Do početka ’80-tih godina 18. veka, glas o uspesima Teodora Jankovića nije se proneo samo Austrijom i Habzburškom Monarhijom. Za njega se čulo i u dalekoj carskoj Rusiji kada Jankoviću 1781. godine stiže poziv od carice Katarine II. Iste godine učitelj se otisnuo put Sankt Peterburga, kako bi svoju reformu sproveo i u ruskim školama.

Revolucija koja je odjeknula školama carske Rusije

Da bi se postarao za osavremenjivanje nastave u Ruskom carstvu, najpre postaje član Komisije za uređenje osnovnih škola. Već godinu dana kasnije, carica ga postavlja i za direktora svih osnovnih škola u Petrogradskoj guberniji. Njegovom zaslugom potom je osnovan ruski Zavod za spremanje učitelja, gde će se Janković uskoro naći na mestu prvog upravnika. Do 1804. godine, ova ustanova će najpre izrasti u Učiteljsku seminariju a nakon toga i u ruski Pedagoški institut.

Ne zaustavljajući se na tome, srpski prosvetitelj svoj pedagoški rad nastavlja osnivanjem prvog Ministarstva prosvete u Rusiji. Godine 1786. našao se i kao jedan od učesnika u donošenju Ustava narodnih škola. Ovo, pak, nije bio samo uspeh Jankovića kao reformatora, već i korak ka osavremenjivanju školstva širom cele ruske teritorije. Kako bi mu se odužili za izuzetna zalaganja, Rusi mu naposletku dodeljuju i članstvo u tamošnjoj Akademiji nauka.

Delo grofa iz Mirijeva u senci Vuka i Dositeja

Od pionirskih reformatorskih aktivnosti u rodnoj Vojvodini, Jankovićev rad na modernizaciji školskog sistema naposletku je prevazišlo i granice Evrope. Što se angažovanja u Ruskom carstvu tiče, ovde je najpre zaslužio mesto među najcenjenijom intelektualnom elitom. Stoga mu je naposletku uručeno i posebno odlikovanje: dobivši nasledno plemstvo i spahiluk u Mogiljevskoj guberniji u Belorusiji, Teodor Janković postao je vlasnik još jedne plemićke titule.

No, daleko od toga da je – naročito kao reformator škostva u Srbiji – zaboravio svoje poreklo. Sada već kao plemić i grof, svom prezimenu je dodao i sećanje na mesto odakle je njegova porodica potekla.

Teodor Jovanović-Mirijevski boravio je u ruskoj prestonici sve do smrti 1814. godine. Sahranjen je nadomak crkve Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, ali je u domovini, našavši se u senci svojih naslednika Dositeja i Vuka, njegovo ime ipak ostalo nepravedno zaboravljeno.

Do dana današnjeg, malo je učinjeno kako bi se njegove zasluge otrgle od zaborava. Takav jedan pokušaj načinjen je 2005. godine, kada je predviđeno da nova škola u Jankovićevoj rodnoj Kamenici ponese njegovo ime. U isto vreme pokrenuta je inicijativa da se po njemu nazovu jedna ulica u Novom Sadu i Sremskoj Kamenici. To se, međutim, ni do danas nije dogodilo, te je ime ovog prosvetitelja ostalo tek na tabli jedne ulice u Mirijevu.