Beogradski Institut za sudsku medicinu doktor Milovan Milovanović, krije mnogo neispričanih priča koje, skrivene, leže po zaturenim fasciklama i kutijama. Jedna od njih je i smrt samog profesora po kome Institut nosi ime.

Ona je obavijena velom misterije i kolegijalnog ćutanja onih koji su sa njim mrtve dočekivali i ispraćali. Neki protokoli su istrgnuti, a određeni datumi se ne podudaraju. Uz sve to, svoj testament doktor je, iz nepoznatog razloga, nedugo pre smrti, menjao dodajući nekoliko stavki.

Izveštaj br. 154 – dokument koji nedostaje

Početkom marta 1948. godine brzinom munje kroz Institut za sudsku medicinu pronela se vest – profesor Milovanović više nije živ. Svi su bili u šoku. Hodnicima su odzvanjala pitanja izrečena u poluglasu – kako, kada, zašto? Njegova asistentkinja i desna ruka, doktorka Julijana Bogićević bila je neutešna. Na nju i doktora Rusomira Đorđevića glasio je testament koji je, umesto oproštajnog pisma, profesor ostavio za sobom.

Zanimljivo, prva verzija napisana je 1946. godine. Ne zna se da li je u tom trenutku bila namena da testament bude tek navođenje zaostavštine ili u ovom parčetu papira koje je na Institutu kucanom pisaćom mašinom, treba tražiti dublji značaj – svojevrsni putokaz ka onome šta će uslediti.

Svoju oporuku profesor je dopunio 8. novembra 1947. godine, tek nekoliko meseci pre smrti. U njemu Milovanović taksativno, naizgled bez ikakvih emocija, kao da iza toga postoji samo praktična strana inače nežnog doktora, navodi šta želi da se učini sa njegovim stvarima. Ušteđevinu ostavlja Medicinskom fakultetu i orkestru Narodnog pozorišta, za pomoć nadarenima. Garderobu i pokućstvo iz stana u Ulici kneza Miloša br. 2 naložio je da dobiju najsiromašniji zaposleni na Institutu, naročito ističući svog pomoćnika Franju.

Jedini zavedeni dokument o samoubistvu profesora Milovanovića jeste uputnica za toksikološko ispitivanje sadržaja njegovog stomaka na lekove i cijanide.

Nema tu ničeg spornog, to je standardna procedura u ovakvom slučaju, međutim… Ne postoji nijedan dokument da je uopšte izvršena obdukcija. Sa druge strane, ne postoji drugačiji način da se dođe do uzorka želuca. Opet, na ovoj uputnici nema ni policijskog ni sudskog broja. A, opet, ko je uradio obdukciju?

Foto: Ivana Rarojičić

Malo je verovatno da su to bili njegovi asistenti doktorka Bogićević i doktor Đorđević, još manje da je pomoćnik Franjo učestvovao u tome. Nema papira, dokumenta niti izveštaja. Ali, neko ju je najverovatnije izvršio.

Kada se poslažu događaji, može se doći do zaključka da je profesor Milovanović tokom vikenda odlučio da okonča ovozemaljski život. Telo je otkriveno tek u ponedeljak, a nakon toga, kao da mu se gubi svaki trag.

Čini se da telo profesora Milovanovića nikada nije bilo u kapeli Instituta iako je nezvanično baš u svojoj kancelariji počinio suicid. Za 3. mart 1948.  postoji slučaj pod rednim brojem 153, a onda nedostaje zapisnik sa brojem 154. Dalje se oni nastavljaju bez praznina. Na Novom groblju postoji podatak da je profesor Milovan Milovanović sahranjen 10. marta na parceli 39, grobno mesto 58, čiji su vlasnici od 1889. godine, pa do danas Ilija i Milka Jovanović. (Nije poznato više detalja o tome ko su ovi ljudi)

U izvodu iz knjige umrlih kao uzrok smrti navodi se samoubistvo, a da je ona ustanovljena 8. marta. Kako se bez dokumentacije ne može otkriti tačan i detaljan sled događaja i puna istina, ostaje nada da će jednom svetlost dana ugledati neki zagubljeni dokument ili, pak, beleške koje će prekinuti ovu tišinu dužu od 70 godina.

Profesor doktor Milovan Milovanović bio je veoma zatvoren čovek te se o njegovom privatnom životu i danas malo zna. Čak i njegovi najbliži saradnici – doktori Julijana i Rusomir i pomoćnik Franjo nikada nisu saznali, ili nisu želeli da otkriju, motiv zbog kojeg je profesor oduzeo sebi život. Ono što je najintrigantije od svega jeste zašto je neko ko je postavio kamen temeljac izučavanju samoubistva u Srbiji baš na ovaj način okončao svoj život. Čak nije poznato ni na koji način; samo da je sam odlučio kada je kraj.

Foto: Wikipedia 

Od Negotina do bečke medicine 

Milovan Milovanović rođen je 1884. godine u Negotinu. Otac Dragutin bio je vinski trgovac, a majka Frusa, domaćica. U rodnom gradu završio je osnovnu školu, a gimnaziju u Zaječaru. Bio je izvanredan učenik te je po završetku školovanja u Srbiji, 1904. godine, upisao medicinu u Beču.

Ispite je davao na vreme tako da je studije okončao u roku. Pretpostavlja se da se u ovom austrijskom gradu zaljubio u klasičnu muziku i operu, zbog čega će testamentom deo ušteđevine ostaviti operskom orkestru beogradskog Narodnog pozorišta. U glavni grad vraća se 1911. godine i počinje da se interesuje za sudsku medicinu.

Doktor Eduard Mihel, prvi specijalista sudske medicine u Beogradu i načelnik Prosekture (preteča današnjim institutima za patologiju i sudsku medicinu), primetio je da se mladi kolega interesuje za ovu oblast, te predlaže da Milovanović bude postavljen za sekundarnog lekara u prosekturi Opšte državne bolnice.

Nedugo potom, doktor Milovanović vraća se u Beč na usavršavanje i to na čuvenom Institutu za patologiju na kojem je učio i  njegov kolega, profesor doktor Đorđe Joannović.  Doktor Milovan Milovanović jedva da se i raspakovao, a Srbiji je trebala pomoć.

Već 1912. i 1913. godine učestvovao je u Balkanskim ratovima kao rezervni sanitetski oficir, a vojničku „karijeru“ nastavio je u Prvom svetskom ratu. Godine 1915. doktor Mihel, njegov šef i mentor, umire od pegavog tifusa. Nakon toga, doktor Milovanović bio je demobilisan i vraćen na dužnost u prosekturi, ali i u Epidemijskoj laboratoriji u Beogradu.

Predani radnik

Godine 1920. ubrzo po osnivanju Medicinskog fakulteta u Beogradu, doktor Milovan ponovo se našao u Beču. Ovaj put kako bi specijalizirao patološku anatomiju i sudsku medicinu. Kasnije će se pokazati da je sve čega se latio radio metodično i pomalo opsesivno.

Po povratku u Beograd, dr Milovanović počeo je da niže poslovne uspehe. Godine 1922. objavljuje „Obdukcionu tehniku“. Već naredne godine postao je vanredni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu gde je predavao predmet sudska medicina. Pored toga izgradio je, osnovao i stao na čelo Instituta za sudsku medicinu, koji se i danas nalazi u okviru Kliničkog centra. Porodicu nije imao te je većinu vremena provodio na Institutu radeći neumorno.

Profesor Milovanović vrlo rano se zainteresovao za probleme i lečenje alkoholizma, ali i za samoubistva čijem proučavanju je bio posebno predan. Vodio je tabele sa detaljnim informacijama o polu, godinama starosti, vremenu i mestu rođenja, zanimanju, mesecu i drugim pojedinostima života i smrti onih koji su digli ruku na sebe. Pokušavao je da utvrdi da li postoji neka zakonitost u ovom samodestruktivnom aktu i tražio način kako bi se sprečilo da čovek dođe u ovo teško duševno stanje. Pisao je brojne naučne članke o ovoj temi, a njegova monografija „Samoubistvo“ doživela je nekoliko dopunjenih izdanja.

Možda ga je baš ova knjiga i odvela u propast.