"Demon" - tako su Krstu Cicvarića prozvali profesori u srednjoj školi. U godinama koje su usledile on će u javnosti postati sinonim za "žutu štampu", izostanak novinarske etike i lažiranje izjava. Izmišljanje vesti, dodavanje izjava sagovornicima i ne biranje sredstava za njega su bili uobičajena stvar. Na kraju, njegovi antisemitski i pronacistički tekstovi koje je pisao tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, će ga stajati glave odmah po oslobođenju Beograda.

Nakon njegove smrti, srpska žurnalistika u udžbenike je uvela termin "Cicvarićevsko novinarstvo", dok je, s druge strane, Vinston Čerčil, britanski premijer, inače i sam iskusan novinar, Krsti prišio etiketu "jednog od najboljih evropskih novinara između dva rata".

Problemi sa autoritetima 

Krsta Cicvarić, inače Zlatiborac, je u Beograd došao tokom srednje škole nakon niza problema koje je pravio tokom pohađanja Užičke gimnazije. Tvrdeći da je bezbožnik, da u Boga ne veruje i da na časove veronauke niko neće moći da ga natera, ekspresno je postao trn u oku Užičana i zaradio izbacivanje iz škole.

Vanredno je završio gimnaziju u prestonici, ali dalje zvanično obrazovanje nije uspeo da stekne zahvaljujući svom problemu sa autoritetima. Prvo je u Beogradu upisao studije filosofije, da bi se potom prebacio na fakultet u Beču. Avaj. Nije propustio niti jednu priliku da se sukobi sa profesorima te se, iako inteligentan i načitan, ponovo našao u Beogradu i počeo da radi u Opštini.

Odatle je, u tri navrata, izbacivan, zbog političkih neslaganja i anarhističkih ideja o kojima je pisao, dakako. Čak je na sudu završio i, jednom prilikom, bežao iz Srbije.

Vraća se 1905. godine kada njegov prijatelj Vasilije Knežević, počinje da izdaje anarhistički list "Hleb i sloboda". Objavljeni tekstovi uzrokovali su kišu kazni pa Knežević dopada apsane, a Cicvarić postaje glavni urednik. Ali ne zadugo. Posle samo 3 broja novina je zatvorena.

Foto: "Straža", 1915. - Iako je bio direktor "Straže", Civarić nije dugo ostao u prijateljskim odnosima

Ubrzo, tačnije 1907. godine, Cicvarić i Petar Munjić objavljuju list "Radnička borba" u kojoj je sve prštalo od anarho ideja, ali i ove novine se zatvaraju nakon izveštavanja o štrajku radnika šećerane na Čukarici februara 1907. Cicvarić završava iza rešetaka zatvora u Požarevcu, ali biva pušten na slobodu tokom aneksione krize.

Ipak, Cicvarić ne odustaje. Već 1911. kreće list "Straža" kao "slobodoumni organ javnog mišeljenja" u kome je Krsta direktor. Lav Trocki, ruski revolucionar, ga čak spominje u ratnoj korespodenciji Balkanski ratovi 1912-1913 kao "slobodnog anarhistu" i direktora lista "Straža", za koji navodi kako "kritikuje srpske socijaldemokrate na nivou tračarenja".

Ovi navodi, zapravo, nisu bili daleko od istine. Nakon intervjua, Krsta Cicvarić je po svom nahođenju, a u stilu istinskog anarhiste, sagovornicima dodavao izjave koje, verovatno nikada nisu ni pomislili, a kamo li izgovorili.

Tako je Stojanu Novakoviću, političaru i predsedniku Srpske kraljevske akademije, pridodao reči – veličanstven program srpske vlade gde je glavna stavka promena državnog grba iz dvoglavog u troglavog orla.

Svoju bol uzrokovanu nikada završenim studijama filozofije, olakšao je pisanjem intervjua sa Branislavom Petronijevićem, čuvenim profesorom, navodeći da njegova pisanjija "čita ceo narod, izuzev inteligencije, trgovaca, zanatlija, radnika i seljaka". 

Foto: "Radničke novine", 1915. - Posle razlaza sa anarhistima, Cicvarić se okrenuo protiv bivših ideoloških kolega

Cicvarićevsko novinarstvo 

Po završetku Prvog svetskog rata koji je proveo u zarobljeništvu u Mađarskoj u logoru Nežider, čuvenom po surovosti koju su logoraši morali da podnose. Ovo iskustvo očitgledno je ostavilo dubok trag. O tome svedoči i činjenica da, upravo po povratku u Beograd Krsta Cicvarić, u listu "Beogradski dnevnik" Dušana Paranosa, počinje onaj deo svog života i rada po kome će postati poznat.

Ovo je bio prvi beogradski tabloid koji je radnim danima izlazio na dve strane, a vikendom na četiri. Krsta je radio punom parom pa 1922. u impresumu počinje da stoji – "Beogradski dnevnik Krste Cicvarića".

Od naslovnica časopisa Krsta je napravio "bilbord" koji je služio za prozivku bilo kog i svakog autoriteta.

Kosta Cicvarić je posebno voleo da "oplete" po Nikoli Pašiću, kome je posvetio satiričnu pesmu "Dahije naših dana" i koga je čašćavao epitetima "zlikovac", "ološ" i "lopurda" ili bravurama poput "najkoruptivniji čovek za koga zna istorija Srbije", što je stil koji se, primetićete, sačuvao i kod današnjih tabloida.

U istom maniru je, takođe radikala, Stojana Protića nazvao "najbezobrazniji Srbin" čija žena "banči sa austrijskim oficirima, a čije je svako dete imalo po 4-5 otaca", a Stjepan Radić za njega je bio "srbožder".

Takođe, nakon što je Pašićev sin Radomir, inače momak koga je čaršija smatrala bahatim zbog silinih afera koje su ga pratile, dobio batine u Novom Sadu, "Beogradski dnevnik" piše kako se "postupak nacionalne omladine razgnevljene lopovlukom može potpuno razumeti i da se on mora i potpuno odobriti".

Pored krajnje deskriptivnih izveštaja o udesima u saobraćaju, ubistvima i razotkrivenim ljubavnim aferama političara i građana, koji su redovno punili stupce prvog beogradskog tabloida, Cicvarić se 1923. obraća i direktno kralju Aleksandru predlažući mu da uvede diktaturu kako bi obuzdao "pobesnele partije".

Foto: "Vreme", 1929. - Jedno vreme je pisao i za "Vreme"

Doterao cara do duvara

Cicvarić 1929. prelazi u list "Balkan" koji je držao Svetolik Savić gde je nastavio po starom i još se zahuktavao. Zapravo, pored pisane reči, bavio se i prodajom trava kojima je lečio rak, tuberkulozu, crni prišt i padavicu.

U to vreme umire Pašić pa Cicvarić na zub uzima Vlatka Mačeka, predsednika Hrvatske seljačke stranke nazivajući ga "jevrejsko kopile" čime započinje svoje antijevrejsko pisanje.

U tekstu "Srbima Mojsijeve vere", Krsta 29. aprila 1936. piše kako su Jevreji "upropastili i našu Slovensku majku Rusiju i... posejali zlo u celom svetu" i da protiv njih "vodi borbu veliki vođ Nemačke Hitler... Zašto? Sasvim opravdano."

Zbog ovakvih tekstova u čaršiji se pričalo da Cicvarić dobija novac iz Nemačke, mada nije poznato da il je dokaza za to bilo.

Od maja 1940. do marta 1941. godine Cicvarić i Svetolik Savić počinju štampanje nedeljnika "Novi Balkan". U ovom časopisu nedvosmisleno se pružala podrška Hitleru i nacistima, dok su jevreji bili napadani sa svih strana.

Foto: "Srpski narod", 1944. - Za vreme okupacije sarađivao je sa novinama koje je pokrenula kvinsliška vlada

Tako Krsta o naučniku Albertu Ajnštajnu piše sledeće:

"Šta znači jevrejsko duhovno vođstvo svedoči slučaj sa Ajnštajnom. To je jedan Jevrejin iz Mađarske… inače Ajnštajn je matematičar žongler. Njegova famozna teorija (tzv. Teorija relativnosti) nije dovoljno solidna i protiv nje postoje jaki prigovori. Međutim borba protiv njega nije bila mogućna. Imajući u rukama veliku evropsku štampu, njegovi sunarodnici napravili su cirkusku reklamu: oni su ga prikazali kao najvećeg naučnog genija koji se dosad rodio… Tako je peštanski Jevrejin stekao svetsku slavu i postao je takav autoritet da mu se na naučnim kongresima u njegovu prisustvu, nije smelo ništa prigovoriti. Postojalo je tada u Evropi, u naučnom svetu, jedno stanje koje se može nazvati Ajnštanovska opsesija. Hitlerova revolucija učinila je kraj toj opsesiji u Nemačkoj i celoj Evropi." (Krsta Cicvarić, Srpski narod, 06.5.1944.)

Tokom nemačke okupacije Beograda, Cicvarić je izgubio vid, ali nastavlja sa radom, što će ga skupo koštati.

Naime, odmah nakon ulaska oslobodilaca u Beograd Krsta Cicvarić je uhapšen, a saslušavali su ga, glavom i bradom, Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun, dvojac koji je upravljao službom OZNA.

Navodno, saslušanje je počelo tako što su Krcun i Cicvarić razmenili po koju:

Krcun: "Gospodine Cicvariću, nisam očekivao da ću vas sresti ovde."

Cicvarić: "Nisam ni ja očekivao da ću sresti vas".

Krsta Cicvarić je streljan 31. oktobra 1944. godine, a njegov grob nije otkriven do danas.