.

Svemu je, zapravo, kumovao njegov otac koji bi često, nakon napornog dana u polju, znao da okupi čitavu porodicu i priredi im zabavu svirajući na fruli i izvodeći različite gegove koje je "pokupio" u vojnoj bolnici u Tunisu gde se oporavljao kao ranjenik.

Međutim, Drugi svetski rat i nemačka okupacija uništili su svaku nadu za srećno detinjstvo. Taj 21. oktobar 1941. zauvek će ostati upamćen u istoriji kao crni dan. Nacističke okupacione snage su u periodu od tri dana streljale 3.000 ljudi u Šumaricama, među kojima je bilo i 300 nevinih đaka. Ovaj zločin bio je odmazda za pogibiju 10 nemačkih vojnika. Tada učenik Druge muške gimnazije, Mija Aleksić, kao i njegovi drugovi, bio je odveden na streljanje i samo čudom preživeo.

Naime, dok je baraka u kojoj se Mija nalazio došla na red za egzekuciju, Nemci su već usmrtili 3.000 duša pa su preostale đake zatvorenike pustili.

U ovim teškim vremenima za mladog Aleksića pozorište je postalo svojevrsna oaza mira. Prvi posao za Miju bilo je cepanje karata na ulazu, zatim je nastupao kao statista, a prvu ulogu imao je u predstavi "Devojačka kletva".

Sve od 1943. pa do 1948. godine, kao član Narodnog pozorišta u Kragujevcu, igrao je manje uloge komadima Branislava Nušića i Sterije Popovića.

Krajem rata, kao skojevac (partizanima se pridružio 1944.), postaje član hora JNA, a 1949. biva premešten u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Umalo pravnik

Po završetku rata Mija Aleksić upisuje Pravni fakultet u Beogradu. I možda bi od njega postao sjajan advokat, ali bi srpsko glumište previše izgubilo da nije bilo njegovih prijatelja koji su ga, uz ne baš previše muke, nagovorili da se ostavi prava i posveti svom pravom pozivu – glumi.

Teške trenutke iz prošlosti Mija je na sceni uspeo u potpunosti da preokrene. Veoma brzo postao je kralj komedije briljirajući iz predstave u predstavu. Kao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1952. odigrao je legendarne uloge u predstavama "Dundo Maroje" i "Ožalošćena porodica". Za njegove predstave obično se tražila karta više, pa je počeo da gostuje i u Ateljeu 212.

Međutim, 1965. Miji se dogodio gaf. Naime, Aleksić je došao na matine predstavu "Dundo Maroje", ali je pre toga popio par čašica. Iako je odigrao predstavu bez greške, uprava pozorišta nije bila blagonaklona prema njemu. Sutradan je otpušten.

Tako je Aleksić prešao u Narodno pozorište gde je ostao sve do svoje penzije 1977. godine. 

Mija Aleksić na velikom i malom ekranu

Najširoj publici ovaj veliki glumac ipak je postao poznat zahvaljujući svojim ulogama u radio emisiji "Veselo veče", filmovima i TV serijama.

Svoju prvu filmsku rolu imao je, danas davne 1953. godine u ostvarenju "Opštinsko dete" Puriše Đorđevića, a njegovo ime znala je čitava ondašnja Jugoslavija nakon uloge u filmu Ljubav i moda" Ljubomira Radičevića iz 1960. i humorističke TV serije "Servisna stanica" iz 1959. koju je režirao legendarni Radivoje Lola Đukić.

Zapravo, rad sa Lolom Đukićem posebno je obeležio karijeru Mije Aleksića. Igrajući u njegovim ostvarenjima Aleksić je osvajao srca publike i, zajedno sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, svojim čestim glumačkim partnerom, stekao titulu najpopularnijeg komičarskog para.

Uloge su se nizale, a Mija Aleksić je blistao u svakoj osvajajući srca publike, ali i brojne nagrade među kojima i nagrade za životno delo Dobričin prsten 1982, Nušićeve nagrade 1990 i Specijalne Sterijine nagrade.

Poslednja uloga Mije Aleksića bila je u fimu "Tango Argentino" Gorana Paskaljevića iz 1992. godine. Ovu rolu Mija je odigrao iako je imao čak pet teških operacija. O radu na ovom filmu Aleksić je svojevremeno izjavio:

"I ja sam se uplašio. Ne uloge. Šta ukoliko mi usred snimanja pozli, pa me umesto na snimanje odvezu u bolnicu? Smem li ja sebi da natovarim taj moralni teret, smem li u grdne nevolje da uvalim čoveka samo zato što mi se uloga dopala. Zato sam oprezno prišao proveri svojih mogućnosti: najpre nekoliko probnih snimanja, pa onda neočekivano lagani prelazak na pravi posao. Preporodio sam se. Kad sam posle snimanja otišao kod lekara, on je sumnjičavo gledao najnovije nalaze, ne verujući u rezultate. Kaže: "Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film!

Mija Aleksić je preminuo 12. marta 1995. u Beogradu, a sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju.

U njegovu čast iste godine ustanovljena je nagrada "Mija Aleksić" za najbolju predstavu na Danima komedije u Jagodini, a od 2018. dodeljuje se još jedna nagrada sa ovim imenom za glumce koji su pružili izuzetan doprinos umetnosti glume.