Duga tek stotinak metara, Ščerbinova ulica na Čukarici poznata je onima koji ovim ili onim poslom žure do administrativnog centra ove beogradske opštine na Šumadijskom trgu.

Ali, ko je bio misteriozni Ščerbina i zašto baš ovaj Rus zaslužuje ulicu u Beogradu?

Foto: Wikipedia 

Talentovani sin stolara

U porodici skromnog stolara Ščerbina iz grada Černigova u današnjoj Ukrajini, a tada Ruskoj imperiji, rođen je 21. novembra 1868. godine dečak kome su nadenuli ime Grigorije. U želji da decu izbave iz teškog života, Ščerbinovi roditelji odvajali su za njihovo obrazovanje. Ispostviće se da je Grigorije bio posebno talentovan za jezike, te je u želji da pomogne porodici vrlo rano počeo da drugoj deci daje privatne časove latinskog i starogrčkog jezika.  

Njegov talenat prepoznali su i na moskovskoj Lazarevskoj akademiji za orijentalne jezike, gde po završetku gimnazije nastavlja studije. Za kratko vreme savladao je arapski, tatarski, jermenski, gruzijski i turski jezik, što mu je otvorilo vrata Ministarstva inostranih poslova gde postaje pripravnik.

Još za vreme studija postaje član Rusko-Slovenskog društva koje je okupljalo mladiće iz Srbije i Rusije koje je vezivala ljubav prema zajedničkoj slovenskoj kulturi i poreklu, prožeta patriotizmom i željom za oslobođenjem svih slovenskih naroda od strane vlasti. Naime, bila su to vremena kada je Turska carevina već pokazivala znake posustajanja i rasula, što je stvaralo priliku raznim ekstremistima da svoj bes zbog umiruće slave i gubitka privilegija iskaljuju nad nemoćnim lokalnim stanovništvom. Pod posebnim udarom bilo je slovensko, pre svega srpsko stanovništvo, naseljeno na granicama Turske prema Crnoj Gori i Srbiji. Ovaj kraj, koji je obuhvatao današnje Kosovo i Metohiju, delove Makedonije i Crne Gore, bio je poznat kao Stara Srbija.

Vesti o strašnom zulumu koji su Arbanasi i Turci svakodnevno sprovodili, stigle su i do Ščerbina koji u želji da ne bude samo nemi posmatrač, odlučuje da stupi u diplomatsku službu u Staroj Srbiji. Nadao se da će na taj način moći da izdejstvuje povoljniji položaj Srba u tim nasilnim vremenima.

U međuvremenu uči srpski, albanski i bugarski jezik, što ga čini idealnim kandidatom. Karijeru počinje sa samo 23 godine kao sekretar konzula u Carigradu. Diplomatska karijera vodi ga potom u Skoplje, na Cetinje i Skadar, gde 1896. postaje i vice konzul. 

Crne majčine slutnje

Politička situcija je na prelazu vekova dostigla tačku usijanja. Odbijanje Turske da se obračuna sa nasilnicima, prećutna podrška Austrougarske koja je i sama gajila teritorijalne pretenzije prema srpskim krajevima, doveli su do toga da nasilje postane svakodnevnica. Saterana u ćošak, Srbija se okreće Rusiji koja je na raspolaganju imala samo jednu kartu – diplomatiju. U nameri da se bar na neki način pomogne Srbima protiv arabanškog nasilja, Rusija odlučuje da otvori konzulat u Mitrovici. Za konzula je odabran diplomata u usponu – Grigorij Ščerbina, koji je već tada bio poznat kao odličan poznavalac balkanskih prilika i veliki simpatizer srpskog naroda.

Vreme između dve diplomatske misije provodi u rodnom gradu, gde je vest o njegovom novom nameštenju naišla na veliki otpor. Naime, još uvek pod utiskom strahota Rusko-turskog rata, Ščerbinovi roditelji strahovali su za njegov život. Pričalo se da ga je na rastanku majka molila da ne ide, ali on je odbio njene molbe natopljene suzama uz odgovor da ide tamo gde mu je mesto. Ispostaviće se da su majčine slutnje bile opravdane.

Ulazak u Kosovski vilajet

Otvaranje ruskog konzulata u Mitrovici započeto je krajem 1902. godine, ali je od samo početka doživelo neuspeh. Ščerbinove sluge su odmah po dolasku oterane iz grada, te utočište nalaze u Srbiji. Kolala je priča da je albanski ustanički vođa Isa Boljetinac pretio smrću svakom ko izda kuću Rusu.

Ipak, i pored svih pretnji i zastrašivanja, Ščerbina početkom 1903. godine stiže u Mitrovicu. Njegov dolazak bio je znak Srbima da su dobili zaštitnika koji će ih štititi od nasilja. Posle nekoliko godina prvi put je proslavljena školska slava Sv. Sava, ponovo počinju da rade kulturna društva, srpska čaršija oživljava.

Ščerbina ide i korak dalje u pokušaju da svojim primerom okuraži Srbe. I pored brojnih upozorenja da se čuva i da se u pozadini sprema zavera, slobodno obilazi grad i okolinu, čak i odlazi u lov. Na trenutak je izgledalo da život može da se vrati u normalu.

Zavera protiv mira

Ščerbinova misija u Mitrovici trajala je tek nešto više od dva meseca. Ranog jutra 30. marta 1903. godine, arbanaske skupine napale su Srbe u Vučitrnu i proterale ih iz varoši. Usledio je potom i napad na Mitrovicu, koji je zaustavljen topovskom paljbom turske vojske. Na strani Turaka, u prvim redovima, nalazio se i Ščerbina. Napad je ubrzo odbijen, a 200 od 2000 arbanaških pobunjenika je stradalo.

Dok je noć padala na grad, počele su da kolaju vesti o novom napadu koji je spreman za sledeće jutro. Vesti dolaze i do ruskog konzula, koji odlučuje da sledećeg jutra krene u obilazak položaja i uveri se u spremnost turske vojske da zaštiti lokalne stanovnike.

Dok je prolazio pored zgrade železničke stanice, iznenada mu je prišao kaplar turske vojske i ispalio dva metka u njegovom pravcu. Prvi metak pogodio je konzula u leđa, od čega se ovaj zaneo i pao. Drugi metak pogodio je vojnika koji je bio u patnji.

Kasnija istraga pokazala je da je atentator bio mladić po imenu Ibrahim Hali. Poreklom iz Lipljana, bio je jedan od lokalnih žitelja i u prvu ruku tvrdio je da se na čin odlučio iz osvete rođaka koji je stradao u napadu prethodnog dana. Ipak, ovo je bila laž. Utvrđeno je da je atentat izvršen u dogovoru sa lokalnim arbanaškim vođama.

Posle prvobitnog šoka zbog pucnjave, oko ranjenika se skupila gomila koja je Ščerbina na rukama prenela do kuće. Kažu da nije pustio ni glasa ni jauka kako ne bi uznemirio okupljene.

Iako je na prvi pogled rana izgledala bezopasno, kralj Aleksandar Obrenović u Mitrovicu šalje najboljeg srpskog hirurga Vojislava Subotića. Po pregledu konzula, Subotić donosi sumorne vesti – metak je oštetio gotovo sve vitalne organe – jetru, bubreg, dijafragmu i lubmalne pršljenove.

Uprkos teškoj prognozi zahteva da se njegovoj porodici koja primila strašnu vest javi da je dobro i da rana nije opasna po život. Ipak, posle desetodnevne agonije umire u najgorim mukama. Njegove poslednje reči bile su:

„Ja sam prva žrtva u novijoj srpskoj istoriji za oslobođenje Stare Srbije.“

Prva žrtva za oslobođenje Stare Srbije 

Vest o Ščerbinovoj smrti primljena je među srpskim stanovništvom sa velikom nevericom i strahom. Na ispraćaju njegovog tela u Skoplje skupio se gotovo čitav grad. Kovčeg, krst i veliki venac od ljiljana poslali su kralj Aleksandar i kraljica Draga.

Uz velike počasti u Skoplju ga dočekuju 24 srpska sveštenika i ruski monasi iz manastira Visoki Dečani, te prate do Carigrada. Konačno, Ščerbinovo telo krajem aprila stiže u Čerginov, gde je sahranjeno u manastiru Sv. Trojice.

Ubistvo konzula Ščerbina nije bilo poslednje ubistvo diplomata koji su pokušavali da pod svoju zaštitu stave srpsko stanovništvo i zaštite ih od napada. Sličnu sudibnu imao je ruski konzul u Bitolju Rostovski, koga su ubili turski žandarmi oktobra iste godine.

I pored ovog strašnog čina nada i želja za slobodom nisu posustajali iako su napadi postajali sve češći i žešći. Uslediće Balkanski ratovi i Prvi srpski rat, te oslobođenje Stare Srbije i stvaranje zajedničke države u kojoj su svi Srbi po prvi put bili zajedno posle vekova pod tuđom vlašću.

Posle oslobođenja žrtva konzula Grigorija Ščerbina nije zaboravljena, kao ni ta „kap ruske krvi koja je kanula u potoke srpske krvi, koji stolećima Kosovom teku“, kako je jednom napisao Vladimir Ćorović.

Posthumno je proglašen počasnim članom Srpskog književnog društva, dok mu je u Mitrovici podignut spomenik.

Po njemu je i ulica na Čukarici, na Banovom brdu, 1940. godine ponela ime – Ščerbinova.